ХЕТИТСКО КРАЉЕВСТВО

Израз Хетити је изведен у библијском јеврејском језику као генитивни облик израза Хити (акад. Хати или Хату). Древноасирски писари користе израз Хатум (можда као синоним за Хатуш). Сами Хетити у каснијим периодима израз Хати употребљавају за своју државу и њен главни град (када пишу акадским) односно Хатуса (када пишу хетитиским) језиком. При писању ових имена Хетити су користили акадску реч-знак за „сребро“ што је аналогно угаритској позајмици из Анадолије (хтт=сребро). 

Израз Хатти оригинално је био топоним који је означавао област коју формира завој реке Халис (Кизил Ирмак) и града чије се рушевине налазе у селу Богхазкои (око 100 миља источно од Анкаре). Хетити су владали том земљом током већег дела 2. миленијума пре Хр. У неком тренутку индоевропски освајачи наметнули су своју власт над домороцима који су говорили језиком аглутинативног типа. Присутност индоевропских (хетитских) имена и чак и градских насеобина се археолошки може препознати већ у 19. в. пре Хр. Индоевропски језик назвали су Хаттили: који припада Хаттију. Назив Хетит и израз Хаттили изведени из истог географског назива али се односе на потпуно различите ентитете. Да би избегли забуну научници стари аутохтони језик називају „Хатти“ или „Прото-Хатти“, народ „Хаттиан“ или „Прото-Хаттиан“ док изразом„Хетит“ означавају индоевропске насељенике који су преузели већи део цивилизација староседелачког становништва у материјалној култури и религији. Захваљујући том културолошком преузимању које су Индоевропљани извршили хатски текстови су опстали јер су их Хетити користили у култу као сакрални језик. Дакле, постоји културни континуитет а хатски елемент је саставни део цивилизације Хетита. Индоевропски језик који су модерни назвали Хетитски сами Хетити су назвали несијским а име је изведено од имена Неше, једне од њихових раних престоница.

У 19. в. пре Хр. формира се прво индоевропско хетитско краљевство, Канеш. Име краљевства изведено од Кушшара имена краљества оближњег планинског региона који се спомиње у староасирским документима. За рани период од значаја је натпис Аните, краља Кушшара, који подсећа Хетите да је његов отац, краљ Пихтана, поштедео становнике освојеног града Неша у који се под влашћу Аните доводе заробљеници како би градили храмове. Чини се, стога, да је Анитта био краљ Кушшара али да је Неша била његова владарска резиденција. И Питхана и Анитта се спомињу у асирским трговачким документима пронађеним у Канешу. Неки чак сматрају да су Неша и Канеш исти град. Анитта говори о бројним освајањима, од којих је најважније оно у Чаттуши (вероватно Хатуши/Хатуси), коју је спалио и проклео.

Остаје, међутим, нејасно шта се дешавало између времена Аните и почетка старохетитског краљевства које је основао Лабарна (или Табарна), краљ Кушшара. Чини се да је Лабарна основао нову династију. Његово име су преузели сви каснији краљеви, тако да је скоро постало титула (упоредива са римским „Цезаром“).

Лабарнина освајања постала су позната из доцнијих списа. Његово име је први пут препознато у спису о његовом наследнику који се називао Лабарна II, краљ Кушшара. Тај други владар старохетитске династије био је познатији као Туаттушили (генитивно изведено Хаттуша, имена града који је учино престоницом).

Лабрана I и II и њихови наследници су дефинитивно индоевропски Хетити. Неки од ранијих владара су вероватно имали исто порекло али се то не може поуздано утврдити. Индоевропски Хетити су најпре контролисали Кушшар, затим Нешу (= Канеш), затим читаву регију Тијана (Нигхде) и коначно Хатти. Правац њиховог кретања био је са истока на запад дуж источне руте уласка у Анадолију. Хаттушили I водио је опсежне ратове у Анадолији и Сирији чак и преко Еуфрата где је похарао Алалах (Tell Atchana). Наследио га је усвојени син, Муршили I, који је наставио кретање према југоистоку освајањем краљевства Алепа чак и нападом на Вавилон којим је окончана прва Династија Вавилона (1595. год. пре Хр). Његово убиство означило је почетак борбе за трон у којој је победио краљ Телипину (око 1550. год. пре Хр).  Век доцније уздиже се нова династија и почиње тзв. Новохетитско краљевство, које је уздигао краљ Шуппилулиум I (око 1370–45. год. пре Хр), млађи син и узурпатор трона који је војним и дипломатским успесима оправдао свој чин. Повратио је изгубљене територије у Анадолији и покренуо рат против једне од већих регионалних сила, краљевства Митанни, у северној Месопотамији. Освојио је већину сиријских територија овог краљевства све до Кадеша на Оронту. Доцније се умешао у династијски сукоб Митани краљевства обезбедивши победу свог кандидата који је прихватио вазални однос.[1]

У Сирији Хетити по први пут долазе у сукоб са Египтом. Амарна-списи и упоредни хетитски извештаји показују да је Амуру (аморејски) краљ Азируом погазио споразум са фараоном и стао на страну хетитског краља краља Шуппилулиума. Моћ хетитског краљества огледа се и у писму удовице Тутанкамона која од Шуппилулиумија тражи хетитског принца са којим би ступила у брак. Изабрани принц је убијен од стране египатских завереника који су се противили плану египатске принцезе. Хетитска војска је осветила његову смрт.

Шуппилулиумини наследници су одржали краљевство које су наследили. Муршили II је припојио још неке вазалне краљевине југозападне Анадолије док је Муваталли водио чувену битку против Рамзеса II код Кадеша (1300. пре Хр). Оба владара су се повукла са бојишта прогласивши победу а стање на терену је остало непромењено све док уздизање Асирије није приморало Хетите и Египат да склопе савез ојачан брачним везама (1284. год. пре  Хр). Значајан део Сирије и аморејски краљеви су остали под управом Хетита до средине 13.в. пре Хр. Тада је почела да их угрожава нова сила сила са запада. Називали су је Аххииава а израз се вероватно односио на ахајско краљевство у Микени. Последњи хетитски краљ, Шуппилулиум II, говори о поморској победи над кипарским бродовима али недуго затим хетитско краљевство нестаје са сцене.

Његов крај је обележен нестанком писаних извора и спаљивањем бројних насеља. Ко и како је уништио моћно краљевство није познато осим што  један запис Рамзеса III говори о народу са мора који је прегазио све Хати-земље (око 1190. год. пре Хр). У каснијем периоду се јављају мале државе позних (или нео) Хетита о чему сведоче тзв. хетитски хијероглифи[2] пронађени на крајњем југу Сирије у Хамат области и у деловима Анадолије. Аморејци су преузимали хетитске области у Сирији све док тај процес није окончан око 820.год. пре Хр. Чини се, ипак, да су Хетити успели да задрже своју владавину над Каркемишом све док га Асирија није учинила својом провинцијом 717. год. пре Хр. Вавилонски хроничар, век после нестанка последње хетитске државе, говорећи о првом Навудоносоровом походу на Јерусалим (598. год. пре Хр), каже да је прошао Хати земљу, под којом се сад подразумевају медитеранске области без јасних граница.

 

Два града древне хетитске империје су веома значајна. Легендарна Троја би захтевала посебан текст посвећен открићима која је повезују са овим древним народом и краљевством. Са друге стране Хатуса, давно изгубљена престоница хетитског краљевства, откривена тек недавно упечатљиво представљаја његов сјај и пропадање. Aрхеолошка ископавања показала су да је у питању један од најневероватнијих градова древног света, са прстеновима непробојних зидова, тајним тунелима, храмовима, палатама и огромном пирамидалном грађевином, једном од највећих библиотека древног света... Град се одликује урбаном организацијом, богатом орнаментиком Лавовских врата и Краљевских врата. Ту су и друге капије: процесиона капија на истоку и Капија сфинге на југу.

Смештена у типичном пејзажу планинског региона северно-централне Анадолије на 300м изнад долине Хатуса је потоком Кизларкаиаси подељена на доњи град на северу и горњи град на југу. Простор обухвата градско подручје, камено светиште Иазиликаиа на северу, рушевина Каиали Богаза на истоку и шуме Ибикцам на југу. Монументални одбрамдбени зид дуг више од 8 км окружује цео град. Постоје остаци старијих зидина око доњег града и зидови који деле велико градско подручје на засебне округе. Рушевине горњег градског утврђења чине двоструки зид са више од стотину кула. Потоњи се налази на врху високог вештачког бастиона са каменим малтерисаним падинама, са два степеништа која воде до капије на врху и лучним каменим тунелом који пролази испод. Импресивне рушевине утврђења, постављене на каменитим врховима у центру Горњег града, сведоче о сложености хетитског зидања. Најбоље очувана рушевина хетитског храма из 13. в. пре Хр., позната као Велики храм, налази се у Доњем граду. Остали храмови сличног датума и облика, иако генерално мањи, налазе се у Горњем граду, који се углавном састојао од храмског града богова и богиња хетитског и хуријског пантеона. Остаци густо насељене градске четврти откривени су у Доњем граду где се њихови темељи и распоред и даље могу видети на подручју северно од Великог храма. Чувено стеновито светиште Иазиликаиа, које је храм на отвореном са две природне коморе урезане у стену, лежи 2 км североисточно од главног града, на падини планинске баријере. Зидови камених одаја прекривени су најбогатијим и најупечатљивијим узорцима хетитске рељефне уметности, са боговима и богињама и ликовима  краља Тутхалииа IV.

У вези са падом овог града и даље постоји много непознаница. Да ли је, попут последњег византијског императора два и помиленијума доцније, хетитски владар Суппилулиума умро бранећи свој град или је своје последње тренутке провео у својој палати размишљајући о треперавој смртности човечанства? Прича мање драматична али не и мање тајанствена. Истраживања која је водио Јирген Зехер потврђују да је град нападнут и спаљен почетком 12. в. али највероватније пошто су многи становници напустили престоницу одневши вредне предмете и важне званичне записе града. Локалитет који су открили археолози вероватно је био тек нешто више од града духова током његових последњих дана. Да ли га је стигло проклетство древног краља Аниттае? 

Чини се да разарање у 12. в. пре Хр. јесте било коначно али не и прво.Критична епизода догодила се почетком 14. в. пре Хр., када су непријатељске снаге (Арзавана са запада и југа, Каскана са севера и Исувана са истока) покренуле низ масовних напада на хетитско краљество. Хетитски краљ Тудхалииа III је напустио Хатусу да би из нове престонице (Самуху) покренуо контраофанзиву. 

Хатуса је уништена а египатски фараон Аменхотеп III y писму пронађеном у Телл ел-Амарни у Египту пише је да је „земља Хатти готова!“ али то није било истина. Нови хетитски краљ Суппилулиума I повратио је територије а Хатуса се попут феникса уздигла из пепела. Изасланици древнооријенталних царстава Египта, Вавилона, Асирије редовно су примани у престоној дворани Хатуса-Акрополе а вазали су на истом месту долазили како би једном годишње потврдили верност и одали почаст великом краљу. Међутим, већ под владавином његовог унука Муваталлија II (око 1295–1272. пре Хре), Хатуса је девастирана, а престоница је изнова премештена у Тархунтасса, близу јужне обале Анадолије. Хаттусили III и Тудхали IV улажу напор да обнове град. Обновљена је некропола а територија града је удвостручена. У новом „Горњем граду“ настао је велики храмски комплекс. Хаттуса се сада могао похвалити са више од тридесет храмова. Иако појединачно патуљастији од огромног храма бога олује у „Доњем граду“, нови храмови нису остављали никакву сумњу у величину Хаттусе потврђујући посетиоцима да је то не само политичко и административно већ и верско средиште хетитске краљевине. Изграђена су масивна утврђења и снажан одбрамдбени зид. 

Ипак, чини се да је хетитски свет на ивици. Тудхалиа је поразио непријатеље међу побуњеним егејским краљевствима и у западној Анадолији али је потучен од асирског цара Тукулти-Нинурте. У писму мајци краљ изражава бојазан да ће се побуна на једној од граница проширити.  Краљевство су раздирали и династијски сукоби. Краљев отац је био узурпатор. Његови братанци нису желели да се одрекну престола на који су полагали право. Један од њих Урхи-Тесхуб покушао је да, ослањајући се на стране краљеве, заузме трон али је највероватније успео само да успостави ривалско краљевство у јужној Анадолији. Његов брат Курунта је био успешнији. Притворно је прихватио власт стрица али је заправо направио државни удар и успео се на трон као легитимни син краља Муваталија. У Хаттуси су пронађени отисци печата из овог периода са натписом Курунта, Велики краљ, Лабарна, моје сунце. Исте титуле се повезују са његовим именом исклесане у стенама у близини Коние, у јужној Турској. Изрази су били строго резервисани за стварног господара. Чини се да је његов успех био краткотрајан. Већ 1228. год. Тудхалииа је поново постао краљ. У обраћању угледницима, записаном и сачуваном, Тудхалииа је јасно рекао колико је његов положај несигуран. Признао је да су у Хати земљи бројни потомци краљева Мурсилија, Муваталлија, Хаттусилија, али јеистакао да је он једини легитимни владар и да племство има обавезу да штити само његове директне потомке. 

Невоља никада не иде сама а чини се да је последње године краљевства обележила суша и, последично, глад због којих је фараон Мернептах слао пошиљке жита хетитском краљу да одржи у животу земљу Хатти. Тудхалииа је послао писмо краљу Угарита захтевајући брод и посаду за транспорт 450 тона жита. Писмо се завршава изјавом да је то питање живота и смрти. 

Да ли је Хетитско краљевство полако изгладњивано? Пољопривредна економија Хетита захтевала је велику радну снагу а ратови су били економски исцрпљујући и доносили су жртве. Заробљеници су коришћени за обраду поља али се краљевство суочило са хроничним недостатком радне снаге. Жито је морало да се увози а ратови су угрозили трговачке путеве, нарочито поморске. Вероватно су кипарски бродови били веома опасни по пошиљке намењене Хатуси и то је био један од разлога хетитских напада на тамошње краљевство. Драматичан доказ опасности представља писмо последњег краља Угарита, Аммурапија, кипарском краљу који му је раније тражио помоћ. Аммурапи се жали да су угаритски бродови натоварени житом за земљу Хати нападнути и значајно оштећени.  Зашто хетитски краљеви у земљи која се суочавала са озбиљном кризом, периодима глади, немира и рата погоршаним због нефункционалне краљевске династије одучују на скуп пројекат обнове престонице? 

Обнова престонице требала је да покаже да Хатусили ужива наклоност народа и богова и легитимизује династију утемељену на узурпацији. Његов син Тудхалииа је пројекат наставио показујући знаке верске ревности или је то можда био огроман блеф: стварање спектакуларне фатаморгане богатства и моћи у покушају да заведе поданике, савезнике и непријатеље да поверују да крхко царство којим је владао улази у нову еру? Колико год таква објашњења била драматично привлачна она се не слажу са сликом коју имамо о Тудхалиии као равнодушном, одговорном и прагматичном владару. Укратко, масовна обнова Хатусе у овом тренутку остаје мистерија. Мало преживелих текстова указују да су стари сукоби око престола настављени а да је то водило побунама вазала. Суппилулиума, последњи познати монарх који је владао из Хатусе, готово је сигурно био краљ који је био сведок пада краљевства Хатти. Шта се догодило у престоници? Уништавање ватром на краљевској акрополи, у храмовима Горњег града и Доњег града и дуж простирања утврђења, сугеришу сценарио једног насилног уништења у свеобухватном пожару. Коначни ударац можда су задали каскански народи са севера (Понтија) али у то време престоница је већ увелико била напуштена.

Можда је Суппилулиума организовао евакуацију породице, дворјана и администрације (писара и „библиотекара“) док је још било безбедно да оду у пратњи преосталих трупа и личних телохранитељи. Куда су се, међутим, они упутили? Да ли је Суппилулиума основао нову престоницу као што су то радили ранији краљеви по напуштању Хатусе? Можда су отишли у Каркемиш који је од 14. в. пре Хр. био вице-краљевско седиште? Северна Сирија је постала домовина низа такозваних нео-хетитских краљевстава у раном делу 1. миленијума. Да ли су ту Суппилулиума и његова пратња нашли нови дом?

Могуће је да последње странице хетитске историје још увек постоје. У последњих неколико деценија на хиљаде таблица пронађено је на местима широм хетитског света. Ово буди наду да архиве тог периода тек треба да буду пронађене укључујући и последње записе о Хетитском царству.
Највиша тачка у Хатуши - вештачки насип Јеркапи – одлично је место за разгледање Горњег града. Лево се простиру утврђења, али скоро свиоткривени темељи грађевина храмовима Хатуше (грађеним у 13.в. пре Хр), па је јасно због чега се хетитска престоница назива град хиљаду богова. Они су подизани на древеним рамовина који су пуњени на опекама које су постављане на камену основу. Овакав вид градње карактеристичан је за хетистку архитектуру. Сви храмови су грађени су по истом обрасцу који је укључивао ценрално двориште из којег се улазило у храмовне просторије унутар којих се налазила статуа божанства направљена од метала или од метала и дрвета. Остале собе храмова служиле су као складишта и за смештај свештеника. Површина храмовних комплекса је различита. Археолози су, ради лакше идентификације нумерички означили храмове. Тако да знамо да је двориште храма 3 украшено статуама лавова (данас смештене у локалном музеју). Најимпресивнији био је храм 5 чиједимензије 60 х 60м су мало мање од великог храма. Двоструки план храма указује да су овде поштована два божанства. Оближње просторије су вероватно служиле за одмор владара, што показује и краљевски портрет Тудалија у једној од њих. Владар држи копље у десној руци, обучен је у кратку тунику и носи шлем са роговима. Присуство рогова значи да је владар умро и постао бог. 

Хетити Библије су вероватно део позно (нео)хетитске популације. Најпознатији међу њима свакако је Урија Хетит (2 Сам 11:3; 1Дн 11:41). Међу Соломоновим наложницама било је Хетиткиња а Соломон је са Хетитима трговао (1Цар 10:29; 2Дн 1:17; уп. 2Цар 7:6).  Недоумицу представља спомињање Хетита као предизраилских становника Ханана. Наиме, хетитиска краљевина 2.миленијума никада није укључивало те области (Пост. 15:20; 23; 26:34; Изл 3:8; Бр 13:29; Пнз 7:1; ИНав 3:10; 9:1; 11:3; Суд 3:5; 1Цар 9:20 = 2Дн 8:7; Јзд 9:1; Нем 9:8 уп. Бр. 13:29; ИНав 11: 3). Ипак, то не значи да су они у тим областима били потпуни странци. Присуство керамике сличне анадолској у региону (нпр. тзв. кхирбет Керак посуда) сугерише да су неки древни Хати (раног индоевропског или прединдоевропског времена) доспели у област као трговци и да су чак основали трговачке колоније. У познијем периоду спомиње се да су неки Хетити мигрирали из Анадолије у Египат при чему се под Египтом вероватно подразумевају хананске територије под контролом Египта. Неки аутори сматрају да се у Библији израз Хетити заправо користи за Хананце, углавном пежоративно, као за староседеоце у земљи. Исавове хетитске жене (Пост 26:34) се називају и Хананејскама (Пост 27:46) и можда је и Ахимелех (Пост 26:6) назван Хетитом у смислу потомка предизраилске популације у региону. До 8. в. пре Хр. мат Хатти (хетитска земља) у неоасирским изворима односи се на све западно од Еуфрата што можда рефлексију има у ИНав 1:4 (који преводиоци LXX можда теденциозно заобилазе).

Хетитска религија је као и већина религија древног Оријента била политеистичка и синкретистичка. Индоевропски Хетити преузевши културу ранијих хуријанских староседеоца преузели су и значајан део њихових религијских схватања. Божанства сличних карактеристика су се спајала док су она различита започела коегзистенцију у пантеону који је био веома бројан и отворен за богове других народа. Главно божанство је био бог олује и грома. Постојала су и многа друга божанства често повезана са природним стихијама. Ту је и змијско или змајолико божанство деструктивних природних елемената као и удаљени бог за којим хетитски поклоници ходе у потрагу, како је то описано у неколицини митова. Краљ је и у хетитској религији заузимао место божанског изабраника (па и сина) који је вршио (или делегирао) функцију великог свештеника. Био је одговоран изградњу/подизање храмова, задовољење богова и, последично, за благостање царства и поданика. Хетитска религија је укључивала и женско свештенство које је, нарочито у случају свештеница краљевског порекла, било веома политички утицајно, те је позиција првосвештенице била престижна.

Занимљиво је да хетистки митови указују на троделну поделу светишта (храма) са простором иза других врата (Светињом над светињама?) у којој су чуване таблице савеза бога коме је храм био посвећен. Овде постоји снажна аналогија са библијским текстом.

Иако је укључивала бројне магијске аспекте (вероватно хуријанског порекла) хетитска религија је изнедрила не само суптилне и књижевно веома упечатљиве митове, већ и величанствене молитвене обрасце који рефлектују искрену и дубоку побожност. Молитве неких од хетитских краљева одражавају покајно расположење какво је препознатљиво још само у библијским псалмима.

За библијски контекст значајно је споменути да је хетитска култура и цивилизација, знатно више него друге цивилизације древног Оријента, полагала на појам савеза (завета), премда је он био значајан политички и религијски фактор и у Асирији и у Вавилонији. Ипак, на основу доступних извора, чини се да су Хетити били опседнути склапањем савеза који су сматрали религијским чином коме божанства дају неприкосновени значај. Примери савезних уговора хетитског, асирског и вавилонског порекла дају нам добру основу за поређење са библијским (синајским) савезом Бога и Израила као и са политичким савезима чије примере налазимо у Старом завету. Да ли је величанствена верност савезу према Јахвеу која је Урију Хетита коштала живота била последица овог културолошко-религијског наслеђа?

Извори: 

Harry A. Hoffner, Hittite Myths, 1991.

Fred Skolnik andMichael Berenbaum (eds.), Encyclopaedia Judaica, vol 9 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).

Itamar Singer, The Calm Before the Strom – Selected Writings of the Itamar Singer on the Late Bronze Age in Anatolia and the Levant, 2011.

Harry A. Hoffner, Jr., Cary Becknran Hittite Diptomattc Texts, 1999.

Itamar Singer, Hittite Prayers, 2002.

Види и:
https://bkcentar.rs/sr/blog/ko-su-bili-drevni-hetiti-da-li-biblija-i-arheologija-daju-razlicite-odgovore

Уколико сте пропустили раније објављене текстове из серијала ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ, текстове можете отворити посредством линкова:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije

https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija 

[1] Хуријанска краљевина Митани постојала јеод 16. до 13.в. пре Хр на подручју северног Ирака, Сирије и југоистичне Турске. Oво краљевство данас је једва нешто више од имена и прегршти археолошких и језичких хипотеза али је на врхунцу досезалоМедитеран са једне и асирску границу са друге стране, стојећи раме узраме са великим силама региона. О првим Матани-краљевима мало се зна али је поуздано да је крајем 16.в. краљ Параттарне подчинио значајни сиријски град Алеп дошавши у сукоб са Египтом који је тежио да успостави контролу над регионом. Пола века доцније Тутмомес III је код Мегида поразио удружене снаге Кадеш и Митани краљевства. Египћани су прешли Еуфрат и похарали обалске градове Митани краљества на западној граници од Каркемиша до Емара али нису успели да упоставе трајну контролу у подручју. Моћ краљевства Митани расла је на истоку и тамошњи краљ Шатанштар је опљачкао Асур понизвши становнике шаљући врата чувеног градског храма у своју престоницу Вашшуканни. Убрзо након тога успостављени су пријатељски односи између Египта и Митанија а савез су склопили краљ Митанија Артатам I и Тутмозес IV. Из Амарна писма сазнајемо да је супруга Аменхотепа III и мајка знаменитог Аменхотепа IV била митанска принцеза Таду-Хеба (Тадукхипа). Нешто доцније се Египат укључио у династијски сукоб унутар Митани краљества подржавши Тушратту. Због снажне подршке коју су Хетити пружили Артатаму II Египћани су се повукли а хетитиски конкурент се успео на трон али као вазални владар хетитског краљевства и тај статус је опстао све до асирских освајања региона.[2] Иако се поменуто писмо назива "хетитски хијероглиф" прецизније би га било назватианадолијски хијероглиф“. Ови хијероглифи чувају заправо лувијско наречје, односно индоевропски језик сличан хетитском али и различит од њега. Сам назив хијероглиф имплицира да је у питању питкографско писмо али не и да је оно преузето од Египћана, нити да је на било који начин повезано са египатском писменошћу. Хетитско писмо употребљавано је од 1500. до 700. год. пре Хр на великом подручју  од централне Анадолије до северне Сирије. Језик "хетитских хијероглифских" натписа повезан је са такозваним "клинастим хетитским" (или "незијским") језиком који је сачуван на клинастом писму позајмљеном из Месопотамије (рани период, 1500-1200.год. пре Хр). и коришћен на малом подручју око Хетитске анадолијске престонице. Његова употреба престаје са падом империје а млђе хетистко наречје (тј. Лувијски) наставља да се употребљава на широј територији све до 700. год. пре Хр. Хетитско писмо је дешифровано тек 30-тих година 20.в. чему је допринело откриће двојезичких (хетитско-феничанских) натписа у Каратепеу у Киликији. Постојалесу две форме писања: монументално (знакови су имитирали слике) и курзивно у којем је често непрепознатљив изворни пиктографски облик. У питању је слоговно писмо састављено из три врсте знакова: логограма, слогова (развијених из логограма) и помоћних (интерпукцијских) знакова. Нормални хетитски слог састоји се од око 60 знакова. Реч увек почиње сугласником и завршава се самогласником. Сличан хетитском слогу постоји само слог у егејском подручју и Кипру и то у списима који припадају тзв. Linear B. У том контексту хетитско писмо се може сматрати, заједно са познијим критским писмом и његовим изведеницама, егејском групом писама.