ДВЕ ПЛОЧЕ ИСПИСАНЕ КЛИНАСТИМ ПИСМОМ ПРЕ ОКО 3800 ГОДИНА ОТКРИВАЈУ ПРЕТКЕ ИЗРАИЛА – заборављено и изнова откривено откриће из Ирака

Асириолози, учењаци посвећени проучавању древних језика као што су акадски, сумерски, еламитски, арамејски и угаритски често месеце и године труда улажу како би дешифровали древне изворе, реконструсиали историју, културу и веровања древних становника Оријента. Ретко када су у жижи интересовања, али када се то деси често је разлог откриће за право славље. Чини се да управо  о таквом открићу говори проф. Нејтан Васерман (Professor Nathan Wasserman) са Института за археологију Јеврејског универзитета и Одељења за древне блискоисточне цивилизације (Hebrew University Institute of Archaelogy and Department of Ancient Near Eastern Civilizations) када каже ово је нешто сензационално. Узбуђен сам. Његов колега са Одељења за археологију Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University Archeology Department), ванредни профеор асирологије Јорам (Јори) Коен (associate professor of Assyriology Yoram (Yori) Cohen), назива то невероватном променом парадигме веома фундаменталног значаја. Он каже да Каже да су ове таблице можда служиле као нека врста ʼводичаʼ за говорнике древног акадског језика који су хтели да науче  језик Аморита.

Наведени аутори говоре о две плочице исписане клинастим писмом пре око 3800 година. Древне глинене плоче садрже криптичне поруке на изгубљеном хананском језику и написане су у времену које је непосредно претходило уздизању Хамурабија, аутора познатог и најдревнијег потпуно сачуваног античког законика и оснивача Старовавилонског царства. Иако су његовом законику претходили други, мање познати и фрагментарно сачувани, законици из времена тзв. неосумерске ренесансе, управо је Хамурабијев законик онај који се најчешће пореди са законима Торе.

Акадски је првобитно био језик раног месопотамског града Акада (познат и као Агаде) из 3. миленијума пре Хр, али је постао распрострањен у целом региону у каснијим вековима и културама, укључујући вавилонску цивилизацију, рочито у времену  од 19-6. в. пре Хр. Многе глинене плочице су написане овим писмом, а његово познавање  овог језика  било је кључни део образовања у Месопотамији више од хиљаду година, све док га није потиснуо халдејски (арамејски) језик неовавилонског царства.

Плочице су откривене у Ираку током Заливског рата (1980-1988). Тада су пребачене ван земље, што се може сматрати и крађом, али крађом која их је можда учинила познатим и доступним проучавању. Ипак, за то су је било потребно да сачекају три деценије, у депоу који је сваког дана био све испуњенији новим документима, артефактима и археолошким материјалима. Тек после три деценије на њих су пажњу обратили Ендрју Џорџ (Andrew George) професор емеритус вавилонске књижевности на Школи за оријенталне и афричке студије Универзитета у Лондону (emeritus professor of Babylonian literature at the University of London's School of Oriental and African Studies University of London) и Манфред Креберник (Manfred Krebernik) професор и председавајући античких блискоисточних студија са немачког Универзитета у Јени (professor and chair of ancient Near Eastern studies at the University of Jena) које проф. Васерман назива Роналдо и Меси из света археологије.

Креберник и Џорџ су почели да проучавају плоче 2016. год. У почетку су се борили да препознају тајанствени језик, иако су могли да утврде да припада породици западносемитских језика, која укључује арамејски и хебрејски. Истраживачи су провели године испитујући његову структуру и граматику. Анализом граматике и речника тајанственог језика, утврдили су да припада западносемитској породици језика, која укључује и јеврејски и арамејски, који је некада био распрострањен у целом региону, а сада се говори само у неколико раштрканих заједница на Блиском истоку. Након што су видели сличности између тајанственог језика и онога што се мало зна о аморитском језику, Креберник и Џорџ су утврдили да су они исти тј. да плоче описују аморитске фразе на старобајлонском дијалекту акадског.

Приказ аморејског језика дат у таблицама је изненађујуће свеобухватан. Две таблице значајно повећавају наше знање о аморитском, јер садрже не само нове речи већ и комплетне реченице, и тако показују много новог речника и граматике, рекли су истраживачи додавши да је плочице осмислио вавилонски или акадски писар као импровотну вежбу рођену из интелектуалне радозналости.

У последњем броју часописа Revue d’assyriologie et d’archéologie orientale, Џорџ и Креберник објавили су фотографије таблица и прецизну анализу њиховог садржаја. Текст на таблицама подсећа на језички приручник који је подељен на два дела. На првом су речи и фразе на аморејско/ханаанском језику – изумрлом древном језику о коме су научници до сада имали врло мало знања, а други садржи њихов превод на акадски, познати језик који се може читати и преводити. У ствари, плоче су сличне чувеном камену Розете, који је имао натпис на једном познатом језику (старогрчком) упоредо са два непозната писана староегипатска писма (хијероглифском и демотичком). У овом случају, познате акадске фразе помажу истраживачима да реконструиши древни аморјески језик и писмо и то не само давањем упоредног прегледа појединих речи, већ читавих реченица. У објављеној студији истраживачи напомињу да оне могу пружити боље разумевање аморитског верског пантеона, као и могућег система пасторалног календара.

У овом тексту, који је веома, веома стар, појављују се речи које ће свако ко зна јеврејски одмах препознати. Не морате бити лингвиста да бисте разумели везу са јеврејским, каже Коен додајући да текст изван сваке сумње доказује да је већ у 2. миленијуму пре Хр. постојао говорни језик који је био веома близак јеврејском, који је до сада био познат само од 1. миленијума пре Хр. У суштини, овде гледамо наше претке. Ово је веома значајно откриће за сваког ко говори јеврејски, коментарише Васерман.

Наше знање о амориту било је толико мало да су неки стручњаци сумњали да ли такав језик уопште постоји, рекли су  Креберник и Џорџ у писаној изјави додавши да плоче решавају то питање показујући да је језик кохерентно и предвидљиво артикулисан и потпуно различит од акадског.

Коен је транскрибовао аморитско/ханаански текст клинописа на јеврејска слова и представио савремени јеврејски превод. Резултат говори сам за себе. Линија ti -nam me -e la - a - i -de -ni се преводи као ten mayim al yadenu тј. дај нам воду на наше руке. Следи друга линија ia - a - a -nam si -qí-ni - a -ti која транскрибована на јеврејски (yeinam shiqiniti) значи налиј нам вино. Трећа линија (si - ḫa šu -ul - ḫ a -nam) има значење постави нам трпезу (јевр. et hashulhan), а затим долази реченица la - a ḫ -ma -am bi -lam na - a -NAM тј. донеси нам хлеба (lehem eleinu). Коначно, bi -ik -ra -ti -ia za -ba - a - ḫa a -na DI ĜIR -ia la -am - [ti]  тј. јевр. et zevah bikurai lo eten le’eli има значење: Принећу жртву, да, Боже мој.

Овај језички приручник, који укључује и реченице које се односе на састанке међу људима, на обраћање краљу, на припрему хране и на ситуације из свакодневног живота, практично је једина документација аморејског/хананског језика и најпотпунији пример за то до данас. Један значајан одломак је списак аморитских богова који их пореди са одговарајућим месопотамским боговима, а други одломак даје детаље поздравних фраза. Натписи укључују фразе о приношењу жртава, благосиљу рода, постављању заједничких оброка и др. До сада смо имали веома фрагментисано познанство са Аморитима/Ханаанцима, углавном од властитих именица и низа именица из Вавилоније и Ханана. А сада нам се одједном језик открива са пуном документацијом, са граматиком, речником, фразама, па чак и поезијом, каже Коен који указује да су многе аморејске фразе дате у табли су сличне фразама на јеврејском иако је најранији познати јеврејски запис око миленијум млађи. То продужава време када су ови [западносемитски] језици документовани… Лингвисти сада могу да испитају какве су промене ови језици прошли кроз векове, закључио је Коен.

Васерман тешко може да сакрије своје узбуђење због овог текста и других његових делова који садрже све од имена богова  до љубавне поезије. Таблице, заиста, обухватају читаву сферу живота. Прилично је невероватно. Они су заправо говорили неку врсту јеврејског. Није баш јеврејски, али је близак јеврејском, каже он. Коен описује њихов језик као мајку јеврејског и каже да се већина научника слаже да је јеврејски настао из њега и да је повезан са њим.

Ипак, постоје и другачија схватања. Наиме, конзервативнији библисти којима припада и Др Даглас Петровић (Dr. Douglas Petrovich)  проф. библијске историје и егзегезе на Брукс библијском колеџу (Professor of Biblical History and Exegesis Brookes Bible College) за Библијски културни центар каже да су научници који су дешифровали двојезични натпис рекли да је аморитски претеча јеврејског језика што је спекулативно и не може се доказати. Он предлаже да су аморитски и јеврејски језик сроднички језици, али је по вертикалној, већ хоризонталној линији и да су потекли из заједничког протосемитског језика.

 

То је највећа загонетка, каже Коен. Био је то народ који је настао изненада – или тачније – достигао политичку зрелост – око 1800. године пре Хр, каже Васерман. У Библији се Аморејци помињу као један од народа који је живео у Ханану у време када су га покорила израелска племена. Пророк Амос израилску победу над Аморејима препознаје као Божије дело, а саме Амореје пореди са висином кедрова и снагом храстова (Ам 2:9 уп. Пс 135:11; 136:19). У сећању пророка Језекила који о Јерусалиму (Јудејцима) говори као о Хананцима насталим од Хетита и Амореја (Јзк 16:3), очувано је сећање на аморитско порекло Израила, као и на везу праотаца и хетитских становника Ханана које су затекли у Ханану. Треба, ипак, уочити да се у библијским наративима Хетити, као становници Ханана доводе у вези са временом праотаца. Исто се може рећи и за Аморите (Аморејце) (Изл 3:8; 13:5; 23:23; Бр 13:30; 21:13; 22:2; 32:33; Пнз 1:4; 3:2; 4:46; 7:1; 20:17; 1:4; ИНав 2:10; 5:1; 7:7; 10:4; 11:3; 12:2; 13:4; 24:8; Суд 1:34; 3:5; 6:10; 10:8; 11:19; 1Сам 7:14; 2Сам 21:2; 1Цар 4:20; 9:20; 21:26; 1Дн 1:14; 2Дн 8:7; Јзд 9:1; Нем 9:7). Ипак, међу њима постоји значајна разлика. Интеракција авраамовског клана са Хетитима је ограничена на предизраилски период. Авраам је онај који са њима склапа правне и купопродајне уговоре (Пост 23), док се Исав жени са припадницима овог народа што није било по вољи његовој мајци (Пост 46). Хетити се, дакле, не препознају као сродници авраамовског клана, нити као сродници Израила. У доцнијем периоду, тј. периоду израилског заузимања Ханана, Хетити се јављају само у општим пописима хананских народа, међутим, изостаје опис било какве интерације Израла и Хетита. И док библијски писци спомињу имена аморитских краљева, сукобе са Амаличанима и њихове краљеве, као и краљеве Мадијаца, Едомаца, сукобе са Моавцима и Амонцима, нема описа неког нарочитог војног сукоба нити се спомињу њихови краљеви исл. Изостанак поменутих детаља сугерише да Хетити у време израилског насељавања Хана нису били значајан фактор. Наиме, то је време када је Хетитско краљевство већ срушено, а у Ханану се налазе или неке незнатније краљевине овог народа, или пре само трговачко-земљорадничке колоније и то нео-хетита који су само бледи одсјај некада моћне државе, одсјај који се у библисјким приповестима гаси са животом Урије Хетита.

Са друге стране, у једном од најстаријих исповедања Израила, постоји историјско сећање по којем је народни отац био Аморејац, номад (Пнз 26:5) који је сишао у Египат како би себе и своје скромно покућство заштитио од глади. Другачије речено, чини се да су Израилци били свесни да су њихови родозачетници били део тзв. аморејске сеобе која је из истoчних региона Месопотамије кренула из Месопоматије пут запада. Треба, међутим, имати на уму да су Амуру (Аморити) изворно били становници западног Оријента (Амуру- западњак), односно Ханана. Они су у неком тренутку кренули мигрирали у  Месопотамију где су основали краљевство. Овај процес се, вероватно, приближно поклапа са периодом тзв. неосумерске ренесансе. Неосумерска ренесанса је период који је уследио после слома првог познатог месопотамског царства, Акада. Гутеани и други народи, међу којима су вероватно били и Аморити, доводе до нестабилности у региону. Централна власт постепено слаби да би се коначно и потпуно урушила. Уследило је хаотично време у којем су ред покушали да успоставе локални краљеви који су себе претпознавали као баштинике древних, преададских предања и устројстава која нису познавала средишњу владавину, већ низ самосталних град-држава које повезује култура, језик и право. Ова неосумерска ренесанса окончана је уздизањем нове централне власти на чијем челу је био знаменити Хамураби, оснивач Старовавилонског царства. Нове политичке околности вероватно су део Аморита који нису били вољни да прихвате Хамурабијеву политичку и верску управу покренуле на нову сеобу, односно на повратак ка Западу и Ханану. Део те аморејске сеобе вероватно је чинила и Авраамова породица.

Дакле, Авраамова породица, клан и коначно народ Израила имао је  заједничке корене са општом аморитском популацијом. Ипак, ти заједнички корени нису били толико јаки да се још у времену праотаца не створи извесна разлика између нас амуру-Израилаца и њих, неизраилских Амореја. Потоњи се не спуштају у Египат већ током векова које Израил проводи у земљи Нила постају један од хананских народа (Пост 10:16; 14:7; 15:16; 48:22). На неки начин, може се рећи да су Јевреји били део амројеске популације који је унутар ње, захваљујући самосвести о богоизабрању са једне и историјском одсуствовању из Ханана са друге стране, обликовао у независни ентитет који је био у непријатељству са својим етничким и језичким сродницима. У том контексту, да, мајка јеврејског језика је аморејски, баш као што је отац Јевреја био аморејски номад. Другачије речено, ове таблице нам можда откривају језик којим су говорили праотац Авраам, Исаак и Јаков пре него су њихови потомци напустили Ханан и населили се у Египту.