ЦАР ЈЕЗЕКИЈА: АРХЕОЛОШКА БИОГРАФИЈА

Пронађено је више була (отисака глинених печата) цара Језекије. Већина је до истраживача дошла посредством тржишта антиквитета али др Ејлат Мазар (EilatMazar) 2015. год. је објавио да је још једна була цара Језекије откривена док је просејаван материјал ископаван На депонији отпада у царској резиденцији у Офелу.[2] Була има око један центиметар у пречнику и носи древни јеврејски натпис:

„לחזקיהו [בן] אחזמלךיהדה”

„Припада Језекији [сину] Ахаза, цара Јуде“.

Отисак печата садржи симболе стилизованог Сунца са два крила и анк-знамење.Научници са Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) сматрају да ова иконографија открива да је була настала у позном периоду Језекијиног живота. У ранијем периоду царска (лична и административна) власт симболисана је крилатим скарабејом, што је био симбол моћи и владавине познат широм древног Блиског Истока. У познијем периоду ови симболи су замењени мотивом крилатог сунца ‒ симболом који је прокламовао Божју заштиту, што је режиму давало легитимитет и моћ. И ова симболика је била широко распрострањено широм древног Блиског Истока а употребљавали су је и асирски владари.[3]

Језекијина була сведочи не само Језекијину историчност, већ и његову лозу, потврђујући ове библијске детаље о његовом животу.

Сенахерибова инвазија на Јуду је забележена у 2Цар 18:13 Четрнаесте године царевања Језекијиног подиже се цар асирски Сенахирим против свих утврђенихградова јудејских и заузе их. Ово је било као одговор на Језекијину побуну против асирског цара одбацујући испуњавање вазалних обавеза (2Цар 18:7).

Библија није једини древни текст који описује овај напад; ископано је више примерака Сенахерибових Анала. Тејлорова призма (TaylorPrism), Призма Оријенталног института (OrientalInstitutePrism) и Јерусалимска призма (Jerusalemprism) су три глинене призме које садрже исти текст и описују догађаје из владавине Сенахериба. Тејлорову призму је 1830. године открио пуковник Роберт Тејлор приликом ископавања древне асирске престонице Ниниве. На њој је самопохвални текст Сенахериба:

Сенахериб такође каже: Сада је страх од мог господског сјаја обузео тог Језекију[5]и потврђује да му је Јудејски краљ заи ста плаћао данак (2Цар 18:14). Занимљиво је приметити да се Сенахериб не хвали да је уништио Јерусалим, већ да је само затворио Језекију у свом краљевском граду као птицу у кавезу. Ово би било у складу са библијским описом Божјег спасавања његовог народа и Сенахерибовог повратка у Асирију без освајања Јерусалима (2Цар 19:35-36).

Можда се одлучујући тренутак у животу цара Језекије догодио када је Сенахериб, цар Асирије, кренуо у рат против Јерусалима. Информације о планираном нападу до Језекије су доспеле раније. То је јерусалимском господару омогућило да се припреми. Он је време искористио да ојача градске бедеме и утврђења, као и да изгради тунел којим је вода допремана у град.

У 2Дн 32:2-4.30 читамо: Језекија виде да је дошао Сенахирим у намери да нападне Јерусалим. Он се посаветова са заповедницима својим и с јунацима својим да затрпају изворе воде изван града. И они се сложише. Потом се сабра мноштво људи и они затрпаше све изворе и поток који је текао посред земље говорећи говорећи: «зашто кад Асирци дођу да нађу толико воде»? Језекија је био тај који је заградио горњи извор воде Гихон и усмерио на доле, на западну страну Давидовог града. У сваком подухвату свом Језекија је успевао. Остала дела Језекијина, сви његови успеси, како је начинио језеро и воду довео у град зар нису записани у дневнику царева Јудиних (2Цар 20:20)

Древни аквадукт, који се датира у време цара Језекије открио је Едвин Робинсон 1838. Неколико година касније у тунелу је откривен натпис који је забележио како је изграђен. Написан на древном палео-јеврејском и датиран у 8. в. пре Хр., натпис гласи:

И ово је био начин на који је то пресечено: Док су [каменоломи били] још […] секире, сваки према своме ближњем, и док је још требало да се пресеку три лакта, [чуо се] глас човек који је дозивао свог ближњег, јер је било преклапање у стени десно [и лево]. И када је тунел пробијен, каменоломци су тесали [стену], сваки према своме другом, секиром о секиру; а вода је текла од извора ка резервоару 1200 лаката, а висина стене изнад глава каменолома била је сто лаката.[6]

 

Унутар јеврејске четврти Јерусалима, археолози су ископали додатне доказе о Језекијиној припреми за рат. Широки зид, како је данас познат, је одбрамбено утврђење дебљине 7 м, које на неким местима и данас износи 3,3 м. Подигао га је Језекија да огради Западно брдо и повећао је одбрамбене зидине града пет пута.[7]

 

Треба рећи да новија археолошка истраживања захтевају преиспитивање неких закључака у вези са тзв. Језекијиним тунелом. Наиме, тунел који је уобичајено идентификован као Језекијин по неким анализама настао је деценијама, ако не и век пре самог Језекије и вероватно је дело неког од његових давидистичких претходника на трону Јерусалима, вероватно цар Јоас.  Постоје, дакле, најмање два могућа разрешења ове загонетке. Прво је да је библијски запис о градитељском подухвату цара Језекије нетачан (односно да је Језекији приписано дело које је изршио ранији јудејски владар), а други да су га научници нетачно повезали са силомским записом, односно да Језекијин тунел још чека да га археолози пронађу или идентификују, што је знатно вероватније.

(https://bkcentar.rs/sr/blog/jezekijin-tunel-arheoloska-otkrica-zahtevaju-preispitivanje)

Кључна улога цара Језекије у историји Јудеје јесте његова верска реформа која је допринела уздизању Јахвизма у Јудеји насупрот дотадашњој склоности ка идолатрији и синкретизму.Он је уклонио висине, разбио стубове и посекао Астароту. И разбио је бронзану змију коју је начинио Мојсије, јер јој је до тих дана народ Израилов приносио жртве и назва је Неустан (2Дн 18:4)

 Докази Језекијиних верских реформи откривени су у Араду, Вирсавеји, Лахишу, Тел Моци и Тел Лахифу.[8]Археолошки остаци датирани у време Језекијине владавине откривају да су поменута насеља била култна средишта 9. и 8. в. пре Хр. Они нам допуњавају слику коју обликује библијски текст. Према археолошким налазима сва ова места, са изузетком Тел Халифа, била су део званичног јудејског култа под царском управом и чини се да су разрушена и закопана. Тако нпр. Јоханан Ахарони (Yohanan Aharoni) са Института за археологију на Универзитету у Тел-Авиву (Institute of Archaeology at Tel-Aviv University) тврдио је да је Арад древно хананско село које је у 10. в. претворено у утврђење са светиштем и олтаром који је срушио Језекија, иако је само светиште упркос Језекијиним забранама остало у употреби све до 7. в. пре Хр. Када га је, наводно, делимично разрушио цар Јосија. Ахарони је претпоставио да је то доказ о две различите култне реформе под два различита цара ‒ гледиште које подржава и Библија (2Цар 23).Зе’ев Херцог ( Ze’ev Herzog) је, међутим, дошао до другачијих закључака указујући да је сакрални простор био засут земљом већ током 8. в. пре Хр. Он је указао на недостатак трагова насилног уништења локације и да је подручје добро очувано. Према неким схватањима овај поступак је био превентивни чин који је, у ишчекивању војног похода асирског владара Сенахериба (701. пре Хр), имао за циљ да избегне скрнављење и уништење од стране непријатеља који се приближава. Да ли је поступак извршен према инструкцијама из Јерусалима можда са циљем да се ситуација искористи за централизацију култа у Јерусалим и смањење утицаја локалног свештенства које је било склоно синкретистичким утицајима? Уколико је ово тачно светиште и његови култни објекти укинути су и затрпани много пре него што је тврђава Арада пала у руке асирске војске, после само 30 или 50 година постојања.

Западно од Арада у Вирсавеји пронађен је велики олтар са роговима датиран у 9. в. пре Хр. Три од четири рога су потпуно очувана, нетакнута и уграђена у зид. Њихова секундарна употреба указује да се камење више није сматрало светим. Рогати олтар је демонтиран током Језекијине владавине, што знамо јер је део његовог камења поново употребљен у јавном складишту које је саграђено када су Асирци запретили Јуди и које је уништила асирска војска 701.Не постоје археолошки докази о светишту у Вирсавеји током IIA гвозденог доба (око 980–830. пре Хр) али је тешко претпоставити да је урбани центар таквог значаја имао велики олтар за жртве али не и легитимно светиште. Постоји кратер из гвозденог доба (велика ваза) са локалитета са јеврејским натписом светост или свето, што сугерише да је ваза припадала храму или свештенику и да је коришћена у верским церемонијама, попут две сличне вазе пронађене у арадском храму.

Тако је нпр. у значајном административном средишту Јудеје, Лахишу, 2016. год. откривена капија светишта, два мала олтарска рога која су сломљена. На локацији ранијег светишта постављен је тоалет као симболичан чин скрнављења (2Цар 10:27). Чини се, ипак, да тај тоалет никада није употребљаван већ да је имао пре свега симболичну функцију.[9] У вези са овом локацијом занимљиво је да не постоји библијски помен култа, што би било очекивано будући да је то био град чији је значај био одмах после Јерусалима. Уништен је у асирским освајањима 701. год. пре Хр., и захваљујући томе добијамо неке ванбиблијске податке. Наиме, рељеф царске палате у Ниниви приказује Сенахерибову победу над Лахишем. Он садржи сцену асирских војника који носе нешто што изгледа као кадионица. Тиме се сугерише да је асирска војска похарала јудејско светиште у Лахишу. Међутим, предмет приказан на рељефу није могао бити храмски прибор јер су култна места пре овог времена била затворена. Могуће да је ово био детаљ заплењен у градској палати.  Ахарони је веровао да је пронашао јудејско светиште у Лахишу у пространој просторији са клупама дуж зидова. Занимљиво је да су култни предмети пронађени закопани у круг на различитим висинама и касније су прекривени зградом палате. Чини се да је грнчарија одложена у јаму најкасније у другој половини 8. в. пре Хр. ‒ вероватно око 760. пре Хр., када је подигнута палата. Култни артефакти су тада морали припадати ранијем светилишту које је демонтирано пре Језекијине владавине.

У Тел Моци (TelMotza) која се налази на западној периферији савременог Јерусалима, 2012. год., ископан је храм из гвозденог доба II. Ово је други јудејски храм који је икада откривен. Археолози су пронашли два археолошка слоја који су се прво чинили сличним раније откривеним слојевима из Арада. Први слој се датира у 10-9. в. пре Хр., а други у 7-6. в. пре Хр. Рано светиште у Моци састојало се од главне сале, дворишта са олтаром и пет усправљених каменова. Главни олтар и цео храм су били затрпани земљом у 9. в. пре Хр. У другој фази светиште је обновљено, подигнут је ниво пода а на узвишењу је постављена монументална грађевина са олтаром, култним посудама, грнчаријом, костима животиња и уломцима грнчарије која је била закопана у отпадну јаму испуњену пепелом. Пронађени су фрагменти култних фигурица и доњи део кадионице која је, попут сличне пронађене у Араду, била украшена флоралним мотивима. Сви култни предмети били су намерно оштећени и затрпани пепелом. Уколико је ова монументална грађевина током 7-6. в. заиста била храм процес који је окончао њену култну употребу сличан је оном из Арада и могао је да буде  последица Језекијиних реформи, предма се чини да је култ на локацији ипак окончан пре времена Језекијине владавине.

Коначно, идемо у Тел Халиф (TellHalif), где је сакрална просторија откривена унутар четворособне куће из гвозденог доба. Кућа је изворно била породична грађевина а сакрална функција се развијала посредством додавања клупа дуж њених зидова. У просторији су нађени коштани алати, грнчарија, органски материјал и врхови стрела који су, попут сличних у Араду, препознати као сведочанство асирског разарања. Остаци хране сугеришу да се све користило или конзумирало у ритуалима. Бело обојена глава фигурине препозната је као остатак сакралног карактера, ту је и грнчарски сталак за тамјан, два равна камена која су служила као сто за приносе (о чему сведоче трагови ватре) и два кречњачка блока.

Материјална култура ископана на локалитету повезана је са припремањем хране. То сугерише да су овом малом кућном светињом управљале жене током касног 8. в. пре Хр. Локација је, као и многе друге, уништена у Сенахерибовим освајањима али се поставља питање како то да је ово светиште остало у употреби доста дуже од других јудејских светишта? Према неким схватањима цар Језекија је у фокусу имао претежно званична, државна светишта и није марио за кућне култове (који су и иначе били ван државне контроле), док други сматрају да је Језекија толерисао кађење уколико оно није било саставни део жртвеног култа.

Једна од занимљивости у вези Језекијиних реформи јесте спомен уништења богиње (прев. Драган Милин). У изворнику се спомиње Ашера или Ашерим што је научнике навело да поставе питање да ли је уништен кип женског божанства или њен култни симбол?

Ко или, можда, шта је Ашера(им)?[10] Јеврејски израз значи срећан или усправан а неки сугеришу (свето) место. Термин се појављује 40 пута у јеврејској Библији, обично у спрези са одређеним чланом који се уобичајено не ставља уз личне именице. Таква употреба сугерише да се не говори о личном имену богиње. У осам случајева где је изостављен одређени члан и суфикси који изражавају поседовање вероватно је реч о личном имену. Занимљиво је да се множина израза, ашерим, јавља у и мушком и женском облику.

Јасно је, израз може бити спомен богиње или њеног култног симбола, али каткад је тешко разлучити ово двоје (уп. Суд 3:7). Сама богиња је позната из неколико древнооријенталних култура и каткад се назива госпа Ашера од мора (или која хода по мору).[11]Под сродним именом Атхират позната је као мајка 70 богова (у јеврејском предању можда анђела- патрона оријенталних народа). Чини се да је била позната египатским, хетитским, филистејским и арапским писцима. Египатска Кудшу, можда је верзија Ашере приказане као наге жене са цвећем и листовима која, каткад, стоји на лаву. Хетитска верзија је можда Асерту, супругабога олује Елкунирсу, бога олује, док је арапска верзја (Атхират) вероватно соларна богиња као и у Угариту. У феничанском култу она је богиња мајка али се разликује од Астароте (богиње плодности). У неким случајевима се ове богиње стапају што доводи до збрке коју одражавају и библијски списи (види 1Цар 18:19). На акадском, она би могла бити Асратум, супруга Амура (главног божанства раног Вавилона). Веза је направљена зато што акадско царство (почетак 14. в. пре Хр) носи титулу слуга Ашере.

Угаритско предање у вези Ашере (Астароте) је најбогатије. Текстови пронађени у ас Шамри говоре о њој  као о Атхират, супруги Ела, чији полни однос доводи до сумрака (шалим) и зоре (шахар). Њен однос са Ваалом, који је убио многе од њених синова, је компликован.[12] Она се залаже да Ел одбије изградњу Ваалове палате, за шта га је молила Анат, Ваалова сестра и Астаротина кћер. Она уздиже сина на власт након Вааловог силаска у подземље. Овај однос је додатно усложен алузијама на то да она није била само Ваалова мајка већ и његова супруга. Ова идеја потиче из доцнијих феничанских митова, што можда сугерише да је Ваал узурпирао Елов положај врховног божанства и да је, у складу са тим, узео и његову супругу што би њихову везу учинило веома едипском.

Ашерим није само божанство већ и посвећени стуб са којим је богиња повезана а који је обично био украшен флоралним мотивима што је асоцијација на "дрво живота". Стубови су били или изрезбарени да изгледају као дрвеће или да личе на богињу (ово се такође могло одразити на бројне фигурице стубова које се налазе широм Израела). Постоји велика дебата о томе да ли је култни симбол изгубио своје везе са Ашером (и постао религиозни симбол сам по себи,) или се види као представљање саме Ашере.

На шта мисле библијски писци, на богињу или њен симбол, када кажу да су Јеровоам и Ровоам подстицали обожавање Ашере/Астароте (1Цар 14:15.23), те да је Језавеља довела 400 свештеника Ашере/Астароте на двор свог супруга (1Цар 18:19), што је за последицу имало расејање (2Цар 17:10.16)?[13] О чему библијски писци сведоче када откривају да су Аса, Јосија, Јосафат, Језекија и Гедеон покушали, неуспешно, да искорене њен култ (Изл 34:13-14; Пнз 7:5; Суд 6:25-30; 1Цар 15:13/2Дн 15:16; 2Цар 23:4,7/2Дн 34:3,7; 2Цар 21:7/2Дн 33:3,19; 2Дн 19:3; 2Цар 18:4; Ис 27:9; Јер 17:1; Мих 5:14)? Занимљиво је да се референце о Ашери/Астароти налазе углавном у девтерономистичној књижевности и чини се да су библијски аутори били много више забринути због обожавања Ваала него за Ашере/Астароте.

Додатни изазов за тумаче су натписи пронађени на различитим локацијама Јахве и његова Ашера или Јахве и његови ашерим (култни симболи). Због сличности између Ела и Јахвеа, разумљиво је да је Ашера могла бити повезана са Јахвеом. Иако би неки читаоци могли сматрати да је идеја да је Јахве имао жену узнемирујућа у древном свету је било уобичајено веровати да се богови венчавају и чак и рађају децу. Јахве и Ашера вероватно, стога, одражава синкертистичко-политеистиче остатке у веровањима библијског Израила пре коначног успостављања монотеизма.[14]

Једна од најзначајнијих промена у уобичајеном религијском животу древног Израила догодила се током владавине јудејског цара Језекије, крајем 8. в. пре Хр. О томе читамо: Оборио је узвишења, изломио стубове, уколинио богиње и уништио је бронзану змију коју је Мојсеј начинио. Наиме, пред њом су кадили синови Израилови и звали су је Неустан (2Цар 18:4). Чинећи то, објашњава Библија, верни цар Језекија је једноставно чинио оно што је право у Господњим очима. Али да ли је Језекија заиста био мотивисан само заповестима које је Господ заповедио Мојсеју? Каква је била његова реформа на терену?

Горе наведени примери сугеришу да су се у Јудином краљевству догодиле три различите врсте култних промена или реформи:(1) Службена светилишта су делимично демонтирана и затрпана, како показују примери Арада и Моце;(2) Култни предмети, попут олтара у Вирсавеји и Лахишу, потпуно су уклоњени; (3) Централна власт је толерисала кућне светиње (Тел Халиф) где је једини принос био тамјан.

Најбољи кандидат за ове реформе је Језекија. Он је вероватно наредио уклањање свих званичних култних средишта, изузев Јерусалима, а поштедео је и кућна светишта. Његова култна централизација имала је више аспеката. Осим религијских побуда значајну улогу је свакако имала и економија као и политички циљеви. Ситуација са краја 8. в. пре Хр. једноставно је захтевала централизацију, административну, војну и религијску и логично је да се престоница учинила средиштем ка којем је све било упућено. Језекија је припремио Јудино царство за напад Асирије и побринуо се да се порези и приходи од култних активности прикупљају централно (од ходочасника који су долазили у Јерусалим), покренуо је значајне грађевинске пројекте са одбрамбеним циљем, обезбедио је Силоамско језеро, а саградио је нови тунел од извора Гихон и нова складишта у Лахишу и другим местима. Ови пројекти захтевали су новац који је централизација могла да обезбеди. Чини се да је његова култна реформа била врло темељита и да није остало много посла за његовог наследника Јосију са којим се, такође, повезују реформе (2Цар 23) чији трагови нису пронађени у археолошком запису. Све то је значајно допринело препознавању Језекије као владара по благовољењу Божијем о чему сведоче речи: он се уздао у Господа Бога Израиловог. Нико му није био раван међу царевима Јудиним, ни пре ни после њега (2Цар 18:5).

[1]Roger C. Young, When Was Samaria Captured? The Need For Precision in Biblical Chronologies у JETS 47/4 (December 2004) 577-95.Online: http://www.rcyoung.org/articles/samaria.pdf (Accessed Oct. 2, 2019).[2]Impression of King Hezekiah’s Royal Seal Discovered in Ophel Excavations South of Temple Mount in Jerusalem у Hebrew University of Jerusalem Press Release, Dec. 12, 2015.
https://new.huji.ac.il/en/article/28173 (Accessed Oct. 2, 2019).[3]Исто.[4]Alan Millard, “Sennacherib’s Attack on Hezekiah.” Tyndale Bulletin 36 (1985) 61-77.
https://www.researchgate.net/publication/265529610_SENNACHERIB’S_ATTACK_ON_HEZEKIAH.[5]Исто, 62.[6]Jona Lendering, The Siloam Inscription, Livius.org. https://www.livius.org/sources/content/anet/321-the-siloam-inscription/ (Accessed Oct. 2, 2019).[7]Todd Bolen, Jewish Quarter у BiblePlaces.com. https://www.bibleplaces.com/jewishquarter/ (Accessed Oct. 2, 2019).[8]David Rafael Moulis, “Hezekiah’s Religious Reform—In the Bible and Archaeology,” Biblical Archaeology Society, https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/ancient-israel/hezekiah-religious-reform-in-the-bible-and-archaeology/ (Accessed Oct. 2, 2019).[9]Исто.[10]One of the most influential studies on Asherah is Saul M. Olyan, Asherah and the Cult of Yahweh in Israel, Society of Biblical Literature Monograph Series (Atlanta: Scholars Press, 1988). Olyan’s study provides background for this piece.[11]For a detailed study of Asherah outside of the Biblical texts, see Walter A. Maier, Asherah: Extrabiblical Evidence, Harvard Semitic Monographs (Atlanta: Scholars Press, 1986).[12]Olyan, Asherah, pp. 38–61.[13]For one of the best treatment of Asherah and Israel, see Judith M. Hadley,The Cult of Asherah in Ancient Israel and Judah: Evidence for a Hebrew Goddess, University of Cambridge Oriental Publications (Cambridge: Cambridge University Press, 2000).For a really good analysis of the Biblical passages involving Asherah, see C. Frevel, Aschera und derAusschliesslichkeitsanspruch YHWHs, Bonner biblische Beitrage (Weinheim: Belz Athenaum Verlag, 1995).[14] For more details, see William Dever, Did God Have a Wife? Archaeology and Folk Religion in Ancient Israel (Grand Rapids: Eerdmans, 2005), pp. 176–251. 

Извори: