Ayrop овог чланка представља најзначајније идеје швајцарског богослова Карла Барта. Он указује да је Барт несумњиво био један од најзначајних богослова 20.в. Одрастао је у хришћанској пасторско-професорској породици и сам је примио значајно богословско образовање у значајним богословским школама Швајцарске и Немачке. Прошао је пут од раног богословског либерализма до оснивања тзв. неоортодоксног и дијалектичког богословља. Он је био плодан аутор, истакнути предавач и друштвено ангажовани хришћански интелектуалац, због чега је у периоду нацизма био принуђен да напусти Немачку. У свом научном раду окретао се проучавању свих хришћанских традиција, укључујући и рану патристику. То је основа на којој је васкрсао есхатологију и тријадологију, богословске области које су добрим делом биле занемарене у протестантским круговима. Наглашавао је Божију трансцеденцију и следсвено томе значај Божијег откривења, тако да је и његова тријадологија повезана са Божијим откривењем људима. У том контексту наглашавао је значај Христа као откривајуће речи Божије указујући на ауторитет Светога писма као сведочанства о тој откривеној Речи. Реформисао је значај халкидонске христологије, и тиме је утицао на многе значајне богослове немачког протестантизма. Барт је одбацио природно богословље и природну религију као покушај људског досезања богоспознања. Тријадологија стоји и у основи Бартове антропологије и зато човека као Imago Dei, доживљава пре свега као биће способно за однос љубави.