„... И ДА ДОБАР ОДГОВОР ДАМО НА СТРАШНОМ ОЗИРИСОВОМ СУДУ“ - археолози открили мумије са златним језицима

Египатска археолошка мисија која ради у храму у Делти, провинција Менуфија (province of Menoufia), пронашла је неколико мумија са златним језицима, саопштило је Египатско министарство туризма и антиквитета (Egyptian Ministry of Tourism and Antiquities). Откривена 1989. год., локација Quweisna, била је насељена током птолемејског и римског периода, који се протезао од (300. пре Хр.-640. год. хр. ере). Гробнице, које датирају из различитих епоха, укључујући касни период старог Египта (грчко-римско доба), садржавале су неколико мумија које су имале златне језике угњежђене у чељустима, наводи се у саопштењу. Тим је такође пронашао глинене лонце, златне артефакте у облику скарабеја и цветова лотуса, као и бројне погребне камене амајлије и посуде, вероватно коришћене у процесу балсамовања. Уз то су пронађени и остаци лепка и катрана, уобичајених средстава коришћених у процесу сахрањивања. Неки од откопаних скелета имају кости остакљене златом, док су други једноставно сахрањени у близини златних скарабеја и цветова лотоса. Према египатском Министарству туризма и антиквитета, откриће сугерише да су обичаји на сваком нивоу сахране били различити једни од других, и чак да су имали различите правце сахране.

Процес балсамовања је био комплексан и различит од културе до културе, али и од времена до времена. Нпр. чини се да је коса новооткривених мумија третирана балзамом направљеним од комбинације говеђе масти, рицинусовог уља, пчелињег воска и борове гуме и капљицом ароматичног уља пистаћа. 

Мумификација у старом Египту подразумевала је уклањање унутрашњих органа леша, исушивање тела мешавином соли, а затим умотавање у тканину натопљену балзамом од биљних екстраката, уља и смола. Ово је, међутим, пракса карактеристична за период Новог царства. Верује се да су старије мумије природно очуване закопавањем у суви пустињски песак и да нису хемијски третиране. Технике гасне хроматографије/масене спектрометрије (GC/MS) су коришћене последњих година како би се сазнало више о древном процесу балзамирања. Студије су откриле да су тела балзамована: биљним уљем, као што је сусамово уље; фенолне киселине, вероватно из екстракта ароматичне биљке; и полисахаридни шећери из биљака.

Претходна ископавања у Кувајсни открила су стотине гробница, камених ковчега и огроман ковчег направљен од црног гранита за важног свештеника. Ајман Ашмави (Ayman Ashmawi), шеф сектора за древне египатске антиквитете (head of the ancient Egyptian Antiquities Sector), рекао је да новооткривени део некрополе има другачији архитектонски стил. Ране студије о сахранама, мумијама и погребној збирци указују на то да је ова некропола коришћена у три различита периода: касноантичком египатском, птолемејском и делу римског периода.

Новооткривене мумије су биле у лошем стању, што значи да су гробнице биле опљачкане истакао је Мустафа Вазири (Mustafa Waziri), генерални секретар Врховног савета за старине (secretary-general of the Supreme Council of Antiquities). Пронађено је и неколико скелета обавијених златним лимовима, неке дрвене гробнице у облику човека, грнчарије и материјали коришћени за мумифицирање. Откриће је направљено током проширења истраживачког подручја на некрополи Кувајсна, гробници која садржи стотине гробница из различитих периода. Ископавања су открила бројне мумије, од којих неке имају златни језик или амајлију постављену у уста покојника. Три различита нивоа у комплексу показују погребне навике које се међусобно разликују, додало је министарство. Још није јасно колико је мумија са златним језицима пронађено и да ли је познат идентитет покојника.

Баха Ал-Нагар (BahaaAl-Nagar), археолошки стручњак, рекао је да се верује да су језици направљени од злата како би се осигурало да ће покојници моћи да говоре у загробном животу.

Он је рекао да су у давна времена владари украшавали своје маске, прсте на ногама, прсте и језике златом јер је то вечни материјал чија ће светлост остати заувек. Према неким схватањима таква пракса је имала за циљ да обезбеди да ће мртви моћи да комуницирају у загробном животу и говоре пред судом староегипатског бога Озириса. Тим није сигуран да ли је мумија у животу имала говорну ману и зашто је баш вештачки језик направљен од злата.

Златни језици су помало загонетка, иако су већ пронађени. Почетком 2021. истраживачи који су копали на 2.000 година старом локалитету у Египту открили су лобању са блиставим орнаментом у облику језика уоквиреним у устима која зевају. Истраживачи су пријавили откриће мумије са златним језиком у гробницама покрај великог храмовног комплекса Тапосирис Магна. Сматра се да се те мумије могу датирати на крај прехришћанске или почетак хришћанске ере, односно у римски период египатске историје. Археолози су пронашли и друге златне артефакте, укључујући погребну маску са златним пахуљицама распоређеним у облику венца и неке позлаћене украсе који приказују Озириса, древног египатског бога мртвих. Златни језици су и раније пронађени у египатским остацима, рекла је Џенифер Хаузер Вегнер (Jennifer Houser Wegner), кустос египатских артефаката у Пен музеју (Penn Museum in Philadelphia) у Филаделфији, где се налази неколико ових језика. За Египћане је злато било материјал који је имао квалитете вечности, рекла је она додавши: никад није окаљао. Увек је сјајно сијао.

Према египатским гласилима два златна језика пронађена у Тапосирису ће бити проучавана у Александријском националном музеју пре него што буду изложена у музејима широм Египта. Златни језик није био неуобичајен у елитним сахранама током птолемејског и римског периода, рекла је Лорелеи Х. Коркоран (Lorelei H. Corcoran), директорка Института за египатску уметност и археологију на Универзитету у Мемфису (Institute of Egyptian Art and Archaeology at the University of Memphis) додајући да се та пракса у контексту египатског погребног контекста односи на магијску радњу 158 из Књиге мртвих, која осигурава да покојник има способност да дише и говори, као и да једе и пије, у загробном животу... То се може поистоветити са грчком погребном праксом стављања новчића на или у уста покојника као плаћање за скелара, Харона, који је покојника превезао преко реке Стикс у подземни свет.

Можда је, дакле, увођење златног језика омогућило мумијама да разговарају са Озирисом без икакве буке. Али ако је то случај, зашто су онда само неке мумије сахрањене са златним језицима? Злато је било популаран материјал у старом Египту за прављење украса за погребне обреде. Светлуцави елемент се сматрао месом богова, посебно кожом бога Сунца, Ра, и био је повезан са концептом вечности. Ра је био поглавар древних египатских богова, творац свега, и био је блиско сједињен са Озирисом. Ра је представљао сунчани део дана, док је Озирис представљао сате таме. Можда златни језик представља линију ка светлости, чак и у хладној тами доњег света. Без више доказа, све што можемо да урадимо је да спекулишемо. Њихови златни језици очигледно покушавају нешто да саопште, али све што сада чујемо је тишина.

Према миту, Озирис, бог покојника, убијен је и исечен на комаде који су били разбацани по Египту. Изида, Озирисова сестра и жена, успела је да га васкрсне након што је пронашла све делове и учинила свог мужа поново целим. Штавише, она га је оживела како би у полном чину са њим зачела Хоруса, новог легитимног владара који наслеђује свог оца и поражава његовог убицу (бога Сета) и узурпаторског владара. Верује се да је овај мит (који има своје паралеле у хананском миту о Ваалу и Астароти) изражавао искуство не само смене годишњих доба (плодних и сушних периода године) већ и политичких процеса у империји која је у својој вишемиленијумској историји пролазила кроз различите унутрашње сукобе. Попут Хада, Озирис је, такође, живео међу мртвима, и спроводио је строгу владавину без речи. У ствари, подземни свет у старом Египту је понекад био познат као тиха земља, а сам Озирис је назван господар тишине. Озирис је очигледно мрзео буку, због чега се током погребних аранжмана у старом Египту сматрало да је била присилна тишина. Тек када су се уста мумије отворила у припреми за загробни живот, пуштала се музика или звук.

Мит је, такође, добио и мистеријске карактеристике (Изидине мистерије) у којем је персоналистичко-егзистенцијалистички тумачен по кључу трагања за обезбеђивањем блажене бесмртности у загробном животу. Ово је утолико вероватније уколико имамо на уму да су мумије са златним језицима углавном датиране у грчко-римски Eгипат за који и јесу карактеристичне мистеријске религије, које су биле део источњачког таласа који је древним митовима даровао нова тумачења и то не само у Египту већ и на ширем подручју древног Оријента, али и Грчке. Чини се да су ови језици део овог трагања. Ако би појединац наишао на Озириса, бога подземља, у свом домену, требао би им начин да комуницирају са божанством, напомиње Овен Јарус (Owen Jarus). Са тим је сагласна и Салима Икрам (Salima Ikram), угледна професорка египтологије на Америчком универзитету у Каиру (The American University in Cairo) истакавши да су златни језици обележје погребних припрема каснијег грчко-римског периода, када су златни језици, а понекад чак и 'очи' стављени на балзамована тела. Златни језици и златне очи су манифестације трансформације покојника у божанска бића, додајући да су стари Египћани веровали да је месо богова направљено од злата. Древни Египћани су веровали да ће златни језици и златне очи омогућити покојницима да говоре, виде и кушају у загробном животу, закључила је.

Разлог због којег је ово значајно јесте да се поменути источњачки талас на којем се формирају религије мистерија јавља управо између два завета и добија на снази током наредног периода обликујући атмосферу унутар које на историјску сцену ступа и хришћанство. Хришћанство проповеда умрлог и васкрслог Бога, и у томе није нарочито оригинално пошто је древни свет познавао митове о умируће-васксавајућим божанствима (Тамузи, Озирис, Ваал, Дионис...). 

Становници древног Оријента, али и средњег и западног Медитерана ову проповед би могли да доживе као још један у низу митова који су, у извесној мери, већ били превазиђени што је управо посведочио успон религија мистерија који у митским приповестима претпостављају природни (смену годишњих доба) и друштвени (смену владара) аспект усресређујући се на лични ниво трагајући за бесмртношћу посвећеника. Није, стога, чудно што хришћани још у апостолској епохи делом усвајају терминологију мистеријских религија (израз тајна гр.μυστήριονje један од значајнијих израза Новог завета), као и њихову праксу (делимична неприступност богослужењу и тајни оних који нису посвећени тј. катихумена, за разлику од оних који су посвећени тј. крштени). Оно, што, међутим, може да буде изненађујуће јесте то што једна млада и прогоњена религија, користећи терминологију већ вековима присутних религијских образаца који су били прихваћени и подстрекивани од политичке и војне елите, успева да порази своју старију браћу. У чему је тајна те и такве хришћанске победе?
Уколико апстрахујемо верски моменат божанског надахнућа и посматрамо само на хоризонталној равни постоје различити фактори који би могли, делимично, да објасне ту победу. Један од њих је и то што, за разлику од постојећих религија мистерија, хришћанство напуштајући сферу природе и друштва није отишло у сферу потпуне спиритуализације. Напротив, оно је остало чврсто везано за историју и конкретну личност у историји. Хришћанство, конкретно, наратив о Христовој смрти и васкрсењу, говорио је знаменити Толкин тада још увек скептичном пријатељу, К. С. Луису, је мит који се испунио у историји. Овако постављена позиција је хришћанима омогућила да, са једне стране, направе отклон од грубе митологије и њених (неретко хипер-сексуалних продуката), а да истовремено усвајајући мистеријско тумачење мита устврде да су заправо сви позивни аспекти до хришћанских религијских система ичекивање, наслућивање и чежња за оним што се у Христу и хришћанству остварује у историји. Овај интерпретативни поступак је више него препознатљив у ранохришћанској иконографији.