ЕГИПAТ

Савремена држава настала на темељима античког царства чији се зачеци губе у далекој легендарној али и митској прошлости. Географски Египат се пружа од Медитерана дуж реке Нил (ант. Хапи) према југу ка Асуану. Састоји се из две области. Горњи (јужни) Египат садржи уски део обрадивог земљишта са обе стране реке јужно од Асуана. Доњи (северни) Египат образован је око делте Нила, реке којој Египат и дугује своје постојање. Древни Египћани су своју домовину назвали црном земљом тј. Кеми док су је семитски суседи из Азије називали Мисир (מצרים) и то је први појам са којим се и у Библији сусрећемо кад говоримо о овој вишемиленијумској империји. Историја древног Египта може се поделити у седам периода који одговарају главном династичком добу фараонске историје:

1. Прединастички - (праисторија)

2. Рани династички период - Дин. 1–3, 2920–2575

3. Старо Царство - Дин. 4–8 (Доба пирамида), 2575–2134

4. Први средњи период - Дин. 9–10, 2134–2040

5. Средње царство - Дин. 11–12 („класични” период), 2040–1640

6. Други средњи период - Дин. 13–17 (укључујући и период Хикса), 1640–1532

7. Ново краљевство - Дин. 18–20 (период царства), 1550–1070

 

Прединастички и рани династички периодЕгипта сеже у време пре уједињења Горњег и Доњег Египта. Уједињење два царства открива зачетке националне свести Египћана. Историја царства почиње у ранијем периоду, национална историја Египта почиње у раном династијском добу. Историјски почеци Египта повезани су са Менесом од Манетона (у неким предањима познат и као Нармер), краљем горњег Египта, о којем говоре многи антички историчари (Херодот, Јосиф Флавије и Диодор Сикулус). Он је освојио Доњи Египат и ујединио две земље основавши прву династију. Најранији приказ уједињења Египта је Нармер палета (око 3150. пре Хр.) која представља освајање доњег Египта од владара горњег Египта. На предњој страни палете приказан је владар који носи Белу круну Горњег Египта док на полеђини носи Црвену круну Доњег Египта. Кроз династичку историју уједињење је представљало моћ земље која је истицана како у владарским титулама тако и у уметничким изразима. Рани династијски период је поставио темеље древноегипатске цивилизације: националне економије, политичке идеологије и религијске филозофије. Престоница је премештена на север, у Мемфис, и успостављени су трговачки односи са Левантом. Египат је из југозападне Азије увозио житарице, грађевинско дрво, драгоцене и полудраге материјале (бакар, лапис лазули и тиркиз).

Период раног царства карактерише препознавање моћи Египта у његовим природним и људским ресурсима и способности фараона да те ресурсе употреби. Резултат успешне употребе постојећих ресурса био је развој монументалне архитектуре која је имала за циљ да представи физичку манифестацију фараоновог божанског ауторитета те је ово доба неретко називано и добом пирамида које су, како ћемо видети, биле израз религијских схватања о настанку света (уздизању првобитног копна) из хаотичних безданих вода. Пета династија је време централизовања владе на чијем челу је цар-бог, гарант одржања поретка, државног и космичког. Јавља се нова службеничка класа. Везир више није морао бити принц а номархи (управитељи провинција) су почели да живе у самим провинцијама а не у престоници. Спољна политика је била у духу добросуседских односа трговине или евентуално одбрамбених акција (премда су оне подразумевале и походе на подручје Леванта у циљу одбране од "становника песка"). Већ од 6. Династије јасно је да Египат претендује на подручја азијских области. Две камене посуде са именима владара старог краљевства (Пепија I и Кефрена) откривене су у древној Ебли (Тел Мардики) у средишњој Сирији. Једна од њих је у Еблу стигла непосредно а друга преко Библоса и оне сведоче о дипломатским везама Египта и Леванта.

Први међупериод. У египатској хронологији, израз међупериод односи се на периоде када не постоји јака централизована влада. Први такав период је обележен сувладарским династијама севера (Хераклеполис) и југа (Теба), спорадичним унутрашњим сукобима и грађанским ратовима који су за циљ имали обнову јединственог Египта.

Средње краљевство има нејасне почетке али је у питању процес обнове уједињеног Египта који је окончан под владавином дотадашњег господара Горњег Египта. Теба је остала престоница 11. Династије али је већ први фараон 12. Династије владао са севера а Итјтави (Itjtawy) је постао престоница током наредна три века. Ово је време развоја класиче ликовне  и књижевне уметности Египта. Она је стављена у службу промоције царске идеологије ширене посредством школа и храмова. Монументални царски натписи на јавним зградама (пре свега храмовима) користили су се за обраћање јавности, подстицање лојалности и истицање величине владара. Спољна политика је углавном била мирољубива премда је било сукоба о којима су остали сачувани писани трагови тј. магијски текстови (Execration Texts). Они су пример тзв. деструктивне магије односно ритуала вршених са циљем да се именима уписаним на магијске предмете идентификује мета магијског чина. Предмети су уништавани што је означавало уништавање противника. Ритуали су укључивали употребу фигура од непечене глине и у облику везаних затвореника. Већина непријатеља повезана је са западном Азијом, што се види из имена азијских поглавара и топонима, након чега следи свеобухватна изјава о проклетству. Осликана гробница Кхнумхотепа II у Бен Хасану приказује 37 Азијата (мушкараца, жена и деце) који доносе дарове, што је такође показатељ египатске политике тог времена.

Други међупериод и владавина Хикса почиње крајем 13. Династије. Централна власт слаби а обласни господари у источној Делти се осамостаљују што резултира продором Хикса из Западне Азије и њиховим доласком на власт. Хикси су сматрани пастирским краљевима на бази нетачне етимологији о којој сведочи још Ј. Флавије. Израз заправо означава владаре страних земаља коју су носили први владари 15. Династије чија је престоница био Аварис (Тел ед-Дабʿа) на истоку Делте. Област су насељавали Азијати аморејског порекла и језика (западно-семитски дијалекат) који су свој положај ојачали успешном трговином са Левантом, Кипром и Нубијом. Владавина Хикса окончана је уједињењем Египта под Ахмосесом који их је протерао учинивши Тебу, из које је владао, престоницом поново уједињеног Египта.

Новоцарство Египта обележено је експанзијом и империјализмом. Ранији контакти Египта са неегипатским подручјима су били пре свега трговачки или евентуално повезани са контролисањем ресурса. Током новог царства египатске политика постаје агресивна. Митани, хуријанско царство у северној Сирији, прво се нашло на удару Тутмосеса I, фараона 18. Династије. Доцније је Тутомес III предводио четрнаест војних акција у западној Азији. Резултат је било коначно потчињавање обале Леванта и јачање хегемонија Египта у унутрашњости Сиро-Палестине. Локални владари градова-држава су постали египатски вазали склони покушајима осамостаљивања. Чвршћи мир је постигнут тек под Тутмосесом IV који је оженио митанску принцезу. Врхунац египатске империје се досеже под другим фараоном 18. Династије Аменхотепом III aли и урушавање већ под његовим сином Аменхотепом IV који је познатији као јеретички фараон Екхатон. Он се потпуно посветио верској реформи занемаривши традиционалне богове и култове. Показао је строгу посвећеност новој религији бога Атона (Сунчевог диска) те је напустио Тебу престоницу под покровитељством бога Амона. Моћно свештенство је било незадовољно, царство је било економски урушено а моћ владарске породице ослабљена тако да његови наследници, укључујући и  Тутанкамона, нису имали стварну моћ. Однос снага у региону је промењен. Митани краљевство и стратешки град Каркемиш су доспели у вазални однос према Хетитима а сукоб са хетитским краљевством досеже врхунац по убиству хетитског принца који је Египат посетио у намери да се склопи савез ојачан брачном везом. Границе Египта наставиле су да се повлаче према југу наредне три генерације а рамсеидски краљеви 19. и 20. Династије су, са променљивим успехом, покушали да поврате славу прошлих времена.

Рамзес II је одбранио Египат од најезде народа са мора, док је Асирија одвратила пажњу Хетита на другу страну, што је омогућило последњем великом фараону, припаднику 20. Династије, Рамзесу III, да одбрани Египат од либијских напада коодринисаних са инвазијама народа са мора. Унутрашњи проблеми су били озбиљни. Економско стање радника у владарским гробницама водило је побунама и допринело је окончању 20. Династије. На врхунцу моћи Египат је контролисао територије од Нубије до Азије али је на крају овог периода разорен унутрашњим невољама изгубио контролу над свим својим спољним територијама. Краткотрајна владавина 21. Династије окончана је уздизањем нове, либијске, 22. Династије. То је време када Шешок (Сисак) I пружа егзил политичком дисиденту Јеровоаму, доцније оснивачу северног (Самарјанског) царства. Распад Уједињене јудео-израилске монархије омогућио је Египту темељно пустошење и пљачку обе територије (Јуде и Израила). До краја 8.в. пре Хр. нубијски владари Египта (Кушити) сменили су Либијце а Асирци су, предвођени Тиглат-Пилесером III, обновили власт у Сирији и Палестини. Владари Јудеје и Израила се током наредног периода ослањају на Египат у покушајима отпора нарастајућој моћи Асирије. Иако је Египат пружао помоћ резултат је био нестанак Самарије. Јудејски владари настављају покушаје да уз помоћ Египта обнове самосталност (2Цар 19:35).

Сенахерибови наследници потчинили су Египат, протерали Кушите и успоставили маниоретску владу која се није дуго одржала. Египат је на челу са Псамечом I обновио независност чије је чување захтевало плаћену радну снагу странаца (Јевреја, Грка, Феничана). У Египту је основана знаменита колонија јеврејских војних плаћеника у Елефантини. У међувремену Вавилон почиње да угрожава Асирију и коначно разара Ниниву. Намеру фараона Неха II да пружи помоћ Асирији осујетио јудејски цар Јосија у битки код Мегида у којој је смртно рањен (609. пре Хр.). Вавилонска војска је накнадно поразила египатске снаге код Каркемиша (605. пре Хр). Вавилоњани нису успели да заузму Египат али су Палестину ставили под своју контролу. Египат, ипак, није одустајао и подстичу Седекију јудејског на побуну која доводи до вавилонске опсаде и разорења Јерусалима (589-587. пре Хр). Фараон Априје (Хофра) нападом на Сирију безуспешно покушава да одврати пажњу Вавилоњана. Део побуњеника је побегао у Египат а већина становништва је одведена у вавилонско ропство. Седам деценија доцније, нова регионална сила, под вођством Кира Персијског окончава самосталност Египта. По уздизању Грчке, Египат је дошао под власт Александра Македонског, његових настављача и коначно Рима.

 

Древни Египат је колевкa разноликих митова о настанку света који деле заједничке мотиве специфично обрађене у зависности од времена и места (култног средишта) обликовања као и различитих локалних предања укључених у митове.

За разумевање митологије Египта, више него за разумевање митологије других древнооријенталних области, битно је разумети његову географију и географску историју. Египат је био повезан са Нилом и наносима плодног муља. Не чуди да су митови овог подручја повезани са идејом копна које се појављује из воде. Садашња географија Египта подразумева 90% пустиње и плодну равницу у долини Нила која је настала као последица разноликих климатских промена. Пре 7.000 година област је изгледала потпуно другачије. До 5. миленијума пре Хр. то је била мочвара прошарана травнатим острвима која су користили ловци и сточари. Пораст температуре води исушивању и уздизању копнених површина, пирамидалног облика, из воде. Овај процес је умножио пашњаке богате разноликом дивљачи а неке од животиња које су настањивале ове просторе доцније су осликаване као сакралне (лав, лешинар, шакал, газела). Уследило је, међутим, постепено сушење пашњака што је подстакло потрагу за сталним изворима воде. Иако плодне обале су представљале сусрет са бројним опасностима (крокодили, нилски коњи, дивљи бикови). У 4. миленијуму област долине Нила чишћена је и дренирана а обимније површине плодног земљишта су омогућиле развој земљорадње. На планинама са југа долазило је до топљења снега и последично бујања вода Плаве и Беле реке. Оне су, сједињене у Нил, са собом носиле плодни етиопски муљ плавећи ниске обале. Током месеци плављења свега неколико пешчаних брежуљака у Делти налазило се изнад воде. Овај процес су препознали древни грчки историчари назваши Египат даром Нила. Он се називао и две обале. Прелазак са једне на другу обалу укључивао је ризик. Река је, у митологији, повезивала горње небо и небо подземног света. У другим цивилизацијама пут Сунца повезан је са небеским кочијама које су у египатским митовима замењене чамцем који нападају крда дивљих магараца или митско божанство хаоса у облику змије, Апофис. Чамац носи тело Озириса које мора да прође кроз бројне опасности пре него васкрсне. Источна обала Нила, тамо где се рађа Сунце, сматрана је земљом живих и ту су се градили храмови. Западна обала, тамо где Сунце залази, сматрана је земљом мртвих. Ту су била гробља и храмови повезани са култом мртвих. Подземни свет се каткад назива предивни запад. Постојала је подела и на плодну црну земљи којом управљају Озирис, Изида и Хорус и неплодну црвену земљу, која припада Сету, Нефтису и Анубису. Под црном земљом се подразумевала водоплавна обала Нила оплођена муљем и погодна за усеве а под црвеном земљом пустиња.

Нил је био извор живота али и смртних опасности. Вода је и овде амбивалентни симбол. Почетком 3. миленијума у области Египта се формирају прва краљевства а у владарској иконографији јавља се значајан мотив – лов на нилског коња чија је кост била вредност али потрага за њом животна опасност. Лов на нилског коња бакарним оружјем у лаким чамцима био је више него опасан и представљао је египатски еквивалент борбе са биком, мотивом познатим из других цивилизација. У раном периоду царску круну могли су да траже само они који су се овенчали уловом нилског коња, животиње која је симболизовала силе хаоса. Његова розе-црвенкаста боја у Египту је била симбол зла. Није чудо, стога, што се деструктивно божанство смрти Сет, владар црвене земље јавља у обличју нилског коња када усмрћује божанског брата Озириса и прогони његовог сина и легитимног наследника Хоруса (божанства плодности и земљорадње, персонификације поменутих климатских промена). 

Ово предање нашло је одјек у идеализованом приказу Тутанкамона нејаког владара кратког трајања али великог значаја због сузбијања аманског монотеистичког кривоверја Екхатона. На гробној фрески Тутанкамон је приказан са црвеном круном доњег Египта са конопцем и харпуном који баца ка нилском коњу, створењу које се уобичајено не слика у царским гробницама. Познато је да је Тутанкамон био болестан и да није могао стајати без штапа. Његов лов на нилског коња, стога, имао је симболички значај, указивао је на то да је он допринео победи сила поретка над силама хаоса. Хорус је био онај ко први иде у лов на Сет-нилског коња и ко и на њега магијом хита харпун. То је означавало чин којим Хорус обуздава примодијални океан омогућујући (нови) почетак стварања. Фигура Тутанкамона као харпунисте је идеализовани приказ златног Хорус-цара, јунака који убија неман и спасава свет. У стварности у овакој борби нилски коњ је имао више шансе и то је било познато сваком становнику долине Нила. За Египћане победа сила поретка није била унапред добијена. Претња сила хаоса била је веома реална и као што показује Легенда о Менесу, прича није увек имала срећан завршетак.

Драгоцена црна земља била је у сталној опасности од Медитерана са једне и пустиње са друге стране. Медитеран је означаван идиомом велики зелени или општијим изразом Encircler (море) као примодијални океан из којег је бог-створитељ уздигао свет и који тај свет још увек претећи окружује. Северна обала Египта зависила је од количине талога муља који је обалу уздизао изнад нивоа мора. Приобаље је после земљотреса или плимских таласа могло да буде преплављено сланом водом која је плодну земљу чинила неплодном. Штавише, и крајњи извор Нила повезан је примодијалним океаном. Плављење Нила обезбеђивало је плодност али је носило и опасност поновног обузимања Египта од те примодијалне силе хаоса. Веће поплаве би уништиле локална села односећи и људске жртве. Некада су и већа насеља могла бити уништена, као што се више пута дешавало са Мемфисом. Уколико би плављење било мање од уобичајеног било је мање усева и уследила би глад. Током времена око језгра мита формирана је приповест која је  објашњавала процес плављења. Говорило се о сузама Изиде која оплакује усмрћеног супруга и унутрашњости његовог божанског тела које се излива из рана. Ова два елемента су схватана као извор плављења. Ова дијалектика смрти и живота повезана са плављењем садржана је и у миту о удаљеној богињи, ћерци бога Ра, која због неслагања са оцем одлази да живи у пустињи и коју је потребно наговорити са се врати. 

Сетова црвена земља била је извор драгоцених ресурса (минерала, грађевинског камена исл). Учесници експедиција који су ишли у набавку ових материјала сусретали су се, међутим, са опасностима (несташице воде, пешчане олује, краткотрајне, изненадне али веома снажне блесак-олује и последичне бујице, обрушавања, затрпавање канала за наводњавање којима је Сет себи враћао отету земљу). Сетова земља није обухватала само пустињу већ и подједнако опасне брежуљке који су оивичавали долину Нила. Ту је било пуно опасних дивљих животиња које у митовима добијају фантастична обличја. Немани су обједињавале различите елементе природних животиња, полулавови, serpopard-и (мачке са главом змија) и слично. То су креатуре бога Сета чији прикази полако нестају из египатске иконографије како је клима постајала сувља и како су бројне животиње нестајале из околних пустиња које су постајале празне. Египћани су своја животна искуства укључивали и у разумевање загробног живота. Митолошки систем је одражавао констатну борбу између сила поретка и сила хаоса и покушавао је да одгонетне место и улогу човека у тој борби.

Митови и народне приче многих народа знају за јунаке који напуштају дом и одлазе у џунглу или прашуму у потрази за животним изазовима. Они пролазе кроз бројне авантуре, сусрете са натприродним бићима и бивају преображени. Лепотица се сусреће са звери, витез убија змаја или проналази извор живота. Египћани нису имали шуме и џунгле али су пустиње и мочваре представљале погодан еквивалент за животне изазове њихових јунака. Мочваре долине Нила и његове Делте су у древноегипатској књижевности представљене као области неслућених лепота и великих опасности. То је област велике дивље краве (Hathor-Sekhet), Господара језера (Sobek) и богиње кобре (Wadjyt). Преминули су у гробницама приказивани како лове у овој области богова. Спокој који дају тршчани кревети инспирисали су Египћане да осмисле рај који се назива и поља трске, замишљан као поља високе папирусне трске са скривеним пловећим острвцима (Chemmis) на којима је Изида, бежећи од Сета, пронашла скровиште у дому сиромашног рибара. То је скровиште у којем је родила прекрасног сина Хоруса. Приповест коју нам преноси Metternich Stela одражава чињеницу да су мочварне области Делте биле често место у којима су се током немира скривали политички дисиденти. Приповести (Насукани морнар, Прича о два брата, Судбина кнеза, Путовања (свештеника) Wenamun, прича Sinuhe) говоре о опасностима са којима се сусрећу они који се одваже да напусте долину Нила. Хероји се који врате у Египат се приказују мудрима а смртне опасности кроз које су прошли их оспособљавају за владарску позицију или макар обезбеђују опрост за раније учињене преступе.

Стварање света и рађање његовог спаситеља у египатској митологији су повезани догађаји, изведени из победе соларног божанства над силама хаоса. То је победа која је оличена у успостављању маат тј. божанског поретка. Мит стварања је присно повезан са владарском иделогијом, храмовном архитектуром и култом. Примодијална хумка (првобитно копно) свој култни израз има у пирамидама, храмовним хумкама, обелисцима или уздигнутим платформама на којима је био смештен кип божанства.

Маат је древноегипатски израз за истину, поредак, склад, закон, правду... Ови појмови су персонификовани у божанству Маат која је супростављена са Исфет, божанством хаоса. Маат је божанство којим је уређен космос из прапостојећег хаоса. То је божанство астралног поретка, мена годишњих доба... али и норматив природе и друштва, у овом и будућем свету. Свет је створен из прапостојећег хаоса и склон је самодеструкцији (враћању у хаос) коју Маат спречава непрекидном стваралачком активношћу. Фараони су сликани са симболима овог божанства. Они, као гаранти закона и праведности, били су посредници Маат у историји и друштву. Начело маат је спречавало хаотичност друштва, односно његово уништење. Космички склад се одржавао култним радњама а нарушавање космичког склада несумњиво је имало последице у сфери друштва (безбожни владар могао је својим деловањем да допринесе појави елементарних непогода а његова бласфемија могла је за последицу да има болест). У ликовним представама маат је представљана као млада жена која стоји или седи. У рукама држи скиптар (симбол моћи) и анк (симбол вечног живота). Према миту, када се Ра уздигао из првобитне хумке стварања, уздигао је и своју кћи Маат. Њен аватар је Изида (која заједно са супруг-братом Озирисом и сином Хорусом стоји насупрот Сета). Начело маата је срце египатске митологије и говорило је о митском отпору змајоликом Апепу (Апофису) а које се може повезати са сличним митским бићима у приповестима других меридијана. Та борба представља сукоб светлости и таме у којој је поредак угрожен али изнова увек побеђује посредством фараона који својим одржавањем поретка империје заправо врши дело богова којим се одржава космички поредак. Његова одбрана царства од унутрашњих и спољних непријатеља заправо врши исто дело које врше и богови супростављајући се силама хаоса. Одјеци овог схватања препознатљиви су и у Библији где читамо ко је затворио море вратима кад као из утробе изиђе? (Јов 38:8-10). Свезивање вода хаоса је мисао која је присутна и у речима поставих песак мору за међу вечном наредбом, и неће прећи преко ње (Јер. 5:22) и поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу (Пс. 104:9). Последњи библијски навод преузет је из Пс 104 који се оправдано повезује са Екхатоновом химном. Тиме се отвара значајно питање утицаја дуге и богате књижевне традиције Египта на библијске писце.

Египатско књижевно предање, писано и усмено, богато је фикцијом обликованом у различитим стиловима и жанровима који су несумњиво утицали на библијске писце. Утицај египатске књижевности на библијску огледа се, ипак, пре свега у сличном садржају и мотивима наративне целине Писма и древних египатских текстова. Директне везе у прозној литератури тешко је успоставити али су оне препознатљиве у мудросној књижевности. Нема сумње да је египатска мудросна књижевност претходила библијској. Египат игра и важну улогу у наративном окружењу Торе. Од тренутка када је Јосиф продат у ропство преко приповести Изласка Египат је у средишту приповедања. Пример египатско-библијске наративне паралеле су приповести  "Јосиф и Петефријева жена" (Пост 39) и Прича о два брата. Оба наратива садрже препознатљив мотив заводнице. Детаљи и сврха прича се разликују али је несумњиво да је структура мотива у основи иста. Старија жена (или жена вишег друштвеног статуса) развија страст према млађем мушкарцу (слабијег друштвеног статуса). Заводница ставља до знања жеље младићу (Пост 39:7) који је одбија на моралним основама (ст 8–9). Одбачена, заводница оптужује младића а оштећени муж тражи одмазду. Приповести оправдавају младост и кажњавају лажљиву жену. У библијском извештају Јосиф је кажњен због наводних поступака заточењем (ст 19–20) али на крају помилован и уздигнут (41:14–45). Библијска верзија одступа од обрасца јер приповедач никада не говори да је Јосиф проглашен невиним (он је помилован а не ослобођен) и не открива судбину заводнице.

Прича о два брата је најчешће навођен пример наративних паралела Библије и Египта. Неке приповести нас селе у Сирију и Палестину и блиске су приповестима о праоцима. Таква је Прича о Синухеу (доба Средњег краљевства) која детаљно приказује окружење Леванта на начин који подсећа на наративе Постања. Јеврејски и египатски извори описују номадске кланове који путују између урбаних средишта. Синухе је био пратилац принцезе Нефру, кћери Аменемхета I и жене Сесострис I. Након што је Аменемхет I умро Синухе је кује планове за државни удар и приморан је да бежи из Египта и лута делтом Нила и Хананом. У Ханану постаје веома успешан али и даље жуди за повратком у родну земљу. На крају изнова се састаје са Сесострисом I и позива је да се врате у Египат где добија место на двору. Бекство Синухеа од политичке опасности може се упоредити са Мојсијевим бекством из Египта (Изл 2:15). Синухеово касније лутање по египатској делти и Ханану заједно са његовим новим пронађеним просперитетом у страној земљи може се упоредити са извештајима о Авраамовим путовањима док његова жудња за отаџбином има рефлексије у Јаковљевој и Јосифовој чежњи за Хананом (Пост 47:29-30; 50:25, Изл 13:19). Један од Синухеових подухвата упоређен је са Давидовим убиством Голијата. И Синухе и Давид су нејаки ратници који су ненадано победили врхунске ратне непријатеље задавши коначан ударац оружјем самог противника (1Сам 17:51).

Постоји сагласност да је значајан део поетско-мудросне књижевности Старог завета повезан са сличним египатским корпусом. Библија Бога препознаје као извор мудрости (1Цар 4:30). Египатска књижевност мудрости бави се истином, правдом, (космички) поретком како су га одредили богови. Библијска мудрост се првенствено фокусира на персонификовану мудрост и страх Божији. Иако, дакле, постоји различит темељ и контекст интересовања жанра сам садржај мудрости Библије је интегрисао и древније египатско предање. Псалам 104. се посматра у светлу Велике химне Атону. Теме, језик и мотиви обе песме су слични. Песма над песмама има знатне паралеле са египатском љубавном поезијом. Пословична мудрост садржи још изразитије паралеле, тако да се сматра да су ПрСол 22:17–24:22 и Јер 17:5–8 обликоване по узору на Аменемопово упутство.

Додирне тачке библијске и египатске књижевности надилазе садржај и укључују језичке позајмице. У Библији постоји близу шездесет египатских позајмљеница (без имена и топонима). Разумљиво, постоји значајно груписање ових позајмљених речи у библијским извештајима који се односе на Египат, тако библијске речи за трску (Изл 13:18, 15:4.22; 23:31), Нил (Пост 41:1–3), папирус (Изл 2:3; Ис 18:2, 35: 7; Јов 8:11) мочварну траву (Пост. 41: 2, 18; Јов 8:11) садрже одјек египатских израза. Исто важи и за специфично египатске службе попут хартумима који се обично преводе као врачари (Пост 41:8.24; Изл. 7:11.22; 8:3.14–15; 9:11; Дан 1:20; 2:2.10.27; 4:4.6; 5:11).

Интеракција библијских наратива са египатским окружењем је много интезивнија него што се то може представити једним чланком и зато ће неки од занимљивих и значајних момената те интеракције бити представљени у чланцима који ће тек уследити.

 

Извори:

Donald Mackenzie, Egyptian Myth and Legend, Blackmask Online.

Henri Frankfort, Kingshipand the Gods: A Study of An­cient Near Eastern Religion of Society and Nature (Chicago-London, Chicago University Press, 1948).

Nicole Brisch, Religion and Power Divine Kingship in the Ancient World and Beyond (Chicago-London, Chicago University Press, 2008). 

Маргарет Беркер, Помирење – обред исцељења, Библијске студије 2-3, Београд, 2018.

Јован Благојевић, Цар и свештеник- прилог разумевању односа сакралне и световне власти у Библији, Библијске студије 2-3, Београд, 2018.

Fred Skolnik, Michael Berenbaum (eds.), Encyclopedia Judaica vol 6(Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).