Нови завет се у свом богословљу храма и сакралног простора надовезује на старозаветну и интертестаментарну мисао, али је и битно надограђује. Новозаветни писци препознају и даље Јерусалим као „град великог цара“, а његов (обновљени) храм као дом молитве, па чак и место жртвоприношења (и у периоду по Христовом распећу и васкрсењу). Истовремено, то је Јерусалим „који убија проророке и оне који су послани њему,“ а хришћани верују да Бог не живи у „рукотрвореним светитињама.“ Ова амбивалентност у хришћанском богословљу своје решење проналази у христолошкој и еклисиолошкој синтези на темељу којих Христос се доживљава као испуњење смисла свег старозаветног богослужења, а Црква као његово тело и богослужбена заједница преузима место старозаветног храма.