КАМЕНО ПОСУЂЕ ЈЕВРЕЈСКИХ ДОМОВА У ВРЕМЕНУ ДРУГОГ ХРАМА?

И раније је било познато да су Јевреји користили камено посуђе. Сада, међутим, археолог Шимон Гибсон (Shimon Gibson) који је ископавао на подручју Сионске горе омогућава нове увиде у ову праксу, нарочито у периоду од времена цара Ирода до краха устанка Бар Кохбе.

Порекло кашрута (касног посуђа) је нејасно, али се верује да сеже миленијумима унатраг, можда чак у време када се формирао попис чисте/нечисте хране (премда је то предмет научних расправа). Неке забране су релативно новије, нпр. одвојеност месне и млечне хране или трећа чаша током Пасхе. Пракса употребе каменог посуђа постојала је током историје римске Палестине и премда је сада заборављена у то време је била карактеристика Јудејаца који су користили радије камено него керамичко посуђе. Колико је то, заиста, било уобичајено? Да ли су сва јеврејска домаћинства током римске владавине користила камено посуђе или само нека? И зашто? У свом скоријем чланку проф. Гибсон са Универзитета Северне Каролине у Шарлоту (University of North Carolina at Charlotte) покушава да одговори на ова питања и осветли праксу која је наставши пре око два миленијума трајала око једног и по века. Почела је са Иродом Великим око 40. пре Хр., а окончана је сломом Бар Кохбиног устанка 135. год. хр. ере.

Зашто би неко користио камену, а не грнчарску керамику? Камено посуђе је тешко, гломазно, не изгледа привлачно савременом човеку. Одговори могли бити: статусни симбол, утилитаризам, религија... Утилитаризам се огледа у чињеници да ће се камено посуђе теже разбити од керамичког, а да је јефтино за израду (будући да се користио локални кречњак). Религијски разлог је вероватно могао бити изведен из Левитског закона у којем се наводи да се дрвене, коже и платнене посуде сматрају нечистим у одређеним условима, док се камене не спомињу у наведеном контексту. Да је употреба каменог посуђа била религијски мотивисана сведочи и то што су их користили само Јевреји користили ову врсту посуђа, док то нису чинили ни Самарјани ни пагани. Археолози су некада сматрали да је изостанак свињских костију на некој локацији доказ да је ту било насељено јеврејско (или раније јудео-израилско) становништво. Међутим, чини се да ни многе друге заједнице насељене у Ханану нису конзумирале свињетину, за разлику од Филистејаца. Зато се, више, одсуство свињских остатака на локалитету више не сматра доказом да су ту били насељени Јевреји, али употреба каменог посуђа се сматра, макар у периоду 40. пре Хр.-135. хр. ере. За разлику од грнчарије, камена здела се није разбијала нити је пролазила процес очишћења уколико би била изложена нечистоти.

Постојала су три извора нечистоће којих су се Јевреји у 1. в. хр. ере чували: физички контакт са преминулим; контакт са семеном; и контакт са људима са кожним болестима и физичким слабостима, објашњава Гибсон додајући да су Јевреји у периоду другог храма обилно користили, али су такве посуде могле бити лако онечишћене и бачене док би камене посуде би остале чисте, макар према мишљењу јеврејског становништва тог доба (премда кречњак упија нечистоте подједнако као и грнчарија).

Где и када су Јевреји усвојили камен уместо глине и колико је та пракса заправо била уобичајена? Гибсон верује да је све почело када је Ирод довео велики број клесара у град Јерусалим ради грађевинских радова. Они су почели да праве камене посуде за богате купце те је такво посуђе постало не само гарант култне чистоте, већ и статусни симбол.

Гибсонов поступак је иновативан јер истражује прве трагове употребе ове врсте посуђа и хронологију те употребе. Он указује да постоје јасни докази да су се у древним каменоломима на Сиону и на другим локацијама производили и камени судови. Према досадашњим истраживањима, ова врста посуђа почиње да се користи средином 1. в. пре Хр. и да је била ограничена на Јерусалим током наредних пет деценија.

Велике количине камених посуда из раног римског периода откривене су у старом граду Јерусалима, поред зидина храмовне горе и у тзв. Давидовом граду. Ипак, они су негде били учестало употребљавани, док у неким деловима града нису коришћени. Разлози за ову шареноликост су непознати. Пракса се почетком хр. ере проширила изван Јерусалима, на друге градове Јудеје, њене руралне области све до Галилеје, па чак и до Голанске висоравни и источно од Јордана. Ипак, приметно је да су у неким насељима употребљавани, алине и у другим.

Немогуће је тврдити да су сва јеврејска домаћинства грнчарију заменила каменом, нити о томе постоје доступни писани извори изузев анахроних равинских исказа. Ипак, археолози су идентификовали каменоломе и производне погоне за камене посуде широм Израела, укључујући Галилеју и долину Јордана и Голанску висораван. Чак су и обична села имала бар у неким случајевима сопствене производне погоне, док су друга увозила посуђе. релативно национална употреба камена уместо грнчарије почиње тек у другој половини 1. в. хр. ере, деценију или две пре Првог јеврејског устанка. Могуће је, да је употреба овог посуђа, најпре уведена у храм и да се из њега ширила деценијама, најпре у самом Јерусалиму пре него је прожела земљу у целини. Разлог због којег је то дуго била карактеристика само Јерусалима је предмет нагађања. Могуће је да су верске вође биле забринуте проблемом чистоте, а пошто је храм био и средиште култа и ходочасничко средиште Јевреји из римског периода који су ходочастили у Јерусалим можда су посматрали предмете у употреби и постепено их усвајали за домаћу употребу. То свакако није чудно будући да је Јерусалим уживао статус светског града у којем су се могли наћи, за то време, веома луксузни детаљи. Неки сматрају да су ове посуде  биле веома значајне у обредима ритуалних прања (миква).

Древни Јерусалим био је препун објеката за обраду камена, каже Гибсон. Неке продавнице изгледа имале своје радионице. Један такав је идентификован на западној падини долине Кидрон, само 50м од Златне капије Јерусалима. Распон камених комада коришћених у руралним контекстима био је ужи него у Јерусалиму. Сеоски комади су углавном били грубо ручно изрезбарени, док су предмети пронађени у Јерусалиму обично били разрађенији и стилизованији.

Гибсон је нарочиту пажњу посветио производним локацијама у Јерусалиму, између остало Шуа’фату, који је настао одмах поред ранијег села Тел ел-Фул. Шуа’фат је настао након што су Римљани уништили Јерусалим  70. год. хр. ере као насеље настало на темељима Саулове Гаваје. Можда људи овог насеља нису учествовали у устанку, због чега су преживели његов слом  или су поштеђени од Титових чета како би производили храну за Десету римску легију, улогорену надомак насеља.

Какогод. Гаваја је била место у којем су се производили судови од камена вађеног из локалног каменолома. Нешто овог посуђа је било ручно изрезбарено, а нешто и обрађено помоћи струга. Око 800 комада камених судова (чинија, чаша, исл) пронађено је у Шафату, у поређењу са 59 у Тел ел-Фулу. Поуздан одговор измиче, али  Гибсон сугерише да су становници били забринутији за питање чистоте јер су се налазили ублизини главне трасе коју је користила паганска војска и то након уништења јерусалимског храма. Можда су у Шуфату уточиште нашли и избегли Јерусалимљани, што би објаснило чињеницу да су одређене форме посуђа пронађене само на ове две локације.

Градски пехар, сеоски пехар

Импликације присуства или одсуства камених посуда у јеврејским домаћинствима су сложене, каже Гибсон. Богати Јерусалимљани су поседовали камене посуде, посебно  као статусне симболе, можда још од њихове прве употребе у аристократским круговима и у палатама у Ирода Великог. Њихова сврха је испрва била очигледно утилитарна, а како су се ширили на рурална подручја повезивали су се са специфичним економским потребама и практичним верским свакодневним активностима. Они су симболизовали Јерусалим и Храм (нарочито од средине 1. в. хр. ере), док су у времену између устанака (70-132. хр. ере.) служили као симболи свега што је изгубљено падом Храма, а пехар/калеж је био приказан на ковању новца.

Верујем да је иза производње камених посуда у 1. в.  постојао религиозни императив, и није изненађујуће да највећи познати број камених посуда који је пронађен потиче из Јерусалима. И није случајно што је то било и место Јеврејског храма, каже Гибсон додајући да употреба камених посуда није била уједначена у граду и у селу – отуда и разлике у броју посуда и њиховој просторној дистрибуцији.

Међу чешћим каменим предметима биле су чаше које су служиле за netilatyadayim – (ритуално) прање руку, али су неки можда сматрали да је њихов проблем (не)чистоте решен миквом. То би могло објаснити тачку дисперзије ових посуда. Очигледан је недостатак великих количина мањих посуда у селима као што је Мекатир, са употреббом камених кади у области око и унутар пећине за цеђење уља је значајан, каже Гибсон.

Од свих камених предмета у Јерусалиму, пронађена је једна, чаша, са дугачким натписом - и то је било речито. Чаша је пронађена на нивоу уништења из 70. год., каже Гибсон, и има 13 редова писма које укључује симболе који одговарају онима у загонетним рукописима из Кумрана. Чини се да три речи гласе: ...повратак у дом Јахвеов… Чини се да употреба оваквог посуђа, ипак, није била само утилитаристичка.

Проф. примећује да је употреба камених судова нарочито заживела током другог и последњег великог јудејског устанка (132-136. год.) који је предводио Бар Кохба. Слом овог устанка је узроковао протеривање значајног броја Јудеја из матице и окончало је употребу каменог посуђа. Било је тако изненада да је помало мистерија, посебно зато што равински списи (Мишна) још увек помињу употребу камених посуда у контексту чистоте, примећује Гибсон.

Данас је стакло нови камен. Попут камена, стаклено посуђе се не помиње у древним религиозним текстовима. Његова употреба је аутоматски кошер, мада то неки сматрају спорним јер је - попут грнчарије - изведено из земље (песка). Други инсистирају на томе да није порозна и неупијајућа, тако да се не може упрљати нечистом храном, и да након контаминације може да буде опрано.

 

Извор: