ДРЕВНЕ ФИГУРИНЕ ОТКРИВЕНЕ НА АКРОПОЉУ ФАЛАСАРНА, КРИТ

Фаласарну први помињу у античким текстовима историчари и географи: Сцилак, Страбон, Полибије, Ливије и Плиније. Фаласарна је грчки лучки град на западном крају Крита који је процветао током јелинистичког периода. Тренутно видљиви остаци Фаласарне укључују неколико импозантних кула и бастиона од пешчара, са стотинама метара утврђених зидова који штите град, и затворену луку. То значи да је са свих страна била заштићена градским зидинама. Стотине глинених женских фигурина, посвећених античкој богињи Деметри, откривено је недавно на акропољу античког критског града, саопштило је у грчко министарство културе (GreekMinistryofCulture). Нови налази су углавном из архајског периода и откривени су ископавањем централног дела античког Деметриног храма. Архитектонска структура храма је у дорском стилу. Обновљена је, на месту ранијег светог мест, а камењем у касном 4. и раном 3. в. пре Хр. Монументално степениште водило је до две једнособне зграде, при чему је источна зграда била главна структура храма, а западна зграда служила је као помоћна.
Храм се налазио на стеновитом брду у Фаласарни, и срушио се у давна времена. Пре рушења се састојао од две једнособне зграде са заједничким међузидом и заједничким парапетним зидом на северној страни. Источна зграда је била главна храмска зграда, док је западна вероватно служила као помоћна грађевина.  Храмски простор је био поплочан и на његовом поду се налазило пет кутија за приносе. Стил градње је дорски, као и натпис на једној од ваза. Кров је био коринтског типа са глиненим праговима и покривачима. На основу проучавања података ископавања и архитектонских чланова, чини се да ће бити могућа графичка рестаурација споменика, као и будућа рестаурација храма. Стеновити предели и античке наслаге у ископаним јамама откриле су налазе углавном из архајског доба. Чини се да дедалска уметност доминира раним архајским периодом (650. пре Хр.) у облику голих женских фигура са дедалским покривалима за главу и високим моткама. Зграда на истоку била је главни храм, док је друга просторија имала допунску функцију. Унутрашња врата у источном делу главног храма отварала су се на спољашњи простор где су се приносиле жртве. После рушења, брдо је функционисало као светиште Деметре на отвореном.  

Геофизичким истраживањем које су спровели археолози са Медитеранског универзитета на Криту (Mediterranean University of Crete) откривени су закопани архитектонски остаци који указују на полукружну структуру. Приликом откопавања структуре пронађени су архаични предмети у светишту храма, укључујући висококвалитетне вазе, од којих је једна уписана на дорском дијалекту и помиње АКЕСТОИДАМАТРИ (Акестои посвећује богињи Деметри). Остаци су, дакле, откривени испод поплочаног пода светилишта храма на Акропољу. У саопштењу министарства је истакнуто да су откривене вазе доброг квалитета са елегантним облицима.. Налази из раног архајског периода (650. пре Хр.) укључују египатске и феничанске стаклене предмете, фигурице птица и животиња од теракоте, врхове стрела и копаља, минијатурне вазе, устоличене женске фигуре, женску фигурицу која држи мак и нар. Пронађени су и мали врчеви за воду, кљунасти ритуални крчаг осликан црвеним летећим купидоном, гвоздени шиљци и алабастерне посуде из 4-3. в. пре Хр. Дизајн луке има феничанске елементе, а чувени трон Фаласарне вероватно је био посвећен феничанској богињи Астароти, заштитници морнара. Стаклени предмети пронађени на локалитету такође показују везе које је Фаласарна имала са старим Египтом и Феникијом.

Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Очигледно да је религијском обрасцем ове луке доминирао култ повезан са женским божанствима и нови проналазак може да буде повод да се подсетимо њихових карактеристика, паралеле између неких грчких и древнооријенталних (пре свега феничанских) веровања, али и да уочимо неке сличности са словенским митовима и веровањима. Тим који је вршио последња ископавања предводила је др Елпида Хаџидакис (Dr. Elpida Hadjidakis).

 

У мисли древних Грка нимфе, непромењиво младе девојске које су старије од богова Олимпа, штитиле су пловне путеве. Бројни антички писци, песници, историчари и географи су писали о нимфама и класификовали су их на различите начине. Најпознатији међу њима су свакако Хомер који их класификује према станишту. Хесиод их у Теогонији дели у две групе и то океаниде и планинске. Углавном их повезује са предолимпским боговима (Хронос, Ураноса исл, и истиче да су најстарије међу њима (нимфе прве генерације) бесмртне. Песник Алкман  описује три врсте нимфа: слатководне Најаде; Лампаде подземља које носе бакље (које су биле повезане са Мистеријама Деметере); и Тијада која носи Тирсо из Дионисијске оргије. Страбон, древни историчар, такође говори о нимфама које су повезане са Дионисовим оргијама. Географ Паусаније описује култове нимфа на Пелопонезу. Већина њих била је посвећена најадама специфичних извора, шпиља и градских чесми, али дриадски култови нису били непознати. О нимфама су писали и Овидије и Виргилије, углавном их повезујући са планинама и рекама. Међу оне чија дела садрже сличне податке су Анакерон, Филострат Старији, Опиан, Статиус, Нон, Цицерон идр., а нека сведочанства долазе и из химни орфичких мистерија.[1]

Грчко веровање у нимфе, које ипак нису биле бесмртне, има своју аналогију у веровању у виле у другим митологијама региона, и донекле паралелу у библијском веровању у анђеле, бића која припадају магичном свету између између смртника и богова. Грци су увек били свесни да их посматрају, мере и процењују интелигентна бића која су била дивља и непредвидљива. Сусрет са нимфом (вилом) човека би могао да доведе у опасност. Сам израз нимфа повезиван је са необузданом полном жељом која је значила да нимфе/виле могу опчинити младиће чинећи их љубавницима које никада не пуштају на слободу.

Етимолошки, реч нимфа је повезана са грчком речју за невесту. Неке нимфе су имале страшне моћи, што им је донело титулу богиње. Две најпознатије биле су Цирце и  Калипсо. Обе су помогле Одисеју и рату са Тројом и повратку у домовину. Обе су му, такође, родиле децу.

Мајке су често упозоравале синове да уколико буду заведени можда се никад неће вратити дому. Па, ипак, и одбијање нимфе је могло да буде трагично, као што сведочи прича о Нарцису који је, занесен својом лепотом одбио и тиме убио Ехо, нимфу чији се глас и данас чује поред потока и уколико се пажљиво слуша може се чути понављање њених последњих речи: о, лепи дечаче, узалуд те волим. Каткада се оне јављају као оне које негују и штите неке од богова (нпр. Зевса одгајају идајске нимфе, а Диониса нимфе равница) или људи који постају јунаци. Ту је и Егерија (заштитница и васпитачица Иполита, сина Тезејевог који је основао Атину и другог краља Рима Нуму Помпилија). Овај квалитет одгајања их приближава словенском веровању о вилама. Нимфе су разигране и често плешу уз музику сатира (Od. vi. 105, ix. 154, xiii. 107, 356, xvii. 243, Il. vi. 420, 616). Људи су им често приносили жртве. Жртве приношене нимфама при многим светиштима (нарочито онима близу извора, гајева и пећина) обично су се састојале од коза, јагњади, млека и уља, а никада од вина.[2]

Свет древних Грка био је прожет нимфама. Оне нису насељавале само воде, већ природу уопште (дрво светих лугова је, нпр. било једно од њихових станишта), нарочито области крај животворних извора. Бринуле су о целој фауни и флори у свом домену. Биљке су успевале под њиховим надзором, а јелени су неустрашиво пили из њихових извора.Нимфе су стварале дивље лепоте природе, од узгоја дрвећа, цвећа и жбуња, до неговања дивљих животиња и птица, и формирања пећина, извора, потока и мочвара.  Међу вилама има оних повезаних са рекама (Ахелоиде, сличне словенским бродарицама), шумама и дрвећем (Дријаде и Хамадриаде, које такође имају словенску паралелу), водама уопштено (Хидријаде), ливадама и изворима (Леимонијаде и Најаде, препознатљиве и код Словена), долина и планина (Напее и Ореадсе, такође имају паралелу у словенској митологији), шумова (Алсеиде), Медитерана (Нереиде) и мора (Океаниде). Лампаде су биле нимфе које су носиле бакље подземља. Оне су формирале воз богиња Персефоне и Хекате. Нимфе подземља су описане као ћерке паклених река. Неке од нимфи су управљале водама или изворима за које се веровало да надахњују оне који су их пили, тако да се стога сматрало да су саме нимфе обдарене пророчком или песничком моћи, и да надахњују људе истом и дају им им песнички дар. Пошто је њихов утицај прожимао све делове природе, оне се често појављују у вези са вишим божанствима (Аполоном, Артемидом, Хермесом, Дионисом, Паном.[3]

Океаниде су биле најстарије од нимфа, кћери велике реке Океанос (Океанус) која окружује земљу. Оне су управљале изворима слатке воде и биле су одговорне за неговање света природе. Као такве се често описују као болничарке не само природе већ и самих богова.У савременим компилацијама Океаниде се често погрешно описују као „океанске“ нимфе. У грчкој митологији, међутим, њихов отац Океанос (Океан) био је слатководни поток који окружује земљу, а не океан сланог мора.Треба још споменути и нимфе/виле облакиње (Непхелае) које су спадале у ову групу.

Нимфе дрвећа укључивале су Дријаде и Хамадриаде (од хама опасан, везан) нимфе животом везане за одређено дрво са којим је рођена као једно. Смрт дрвета би значила и смрт нимфе и обратно. Дријаде су живеле у шумарцима, шумама и дубоким планинским шумама. Једна од њих била је љупка нимфа по имену Дафне. Заштитила је стабла ловора и дочекала ироничан и ужасан крај. Њен отац, локални речни  бог покушао је да је спасе од заљубљеног Аполона претворивши је у ловорово дрво. Дафне је постала оно дрво које је некада штитила. У њену част, Аполон је створио ловорике - венце стављане на главу победника у многим древним панјеленским играма. Постојале су нимфе, заштитинице појединих врста дрвета, пре свега воћа (Paus. viii. 4. § 2; Apollon. Rhod. ii. 477, &c.; Anton. Lib. 31, 32; Hom. Hymn. in Ven. 259, &c.).

Астериае су биле нимфе звезда. Већина су биле ћерке титана Атласа. Спадале су у групу планинских (горских) вила/нимфи. Најпознатије Артемидине нимфе биле су Плејаде, седам сестара које је Зевс овековечио када их је претворио у сазвежђе Плејаде. Синови нимфи ​​— сви ратници из бронзаног доба — уживали су у убијању. Утицај нимфа није био повезан само са животном средином. Оне су биле задужене и да штите земљу. Морска нимфа  Тетида била је мајка славног Ахила кога је учинила скоро нерањивим потапањем у реку Стикс. Чак је и Зевс сматрао жестину ових ратника заморном и на крају их је уништио у потопу.

Дакле, нимфе су управљале свим природним феноменима, укључујући облаке, пећине, ливаде и стеновите плаже које се налазе широм Грчке. Нимфе/виле су, дакле, схватане као духови природе и биле су у нарочитој вези са неким од богова Олимпа, пре свега Зевсом, Хермесом, Артемидом, Посејдоном, Деметром и Дионисом. Неке нимфе, попут Кирене и многих других, ​​су персонификације племена, раса, држава, градова (Apollon. Rhod. ii. 504). Извесна паралела се, засигурно може повући са библијском и интертестаментарном ангеологијом где се јављају нпр. анђели (који држе четири земаљска) ветра, анђели вода или анђели, заштитиници појединих народа.  Имена нимфи каткад добијају реке које их персонификују. Такви примери постоје и у римским веровању.  Тиберинус је био бог реке Тибар, а Сарасвати је била богиња и река у Индији. Није неуобичајено да неке нимфе деле своја имена са местима у којима живе.  Егина је, нпр. именована по својој истоименој заштитиници, нимфи.

Иако није спадала у ред најпознатијих нимфи којима су припадале: Амалтеја (славна због рога изобиља), Ана Перенна, Аретуза, Калипсо, Креуса, Ехо, Егерија (заштитница и васпитачица Иполита, сина Тезејевог који је основао Атину и другог краља Рима Нуму Помпилија), Хармонија, Сиринк, Тетида, Тхоуса...

Деметра, у грчкој религији, ћерка божанстава Хроноса и Рее, сестра и супруга Зевса  и богиња пољопривреде (пре свега жита,), мајка Персепоне и Диониса. Као и друга Хроносова деца, поједена је од оца и спашена братовљевим чином. Хомер је не убраја у богове Олимпа, али њен култ вероватно сеже у древна времена. Ипак, у средишту мита о Деметри је, заправо, приповест о њеној кћери, Персепони отетој о бога Хада. (Сицилија, Етну, Еринеју, Колона, Хермионе, Крит, Пиза, Фенеја, Кизика, Ниса...).[4]

Према миту, Деметра је девет дана лутала у потрази за својом ћерком, не узимајући нектар или амброзију, и не купајући се. Десетог је срела Хекату, која јој је рекла да је чула крике Персефоне, али да није знала ко ју је одвео. Обе су отишле до Хелиоса, који им је открио истину о отмичару и Зевсовом одобрењу отмице. Деметра се зато удаљила од Олимпа и везала за земљу међу људима, дајући поклоне и благослове где год је била љубазно примљена, и строго кажњавајући оне који су је одбијали или нису примили њене дарове са одговарајућим поштовањем. Њено лутање је узроковало глад и Зевс је послао Ирис да наведе Деметру да се врати на Олимп. Мисија није успела, а Деметра је је стигла до Елусине чији су је становници лепо прихватили. Наиме, прерушена у старицу, богиња је бринула за Демофона (или Триптолема), јединог сина Метанеире, жене Келеоса, краља Елеусина. Да би наградила породицу за њихову доброту, Деметра је хтела да учини Демофона бесмртним тако што га сваке ноћи ставља на ватру. Међутим, када је Метанеира то видела подигла је узбуну. Као одговор, Деметра је открила свој прави идентитет и захтевала да се изгради храм у њену част. Ово је био почетак прослављеног светишта Елеусина у Атици.У овом храму се Деметра настанила и даље кажњавајући земљу сушом.

Најзад је Зевс послао све богове Олимпа да је помире молбама и поклонима; али се заклела да се неће вратити на Олимп, нити да поврати плодност земље док поново не види своју ћерку. Зевс је стога послао Хермеса да врати Персефону, али пошто је кушала хадско воће (нар) није могла да буде заувек са Деметром (јер ју је укус нара нагонио да се врати у подземље). Хермес ју је затим у Плутоновим колима одвео у Елеусину њеној мајци, којој је, после срдачне добродошлице, испричала своју судбину. У Елеусини се обојици придружила Хеката, која је од сада остала пратилац Персефоне. Зевс је сада послао Реу да убеди Деметру да се врати на Олимп и одобрио да Персефона проведе само године (тј. зиму) у подземној тами, а да током остатка године остане са својом мајком. У знак захвалности за пријем у Елеусеји, Деметра је поучила Триптолема, Диокла, Еумолпа и Целеја тајним обредима (Елеусејске мистерије).[5]

Иако Зевсова супруга, Деметра је имала и ванбрачне афере вољне, али и невољне. Нпр. Посејдон је прогањао Деметру, која је покушала да му побегне преобразивши се у кобилу. Посејдон је тада узео обличје коња и зачео са њомАриона, крилати коњ којег је јахао Херкул. 

Деметра је била сродна Геи (Земљи), а понекад се поистовећивала са Великом мајком богова (Кибела) и богињом вегетације, али и плодности уопште, а тиме и брака. У неким предањима Деметра је представљања као богиња мира и давалац закона. У Спарти, међутим, обожавана је као богиња подземног света, а поштује се и у Аркадији где се назива осветница и црна. Деметра се такође појавила као богиња здравља, рођења и брака. Додељен јој је одређени број политичких и етничких титула, од којих је најзначајнија Амфиктионида, као богиња заштитница Амфиктионске лиге, касније добро позната у вези са храмом у Делфима. У част Деметре као богиње плодности  одржавани су различити празници [Халоа (гумно), Хлоја (празник жита и расту), Проеросија (празник сетве), Тализија (празник захвалности/жетве), Тесмофорија (празник семена) и Скирофорија (летњи празник)].[6]

Њени атрибути били су повезани углавном са њеним карактером као богиње пољопривреде и вегетације (класје, мистична корпа пуна цвећа, житарица и воћа). Свиња је била њена омиљена животиња, а као хтонско (подземно) божанство била је у друштву змије. У грчкој уметности Деметра је личила на Херу, али је била више матронска и блажег израза. Понекад се возила у кочијама које су вукли коњи или змајеви, понекад је ходала, а понекад седела на престолу, сама или са својом ћерком. Деметра је била приказана као зрела жена, која је често носила круну и носила снопове пшенице или рог изобиља (рог изобиља), жезло и бакљу. Често је била представљена у уметничким делима, иако је једва сачувана једна њена цела статуа. Чини се да је Праксител довео њене представе до идеалног савршенства. Она се најчешће појављује на драгуљима и вазама.[7]

Најпознатији митови повезани са овом богињом су Потрага за Персефоном; Дојење Демофуна, краљевића Елеусине; Путовања Триптолемоса, хероја којег је богиња послала да научи човечанство пољопривреди, Казна Ерисихтона који је због тога што је посекао њен гај проклет...

У древним химнама Деметра се јавља код Хомера, орфичара Дионис (Бахус)-књижевности, код Калимаха и Овидија.У античкој књижевности описана је као златокоса, великодушна, добро украшена, посвећена и часна.[8]

Мит о Деметри и њеној ћерки отелотворује идеју да производне моћи земље или природе почивају или су скривене током зимске сезоне; богиња тада влада у дубини земље жалосна, али стремећи горе ка свеоживљавајућој светлости. Персефона, која је јела нар, је плодни цвет који се враћа у пролеће, борави у области светлости током једног дела године и храни људе и животиње својим плодовима. Алтернативно виђење модернијих историчара је да је нестанак Пересфона симболичан за праксу закопавања семена током лета како се не би осушила пре него што би могла да се посеје у јесен. Циклус је постао један од ритуала светих Елеусинских мистерија; заиста симболи култа били су класови и бакља - симбол Деметрине потраге за Персефоном и подсетник да су се ритуали у Елеусини обављали ноћу. 

Обреди иницијације у мистерије били су обавезани заклетвом тајности и, стога, остали су непознати. Знамо да су се од 6. в. пре Хр. церемоније одржавале два пута годишње. Први корак у процесу иницијације био је познат као мање мистерије и одржавао се сваког пролећа. Важније, велике мистерије, одржавале су се у јесен током девет дана. Могли су бити иницирани само Грци, иако је то касније проширено на римске грађане. Познати су нам и детаљи неких активности на отвореном, а била је процесија коју је предводила свештеница Деметре светим путем од Елеусине до Атине и још једна повратна процесија коју је предводила симболична Јахова кола. Постојале су ритуалне и заједничке церемоније чишћења и прочишћења у мору у Фалерону, представљање или реконструкција митова који су укључивали две богиње, жртвовање животиња (свиње) и тумачење светих текстова од стране свештеника, мистагоја. Вероватно је ту било и опијања, музике, плеса и општег весеља, о чему сведоче грчке грнчарске сцене обреда који показују да иницијати држе бахус или свети штап. 

Поред култа мистерија, уз Елеусину током архаичног и класичног периода постојала је Елеусинија, важне двогодишње игре у којима су награде биле свето жито. У међувремену, Тесмофорија је била искључиво женски јесењи фестивал у Атици у част Деметри. Осмишљен да генерално промовише плодност, фестивал је видео свиње бачене у јаме или пећине и остављене да иструле; њихови остаци су затим помешани са семеном пре сетве. Иако није нарочито информативан о самом фестивалу, Аристофан је написао драму овим поводом. Каснији филозофски писци, а можда и мистерије, нестанак и повратак Персефоне су се односили на сахрањивање тела човека и бесмртност његове душе.

Елеусина је постала најважније светилиште Деметре, а сродни споменици се датирају у време микенске цивилизације (15. в. пре Хр). Од  600. год. пре хр. Елеусинске мистерије су постале званична церемонија у атинском календару, а Елеусина је постала истински панјелинско место под атинским диктатором Пеисистратом. У 5. в. пре Хр. Перикле, атински државник, надгледао је изградњу новог Телестериона (Сала за иницијацију и храм), тада највеће грађевине у Грчкој. Локалитет је наставио да привлачи ходочаснике и вернике и током римског доба. Походили су га Хадријан и Марко Аурелије (р. 161-180 н. е.) и тиме узвеличали Елеусину. Богатство светишта се значајно смањило након декрета цара Теодосија којим су паганска светишта затворена, а Елеусина је уништена око 395. хр. ере након инвазије Визигота.

Деметра је била обожавана у Елусини, Арголиди, Атици, Ниси, Сицилији Пиразосу, Наксосу, Диону, Месенији, Ликосоури и  Фигалеји у Аркадији, Сицилији и Теби, наравно и на Криту.

 

Астарота/Анат/Ашера млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина (KTU 1.108) и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви (KTU 1.3.ii.12–15). Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Ова богиња можда представља војну субкултуру хананског друштва тзв. Анатини синови (уп. Суд 3:31). Астарота се повезује са Венером (Зорњачом) и, такође, персонификује љубав и рат тако да се каткад поистовећује са Анат (иако се никад не описује као неукротива бунтовница) и носи бројне епитете Астара од борбе, Астарота од мора, Име Валово, Сјајнија од небеса... (KTU 1.16.vi.56).

Анат, Астарота, али и Ашера и Атхират носиле су сличне епитете и титуле повезане са небесима и све су кандидат за богињу коју прор. Јеремија назива царица небеска (Јер 44). Библијски текст међу њима не прави јасну разлику (која није изражена ни у хананским митовима), тако да их подводи под заједнички плурал Анате/Астароте (јевр. Анатот, што је име села из кога је потицао овај свештени писац, Јер 1:1). Попут Деметре, Астарота је богоња плодности и вегетације и и сама силази у свет подземља. Она, додуше, не трага за изгубљеном кћери, већ убијеним Ваалом, братом и љубавником кога васкрсава посредством полног чина обезбеђујући плодност земљи (у чему се приближава миту о Изиди и Озирису).

Како су три женска божанства коегзистирала у овом критском лучком граду? Поуздана сазнања, макар за сада, измичу. Може се међутим претпоставити да је Астарота од мора, била неки локални пандан Деметре и да су ова два божанства препознавана као једна богиња са два имена. Како се, међутим, у све то уклапа нимфа Фаласарна? Њено име је непознато у значајнијим грчким еповима и митовима, што указује да је њен култ био локалног карактера. Могуће да је схватана као локална пратиља Деметре, како у подземном свету (будући да је било нимфи из тог света) тако и у даровању плодности и заштите локалног становништва. Није немогуће, штавише, да је у питању локална хероина која је доживљена као локално (а можда и нама данас непознато историјско) оваплоћење Деметре/Астароте, будући да је древно грчковеровање прихватало могућност метармофозе, односно преображаја девојке у нимфу и обратно.

Лука је окружена каменим кејевима са привезиштима, а са морем је повезана са два вештачка канала. Значајни налази у области луке укључују јавне путеве, бунаре, складишта, олтар и купатила. Већина ових структура откривена је ископавањима која су почела 1986. год. Древни географи су запазили вештачку затворену луку исклесану из лагуне и опасану зидинама и кулама. Фаласарна је била поморска сила; лука је била разлог постојања града, извор његовог богатства и довела до његовог признања.

Име Фаласарна се приписује локалној нимфи Фаласарни, некој врсти локалне хероине.  Ископавања у широј околини су показала да је област била насељена од раноминојског периода и надаље, са насељем на јужном крају плаже из тог времена. Град је вероватно настао спајањем различитих малих насеља. Дорска племена су Фаласарну основала око 7. в. пре Хр. на крајњем западу Крита на рту Коутри на полуострву Грамбоуса. Одатле су контролисали поморске путеве према северној Африци и Италији. Идеалан положај Фаласарне на западном крају Крита, са директном поморском везом са Александријом у Египту, свакако је допринео њеном просперитету.

Град-држава је имао законе и политички систем који је довео до развоја прогресивне заједнице. Снага локалне привреде почивала је на вештини у пловидби морем, што је довело до тога да Фаласарна на крају постане поморска сила.У 4. в. пре Хр., Фаласарна је утврђена огромним зидинама и другим војним зградама. Древни историчари и географи (Сцилак, Страбон, Полибије и други) су описали затворену луку, коју су Фаласарани исклесали из лагуне и окружени кејевима и одбрамбеним кулама.

Дизајн луке има феничанске елементе, а чувени трон Фаласарне, који се данас види на путу ка археолошком налазишту, вероватно је био посвећен феничанској богињи Астароти, заштитници морнара. У граду је поштована и богиња Диктина у храму који је имао панорамски поглед на врх акропоља. Фаласарани су трговали са људима широм Медитерана и сигурно су имали блиске односе са Феничанима. Такође су били познати као ратници; њихова вештина у борби учинила их је богатим као најамници, а историја помиње Фаласаране као вође војних похода грчких краљева.Фаласарна је имала сребрне и бакарне новчиће. Кованице овог града на једној страни су имале лик жене, а на другој иницијале насеља ΦΑ између врхова трозупца, симболичног подручја. Радионице су производиле елегантне посуде и статуе засноване на атинским прототиповима. Фаласарнина уметност, архитектура и управљање морима заслужили су јој место у историји древне Грчке.

Град-држава са сопственим законима и ковањем сопствених новчића, Фаласарна је обезбедила војне саветнике и хиљаде плаћеника за рат под македонским краљем Персејем против Римљана. Град је напредовао у својим поморским пословима, о чему сведоче остаци монументалних грађевина и уметничких дела. Докази сугеришу да су у 3. в. пре Хр. становници Фаласарне били ангажовани у пиратству, уобичајеној пракси критских градова-држава. Чини се, заправо, непрекидни ратови против суседних градова-држава ослабили су Фаласарну. Чести земљотреси и промене нивоа мора оштетили су зграде и инфраструктуру. Чини се да је најисцрпљујући био рат о којем говори древни историчар Полибије. Он је сведочио о савезу између Фаласарне, Кидоније (древне Ханије), Кнососа и још 28 критских градова против Феста и његових савезника, од којих је један био Полиренија, традиционални непријатељ Фаласарне. Резултат савеза био је стогодишњи рат из којег је Полиренија изашла као победник. Рат је завршен 186. пре Христа када је римски комесар Апије Клаудије наредио за два града да се повуку и прекину непријатељства. Грађани су се окренули пиратству, као и становници многих других критских градова-држава, и изазвали гнев Рима.

Године 69-67. пре Хр. Римљани под изговором сузбијања пиратства у источном Медитерану, упадају у Фаласарну, блокирају и уништавају град, вероватно убијајући његове грађане.

Коначно, 365. год. хр. ере, један од највећих земљотреса у забележеној историји подигао је Фаласарну 6,5м изнад мора за неколико секунди, чинећи своју некада познату луку заувек бескорисном док је оно што је остало од града поплавио цунами, закопан у блату и изгубљен за још 1600 година. Локација града је тада заборављена, а Фаласарна се у венецијанским записима појављује само као изгубљени град. Локалитет су поново открили у 19. в. британски истраживачи Роберт Пашли (Robert Pashley) и капетан Т. А. Б. Спрат (Captain T. A. B. Spratt).

Ископавања су почела  1966. год. са циљем спасавање и конзервирања. Откривени су многи гробови и стотине налаза из њих су сада изложени у музејима Кисамоса и Ханије. Истраживачка ископавања почела су 1986. год. Локални Ефорат за антиквитете (Ephorate of Antiquities) и Министарство културе су  тада спровели студију за чишћење подручја и промовисање археолошког налазишта.  Откривена је лука, која је дуго била потпуно затрпана и изгубљена. Лука Фаласарне је имала димензије 100х75м и била је једина затворена лука на западном Криту. Градитељи луке су искористили локалну лагуну, копајући канал до мора дужине 50м, ширине 10м и дубине 2м. Лука је била посебно безбедна, а градске зидине су се протезале дуж лучких молова. Осим луке, досадашња открића укључују куле, кејеве, одбрамбене зидове, јавни пут, купатила, резервоаре за воду, олтар, магацине и фабрику вина, а све то потврђују извештаји историчара о граду.У подручју луке су видљиве и две од четири лучке куле, изграђене 350. год. пре Хр. Прва је кружног облика (висине 4,5м и пречника 9 м), док је друга квадратна. На врху рта, где се некада налазио акропољ, откривена су два храма, цистерне и јавне зграде. Акропољ је био заштићен зидинама са кулама и бастионима. Источно од луке налази се гробље Фаласарна, где су ископавања открила 43 гроба, као и сахране са урнама. У истој области је и трон Фаласарне; ово, међутим, није било седиште локалног владара, већ вероватно подијум за јавне говоре.

Озбиљно откривање овог величанственог локалитета почело је давне 1966. Др Хатзидакис (Dr. Hatzidakis) је посветио године проучавању ове локације. Пројекат Фаласарна је започет далеке 1986. године. До сада су га помогли  директорка Ефората у Ханији (director of the Ephorate of Chania), др Елени Пападопулу (Dr. Eleni Papadopoulou), археолог др Михалис Милидакис (Dr. Michalis Milidakis) и многи други. Ископавања су тек почела да откривају некада славни град Фаласарна, а нико не може да претпостави колико још треба да се научи у будућности. Надамо се да ће и последње откриће древних фигурина на подручју локалног Акропоља дати подстрек додатним истраживањима.

Од фасцинантног до заборављеног до поново фасцинантног, точак је окренуо пуни круг за Фаласарну. Свако ново ископавање на критском археолошком налазишту открива упечатљиве нове аспекте овог изузетног древног града и прича се чини далеко од краја.

[1]Homer, Iliad 20. 4 ff;  Homer, Odyssey 6. 121 ff; Homer, Odyssey 10. 348 ff; Hesiod, Theogony 176; 346; Hesiod, Theogony 176 ff; Hesiod, Fragments of Unknown Position 6 (from Strabo 10. 3. 19; Hesiod, The Precepts of Chiron Frag 3 (from Plutarch de Orac. defectu 2. 415C уп. Homeric Hymn 5 to Aphrodite 256 ff; Pausanias, Description of Greece 10. 31. 10; Philostratus the Elder, Imagines 2. 11; Oppian, Cynegetica 4. 265 ff;  Statius, Thebaid 4. 259 ff; Nonnus, Dionysiaca 14. 1ff. 203 ff;  Nonnus, Dionysiaca 24. 123 ff; 42, 98;  Cicero, De Natura Deorum 3. 17.20; Anacreon, Fragment 35; Orphic Hymn 51; 55; Alcman, Fragment 63 (from Scholiast on Iliad); Strabo, Geography 10. 3. 10; Pausanias, Description of Greece 8. 4; Ovid, Metamorphoses 6. 453 ff.
[2]Od. xiii. 350, xvii. 211, 240, xiv. 435; Theocrit. v. 12, 53, 139, 149; Serv. ad Virg. Georg. iv. 380, Eclog. v. 74.; Paus. ix. 24. § 4; i. 31. § 2; v. 15. § 4, vi. 22. § 4; i. 40. § 1; ii. 11. § 3; Ov. Met. v. 432.
[3]Hom. Od. vi. 123, &c., xii. 318, Il. xx. 8, xxiv. 615Il. vi. 420; Od. xiii. 104; Od. vi. 105; Il. vi. 420; Od. Хiii; Hes. Theog. 346, &c., 364; Aeschyl. Prom.; Callim. Hymn. in Dian. 13; Apollon. Rhod. iv. 1414; Soph. Philoct. 1470; Nêreïdes; Hes. Theog. 240, &c.; Apollon. Rhod. iii. 1219; Virg. Aen. viii. 70; Paus. v. 5. § 6, i. 31. § 2; Callim. Hymn. in Dian. 15; Ov. Met. vi. 16; Steph. Byz. s.v. Amnisos; Hom. Od. xvii. 240; Apollon. Rhod. iii. 1219; Theocrit. v. 17; Orph. Hymn. 50. 6, Argon. 644.; Ov. Met. v. 540, Fast. ii. 610; Theocrit. vii. 137; Virg. Aen. i. 168, 500; Paus. v. 5. § 6, ix. 3. § 5, x. 32. § 5; Apollon. Rhod. i. 550, ii. 711; Ov. Her. xx. 221; Virg. Eclog. vi. 56; Apollon. Rhod. i. 1066, 1227; Orph. Hymn. 50. 7; Theocrit. xiii. 44; Ov. Met. xv. 490; Virg. Georg. iv. 535; Paus. iv. 27. § 2, ix. 3. § 5, 34. § 3; Plut. Aristid. 11; Theocrit. vii. 92; comp. MUSAE., Plat. Phaedr. p. 421, e) или чак исцељења (Pind. Ol. xii. 26; Paus. v. 5. § 6, vi. 22. § 4)., Apollon. Rhod. iv. 1218, Apollon. Rhod. i. 1225, iii. 881; Paus. iii. 10. § 8, Hom. Hymn. in Aphrod. 262, Orph. Hymn. 52; Horat. Carm. i. 1. 31, ii. 19. 3.
[4] Hesiod Theogony 452-453, Apollodorus 1.4, Diodorus Siculus 5.68.1, Hyginus Fabulae, et al; Hom. Il. v. 500; Hesiod. Theoq. 912; Diod. iii. 62; Apollod. i. 2. § 1; Hygin. Fab. 146, 274; Ov. Met. v. 385, Fast. iv. 422; Diod. v. 3; Cic. in Verr. iv. 48; Pind. Nem. i. 17; Orph. Hymn. 17.15; Schol. ad Soph. Oed. Col. 1590; Orph. Argon. 1190; Apollod. i. 5. § 1; Strab. viii. p. 373; Hesiod. Theog. 914; Paus. vi. 21. § 1; Conon, Narr. 15; Propert. iii. 21. 4
[5] Comp. Paus. viii. 42. § 2; Comp. Ov. Met. v. 565, Fast. iv. 614; Hygin. Fab. 146.
[6] Apollod. iii. 6. § 8; Paus. viii. 37. § 6; Eurip. Bacch. 276;  Homer Il. xiii. 322; Serv. ad Aen. iv. 58; Plut. de Off. conj. 1; Callim. Hymn. in Cer. 138; Orph. Hymn. 39. 4; Virg. Aen. iv. 58; Hom. Il. v. 500; Ov. Met. v. 341; Paus. viii. 15. § 1; Macrob. Sat. i. 12, iii. 11; Diod. v. 4; Paus. ii. 35. § 4, viii. 42, in fin.; Ov. Fast. iv. 545.; Paus. i. 39. § 4, 40. § 5, vii. 26. § 4, viii. 54. § 5, ix. 25. § 5; Strab. viii. p. 344, ix. p. 435.
[7] Paus. i. 2. § 4;Paus. iii. 19. § 4, viii. 31. § 1, 42. § 4; Plin. H. N. xxxiv. 8. s. 19; Val. Max. i. 1. § 1.
[8] Homeric Hymn 2 to Demeter 1 ff; 13 to Demeter; Homeric Hymn 2 to Demeter 275 ff; Orphic Hymn 40 to Demeter; Homeric Hymn 2 to Demeter 40; Homeric Hymn 2 to Demeter 182 ; Orphic Hymn 41 to Demeter; Bacchylides, Fragment 3; Greek Lyric V Scolia, Fragment 885;  Callimachus, Hymn 6 to Demeter; Ovid, Metamorphoses 5. 341 ff; Ovid, Fasti 4. 417.575ff; Nonnus, Dionysiaca 5. 562 ff)