Христос

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.

У овој емисији са бројним гостима са којима смо снимали емисије у претходном периоду разговараму о Васкрсу као празнику, његовом смислу и поруци. Који је значај васкрсења Господњег? Шта оно значи за нас данас и на који начин у односу на њега се мења наш живот и однос према другима?

Старозаветни великани вере нису само они ка којима треба да буде уоућен поглед хришћана, већ и они који посматрају арену у којој хришћани трче своју трку вере. Хришћани гледајући њих постају свесни свог задатка. Њихов поглед, међутим, од великана прошлости и њих самих треба да се преусмери на Христа који је ту трку беспрекорно завршио постављи не само начелник (узрочник), већ са вршитељ вере чији пример треба да буде коначни идеал хришћана.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих личности Старог завета. Спомиње се само на два места. У Постању се доводи у везу са праоцем Авраамом, а у Псалмима са Давидом, и можда његовим првим јерусалимским свештеничким старешином, Садоком. Па ипак, упркос томе, или баш због тога што је у Старом завету обавијен велом тајне он постаје инспирација значајног дела интертестаментарне књижевности и коначно Мелхиседек-христологије Новог завета.

Акведах предање – приповест о жртвовању Исаака утемељено је на једном од најтежих библијских одеља. О овом одељку разговарамо са др. Радишом Антићем покушавајући да га сместимо у његов историјски, културолошки и религијски контекст. Истовремено, покушаћемо да уочимо и његове егзистенцијалне поруке које нам се откривају у овом тексту.

Вера победничка и вера мученичка су два пола која у свом приказу великана Старог Завета описује писац Химне вере. Ова два пола усресређена су ка једној тачки, ка тачки крста који је мучеништво и победа и стога, управо у Христу се сједињује искуство вере свих великана Старог завета и оних који треба да подражавају њихов пример у једном квалитативно другачијем контексту раног хришћанства

Настављамо приповест о Мојсеју тумачећи је из перспективе Посланице Јеврејима 11 чији аутор истиче есхатолошки карактер Мојсејеве вере. Управо том вером усмереном ка есхатону, Мојсеј је могао не само да се уздигне изнад тешких животних околности ка блиској будућности, већ и да сопствена страдања присаједини самим Христовим страдањима.

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу