ЈОСИФ ПРЕД ИЗАЗОВОМ ДРУШТВЕНЕ (НЕ)ПРАВДЕ

План који Јосиф осмишљава да спречи претњу глади и успешна примена тог плана се препознају као parexcellenceдоказ Јосифовог практичног знања и административних способности. То укључује предвиђање будућности, планирање надолазећих догађаја и ефикасно организовање велике нације. Он разборито увиђа неопходност складиштења робних резерви и домишљато оставрује ту потребу (Пост 41:33-34) одређујући чак и количину коју треба да сакупе (Пост 41:34-35). Коначни резултат је сакупљање жита у количини која се не може измерити (Пост 41:48-49). Фараон признаје да само Јосиф поседује способност за тако велики задатак (Пост 41:38-39) и ставља цело царство под Јосифову бригу (Пост 41:55). Јосифово пажљиво планирање обезбеђује храну за Египат током седам година глади (Пост 41:54.57). Комбинација људске генијалности и божанске укључености карактерише Joсифово знање, односно његову изузетну административну способност која резултује очување живота. Епизода у којој Египћани постају фараонови робови то потврђује (Пост 47:13-26). Чак и са Јосифовим припремама, људи једва преживљавају, долазе до сиромаштва и губе своје имање.

У последњој сцени је присутна двојност. Он спашава живот породице и доноси јој помирење и благостање, али начин на који поступа према Египћанима може да изазове трајно незадовољство према Израилцима (47:21-25). Да ли је ова Јосифова администрација бриљантна или одвратна? Можда управо та нејасноћа и јесте била намера аутора? Јосиф је прошао кроз трансформацију од тренутка када смо га први пут срели у Ханану. Сазрео је; њему се могу поверити лидерске улоге и очигледно је бриљантан администратор египатског царства, али је и даље склон себичности, освети, а можда и исхитреним потезима који народу доносе краткотрајну корист и трајну невољу.

Египћани су дошли код Јосифа да би живели а не умирали. Он је купио њихову стоку и земљу и поробио их (Пост 47:13-26). Јосифова породица је дошла из истог разлога (Пост 42:2; 43:8), али Јосиф их оскрбљује (45:11; 47:12; 50:21) користећи богомдану позицију ауторитета (45:5-8; 50:20). Истакнут је нарочит третман Израилаца иако су и Египћани спасени (Пост 47:13-27 и Пост 50:15-21). Аграрна реформа са краја Постања и положај Израила у Египту несумњиво су могући извор напетости. Наративно, овим се објашњава начин на који је Израил доспео у Египат. Судбина израилског насеља Гошену указује да је Јосиф учинио више од спасавања Египта од некадашње катастрофе. Он успоставља нови друштвени систем који избегава гладовање, али смањује статус египатског земљорадника у односу на фараона и свештенике (Пост 47:13–27). Процес има неколико фаза. На почетку Јосиф продаје жито људима и на тај начин сакупи сво сребро египатских и хананских земаља. Ово се наставља у замену за војну службу од народа, а затим у замену за њихову земљу. На крају, цела земља припада фараону.

Читајући одломак у светлу новијих идеја управљања, савремени тумачи су критични према Јосифу. Неки чак сматрају да је Јосиф негативна слика Мојсеја, оца нације. Јосиф се, наводно, потпуно египатизира, напуштајући израилски идентитет у замену за богатство и моћ. Он своди Египћане на ропство, припремајући терен за поробљавање Израила. Одељак можда јесте етиолошки, али сцена је јасна - Јосиф верно служи фараону и изузима свештенство од репресивне пореске политике повлађујући одређеним друштвеним категоријама (Пост 47:22).[1]Очај приморава Египћане да понуде и личну слободу (Пост 47:19), а Јосиф користи моћ да промени статус становништва. Неки аутори, стога, истичу да постоји јасна веза између спремности египатског народа да се прода у ропство у Постању и њиховог прихватања фараоновог плана да пороби Јосифово потомство у Изласку.  Oдељак се, дакле, користи да би се Јосиф представио као негативна личност супротна Мојсеју који је ослободио Израилце (док је Јосиф поробио Египћане) и као објашњење каснијег односа Египћана према Израилцима. Библијски редактор је направио пажљив прелаз између прве две књиге Библије. Последња реч у Постању је, ипак, Египат и тиме се наглашава веза и истовремено ствара мрачан амбијент. Једнако злокобан је стих Изл 1:8 који следи претходном понављању приче о насељавању и умножавању Израила у Египту (Изл 1:6-7 уп. Пост 47:26-27).

Да ли је Јосиф био брижни брат и вешт управитељ који спасава Египат и своју породицу или сурови администратор који користи прилику да обесправи египатске масе, успостави фараонов монопол над земљом повлађујући свештенству и сродницима? Ово питање повезано је и са другим као што је питање историчности приповести, његовој египтизацији, разумевањем његове улоге у односу на божанску промисао исл.

 

Почевши од неолита, а свакако од владавине ScorpionII, плодно тло Египта се култивисало наводњавањем. Организација обрадиве земље у поседе приписује се цару Ђосеру. Земља је припадала фараону, а племићи су били њени управитељи који су део производа слали цару у виду ренте у натури. Преовлађујући принцип у старом Египту био принцип прерасподеле која се ослања на производњу великих размера. Централна власт је присвојила велики део ресурса земље и прерасподелила их остатку становништва. Модел је препознатљив и у другим древним друштавима, али се чини да је египатски модел карактерисао одређени степен децентрализације. Није постојала велика, централна житница у којој би се чували производи целе земље, већ више житница које су припадале разним институцијама. Жито се скупљало, преносило у храмске житнице и делило царским тежацима. Житни преписивач и житар вршили су задатке мерења жита и преношења у житнице које су грађене по истом генералном плану. За производњу мањег обима преферирана је друга врста житнице карактеристична за Ново царство. Цар је био власник земље и власништво је делегирао на царске храмове или  локалним администраторима. Дакле, теоретски опис Постања одговара сваком историјском периоду између најранијих династија и птоломејског периода. У вези са 20% пореза споменутог у Писму, тешко је дато коначан закључак, јер су доступне инофрмације о пореској пракси Египта сувише су ограничене.

Да ли је, међутим, Јосиф заиста постојао? Ништа не искључује ту могућност. Чини се да је библијски извештај, у античком значењу, историјски веродостојан. Линије заплета, лична имена, титуле и географска локација Јаковљеве породице у Пост 37–50 указују на познавање египатског живота. Обред злата части у потпуности је у складу са описом Јосифовог уздизања.

Ипак, Библија не помиње имена фараона који су уздигли Јосифа или свели Израил у ропство. Тешко да би се египатски историчари бавити питањем страних господара. Најближе овом долази Рамзесова стела из 13. в, пре Хр. на којој се само наговештава владавина Хикса, тако да су неки историчари закључили да библијски наратив реинтерпретира период Хикса из израилске перспективе. Супарнички извештаји египатског историчара Манета (3.в. пре Хр.) и његовог јеврејског колеге Ј. Флавија (1.в. нове ере) сведоче о комплексности проблема. Обојица следе жанр античке историографије, али пишу отприлике миленијум и миленијум и по (или чак више) унатраг, респективно, након што су Хикси протерани. Удаљено сведочанство не мора бити лоше, али је обојено временом у којем настаје. Критички настројени читаоци сматрају да су наративи и ликови Торе инспирисани стварним догађајима, али из периода знатног каснијег од времена у које је наратив смештен. Неки су, нпр. Јосиф-наратив препознали као танко прикривену алегорију о политици Царства Израила и подршци коју је Израилу пружио фараон Шешонк у време Јеровоама I(9. в. Хр,), цара из Јосифовог (Јефремовог) племена. Као Јосиф, Јеровоам I је био заштићен од фараона и уздигао се до велике моћи под крајњом заштитом Јахвеа. Има и оних који Јосиф-наратив препознају као наратив који одражава египатску стварност од средине 7-5.в. пре Хр. и сматра да је треба датирати у тај (персијски) период.

Древни Египћани су имали много тога да кажу о Јосифовој владавини, углавном негативно. Нпр. Манетон је из 3.в. пре Хр оптужио је Осарсифа (варијанта Јосифа), као прогонитеља домаће религије и мисионара јудаизма. Ова оптужба вероватно рефлектује популарност јудаизма у јелинистичком Египту, а Манетон анахроно реагује на религиозну полемику свог доба. Јеврејски тумачи видели су Јосифа другачије од његових египатских критичара. Јубилеји, нпр., представљају слику популарног вође и задовољног становништва. Ј. Флавије је одбацио оптужбу прозелитизам, као и то да се Јосиф бринуо само за своје сроднике. Описао га је као дарежљивог администратора, иако није отишао толико далеко као египатско-јеврејски историчар Артапана, који је описао Јосифа као веома вољеног код Египћана. Флавије истиче да је по проласку глади Јосиф отишао у сваки град и даривао земљу становницима заувек.

 

Речено је да се каткада приповест о Јосифу сагледавала као политички трактат који описује претензије јосифовског Израила (Самарија)  према целини јудео-израилских племена. Схватање заснива се на повезивању Јосифа Јеврејина који се, сплетом различитих околности (комбинацијом Божијег промисла и личних способности) успео на висок положај у Египту и каснијег дома Јосифовог који се спомиње као значајан чинилац у јудео-израилској историји. Одређене карактеристике дома Јосифовог описане у Библији, одражавају геополитички пејзаж Леванта касног Бронзаног доба. Разматрање библијских текстова у светлу података из Амарне упућује нас да дом Јосифов препознамо као остатак система египатске администрације у времену Гвозденог доба.

2Сам 16 доноси приповест о извесном Венијаминовцу, Сауловом лојалисти који се појављује пред Давидом и проклиње га јер је узео Саулов престо. У 2Сам 19, након Авесаломове смрти исти се баца се пред Давида и моли га за опроштај истичући: дошао сам данас, први од целог дома Јосифовог (ראשוןלכל-ביתיוסף). Смештање догађаја у рану монархију не дозвољава да се идиом препозна као израз за (доцније) Израилско царство. Чини се да идентификација дом Јосифов није повезана са племенским идентитетом, јер се поменути човек не повезује са Манасијом и Јефремом (јосифовска племена), већ са Венијамимовим племеном. Чини се да идиом дом Јосифов овде означава значајан, признати колектив коме припада Симеј Вемијаминовац. Дом Јосифов је истовремено различит и од Израила над којим Давид успоставља владавину (2Сам 19:23).

 

Веза између дома Јосифовог и ратификације царски власти очигледна је и у 1Цар 11:28. Препознавши Јеровоама као способног радника, Соломон га поставља за надзорника дома Јосифовог (уп. 1Цар 5:27). Чини се да је државно кулучење било организовано на основу система дванаест округа. Ако је тако, израз дом Јосифов означава област Јефремовог горја (1Цар 4:8), а не целине Јосифових племена. 1Цар 11 сугерише да дом Јосифов није био погођен Соломоновом оштром административном политиком. Уколико се то чини чудним потребно је само да се замисли сам Јосиф кога фараон поставља над целим Египтом, (Пост 41:45). Соломоново именовање Јеровоама над Јосифом означавало вођство над ентитетом који је већ имао моћну позицију у земљи. Овде се наговештава пренос моћи са Соломона на Јеровоама и то баш у тренутку када ће Соломон отпасти од милости. Његовим стављањем контроле над овим конкретним ентитетом у туђе руке, развија се имплицитна критика Соломона која је била уочљива древној публици. Јеровоамово прихватање ове одговорности био би први корак у ратификацији сопоствене власти над Израилом.

Новија истраживања, такође, мењају археолошку слику откривајући постојање интезивних односа између Египта и Леванта током раног Гвозденог доба. Наведени дом Јосифов-текстови могу се додати већем броју доказа о ограниченом континуитету између касног Бронзаног и Гвозденог доба у Сиро-Палестини. Израил се можда није јавио у вакуму египатске хегемоније, већ је можда преузео неке од преосталих структура египатске администрације.

Ово је контекст у којем се окрећемо Јосифу-Јеврејину, странцу који на египатском двору обожава Јахвеа. Основа ове приповести (Пост 39–41) је опис Јосифа самог, без браће. То је Јеврејин у Египту. Ова целина је, према неким схватањима, повезана са предањем о Јосифу сину Јаковљевом чиме је укључен још један хоризонт. Стара прича само о Јосифу је ревидирана уводом, начином писарске интервенције, тако да Пост 37 са причом о младом Јосифу сањару постаје нова полазна тачка за прича о томе како је Израил, дефинисан као дванаест Јаковљевих синова, дошао да живи у Египту.  Овим Јосиф Јеврејин постаје Јосиф син Јаковљев. Повезивање Јаков-предања (смештеног у Ханан) и Јосиф-предања (смештеног у Египат) захтевало је да се глад која је основ Јосифовог уздизања, не ограничи само на Египат већ доведе и у везу са Хананом. Референце о глади у Ханану нису ускладу са детаљима из Постања 39–41 и 47:15–26 где се глад повезује само са Египтом (нпр. 41:29–30 где се глад повезује са свом земљом египатском, בכל-ארץמצרים). Слој приче о Јосифу Јеврејину описује Јосифа прорачунатог државника различит је од описа Јосифа.сањара (Пост 37) или доброћудног администратора (Пост 39-41). То је Јосиф који надмудрује Египћане одузимајући им новац, иметак, земљу и коначно слободу. У Пост 41:47–48 Јосиф обезбеђује сваки град тако што складишти жито, у Пост 47 он продаје храну стварајући богатство за фараона, опорезујући народ и доводећи га у стање потпуне зависности.За дом Јоисфов идентификовање са Јосифом Јеврејином било је суштински значајно јер му је пружало везу са Египтом. Ово је било заједнично Јосифу Јеврејину и Јеровоаму. Праћење његовог порекла до Јеврејина који обожава Јахвеа и који се попео на власт у Египту обезбедило би дому Јосифовом мит о легитимности за позицију доминације у Ханану.

 

Библијски јеврејски нема реч за асимилацију, али Пост 41 указује на јасно уздизање Јосифа на позицију моћи и пратеће приближавање египтаском животу и то постаје све снажније како се приповест развија. Потчињени Израилци са почетка Изласка су, ипак, бројна популација која се се солидарише у циљу одржавања етничког и језичког идентитета. Јосиф је, пак, тринаест година живео као изолован у Египту. Морао да се асимилује, а именовање двојице синова указује на то да Египат прихвата као нову домовину. Јосифова побожност је, међутим, остала нетакнута. Оба ова говора о именовању призивају Бога, а сам Јосиф се у тексту само једном ословљава египатским именом.

Балсамовање Јакова и Јосифа, описано у при крају наратива, дало је рабинима прилику да упореде судбине оца и сина. Двострука мумијација (египатски погребни обред) служи да истакне испреплетеност Ханана и Египта. Јаковљеви погребни остаци се третирају на египатски начин. Јосиф, остаје са поробљеним синовима Израила до времена заједничког повратка у Ханан.

Значајно промислити и о једном женском лику приповести - Јосифовој жени и мајци његових синова. Асенета се појављује у три стиха у Постања (41:50; 46:20; 47:42), али је привукла велику пажњу  тумача. Знамо да је Јосиф имао лош однос са браћом, али какав је био као египатски везир, као муж и отац? Шта су каснији читаоци мислили о овом мешовитом браку? Египћани, теоретски, могу ући у заједницу Израила у трећој генерацији, али Јаков је усвојио Асенатине синове (Пост 48), што је заправо дало Јосифу двоструко наслеђе. Различити рабински извори који се баве Јосифом и Асенатом третирају овај брак на два главна начина: (1) Асената је заправо била преобраћена у јудаизам, или (2) Асената је заиста била Динина ћерка (која је чудесним околностима стигла до Египта) и стога Јеврејка. Обе претпоставке захтевају машту.

Како уопште оценити египатске ликове у Јосиф-наративу? Фараон је несумњиво приказан као позитиван лик, иако је његово ослањање на маге и мудраце патетично. Ту је и Потифарова жена која се упушта у сексуално узнемиравање и истовремено користи етничку разлику да подигне домаћинство против Јосифа. Теже је проценити Потифара који уздиже и затвара Јосифа, припремајући га за ново уздизање. У Потифаровој кући и у фараоновом затвору и двору, Египћани препознају Јосифове таленте упркос томе што је странац (Пост 41:12.37). Египатски хлебарник је неодговоран, а пехарник непоуздан. Ипак, негативна пресуда Египту која прожима Библију је пригушена. Библијски Египћани имају осећај супериорности према другима, али Јосиф говори браћи да Египћани презиру пастире, ни фараон ни било који други Египћанин то не говоре. Египћани се не понашају често као колектив у Јосифовој причи. Интересантан изузетак када се Египћани појављују кроз очи Ханаанаца у периоду седмодневне жалости за Јаковом (Пост 50:11) и, свакако, приказ египатских очајника у којој Египћани предају новац, стоку, земљу и слободу (Пост 47).

Критике не проистичу само из Јосифовог личног прилагођавања животу, већ и из његовог вршења власти у Египту (Пост 41:4749 и 47:13–27). Два кључна одломка у вези са његовом владавином намећу питање доступности хране у Египту, али не и у Ханану као узрока путовања Јаковљеве породице. Фокус на породицу у Пост 42–45 помало скреће пажњу читалаца са Јосифовог растућег међународног значаја. Јосиф је стекао моћ на почетку седам година изобиља. Овде се заправо поставља питање разумевања Божијег плана за Јосифа, пре свега у контексту глади која је наступила и изобиља које је тој глади претходило.

 

Бог се ретко појављује као учесник у причи о Јосифу, али га учесници приповести ипак препознају (нпр. 42:28; 43:23; 44:16). Јосиф у неколико наврата понавља тврдњу да Бог изазива глад тако да се Божја активна улога у глади не може у потпуности занемарити. Ако се глад тумачи као директна Божија интервенција, онда се Он приказује као извор и уништења и ослобођења. Јосифов опис глади подсећа на најаве катастрофе речима пророка (нпр. Ис 5:19; 28:22), али се не открива узрок Божијег поступка. Тумачи истичу да Бог користи глад као средство за довођење породице у Египат, али избегавају да окриве Бога за патњу Египћана представљајући, истовремено, глад као природну катастрофу што оставља знатан степен нејасноћа.Да ли је Бог узроковао глад? Наратор не даје изричит одговор да ли се слаже са Јосифовим тумачењем или не. Ако Јосиф заиста мисли да Бог изазива глад, онда наратив подржава опште схватање зла зарад већег добра, и то препознаје не само у поступцима браће, већ и самог Бога. Понављајући да је Бог узрок глади (41.25.28.32), Јосиф приказује Бога који се понаша попут Јуде. Он је извор опасности и спасења. Уколико, пак, Јосиф не мисли да Бог заиста доводи до глади, његов кредибилитет као божанског гласноговорника је упитан.Намеће се и питање географског опсега глади. У Египту, у складу са сновима фараона, глад је била последица недовољног или прекомерног плављења Нила. Међутим, тако нешто не би узроковало ширу регионалну, а још мање општу глад на древном Оријенту. Мистерија глади остаје нерешена.

 

Уредничке везе између Постања и Изласка су комплексне. Контраст између главних ликова Јосифа и Мојсија је оштар и очигледан. Мојсеј, рођен у Египту, постаје јевреизиран. Јосиф, одраста као Јеврејин и постаје египатизован. Јосиф води свој народ у Египат одакле га Мојсеј изводи. Супротност је тако велика и тако доследна да је тешко поверовати да је ненамерна. Да ли ово супротстављање, међутим, значи да  Јосиф представља негативан противпример? И Јосиф и Мојсеј су део израелског и египатског идентитета. Путеви им се разликују, али порицање египатских елемената код Мојсија било би нетачно. Мојсеј остаје Египћанин до те мере да никада не мења египатско име. Његово оклевање да се супротстави фараону делом потиче из свести о томе шта значи изазивати Египат. Јосиф се читаоцима чини египатизованим, али он је заправо први у дугом низу Јевреја који се пењу на позиције моћи и од којих непосредно зависи од покровитељство владара њиховом народу (слично Данилу и Јестири). Јосиф и Мојсеј разликују се и у каснијем предању. Јосиф нема централно место у јудаизму, није праотац, законодавац, пророк, али је и даље импресивна личност.

 

Завршна епизода наратива је значајна јер утиче на коначно мишљење читаоца о различитим ликовима. Јосиф је донекле приказан као љубазни и брижни брат и син, али и прагматични, можда према Египћанима неправедни, господар  чији поступци су приказани као етиологија сталног пореског система. Његови поступци прпеознати су као могући разлог доцнијег поробљавања Израилаца. Да ли он сада показује божанску моћ. Јосиф, наравно, служи интересима фараона, али наратор га приказује као доносиоца одлука. Фараон, углавном ћути, дозвољавајући Јосифу да преузме потпуну контролу. Минимизирањем улоге фараона читалац се наводи да Јосифове поступке изведе из његових сопствених мотива, чак иако се не схвате као израз немилосрдности, већ као и административна бриљантност. Писац не даје оцену тих поступака, већ читаоцу омогућује да их сам процењује што је фантастичан начин да читаоце увуче у причу наводећи их на питање ко је Јосиф постао.

Многи научници сматрају да Пост 47:13–26 не припада оригиналној причи о Јосифу. Јосифова браћа и отац се не помињу, а целина говори како Јосиф концентрише моћ у руке фараона: новац, стоку, земљу и саме Египћане, који постају царски робови. Библијски одломак постаје мост према Изласку и одражава ироничну сцену, пре него су Јевреји постали фараонови робови, Јеврејин (Јосиф) је Египћане учинио фараоновим робовима. Одломак можда одражава економске промене на почетку птолемејског периода. Говори се египатској и хананској земљи као региону којим Јосиф управља што, можда, одражава инкорпорацију Леванта у Птолемејско царство (320–315. год. пре Хр). Премештање становништва одговара урбанизацији под птолемејским владарима о којој говори и Ј. Флавије тврдећи да је и значајан број Јерусалимљана депортован у Александрију 312. год. пре Хр (Ant 12:7). Јосифово деловање у одломку може се упоредити са стратегијама Клеомена из Наукратиса као администратора и градитеља Александрије. У Александровом царству дошло до несташице жита, али је Египат био у бољој позицији, а александријски администратор је забранио извоз. Касније је дозволио извоз али га је снажно опорезовао.

Поробљавање Египћана никада није виђено као идеална ситуација. Оно се каткад брани сагледавањем Јосифове политике као прагматичног приступа страшној ситуацији. Каткад се, ипак, супротставља Јосифово откривење Божјег плана и његова политику помоћи. 

Мидраши и средњовековни коментатори су импресионирани Јосифовим артикулисањем пажљиво планиране аграрне политике. Разликовали су се углавном по питању да ли је ова политика била имплицитна у фараоновом сну или је Јосиф видео и искористио прилику. Модерни критичари Јосифа као Јевреја и као администратора били су много оштрији. Библија, јасно, Египат види као земљу ропства, али би се Јосиф могао протумачити и као ублажавање, а не погоршање тог квалитета. Неки научници истичу да порез од 20% није био висок. Остаје, ипак, проблем губитка земље становништва. Значајно је и да Јосиф не захтева њихово потчињавање - Египћани то нуде. Штавише, да ли је Јосифово прихватање понуде египатског становништва заиста било стварањенације робова или су Египћани постали слободни закупци који су плаћали разумних 20% порезак, нека врста феудалног система је засигурно успостављена. Чини се да Египћани нуде себе у ропство, а да Јосиф решење налази у феудалном закупништву (Пост 47:19.25). Ни Јосиф ни наратор не користе ту реч роб у описивању судбине Египћана. Јосиф другачије види судбину Египћана. Земља припада фараону, али осамдесет посто производа припада људима који задржавају право да живе на њој. Клинасти документи Блиског истока су пуни сличних примера. Иако тумачи често користе овај детаљ како би негативно окарактерисали Јосифа, услови које Јосиф намеће релативно су лаки за људе који постају закупци земље, нпр. у поређењу са плаћањем пореза у износу од једне трећине (1Мак 10:30). Египћани, јасно, изражавају захвалност Јосифу за спасавање живота (Пост 47:25). Јосифове поступке треба позитивно оценити; упркос тешкој глади, Јосиф успева да спасе животе.

Египћани су потрошили сав новац који су имали и почели да мењају стоку, коње, стада и магараце храну за (Пост 47:15–17) и коначно траже од Јосифа да преузме одговорност за њих (Пост 47:19–20). Јосиф не прихвата њихову понуду самопоробљавања, али прихвата отуђење земље уз компезацију омогућено кроз тргином житом (Пост 47:14-19) и, када посатну беземљаши, добијање семена (Пост 47,23). Они су фокусирани на оно што су стекли (живот), а не на оно што су изгубили. После куповине земље Јосиф им даје семе, изричито наводећи однос између фараона, земље и њених обрађивача. Фараон је сада власник – он мора да испоручује семе, али такође може да одреди дистрибуцију производа (Пост 47:23–24). Сиромаштво Египћана је последица глади, а не Јосифове политике.

Чини се, заправо, да правилно разумевање овог проблема, захтева сагледавање Јосифовог лика и његовог деловања у ширем контексту Постања. Такво сагледавање би, наиме, омогућило позиционирање Јосифа у односу на кључне тема ове библијске књиге и, на тај начин, омогућило дубље вредновање самог Јосифа и његовог деловања.

 

Коначна ситуација сагледана у светлу почетне ситуације препознаје се као паралелизам унутар нарације. Околности у којима су Јосиф и његова породица укључени у почетну ситуацију присутне су у коначној ситуацији. Поново се успоставља Јосифов дубок однос са оцем, а неспоразум између Јосифа и браће је разрешен. Наратор обликује јукстапозицију између прошлог злочина браће и њихове позиције у Египту узоркујући осећај поетске правде да злочин учињен у тајности мора бити јавно признат. Закључак Јосиф-наратива почиње да се преклапа са завршетком приче о Јакову, и на крају са завршетком наратива о праоцима уопште. Са друге стране,   сервилни став људи којима је хлеб важнији од слободе, Египат чини домом ропства. Народ се буквално бацио у ропство да би добио храну. Јосиф, бивши роб, купио је земљу. Израил ништа није сматрао драгоценијим од слободе и није могао да замисли ропство једног Израилца другом.

Јосифова улога омогућава помирење и поновно окупљање Јаковљеве породице. Пост 39-41 говоре како је Јосиф дошао у ову позицију. Главна функција поглавља је да померају Јосифа из ропства ка моћи уз наглашавање Божје улоге у тој транзицији. Прича о Јосифу и Потифаровој жени има исту функцију. Помера радњу напред, одводећи Јосифа у затвор где остварује контакт са фараоновим дворјанима и ствара репутацију која ће привући фараонову пажњу. Јосифов сусрет са Потифаровом женом и његово затварање је кључна карика у ланцу уздизања. Бог чини Јосифа успешним у Потифаровом дому (Пост 39:2-3) и у затвору (Пост 39:22-23). У оба случаја се приказује његова потпуна административна одговорност и способност. То се најјасније пројављује у његовом сусрету са фараоном који је импресиониран Јосифовом способношћу тумачења и саветом, тако да Јосифа препознаје као разборитог и мудрог, неког ко може да ставити цео Египат под контролу (Пост 41:39). Јосиф је супротстављен онима који не успевају да испуне добијене задатке и то не само у Египту, већ и у ранијем наративу (Пост 1-11). Универзална глад у Јосиф-наративу подсећа на универзални потоп (Пост 6-9), с тим што је земља Ноја уништена, а Јосифова поштеђена. Јосиф је антитип Ноја који човечанству враћа изгубљене благослове кроз реализовање обећања датих Аврааму. Прича о Јосифу подсећа се да је избор патријарха, посматран у универзалном аспекту благослова за све народе (12:3; 18:18; 22:18; 28:14). За Аврама, Исака и Јакова то је обећање за будућност, а први пут се испуњава у причи о Јосифу (39:5). Јосиф је антитип праисторији и у смислу његовог помирења са браћом којим је извршен преокрет стања отуђења. Кључни мотиви који повезују Јосифа са ранијим приповестима су очување и изградње нације (Пост 47:13-27 и Пост 41:53-57; Пост 45:5-13; Пост 50:15-21) и мотив благослова (Пост 47:10-27; Пост 48 и Пост 49).

 

Главни мотив Пост 47:13-27 је очување живота Египћана и Јаковљеве породице. Целина углавном говори о храни и житу за сетву. Речи које су повезане са глађу (хлеб, храна, жито, глад) учестало се понављају. Одељак почиње описом разорног утицаја глади на Египат и Ханан. Знаменити фон Рад, је тврдио да је 47:13-26 фокусирано искључиво на Јосифа и његову активност, сматра да је значење одељка у гигантском задатку очувања народа током периода невоље, укључујући и Египћане који Јосифову аграрну реформу сматрају услугом и спасењем (уп. ст 13.20.25). Одељак заправо разрађује тему започету у Пост 40-41. Детаљно је описана и развијена је природа његовог успеха и оданости цару. Чак и они који одељак сматрају додатком признају ову везу. Заправо, одељак је друго објашњење које се надовезује на Пост 45:5-13 где Јосиф објашњава Божји план спасења за Јаковљеву породицу. Египатско признање спасио си нам животе (47:25) показује да га и Египћани препознају као свог спаситеља и тиме се показује да је извршио дело за које га је Бог наменио, а да је његово разумевање Божијих планова аутентично (Пост 45:5-13).

Пост 47:13-27 и Пост 41:55 -57 и Пост 45:5-28 су, стога, чврсто повезани и испреплетани са оригиналном причом о Јосифу кроз континуитет мотива очувања живота. Реч обезбедити која се користи у 47:12 и 50:21, даље показује контраст између привилегованог третмана Јаковљеве породице и других људи. Јосифов одговор браћи је кључни показатељ врсте ауторитета који се овде заговара. Он их уверава и експлицитно разликује себе од Бога и имплицитно одбија понуду да му буду робови. Тиме се разликује његова власт над браћом од оне над египатском земљом (Пост 50:19).

Пост 47:13-27 се каткад препознаје као испуњење обећања о посредовању благослова, односно о Израилу благослову за народе (уп. 12:1-3). Јосиф као представник Израила, спасава и животе Египћана. У ст 27 се артикулише испуњење благослова плодности (בהויאחזומאדוירבוורבוורבו) који се спомиње више пута (1:28; 9:1.7; 26:24). Стих представља први опис испуњења обећања које је до тада или било предмет будућности или заповест (28:3.14; 35:11). Јосиф није само чувар обећане лозе, већ и посредник благослова и другим народима. Ово се, даље, повезује са Јаковљевим благословом фараона (Пост 47,7-10). Приповедач истиче да Јосифова успешна аграрна реформа спасава животе Египћана и доноси богатство фараону (Пост 47:7-10) чиме се показује испуњење Јаковљевих благослова  и обећања датог Аврааму(Пост 12:2; 22:18; 26:4; 28:14). У оквиру мотива благослова, Пост 47:7-27 је повезано је са следећим поглављима (48-49) у којима се описује Јаковљев благослов Јефрема и Манасије (Пост 48) и дванаест праотаца (Пост 49). И имплицитне  критике Јаковљевих синова се препознају као благослов. Оно што приповедач назива благословима често су антиблагослови на личном нивоу, али су благослови за нацију. Деградирањем, одвише страственог и непромишљеног Рувима, Јаков спасава Израил од непромишљеног вођства. Проклињући суровост Симеона и Левија, он ограничава сурову брзоплетост.

Додајмо и да обећање о потомству почиње експлицитним спомињањем обећања у 46:3, а развија се у генеалогији (46:8-27). Након извештаја о насељавању и опстанку Јаковљеве породице (Пост 47:11-12), обећање о нацији се понавља у Пост 47:27 у којој је Јаковљева породица означена као народ Израила. Ту се Израил први пут користи као име народа а не појединца. Породица је постала народ.Тиме је почело да се испуњава Божје обећање.

Јаков напушта дом у Ханану и силази у Египат подстакнут божанском теофанијом која му обећава и повратак. У Египат одлази са породицом, стоком и имовином (46:5-7), као да повратка нема. Забележена имена Јаковљевог породичног клана (46:8-27) укључујући Јосифа и његове синове. Породица је помирена и потпуна. Јуда је вођа пута чиме се наговештава (потврђује) улога вође (46:8-27). Јосиф им излази у сусрет (46:29), а Јаков изјављује да може да умре у миру (46:30) чиме се ствара антитеза дубини очаја са почетка приповести. Јосиф организује делегацију Израилаца који ће се сусрести са фараоном (46:31-47:6) који дозвољава насељавање Јаковита у земљи Рамзесовој, области погодној за сточарство (47:11). Јосиф раскошно обезбеђује очев дом (47:12-13). Међутим, остатак земље је исцрпљен глађу. Епизода супротставља ситуацију Египћана са повољним условима под којима Јаков и његова породица улазе у Египат због Јосифовог положаја моћи и његовог помирења са браћом. Она и илуструје страшне услове глади и степен до којег угрожава живот и имовину. Без Јосифовог знања, Египћани и околни народи би нестали. Јосифова верност Богу и његово одбијање да прекорачи ограничења доприносе очувању живота. Други аспекти његовог знања су укључени на мање директан, иако не мање важан, начин. Преко њих Јосиф долази у положај да сазна за глад и да је ублажи.

Као администратор Јосиф прикупља све залихе хране, сав новац и стоку у замену за храну (47:14-17). Док је глад још увек била на снази, током друге године, Јосиф добија земљу и саме људе као робове фараона. Народ се одриче земље и слободе да би имао храну (47:18-22). Виде се да Јосиф даје семе људима да би их одржао у животу (47:23-26), међутим ова услуга долази ценом. Јосиф, иако је бриљантан у администрацији и одличан у увећању фараоновог имања узима све од египатског народа током глади и истовремено омогућавајући својој породици да напредује под његовом бригом. Подразумевани читалац остаје са нелагодним осећањем у вези са Јосифовом владавином. Преко његове управе људи су добијали храну, али је фараон тај који је највише профитирао. Нарација се завршава примедбама да су се Израилци населили у египатској земљи, стекли имање и увелико се повећали (47:27). Ове последње речи о томе да Израилци напредују, док сиромашни Египћани страдају, наводе наговештеног читаоца да преиспита Јосифов карактер. и мотиве. Прича се завршава тако што су се Јаков и његова породица настанили у Египту и напредовали у ситуацији у којој се други боре за опстанак. И то је резултат Јосифовог управљања земљом. Текст бележи и шта је Јосиф учинио људима као део управе током глади. Зашто  аутор укључује ове стихове и да ли он преноси неку врсту критике на рачун Јосифових поступака? Он, истовремено, ставља до знања да је Бог радио са и преко Јосифа већи део свог живота и да му је Божја индиректна укљученост донела успех у свему што је учинио, упркос многим потешкоћама са којима се суочио.

Треба имати на уму да би људи древног Оријента различито би реаговали од савремених читалаца на идеју доминације једне особе/групе над другима. У Постању праоци или потенцијални праоци имају улогу владара који треба да обезбеди благостање породице (15:14-16; 34:25-31; 48:22). Дакле, Јосиф није сам у овој причи који носи обавезу праоца који брине о добробити чланова своје породице. У овом случају, то је њихов опстанак од претње глађу и смрћу, што је важан мотив у легитимизацији хијерархијске идеологије. У древном пољопривредном друштву, привилегија заузимања доминантне улоге у породици носи са собом важну одговорност, обезбеђивање хране за чланове породице, посебно за децу (43,8 уп.45:19; 47:12; 50:21).

Прича о Јосифу представља дуг, сложен низ догађаја који кумулативно резултирају Јосифовом могућношћу и способношћу да спасе породицу од глади и да сачува израилски народ у настајању. Очување живота је несигурно, ланац догађаја који до њега води деликатан. Да би испунио задатак, Јосиф неизоставно мора да поседује одређена, богомдарована, знања. У том погледу, његово знање представља пандан познавању добра и зла у Едену које је иницијална каписла глади (Пост 3:17-19). У Еден-наративу људи су стекли знање које води у смрт. У Јосиф-наративу, међутим, Јосифово знање води у живот јер он заобилази претњу глађу захваљујући знању примљеном од Бога.

Прича о Јосифу води читаоца од Ханана до Египта, кроз безброј околности, укључујући затворе и палате, времена дубоког губитка, као и епску радост. Тензија је створена, повећана и на крају решена како су заплет померали догађаји, понављања и ликови. Прича која је започела тако што је дечак раскошно сањао и делио чланове породице, завршила се испуњењем ових снова и уједињењем његове породице, постављају темељ за универзално решење проблема зачетих падом прародитеља.

 

Извори:

Esaies de-s Ia Lawman Mourna, Responsibility in the Joseph Narrative (Gen 37-50), Submitted in fulfillment of the requirements for the degree of Master of Theology in the subject Old Testament at the University of Soth Africa, Suoervisor: Prof, I J J Spangenberg, November, 2008.

Lauren Monroe,“Stripping off the Robe: New Light on Joseph the Hebrew and the bet-yosef,” y The Joseph Story between Egypt and Israel, Tübingen: Mohr Siebeck, 2021.

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt: Echoes of the Garden Narrative in the Story of Joseph and His Brothers, A Dissertation Submitted to the Faculty of the Graduate School, Marquette University, in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy, 2009.

Eunjung Kim, A Parallel Structure between the Jacob Narrative (Gen 25:19-37:1) and the Joseph Narrative (Gen 37:2-50:26): The Purpose of God’s Election of the Patriarch, A Thesis submitted to the Faculty of Theology of the University of St. Michael’s College and the Biblical Department of the Toronto School of Theology in partial fulfillment of the requirements for the degree ofDoctor of Philosophy in Theologyawarded by the University of St. Michael’s College, 2013.

Dylan Ellison, The Characterisation of Judah in Joseph Narrative: Genesis 37:1-47:27, A dissertation submitted in partial fulfillment of the requirements for the degree of Master of Theology (Biblical Studies), School of Religion, Philosophy and Classics Faculty of Humanities Supervisor: Prof. Gerald West 2012.

Alan t. Levenson, Joseph: Portraits Through the Ages, Jewish Publication Society, 2016.

Thomas Römer, How “Persian” or “Hellenistic” is the Joseph Narrative?  y The Joseph Story Between Egypt and Israel, 2021.

Yiu-Wing Fung, Portrayal of Joseph in Genesis: the Problematic Nature of his Claims to Knowing God' Intentions, Department of Biblical Studies University of Sheffield, April 1999.

[1] Елемент библијског текста који је посебно интересантан у покушају да се идентификује одређена историјска стварност је позивање на изузеће свештеничке земље. Постоје разне референце на привилегије дате свештенству током фараонског периода. Различите акције су биле могуће, посебно давање земље. Из Старог Царства имамо посветну стелу Пепија I којом се имање се тако преноси на храм, ослобођен свих обавеза према царској управи иако цар, теоретски, остаје власник имања. Овај принцип даривања остао је углавном непромењен током читавог фараонског периода, барем до македонског освајања. У погледу земљишта које је припадало храмовима, царска управа је задржала право инспекције, а несумњиво и право на наметање прихода, с обзиром на то да су храмови били другостепени власници земљишта.Током већине периода имамо доказе да су свештеници били опорезовани, осим у периодима позног рамзеидског доба када је царска влада брзо губила власт над главним свештенством. Царски декрети о административним привилегијама храмова показују, већ и својим постојањем, да није постојао општи закон који би давао сличне привилегије и имунитет храмовима. То је била нека врста административног идеала који није увек био досегнут. Један посебан документ могао би да сугерише да су одређене врсте имунитета ипак дате. Коначно, можемо констатовати да је политичка ситуација која највише одговара библијском тексту Саите период (26. династија).Саитски цареви су уложили напоре да ојачају свештенство. Знамо да је током птолемејског периода свештенство примало плату од државе, а и Херодот и Диодор сицилијски наводе да су храмови били ослобођени пореза. Иако би библијски приказ Јосифове аграрне политике могао бити изум јеврејског приповедача, може се поставити питање да ли прича о Јосифу у извесној мери одражава одлуке фараон каснијих периода.