КРИТСКО-МИКЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – обзорја грчког света

У средишту митова налази се краљ Минос, син Зевса и феничанске принцезе Европе коју је Зевс завео претворивши се у белог бика. Она му је на Криту родила децу међу којима је био и Минос, критски краљ који је за саветника имао свог божанског оца. У златном добу Атине (5.в. пре Хр.) Тукидид Миноса описујe као првог оснивача организоване морнарице, освајача који је потчинио тридесетак мањих острва (Кикладе) у околини Крита и успоставио контролу над поморским трговачким путевима. Тиме је увећао приходе и постигао победу над Атином. Овај сукоб је основа популарног мита о Миносовом захтеву за годишњом жртвом атинских младића и девојака критском Минотауру, полу-човеку полу-бику, последици противприродног општења краљице Пасифаје и бика, који је, наводно, пребивао у лавиринту на острву. Звер је постајала све свирепија и људождерска. Минос је, стога, по савету Делфијског пророчишта, дао да чувени занатлија Дедал изгради Лавиринт близу палате у Кнососу. 

Прича о Минотауру је мит али, можда, надахнут правом каменолом-пећином на југу Крита, крај града Гортина. Ово је једна од три локације која, према локалним предањима, фигурира као место легендарног лавиринта. Енглески археолог Артур Еванс (Arthur Evans), који се прославио ископавањем Кнососа веровао је да се лавиринт налази управо у том граду Кнососу. Мишљење је, можда, заснивао на древним книжевним изворима који сведоче да је Минос покренуо флоту против Атине не верујући у њихову невиност у вези са смрћу Андрогеоса, те да их је приморао да пристану на годишње предавање седам младића и седам девојака за Минотаура за ког се причало да је настањен у Лавиринту у Кнососу (Паунасиас, Опис Грчке из 2.в. пре Хр.). Иако су Евансове претпоставке широко прихваћење, француски археолог Паул Фауре (PaulFaure) сматрао је да је  заправо пећина св. Параскеве (аgia Paraskevi) крај Сконита и источно од административног средишта Крита- Хераклиона, заправо локација митског станишта Минотаура.

Сасвим је могуће да локације попут пећине лавиринта постоје на Криту и да су надахнуле машту Грка за причу о Минотауру. Наиме, поменута каменолом-пећина није лавиринт, већ један комплексан систем ходника дуг више од 2,5 километара и са неколико кракова који се завршавају собама које нигде не воде. Ове коморе су служиле као каменоломи за вађење камена који се тада користио у изградњи грађевина у оближним градовима. Конструкције за које се сматра да су потекле из овог каменолома укључују: Фестос, минојску Палату, и град Гортин када је острво било под римском влашћу. Они који трагају за Лавиринтом, ходнике овог каменолома лако су могли поистоветити са делом Дедала и његових радника. Када је каменолом престао са радом, пећина и тунели су напуштени од људи а насељени од стране слепих мишева. Локално становништво је посећивало пећине сакупљајући измет слепих мишева који је коришћен као ђубриво. Посетиоци и путници су посећивали (можда чак и истраживали) пећину о чему сведоче графити у многим одајама, од којих су неки датирани у 15. век нове ере. Пећина, коришћена током немачке окупације, као складиште муниције тешко је оштећена крајем Другог светског рата, а после погибије неколицине самосталних истраживача 1961. год. пећина је затворена, а приступ строго забрањен. Данас се сматра да је мит о Минотауру створен као израз Грчког поштовања према критско-микенској цивилизацији, али након њеног пада. Тукидид, са друге стране, Крит описује као таласократију (од гр. thalassa-море и kratos-моћ, владавина) што изаража његово веровање, можда и нереално, о Криту као регионалној сили. Савремени историчари обично сматрају да се критска таласократија огледала у поморско-трговачкој стручности, а не у освајањима.

 

Археолошки докази сведоче о томе да је Крит насељен од 7. миленијума пре Хр, те да се већ од 5. миленијама јављају трагови ручно прављене грнчарије, што је Еванс препознао као почетак минојске цивилизације која је битно била одређена географским положајем Крита који је смештен у средишту источног Медитерана. То је једно од највећих острва Медитерана и, истовремено, остврво на раскрсница на којој се сусрећу Африка, Азија и Европа. Рељеф острва осцилира између високих, кршевитих планина, благих падина и висоравни који су уоквирени егејском обалом на северу и Либијским морем на југу. Умерену климу Крита карактеришу кратке, благе зиме и сува, топла лета које омогућују да се на плодним критским равницама произведе довољно хране за становништво и извоз.  Важан ресурс су биле и шуме (чији се материјал извозио за Египат, Сирију, Кипар и широм Егеја). Важни извозни производи били су маслине (и уље), вино, рибизла, вуна, тканина и боја, пре свега краљевска пурпурна  добијана од мекушаца и шкољки. Обиље природних ресурса, географски положај и трговачка делатност су омогућили староседеоницма Крита (Минојцима) обликовање децентрализоване културе која је подразумевала увожење драгог камења, бакра, слоноваче, сребра, злата, калаја (који се користио у производњи легура бронзе) уметничких идеја и техника (сликарске технике су преузели из Египта, а златарство из Сирије). Минојци су се развили у значајну поморску силу одржавајући контакте са великим цивилизацијама древног света, а без претњи од њега. Минојска цивилизација је, стога, била реципијент древних цивилизација Египта и Месопотамије чије је тековине пренела на познију грчку културу, да би их Грци потом у сопственој обради вратили, посредством Александрових освајања, на подручје Оријента. Минојска цивилизација је, стога, прва европска цивилизација која је иза себе оставила довољно трагова који омогућују њену реконструкцију на нивоу који је могуће реконструисати и цивилизације древног Оријента. Такође, то је прва европска цивилизација иза које су остали сачувани трагови колосалних градитељских подухвата, односно велике храмске и дворске архитектуре. Према Евансовој периодизацији може се говорити о раној (3000-1100. пре Хр), средњој (2100-1500) и позној (1500-1100) минојској цивилизацији, док је  проф. Н. Платон понудио прецизнију периодизацију засновану на уништавању и обнови палата. Према овој подели може се говорити о:

претпалацијском периоду (2600-1900. пре Хр) током којег је живот био оријентисан око великих насеља Миртос и Мохлос. То је време интензивне културно-трговачке размене са Египтом, Малом Азијом и Сиријом. Археолошки налази сведоче о децентрализованој култури која не познаје моћне великопоседнике. Грађевине овог периода су намењене заједници, а међу њима нарочит значај имају кружне толос гробнице. Начин сахрањивања указује на друштво без хијерархијске структуре. Толос гробнице су коришћене вековима од стране читавих села или кланова и старији лешеви и жртве су били остављани по страни да би се направило место за нову сахрану. Старије кости су се вадиле из гробнице и стављале у коморе за кости испред толос структуре. Већина толос гробница су биле кружне док су у Палекастру и Мохлосу имале облик правоугаоника са равним врхом;

протопалацијском (1900-1700. пре Хр) и неопалацијском (1700-1400. пре Хр) периодима који почињу друштвеним преокретима, спољашњим опасностима и миграцијама из континенталног дела Грчке и Мале Азије. Током овог времена Минојци почињу са успостављањем колонија на Тери,Родосу, Мелосу... Чини се да је почетком 2. миленијума успосатвљена монархија на чијем челу се налазила краљевска фигура. Никад није, ипак, поуздано утврђено да ли је минојски Крит имао праву краљевску династију, па су се јавила схватања да су палете били градска средишта за контролу и дистрибуцију сировина, вршење ритуала и прослављање празника, као и судске процесе. Неоспорно је да је ово период када се јављају класне поделе (племство, сељаци, робови). Чини се да је престоница Кносос вршила неку врсту хегемоније над осталим градовима Крита у овом периоду. Настављен је друштвени развој, контакти са Оријентом и изградња путева између градских центара. Развијају се насеља изван градова, а толос гробнице излазе из употребе. Око 1700. год. пре Хр. нама непознате снаге (јак земљотрес или освајачи) уништиле су значајан део грађевина, али то није зауставило културно-цивилизацијски развој. На темељима срушених града ничу нове, спектакуларније грађевине Кнососа, Фестоса, Малиа и Закроса.

Свакодневни живот је, за већину, био једноставан али удобан. Острвљани су живели у кућама од камена, цигли од блата и дрвета, а домаћа привреда се заснивала на виноградарству и маслинарству. Околне шуме чемпреса су давале дрво за изградњу бродова за важну минојску флоту. Како су минојске више класе постајале све богатије, увозили су све луксузнију робу- накит и драго камење- што је дало додатни подстицај за равој нових трговачких путева за извоз са Крита: дрво, грнчарије и текстил.

Око палата су ницали мали градови, а по први пут се (у руралим деловима) и по угледу на градске палате (са складиштима, храмовима и радионицама) граде виле за имућне угледнике. Преминули се сахрањују у питосима и ларнаксима са каменим одајама и надземним толос-гробницама. 

Занимљиво је то што се чини да на Криту у ово време није било градских бедема (зидина) што сугерише да се становништво није осећало угроженим, јер су сматрали да је довољна заштита снажна флота која је доминирала околним морем.

Минојски Крит у овом периоду досеже свој зенит, а острво је административно и економски уједињено, премда златни артефакти, печати и копља сведоче о постојању изузетно богате више класе и опсежној трговачкој активности. Минојска  култура доминира Егејским морем и шири се на Пелопонез. Видимо њен јак утицај у округу Арголиде, у јужном Пелопонезу и, нарочито, око Пилоса. У интеракцији са грчким копном настаје микенска цивилизација која постепено постаје доминантна, што се огледа и у чињеници да до тада неприкосновена минојска флота добија конкурента Микене чији утицај почиње да прожима сам минојски Крит. Живот на острву је постао милитаристичкији што се може закључити по великом броју оружја који први пут налазимо у краљевским гробницама. Богатство културе током овог времена евидентно је на фрескама пронађеним у критским палатама и у Тери, Мелосу, Кеи и Родосу. Крајем овог периода означен је унуштењем бројних вила и плата средином 15.в. пре Хр, и коначно разарањем Кнососа 1375. Писани трагови  тзв. линеарног Б писма сведоче да су у овом периоду Микењани контролисали читаво острво, а многа минојска места су напуштена.

У периоду преласка са протопалацијског на неопалацијски период датирају се остаци значајних грађевина међу којима се истиче минојско светиште у дворском коплексу у планинском делу Крита (планина Псилоритис). Остаци комплексасу пронађени 1980-их, а култни карактер локације протврђен је већим бројем религијских кипова који су недавно ископани. Нарочиту пажњу је привукла фигура која приказује женско божанство које је названо Дама од Зоминтоса. У истом периоду у средишту Крита интердисциплинарни тим који је предводио археолог Ефи Сапуна-Сакелераки открива Зоминтос-коплекс палата. У питању су остаци палате изграђени на 1200м надморске висине. Комплекс је лоциран близу моћне палате Кносос и легендарног пећинског светишта које се сматрало местом Зевсовог рођења Идеон Андрона. Писани трагови сведоче да је област била повезана са узгојем оваца, израдом текстила и узгојем маслина, што би значило да је била насељена само током лета. Налаз је открио да је било и Минојаца горштачког животног стила. Палата је страдала у пожару који је узорокован снажним земљотресом. Комплекс је изграђен, вероватно, током 17.в. (на темељима старијег комплекса из 19.в. пре Хр. који су пронађени у археолошким истраживањима). У средишту се налазила централна грађевина коју су археолози препознали као храм и радионицу (истовремено). Северно од централне грађевине пронађен је комплекс соба, које су можда имале административну улогу. Овај комплекс се разликовао од претходног по детаљима. Имао је подове од камених плочица и детаљан систем одводњавања што је указато да је на Зоминтосу постојао значајан технолошки напредак. У комплексу су пронађене нетакнуте древне канализационе цеви. Археолози су пронашли олтар заједно са многим вазама међу којима је била и рита (посуда у облику рога која је коришћењау обредима). Пронађен је и ватром оштећен дрвени предмет окружен златним листићима који је могао бити статуа прекривена златним листићима. Могуће да је у питању кип божанства коме је светиште посвећено.

Пронађени су тучак (вероватно ритуално употребљаван) и печат са гравуром непознате животиње. Ту је и печат у облику цвета, карактеристичан за раније археолошке периоде. Грчко министарство културе је саопштило још једном показано да је палата Зоминтхос током свог постојања имала политички, економски и верски карактер.

Налази сведоче да суМинојци били моћна цивилизација бронзаног доба и велика поморска сила која је цветала од 3000. до 1500. пре Хр. до изненадног колапса због вулканске ерупције или страног освајања.Уништење Кнососа означава почетак постпалацијског периода (1400-1150. пре Хр)током којег доминира Микена.Кносос и Фестос су остали активни утицајни центри, али немају улогу централног ауторитета острва. У овом периоду долази до процвата западног Крита (насеља око Кастелија и Хање), док минојска религија трпи утицаје грчког копна. Утицај је препознат и у све већем присуству имена јелинских богова, а нови облици се појављују у вајарству и, по први пут, појављујусе засвођене толос гробнице. 

 

Узрок наглог прекида равоја минојске цивилизације и њеног пада у позном 15.в. пре Хр. није утврђен са сигурношћу. Претпоставке о узроку њеног краха крећу се од вулканске ерупције до спољашње инвазије. Једна теорија је да је вулканса ерупција на Тери оштетила друге градове дуж минојских трговачких путева, што је нанело економску штету Криту.Професор Маринатос је први 1939. предложио да је заједно са повезаним последицама узрок катастрофе била ерупција Тере. Према овом схватању земљотреси су уништили палате, цунамији су уништили флоту и већину становништвс, а пепео је прекрчио читаво острво уништивши усеве и угушивши животиње. Многи геолози тврде да је ерупција вулкана Тере била огромних размера и да су последице описане од стране Маринатоса врло могуће. Други се нису сложили са тим. Скорашње информације стављају највећи део пепела вулкана на исток изазван источним млазним струјама у том подручју, са малим ефектом на острво Крит. Научници су датирали разорну ерупцију Тере у 1645. год. пре Хр., неких 150 година пре коначног уништења минојских палата. Узимајући све доступне доказе у обзир, вулкан није директно утицао на живот на Криту - око 70 миља јужно. Тамо није пронађена штета од ерупције. Чини се да су градови Крита остали непромењени барем неколико генерација након ерупције. Чак и да је тако, цунамији и земљотреси повезани са ерупцијом Тере су могли нанети пуно физичке штете минојској флоти и инфраструктури и то би утицало на климу, економију и политику региона. Ипак, сумњиво је да је то само по себи изазвало крај минојске цивилизације. На крају крајева, минојско друштво је показало брзе рефлексе у историји када се опоравило од осталих физичких катастрова само да би уздигло своју културу на још више нивое. Зашто се онда није опоравило после уништења 1450. пре Хр?

Археолози су открили доказе о инвазији до које је дошло средином 15. в. пре Хр. Спаљена су многа места, укључујући и неколико палата у централном и јужном Криту, и убрзо након тога су многа насеља напуштена. Освајачи су највероватније свргнули минојску владу и преузели контролу над острвом, стављајући тачку на еру доминације Крита. Фактор који је допринео крају минојске цивилизације је инвазија и окупација Крита од стране Микена. Њихова документирана инвазија догодила се око 1400. год. пре Хр., и у комбинацији са ефектима ерупције Тере презентује вероватни сценарио за коначно уништење минојске цивилизације. По овој теорији, минојска флота и луке су уништене од стране таласа високих 50 стопа и никад нису поново изграђене. Могуђе климатске промене утицале су на усеве дуги низ година, што је могло да доведе до економске пропасти и друштвеног преокрета. У том контексту, страни освајачи из Микене дали су закључак о сјајној култури која је цветала 1600 година.

Једно питање ипак остаје без одговора. Како су становници Микене (копненог дела Грчке) избегли ефекте вулкансе ерупције која је минојску цивилизацију бацила на колена. Зар они нису били подједнако рањиви? А упркос томе не само да су успели да превазиђу уништење, већ су сачували (или поново изградили) флоту и организовали инвазију  и заузимање Крита. Како то објаснити? Чини се да и даље остају нека питања у вези са овим процесима на које је немогуће поуздано одговорити.

 

Дорска племена уништавају Микенску цивилизацију у области Пелопонеза средином 12.в. пре Хр., а већ почетком 11.в. доспевају на Крит. Овај период, који подразумева асимилацију свих преосталих минојских елемената Крита у нову јелинску културу, назива се субминојским (1150-1100. пре Хр) или дорским Критом. Владавина монарха је смењена владавином аристократа, а ахајска култура и уметност прожимају острво. Стара минојска традиција остаје утицајна. Уметност дорског Крита приказује оријентализујуће трендове чак и током геометријског периода, вероватно због близине острва и блиским трговачким везама са истоком. Спартански законодавац Ликургос проучавао је критски правни систем пре него што је створио законе који су управљали Лакедемонском државом. Ова нова култура се на крају трансформисала у класичну грчку цивилизацију чији је центар био Атина. Кносос, Аркадија, Дрерос, Гортина, Лато и Ликтос постају најзначајнији центри острва које наставља да тргује са Кипром, Сиријом и Егејем (копненим делом Грчке) што је било средство ширења културног утицаја. Минојци су такође одржавали трговачке односе са Египтом и Сиријом. Постоји могућност да су се њихови трговачки путеви продужили чак на запад до Италије и Сицилије.

 

Утицаји Критске (минојске) цивилизације били су значајно дуготрајнији него сама минојска цивилизација. Како су минојска култура и трговина зрачили Егејским морем тако је ширен њен утицај на остврске заједнице попут оних на Додаканезима и Кикладима. Критска мода је постала веома популарна у источном Медитерану, а критска грнчарија и текстил постају статусни симбол. Међу областима које су биле под снажним критским утицајем спадају Милет (град у Анадолији), Акротири (данас Санторини) на острву Тера који спада међу најбоље очувана минојска насеља захваљујући конзервацији у вулканском пепелу који га је прекривао све до новијих ископавања у 19-20.в. Откривен је богат град са минојским карактеристикама (задивљујући мурали јарких боја, стилизоване слике боксера, мајмуна, делфина и птица). Треба још споменути насеље Кастри, на острву Китера, који је својом урбанистичком формом чисто минојски.

Можда је најјаснији знак минојског утицаја била појава његовог система писања у језицима каснијих култура. Једно од најстаријих писама је открио Артур Еванс и данас је познато као линеарно писмо А. Упркос томе што још није дешифровано, учењаци верују да је то локални језик минојског Крита, али и значајан регионални језик јер је ово писмо пронађено на многим глиненим посудама откривеним на острвима широм Егејског мора. Друго (млађе) писмо је названо линеарно писмо Б. Ово млађе писмо дешифровано је 50-тих година 20.в., а сматра се да је настало ширењем линеарног писма A и постало је основа класичног грчког језика и писмености.

Упркос њеном наглом крају, утицај Крита је преживео. Његова живахна култура оставила је и те какав утицај на нову растећу регионалну силу- микенске Грке, који су хвалили краља Миноса и Крит у својој митологији. Линеарно писмо Б, критски систем писања који су усвојили Микењани, постаће основа за грчки језик на ком ће песник Хомер написати своја два ремек-дела- Илијаду и Одисеју. Чини се, штавише, да утицај Крита није ограничен само на грчку културу и наслеђе које нам је пренето од ње. Наиме, фундаментални мит, о Зевсу, Европи, Феникији и Миносу представља заправо сведочанство о вези између критског света и феничанских области библијског Ханана. Сетимо се да у оба предања, хананско-феничанском и критско-микенском, значајну улогу има бик. Он је зооморфни симбол најзначајнијег хананско-феничанског божанства, Ваала – бога плодоносних киша, грома и плодности (карактеристике које се у грчком предању повезују са Зевсом). Да ли се Зевс маскирао у Ваала како би завео Европу или cy Ваал и Зевс исто божанство са два (или више) имена? Зашто неке древне грчке хронике Зевса представљају као потомка легендарних месопотамских владара који је први критски краљ над чијим гробом су деца његова подигла храм учинивши тако да у сећању живих победи заборав и време (Хроноса)? 

Ово су питања која остају без коначног одговора, али несумњиво покрећу на размишљање о могућностима нових читања древних митова и њиховог реинтерпретирања у складу са новим сазнањима о снажним међуутицајима древног света Медитерана и библијског Оријента.

Тринаеста Београдска Гимназија

Ранији текстови у серијалу ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije