ХЕТИТСКА РЕЛИГИЈА – богови, митови, храмови

Знање о хетитском друштву, култури и религији се повећало од дешифровања њиховог клинастог писма на глиненим плочама пронађеним почетком двадесетог века у Богазкеју (у Турској). Хетитско друштво је било етнички и језички разнолико, са хатијским, хуритским, и чак и неким семитским елементима а ова разноликост је очигледна у божанским именима.

Најранији слој који се може идентификовати је Хати. Хати су живели у централној Анадолији пре него што су стигли индоевропски Хетити. Имали су дугу традицију насељеног градског живота. Разумљиво је да су људи отворени за утицаје њихових суседа, као што су били Хетити, рано примили Хати веровања. Можемо да делимично разумемо значење божанских имена зато што су често повезана са елементима природе: Eshtan (сунце, дан) Izzishtanu (повољан дан), Kashku (месец), Kait (зрно). Други означавају статус: Kattaha (краљица), Vurunkate (краљ земље), Shulinkatte (краљ Шули), Katišhabi (краљ бог), Tetešhavi (велики бог). Утицај хуристског, акадског, сумерског езика и религије, такође, је препознатљив. 

У хетитској уметности богови су били приказани или путем животињских тотема или антропоморфно. Богови су схватани као бића којима је потребна храна, пиће, сан, физичка активност, љубав (укључујући и сексулане потребе). Божанске потребе задовољаване су посредством жртвених дарова тј. жртвовања бикова, крава, оваца, коза, птица. За разлику од библијског култа, крв никада није коришћена као жртвени материјал али као и у Библији жртвене животиње је требало да буду здрави примерци и принете у прописано време. У време прве жетве приношени су биљни плодови.

Божанско знање је било ограничено услед чега су и сами богови били подложни грешкама. Сваки је поседовао специјалну вештину због које је био тражен и од смртника и од других богова. Богови су се рађали и умирали али нису старили. Нису увек били праведни. Иако ниједан бог није био свезнајући неки су били веома широког знања и сваки бог је био супериорнији од људи у знању. У упутствима свештеницима и храму званичници, смртници који су мислили да прикрију своје грехове од бога били су упозорени на бескорисност покушаја. Иако је сваки бог био моћнији од било ког смртника, ниједан није био свемоћан и степени моћи су међу њима били прилично различити. Као што је сваки смртник имао свој ранг и функцију у људском друштву, тако је свако божанство имало свој положај и улогу и друштву и космосу. Поред астралних божанстава и олујног бога постојали су богови жита, винове лозе, извора, шума, дивљачи (лова). Под утицајем Месопотамије соларни бог Иштану је схватан као свевидећи делилац правде. Постојали су богови куге (помора), сексуалне моћи, рата (нпр. Zababe) који су давали победу хетитским војскама исл. 

Заправо, хетитски пантеон називао се хиљаду богова а позната су имена шесто божанстава. Сваки град је имао свој локални (и мањи) пантеон. У бројним уговорима (међудржавним исл.) богови свих страна су призивани као сведоци. Божанска имена се понекад наводе уз напомену коју врсту жртве им је потребно принети и на ком празнику. У чувеном царском светишту у Јазиликаји приказана је, исклесана у ниском рељефу на зидовима храма, двострука поворка богова и богиња. Мушка божанства су лево а женска десно. Они су у поворци тако да се са главним божанствима састају у архитектонски фокусној тачки. Чини се да је оваљ рељеф приказивао цасрки пантеон (макар последње половине века пре окончања хетитског краљевства) који је укључивао 71 бога. То је потпуно хуријански пантеон са придодатим хетитским и лувијским божанствима која су стопљена са хуристким боговима сличних карактеристика.

Потпуна реконструкција хијерархије хетитских божанстава је немогућа али је јасно да су неки ипак били значајнији. Чини се да је поглавар пантеона било олујно божанство али ни он није увек у стању да изврши своју вољу над другим боговима. Морао је да тражи савет и да тражи добровољце за мисије. Хијерархја је постојала и у неохетитском пантеону.

У молитвама Хатузилиса III и његове краљице, Пудухепе, од богова нижег ранга се тражи молитвено посредовање пред узвишенијим божанствима. Бог посредник је обично омиљено дете или унук старијег бога. Описана хијерархија рефлектује хијерархију велике, проширене, породице у којој су патријарх и матријарх. Хетити су у молитвама подсећали богове да су им поклоници потребни како би им приносили жртве и да је у њиховом интересу да штите и благосиљају заједницу верних поклоника. Богови су помоћ смртника тражили преко инкубацијског сна, пророчишта или предзнака. Божански захтев се није смео игнорисати. Заузврат богови смртницима дају благостање, заштиту од природних катастрофа, слушају њихове молитве и (каткад) им праштају грехе. Парадигма божанско-људског односа била је господар-роб. Човек је могао очекивати од свог божанског господара или господарице исто оно што је роб могао очекивати од свог господара.

Хетитске молитве су обележаване различитим речима: mugavar (или mugeššar тј. призивање божанска посредством речи и ритуалних радњи), valijatar (слављење), vekuvar (молба), arkuvar (порицање оптужби за грех, самооправдање). Једна хетитска молитва често је садржавала неколико ових врста изражавања.

Учење о загробном животу код Хетита, макар према сачуваним и пронађеним теxтовима, није јасно изражено. Једна од старих хетитских молитви, приписана Кантузилију, истиче да би бесконачни живот у историји могао бити ноћна мора, нпр. услед болести. Хетити су кремирали покојнике заједно са оруђима и оружјима покојника. Сматрало се да се покојник тако прати у наредни живот. У многим културама су предмети од личне вредности за покојника стављане у гроб са мртвим телом, пракса која снажно сугерише употребу предмета у загробном животу. У случај хетитског краља текстови експлицитно потврђују ово тумачење. Потомци мртвог човека су били дужни да приносе жртве за дух покојника. Веровало се да дух мртве особе може прогањати живу особу уколико се ова огрешила о покојника. Када би се дух покојника умирио жртвом био би послат на пут тј. у пребивалиште мртвих које није лоцирано у познатим хетитским текстовима. Чини се да се рај смештао у горњи део космоса, и то је било обитавалиште богова док преминули иду у подземни свет, тј. онај његов део који се налазио на дну мора.

Митови Хетита су анадолског (старохетистког) и/или страног порекла. Божанства приказана у старохетитским митовима су Телепину и Илујанка, удаљена божанства исл. Мит о месецу који пада са неба постоји и у хатској и у хетитској верзији. Камрушепа хетитска замена за оригинално хатско име богиње магије, нема разлога за сумњу да митови у којима се она обликује такође припадају овој хатијској групи. Сви анатолски митови повезани су са зачарањима или ритуалима. Митови неанадолског порекла су сви пост-старохетитски. Они су углавном независни од било какве загонетке или ритуала. Један изузетак је мит о Ашерти који је описује ритуал повезан са хананским богом Ваалом.

Карактеристика хетитске митологије је мотив одсутног бога тј. бога који се удаљује, најчешће је то бог Телепину. Један од мотива који се јавља у овом миту, макар у доступном преводу/препису насталом у периоду 15-13.в. пре Хр. је мотив божанског сна. Телепину је гневан после буђења и одлази оставивши земљу која постено умире будући да је лишена његовог благослова који доноси плодност. Магла и дим покрили су прозоре и домове а ватре нису гореле на огњиштима и жртвеницима, каже древни писац откривајући да је одлазак божанства плодости угрозио и друге и богове и људе чија стада су остала без принова, поља остајала пуста а извори воде пресушили. Наступила је глад а и богови су се уплашили мислећи да ће доћи до свеопште смрти. За то време он изнова пада у сан, тако дубок да га је вегетација прекрила док је спавао. И док су богови трагали за њим, он је остајао сакривен. Није га могао наћи ни орао којег је послало соларно божанство ни олује и ветрови његовог божанског оца, Таруа. Тек је богиња Ханхана, која је у потрагу за одлуталим богом послала пчелу, имала успех. Када је пронашла уснулог бога, пчела је почела да га боде пробудивши га. Изнова бесан Телепину послао је поплаве на све градове. Помор се појачао, а богови су се у страху питали да ли постоји начин да га спрече. Тада је соларни бог позвао богињу Камрусепу да нарочитим магијама смири Телепинов бес, истовремено призивајући и човека који ће својим речима умирити гневног бога. Ускоро је пред убилачку божанску стихију ступио човек који је богу непосредно описао све невоље које су погодиле свет због његових поступака. Затим је изговорио речи којима је божанство лишио беса. Телепину се вратио својој кући и обновио плодност земље. Отерао је дим и маглу, култ којим су богови храњени на жртвеним олтарима је обновљен као и плодност стада и земље.

Испред Телепина засађено је дрво које је служило као стуб на којем је висило руно овце, испуњено овчијом машћу као симболом изобиља у житу, вину и стадима. Мит својим описима представља оригинално изражавање општих древнооријенталних мотива у којима се рефлектује парадигма елементарне катастрофе, најчешће суше или епидемије. И док у Ханану и Египту постоји мотив убијеног бога плодности (Ваал или Сет) у хетитској верзији се јавља мотив божанског сна који има исте ефекте као и божанска смрт. Значајан је, такође, и мотив дрвета живота које је засађено поред пробуђеног бога а који је удаљена рефлексија сличних мотива познатих из Светог писма али и других древнооријенталних митова, пре свега месопотамских.

Удаљени бог мора да се пронађе, умилостиви и врати. У људском свету овај процес подразумева саветовање са пророштвом које открива узрок божанског удаљавања. И текстови у којима се трага за таквим пророштвима су чести у новохетиском периоду а могу се пронаћи и у старохетистким текстовима. Само умилостивљење постиже се тзв. mugavar-ritualom.

Постоје два облика мита о Илујанки. Занимиљиво је да су обе верзије мита откривене на истој глиненој плочици које говоре о сукобу бога олује и његовог, великана змија (змаја) Илујанка. Илујанка у ствари није име, већ општа именица са значењем змија. Ипак, та змија је било толико велика да олујни бог није могао да је сам победи. У обе приче, првобитно поражени бог олује обезбеђује помоћ смртника који користи трик да помогне богу олује да тријумфује. У првој верзији мита Илујанка побеђује Тешуба и приморава га на повлачење а он одлази по савет богињи Инари, која организује замку за Илујанку. Инара, наиме, обећава своју љубав Хупасивасу, смртнику уз чију помоћ опија змију због чега она не успева да се врати у своју рупу. Док је опијена, Хупашија везује змију а онда долази олујни бог који је убија. Чини се да је гозба на којој је Илујанка била опијена била повезана са хетитским Пурули-празником, који је можда и био установљен као прослава победе Тешуба (божанства плодноносних киша) и његових помоћника над космичком змијом-змајем као персонификацији суше и смрти. 

У другој верзији Илујанка, након победе над олујним божанством, узима Тешубу очи и срце. Поражени бог се жени богињом Хебат, која је кћер неименоване богиње и смртика по имену Арма. Син Тешуба и Хебат, Шарум, доцније се жени ћерком змије-змаја и по очевом наговору као свадбени поклон од Илујанке тражи Тешубово срце и очи. Повративши очи и срце, Тешуб одлази да се још једном сукоби са змајем, и у тренутку његовог тријумфа Шарум схвата да га је отац злоупотребио и искористио. Тражи од оца да узме његов живот заједно са Илујанковим и Тешуб их убија муњама и громовима. Ова верзија мита постоји, осим у писаној верзији, и као рељефна слика из Малата настала између средине 11. и средине 9. в. пре Хр.

Прва верзија прича о Илујанки је имала локални карактер што се види у спомену земље Тарукка (северно-централној Анадолија), док се у другој борба одвија поред неименованог мора. У оба случаја, борба је испуњења сексуланим неверствима и смрћу. Митови одражавају дешавања у свету природе митским сликама. Недовољно снажни бог животодавне олује (која доноси кише жедној земљи) мора да има помоћ човека да би победио хтонске силе смрти персонификоване у змији. Ова митска помоћ смртника је слика која свој практичан израз (или извор?) има у ритуалу. Занимљиво је да се у новохетитској верзији мита богиња Иштар представља као она која побеђује космичку змију (Хедамму), сведочи о снажном утицају Месопотамије, као и међусобном прожимању митова на подрчју древног Оријента. Сличност постоји и са хананским (угаритским) митом о победи олујног бога Ваала над змајоликим божанством безданих вода које се назива Yом. Валтер Порциг, научник који је први представио јавности ове хетитске митове, указао је на њихову сличност са митом о борби Зевса и змијоликог Тајфуна у грчкој митологији.

Кључно божанство овог мита је, свакако, Тешуб бог који је у хетитски пантеон преузет из хуријског а чини се да је поштован под именом Тешуба и у Краљевству Урарту у чијој уметности је представљан како стоји на бику. Могуће да је у себе асимиловао хетитског бога времена, Тархуна. Према неким митовима, Тешуб на чело хетитског пантеона долази по свргнућу древних божанстава Алалу, Ану и Кумарбија која су протерана у подземни свет. На стени код светилишта Јазиликава близу античке хетитске престонице, главни бог именован је Тешуб и представљен је како гази савијене вратове два планиска бога. У другим приказима престављен је као стајаћа фигура са дугачким штапом или возећи кочију коју вуку бикови. 

Циклус Кумабрија је значајан митски корпус хетитске религије који говори о променама унутар божанског краљевства на чијем челу је најпре био Алалу, божанство прве генерације који је обитавао у доњем свету где су се налазили ранији богови. Њега је са власти збацио пехарник Ану, после само девет година власти. Алалуов рођени син, Кумарби, постаје Ануов пехарник девет година служи као пехарника новог краља богова а затим заједно са оцем диже устанак како би отерао узурпатора са престола свог оца. Ану, занимљиво, је божанство сумерског пантеона које је сматрано богом неба. Он и покушава да побегне на небо али га у томе спречава Кумарби који му гризе и гута гениталије.

Ану проклиње Кумарбија и прориче да ће се од прогутаних гениталија се родити бог који ће збацити Кумарбија. Тако и бива будући да се од истих рађа више богова међу којима је и Тешуб, бог олује који постаје поглавар пантеона иако Кумарби покушава да га свргне посредством свог потомка зачетог са стеном. У овом миту је, сасвим јасно, присутан мотив емаскулације, и веома је могуће да се у њему рефлетују борбе за превласт, међу раним хетитским краљевима, наравно уз њихово измештање најпре у сферу персонификације природних стихија а затим и самих богова.

Ваал, Елкунирша (Elkunirša) и Ашерту (Ašertu) је западносемитски мит преузет из Угарита и донекле нетачно пренет у хетистки контекст. Приповест рефлектује и неке сцене познате из библијског наратива. Наиме, приповест подсећа на сцене повезане са праоцем Јосифом и Потифаровом женом. Ашерту се нуди Ваалу а када је он одбије она жели освету.

Он о дешавањима обавештава њеног супруга који се зове Елкунирши и овај му даје дозволу да је понизи. Ваал Ашерти говори да јој је убио синове, ожалоћена Ашерта се потом мири са Елкуниршом и окреће га против Ваала. Иштар (Астарта), Ваалова сестра сазнаје за њихову заверу и у обличју птице га посећује опоменувши га на опасност. На жалост због фраментарности плоче не знамо завршетак ове приповести.

Приче о Апу (Appu), рибару и ловцу Кеши (Keššа) су фрагментарно сачуване и представљају хетитску верзију ранијих хуритских прича. Позорница приче о Аппуу се налази негде источно од Месопотамије. Тема прича је двојака: не може се побећи од судбине и победа зла над добрим је само привремена. Бог Аппу, према овом циклусу, има два сина, Праведног и Неправедног. Они живе само да би испунили судбину наговештену њиховим именима. Неправедни напредује само док богови не обраћају пажњу на збивања али богови коначно увек оправдају праведне и униште неправедне. Позорница приче о рибару и ловцу је неидентификовани град Урма. Кеша се жени женом хуритског имена Шинталимени, чији је брат Удубшари. Изгледа да је Кеша наљутио богове занемаривши њихов култ и обожавајући његову нову жену и да ће патити због овога. Ова врста приповести се може упоредити са мудросном књижевношћу древног Оријента а тематски је повезана са ширим корпусима који су за предмет имали теодикеју чиме се приближује неким интересовањима библијских писаца (мада не допире до њихових богословских и антрополошких идеја).

 

За разумевање хетитских храмова значајно је откриће локације Аин Дара (Ain Dara) у северној Сирији. Локалитет се састоји од равног доњег дела града и високе цитаделе на југозападу. Главна карактеристика локалитета је правоугани храм 38 х 32м који доминира северним делом цитаделе. Храм се састоји из правоугаоног предворја, квадратног наоса и галерија које укружују наос са три стране. Јасно је да је првобитни храм прошириван у више етапа и може се рећи да је зидан у периоду између почетка 13. и почетка 11. в. пре Хр. а на темељима ранијег храма. Украшен је бројним киповима, рељефима урађеним у црном базалту. Чести су суфлорални и зооморфни симболи који могу да се пореде са описима украса Соломоновог храма, какав је описан у Светом писму.

Овај локалитет је, на жалост, тешко оштећен током грађанског рата у Сирији а тамошња колосална статуа лава је украдена од побуњеника. Јединствени моменат повезан са овим храмом су отисци стопала урезани на блоковима кречњачког прага храма. Отисци су дуги око 1м и вероватно представљају отиске божанства коме је храм био посвећен. Храмови су, наииме, сматрани божанским домовима, односно репликама њихових небеских дворова.

Археолошка ископавања у Кајалипинару (Kayalıpınar ант.Самуха), античком граду старом 3.800 год. открила су један од најважнијих храмова међу великим бројем монументалних грађевина и административних зграда. Чини се да је ово био хетитски град који је по значају долазио одмах иза престоне Хатуше. Локални култ био је повезан са јужноанадолском богињом ноћи. Текстови сведоче да је храм посвећен тамошњој богињи, која се у коначном облику асимиловала у месопотамску Иштар (због чега је називана Шаушка-Иштар), имао четрнаест просторија. Археолози се надају да ће даљим истраживањем локације открити статуу богиње, култне предмете и писане трагове који ће помоћи у реконструкцији локалног ритуала. 

На локацији древне хетитске престонице Хатуше откривено је шест хетитских храмова. Поред светишта које је било украшено култном иконографијом, храмови су садржали и помоћне просторије коришћене за смештај свештенства и магацине. Сваки храм је имао централно двориште. Верници који су кроз двориште улазили у храм пролазили су кроз малу просторију у коју је могао да стане мањи бој људи, вероватно свештеника. Већи храмови можда су имали више таквих просторија, вероватно украшене култном иконографијом.

Највиша тачка у хетитској престоници Хатуши, насип Јеркапи, омогућава поглед на бројне остатке древног града, од градске утврде на западу, преко Лавље капије до Краљеве капије на истоку. Скоро све основе великих грађевина Хатуше су остаци негдашњих храмова. У граду хиљаду богова, како је Хатуша називана у древним текстовима до сада је пронађено 28 храмова. Најимпресивнији од њих је храм бр. 5 изграђен у тзв. Горњем граду. Храмови су подизани од дрвених рамова испуњених опекама који су се постављали на камени темељ. Имали су равне кровове. Састојали су се од отвореног централног дворишта којим се прилазило светишту, чија је највиша тачка била резервисана за кип божанства прављен обично од метала, или комбинације метала и дрвета. Помоћне просторије храма служиле су као складишта и келије свештеника.

Квадратног је облика (60 x 60м) и изграђен је по плану тзв. двоструког храма јер је био посвећен двама божанствима. У близини храма откривени су остаци грађевина у којима су се можда владари одмарали током дугих церемонија. Нарочито значајно откриће био је рељеф на којем је приказан краљ Тудули који држи копље у десној руци, на глави има шлем са роговима а обучен је у кратку тунику.

Неки митови рефлектују троделну структуру хетитских храмова, при чему сугеришу да је иза других врата била просторија у којој су се чувале сакралне таблице, што подсећа на библијску Скинију и Храм са Светињом над светињама у којој се чува ковчег савеза са таблицама декалога.

Култна иконографија Хетита је фрагментарна. Највећа сазнања о начинима на који су Хетити приказивали своја божанства долазе из рељефа рађених у камену као и статуа божанстава које су прављене углавном од племенитих метала. Многи примери култне уметности Хетита нису преживели или су измештени услед освајања. Многе од статуа познате су само из пронађених пописа који садрже и описи статуа и, стога, дају прилично добру представу о њиховом изгледу. Један такав текст сведочи о златној статуи човека који стоји са крилима која му излазе из рамена, са секиром у десној и симболом доброте у левој руци. Овај крилати човек стоји на авити-животињи чији су зуби посребљени а прса позлаћена. Крај крила му стоје богиње Нината и Кулитта. Стауа представља олујно божанство баш као и друга позлаћена у којој крилати човек стоји држећи у руци владарску палицу... Из извештаја о прорштвима и њиховим тумачењима сазнајемо да се сматрало да је бог био љут када се оплата злата и сребро на његовом кипу истроше. Тада је краљ на захтев пророчишта морао да плати обнову кипа. Сачувани текстови сведоче да су Хетити били свесни да кипови нису сама божанства, већ симболи његовог присуства. Ипак, тим симболима (представама богова) указивана је иста пажња која се указивала важним личностима. Кипови су током ноћи полагани у кревет божанске спаваће собе, ујутру би биле буђене, пране, неговане, нуђене храном и изношене на храмовну позицију (обично узгигнуту платформу). Током празника стављане су у носиљку и ношене су у ритуалним процесијама уз церемонијал који је укључивао молитве, жртве и музику.

Служитељи храма су били пре свега свештеници. Врховним свештеником се сматрао краљ, премда је он често делегирао своје дужности свештеницима који су постављани у централне храмове. Улога врховног свештеника је била престижна и имала је велику политичку моћ и за ту позицију су често постављани чланови владарске породице, каткада и престолонаследници. Хетити су знали и за женско свештенство. Чини се да је на два свештеника долазила једна свештеница. Краљ је повремено вршио пописе свештеника и слао их је у градове и друга насеља како би светишта читаве државе била функционална. Уколико би неки храм остао са мањим бројем свешеника, краљ би био дужан да пошаље друге. Значајнији храмови су имали храмовне музичаре, плесаче и сл. Музички инструменти су били бубњеви, жичани инструменти и инструменти од трске и рогова. У култу хатских богова су певали антифоно. Хатијанска божанства су волела да им се људи обраћају са два имена: именом које се користило међу смртницима и то међу боговима.

Осим служитеља храмова који су били непосредно укључени у култ (свештеници, свештенице, пророци, музичари) средишња светишта су имала и велики број занатлија, пре свега златара, грнчара, кожара, каменорезаца, гравера, ткаља, кувара. Ово помоћно особље живело је у области јужно од комплекса главног храма. Сачувани текстови описују разрађене мере ради одржавања ритуалне чистоте ових храмских радника. Чувари храма чували су храмове од пожара, скрнављења животињама исл. Посетиоци су морали да буду у пратњи храмских чувара од главног улаза до жртвеника и натраг. Лаицима није био дозвољен приступ светим местима а странцима је сваки приступ храму био ускраћен (изузев можда амбасадорима страних дворова).

Празници су били прослављани најчешће током пролећа и јесени, што је било у складу са аграрним календаром и активностима древног Оријента али и евентуалним ратним походима. Постоје детаљни описи неких празника али не и њихов потпуни попис. Лично учешће краља (а понекад и краљице) било је веома важно. У време војне кризе краљ би можда чак морао да препусти команду над војскама подређеном да би се вратио у престоницу да прослави верски празник. Уколико то не би учинио, богови би били увређени и то је могло имати погубне последице.

Хетити су познавали појмове грех (vashtai), увреда (vashtul) и злочин (shalla-kardatar) и давали су им религијски смисао. Васхтаи и васхтул су донекле синоними и означавају дело које за собом повлачи непријатне последице. Нарочито тешки грехом се сматрао сексулани прекршај инцеста (хуркел), док се намерна и озбиљна увреда против божанства називала шалакардатар, за разлику од ненамерног греха против богова (погрешка). И ненамерни грех против богова је могао имати лоше последице али оне су могле бити отклоњене после консултација са пророчиштем које су имале за циљ да се сазна који је прекршај узрок несрећа. Прекршитељ је давао обећање да ће се искупити жртвом. Гресима се сматрао и прекршај грађанског закона (нпр. даване или примање мита). Ако су богови казнили човека за чињење греха, то није ослободило грешника обавезе исповести и обештећења. Жртве животиња нису коришћене за искупљење греха, нити су компензациони дарови који су горе поменути представљали искупљење, макар не уколико га не прати искрено покајање. Због тога, неке покајне молитве хретитиских краљева не само да одражавају дубоку интимну побожност већ досежу и префињености библијских покајних псалама.

 

Филип Јанковић и Вук Жугић III6