КУБАБА, ГИЛГАМЕШ, ЗИАСУДРА, АТРАХИЗИС, НЕВРОД (НИМРУД), СЕМИРАМИДА – легендарни краљеви и краљице древне Месопотамије

Кубаба – крчмарица и краљица
Кубаба (Куг-Бау или Ку-Баба) је име прве познате владарке древног света која је према сумерској листи краљева била владарка древног Киша негде око 2400. год. пре Хр.. Занимљиво је да је једина жена која није називана ереч (краљица-супруга), већ лугалу (краљ). То упућује да је била прави монарх – краљица, владар по сопоственом а не брачном праву. Имала је, што се може учинити чудним, и титулу чуварка теревенке (крчме) која је учврстила темеље Киша. Ова тајанствена краљица је владала хиљадама година, што је закључак који се изводи вероватно на бази погрешног читања листе краљева, док критичко читање које предлажу нови аутори ограничавају њену владавину на скроминих сто и нешто година. Митска предања говоре да је каткад мењала место своје владавине, односно да су је богови као владарку даровали најпре Кишу (у којем јој је власт настављена преко сина Пузер-Суена и унука Ур-Забабаа), затим граду Мари, и након тога древном Акшаку, чији су доцнији владари изводили порекло од Кубабе.

Древни текст Weidner Chronicle говори о владарима који су занемарили обавезе према Мардуку ускративши га за жртвени принос рибе. Насупрот њих, Кубаба је нахранила рибара и подстакла га је да улов принесе у храму. То је одобровољило Мардука који је поверио Кубаби, чуварки таверне, суверенитет над целим светом. Тако је Кубаба краљевство задобила у замену за скромни оброк (нешто хлеба и мало воде) дат рибару. Савремени научници ову легенду препознају као очигледан пример пропаганде чији је циљ пружање идеолошко-религијског утемељења Кубабиној власти. Мање критички читалац ће у Хроникама препознати причу древнооријенталној Пепељуги, причу о жени која од скромне крчмарице постаје краљица. Можда, заправо, ову причу не треба читати ни превише критички а ни романтичарски. У древном Сумеру (и Оријенту уопште) пиво је сматрано божанским пићем а власнице крчми (чуварке теревенки) биле су високо цењене и најчешће припаднице племства. Кубаба је, стога, у најмању руку била успешна пословна жена која је рибару понудила хлеб и воду, основне сировине од којих је у древној Месопотамији прављено пиво показавши се зналцем божанских тајни. Кубаба је, стога, била припадница племства која се бавила производњом и дистрибуцијом цењеног божанског пића. То јој је вероватно отварало многа врата и омогућавало значајан утицај нарочито међу моћним сумерским свештенством које ју је, можда, и довело на власт.  Изгледа, међутим, дај тај успон није позитивно оцењен од свих. У наредним нараштајима то је сматрано преступом који је за последицу имао њено представљање као интер-сексуалне личности (Ку-Бауа, који је владао земљом) чија се владавина препознавала као предзнак пропасти односно наговештај да ће земља краља постати отпад.
Временом је Кубаба из историје измештана у легенду и мит. Археолог и оријенталиста Вилијам Олбрајт је и само њено име видео као знамење овог преображаја. Он је предлагао да се историјска владарка звала Баба. Њеном имену додат префикс Ку који је повезан са сумерским појмом за свето. Њена деификација није била ограничена на Сумер, ни чак ни на Месопотамију. Хетити су је поштовали као заштитиницу сиријског Каркемиша док је у грчком-римском свету постала позната под именом Кибела (Цибела), велика мајка богова.
Појава краљице Кубабе је била толико јединствена да су до појаве нове владарке на трону неког од месопотамских краљевстава или царстава прошли миленијуми. Током тих миленијума владао је велики број краљева али се, ипак, само неки од њих могу назвати легендарним.

Легендарни владари Месопотамије
Гилгамеш је један од таквих владара. Он је представљен као син краља-свештеника Лугалбанда који је познат из две сумерске песме. Сматра се да је имао магијска знања. Гилгамешова мајка била је богиња Нинсун, па је стога и Гилгамеш једним делом имао божанско порекло, надљудску снагу, дуг живот и дугу владавину. Према Сумерској листи краљева владао је 126 година. Научници сматрају да је он био пети владар Урука и да је владао у 26.в. п.н.е. Његова владавина била је значајна и зато је временом доспео у многе митове а каснији владари су покушавали да покажу да су у сродству са њим (тако је нпр. највећи краљ Ура, Шугли, себе представљао као Гилгамешовог брата). Према легенди, Гилгамеш је сахрањен на дну Еуфрата када су се воде одвојиле због његове смрти. Немачки археолошки тим је 2003. год. објавио да је, уз употребу савремене технологије која укључује магнетизацију у и око старог корита Еуфрата, открио вртне ограде, посебне зграде и структуре описане у Епу о Гилгамешу, укључујући и гробницу великог краља. До сада су откривени бројни натписи у древном Уруку (данашња Варка, Ирак) који сведоче о великим градитељским способностима становника овог града. Такође, он се спомиње и у текстовима својих савременика, нпр. у натпису Енмебарагесија, краља Киша и, свакако, у листи сумерских краљева.

Еп о Гилгамешу је најпознатије дело посвећено овом знаменитом владару али свакако не и једино. Овај еп је настао у периоду 2150-1400.г.п.н.е. и сматра се најстаријим делом светске епске књижевности. Акадска верзија текста откривена је у библиотеци Асхурбанипала у Ниниви 1849. год. Еп о Гилгамешу је збирка прича која се најпре преносила усмено да би 700-1000 година након владавине историјског краља била записана. Верзија пронађена у Ниниви приписује се вавилонском писцу Шин-Леги-Унини који је други најстарији писац познат својим именом. На основу старијих сумерских извора научници сматрају да је писао између 1300-1000. год. п.н.е. Наравно, вавилонски писац/писци нису потпуно преписивали сумерски материјал, већ су га прилагодили сопственом предању. Гилгамеш је представљен као веома горд и строг владар кога богови одлучују да науче памети шаљући дивљег човека Енкидуа да се бори са њим. У борби су се показали равноправним а затим су се и спријатељиљи и кренули у бројне авантуре. Убивши демона Хумбабу привукли су пажњу богиње Иштар која безуспешно покушава да заведе Гилгамеша. Увређења богиња покреће низ догађаја који резултирају смрћу Енкидуа. Овај догађај је прекретница у епу. Суочен са губитком Гилгамеш постаје свестан сопствене смртности а тиме и бесмислености живота који је безвредан самом чињеницом да ће бити неминовно окончан. Гоњен новом спознајом Гилгамеш одбацује понос и гордост и креће у потрагу за бесмртношћу и смислом живота али без резултата, осим ако се под бесмртношћу не схвати то што је као легендарни јунак преживео до нашег времена а под смислом живота не подразумева сама потрага која га је од владара-тиранина преобразила у владара-добротвора. Гилгамешов страх од смрти заправо је страх од бесмислености и иако не успева да победи бесмртност сама потрага даје његовом животу смисао. Ову су тему истраживали писци и филозофи од антике до данас. Гилгамеш својим примером указује да иако човек не може досећи бесмртност, својим изборима  прави место у животима других помоћу чијих сећања надилази физичку смрт. Гилгамешова борба против бесмислености и његова потрага за смислом наставља да инспирише оне који препознају колико је та борба вечна и суштински људска. Мит о Гилгамешу утицао је како на древну тако и на модерну књижевност и културу. Мотиви епа се могу препознати у Библији али и класичној књижевности.
Мање познато од епа је сумерско дело Инана и дрво Хулупу у којем је богиња Инана описана како сади дрво у свом врту (надајући се да ће од њега у будућности направити кревет и столицу). Корен дрвета, међутим, напада змија а гране птица. Инана тражи од породице да јој помогне. Уту, бог сунца, одбија да то учини али у помоћ јој прискаче Гилгамеш, њен брат. Он убија демонску змију и, након што узме гране за себе, предаје стабло Инани. Сматра се да је ово прво појављивање Гилгамеша у херојској поезији а чињеница да он спасава моћну богињу (једну од најуважевинијих у Месопотамији) показује високо поштовање које је имао. Чини се да је временом уздигнут и у ранг божанства о чему сведоче молитве исписане на глиненим плочама које приказују Гилгамеша у загробном животу као судију у Подземљу.
Зиасудра (Зин-Суду) је био краљ-свештеник током десет периода (највероватније година) наследивши оца краља Шурупака пре него што се догодио велики потоп. Он је наставио своју владавину као краљ Киша после локалних поплава које су научници датирали у период око 2900.год. п.н.е. Претпоставља се да му је престоница раније био Шурупак (данашњи Тел Фара, Ирак) који је у времену предсумерске културе Џемдет Наср био значајан центар и у којем је пронађена, испод слоја које су нанеле поплаве (3000-2900. год. п.н.е.), полихромна керамика. Неки сматрају да Зиасудра може да се повеже са поплавом која је описана у три познате легенде (Ериду Генесис, Еп о Гилгамешу и Еп о Арахазису). 

Зиасудра се као краљ Шурупака спомиње и у 23. реду XI таблице Епа о Гилгамешу. Сама легенда о Зиасудри долази нам из фрагментарно сачуване таблице написане сумерским писмом у времену старо-вавилонског царства (17.в. п.н.е.). Први део легенде говори о стварању човека и животиња и о оснивању првих градова (Ериду, Бад-тибира, Ларса и Шурупак). Говори се о богу Еа/Енки који упозорава Зиасудру да су богови одлучили да униште човечанство потопом и даје му упутства како да направи пловило. Следи опис ужасавајуће седмодневне поплаве после које се појављује Уту, бог сунца, којем Зиасудра приноси жртве а потом се клања пред боговима Ану и Енлил који му дају вечни дах и одводе у Дилмун, земљу где се Сунце уздиже. Претпоставља се да се под Дилмуном подразумева садашња територија Бахреина у Персијском заливу на источној страни Арапског полуострва, узводно од града Киш. Еп је 1914. објавио Арно Поебел а позната је и његова грчка верзија. Ξισουθρος је јелинизована верзија (грчка верзија) Зиусудре познате из списа Беросуса, Мардуковог свештеника Вавилоау. Овде се сумерско божанство Енки изједначава са грчким Хроносом (отац Зевса) и износи се тврдња да је Зиасудрино (Ξισουθρος) пловило сачувано до Беросусових дана у јерменским планинама. Ξισουθρος је описан као краљ који је владао 18 периода (64.800 година), што је вероватно погрешан превод.
Атра-Хазис (Премудри) је главни лик акадског епа насталог у 18.в. п.н.е. Најстарији познати примерак Епа о Атрахазису повезује се са временом владавине вавилонског цара Ами-Садуке (1646–1626.год.п.н.е). Фрагментарно је сачуван и у асирској рецензији откривеној у библиотеци Ашурбанипала. Први еглески превод појавио се 1969. год. а касније је пронађен још један фрагмент у Угариту. Овај еп садржи причу о стварању и извештај о потопу касније стављен у Еп о Гилгамешу. Светом владају Ану, бог неба и земље, Енлил, бог океана и Енки, бог слатких вода. Млађа божанства су задужена за копање канала у Месопотамији. Они подижу побуну због које Енлил жели да их казни. Енки предлаже да се створи човек који ће радити уместо богова. Тај задатак је поверен Нинтуи, богињи материце која ствара човека од глине и крви млађег, жртвовавног, бога Веиле или Ав-илуа (I таблица). Ускоро људски род постаје превише бројан и гласан (попут бика риче) и Енлил покушава да га уништи што Енки упорно покушава да заустави шаљући Атра-Хазиса да приноси жртве Намтару за кугу, Хададу за кишу (II таблица)... Он и упозорава Атра-Хазиса на долазећу поплаву омогућујући спасење његове породице и животиња. При томе, Енки није прекршио заклетву да ће план о потопу држати у тајности пошто откривење не даје Атра-Хазису већ кући од трске (храму?). Чини се да је пловило спасења било направљено управо од материјала ове куће.

Следи опис застрашујуће седмодневне поплаве чије су се силине и сами богови уплашили увидевши да су и сами остали без хране и пића (жртава) и деце (људи). На крају потопа богови се попут мува окупљају око Атра-Хазисових жртава. Енлил је, међутим, када је открио да су људи преживели постао огорчен. Енки и Енлил слажу се да се морају смислити друга средства за контролу људске популације. Од сада сви људи на крају морају умрети а Енки шаље Нинту да се побрине да трећина трудноћа не успе или да пошаље демона  који ће отети бебу мајчином крилу. Такође, неке од свештеница су одређене да живе у целибату. Овај еп потоп описује не као универзалну већ као речну поплаву и сведочи да су (мртва тела) напунила реку. Описана је и дубока узнемиреност Атрахазиса који породицу шаље на пловило спасења а за остале људе организује гозбу не смејући да им открије опасност поплаве која долази (III таблица). Чини се да је приповест о потопу позната из Епа  о Гилгамешу преузета из Епа о Атрахазису тако да јој је дат смисао општег потопа. Атрахазис се спомиње у попису сумерских краљева али ван њих и легенде о њему нема историјских података који би потврдили његово постојање.
Неврод/Нимрод (јевр.  נִמְרֹוד, נִמְרֹד од глагола побунити се) је легендарни краљ Сумера и оснивач месопотамских цивилизација. Библија га представља као Нојевог праунука Ноја, унука Хама и сина Куша, који је био добар ловац пред Господом и први силник на земљи (човек див, моћник, ратник, поглавар…) који је владао у древним месопотамским престоницама Вавилону, Ереху (Уруку), Акаду, Калаху, за чију локацију постоје различита схватања, и Ниниви. Научници су приметили да библијски одељак о Невроду прекида природни ток родослова фокусирањем на једног појединца и градове које је основао уместо на његове синове. У пророчким списима Старог завета Асирија се назива Невродова земља (Мих 5:5). Велики проблем у идентификовању Неврода/Нимруда је чињеница да се он не спомиње ни у једном другом древном извору, било историјском или митолошком. Додатну тешкоћу представља то што су градови, које је, према библијском тексту, основао Неврод/Нимруд, настајали, уздизали се и нестајали у широком распону од више од два миленијума (Урук је један од најстаријих градова и његови корени су у 3. миленијуму пре Хр., док Нинива на значају добија тек у 9. в. пре Хр).

Према неким ауторима Нимруд/Неврод је заправо Тукулти-Нинурта I, месопотамски владар из 13.в. пре Хр. који је први успешно повезао Вавилон и Асирију у једно царство али није јасно зашто се повезује са Кушом (Етиопијом/Нубијом). Постоји предлог да се име Невродовог оца не треба читати Куш(с), већ Кас. У том случају се говори о родозачетнику Касита који су током 2. миленијума пре Хр. освојили Вавилон. У неким анализама Неврод/Нимруд се изједначава са Гилгамешом. Занимљива претпоставка је да се иза израза Куш заправо крије топоним Киш, град који је у 23. в. пре Хр. успео су да успостави надмоћ над већим делом јужне Месопотамије. Према Сумерској листи краљева, након потопа, краљевство је сишло са неба и додељено граду Кишу. Уколико се прихвати овакво схватање Неврода треба изједначити са првим месопотамским царем Саргоном Великим који је био усвојен од краљевског баштована Киша, да би се потом у одраслом добу успео на трон овог града. Постоје схватања и да је Неврод/Нимрод Нарам-Син, унук Саргона великог (Акадског). Наиме, он је владао тридесет шест година а током владавине је преживео побуну која је кренула из Киша. Себе је прогласио новим богом Акада (што је у доцнијој историграфији препознато као богохуљење које је за последицу имало пропаст царства) и царем четири угла земље (šarru kibrâtim arbaʾim). Више од хиљаду година након распада Акадског царства, неоасирски краљеви су користили ову титулу у значењу цар васељене. То је нарочито чинио Саргон II. Можда су у овом познијем периоду личности Саргона Великог и његовог унука Нарам-Сина спојене у једну, ону која је требала да буде прототип новог владара Месопотамије, владара кога библијски писац препознаје као некога ко угрожава опстанак јудео-израилских племена и држава. Ово није немогуће, будући да су предања о Саргону и Нарам-Сину добила и хетитску верзију, што говори да су била веома присутна чак и у области Анадолије. Има научника који сматрају да је Нимрод митски (полу) бог ловаца и ратника кога су библијски писци лишили натприродних карактеристика (Нинурта/Нергал или Нингирсу). Они који заговарају овакво схватање сматрају да Неврода треба повезати са краљем Tukultı̄-Ninurta I, жестоким божанством и божанским заштитником краљевског рата и лова.
Он је прилично истакнута личност у јеврејској (касније хришћанској и исламској) традицији. Представљен као прототип побуњеника против Бога (Hаg. 13а; Pes. 94b) први постпотопни ратник (Mid. Ag. to Gen. 10:8) и краљ (PdRE 24) који је започео пројекат изградње вавилонске куле, идолатријског средишта названог и дом Невродов (Av. Zar. 53b; Mid. Hag to Gen. 11:28). Око ове личности су се развила бројна предања. Једно од њих говори да је Неврод своју снагу дуговао кожној одећи коју је, наводно, налседио од Адама (Пост 3:21). Један од његових служитеља, наводно, био је Тара, отац Авраамов (PdRE 24; Јашарова књига, Ноје 9а, 1870). Сазнавши за рођење детета (Авраама), које ће људе вратити правом богу, Неврод је наредио да се сва мушка деца убију (Ma’aseh Avraham). Авраам је избегао смрт тада а и касније када га је Неврод бацио у ужарену пећ пошто је Авраам одбио да се поклони ватри (Постање Р. 38:13). Наводно га је убио Авраамов унук Исав, такође ловац, који је жудео за његовом магичном одећом (PdRE 24). Нека од ових предања, пре свега о Невродовом непријатељству према Аврааму, сачувана су и у исламским изворима где се он назива Namrūd b. Kūsh или b. Kanʿān (Сурах 2:260; 21:69; 29:23; и 37:95). Према неким схватањима, приповест о Невроду је добила своју грчку верзију у предању о побуни дивова (Philo, Quaest. in Gen 2, 82; Conf. 4–5 уп Praep. Ev. 9, 17, 2–3; Sib. Or. 1, 307–318) вероватно на бази једног од могућих етимолошких извођења Невродовог имена (Philo, Gig. 66; Tg. Ps.-J. у Gen 10:8–9; b.Erub. 53a; Josephus, Ant 1, 113–114). Није занемарљиво што древне грчке хронике познају предања о Невроду и препознају га као Хроноса, оца Зевса, док је Зевс описан као критски краљ: А од овог племена Симовог, првог сина Нојевог, које је држало Асирију и Персију и остале земље од Истока, роди се и појави се човек дивовског рода, Хронос, како је назван од Домна, оца његовог, по имену звездане планете. Тај беше моћан те се показао првим царујућим или владајућим човеком. И царева први у Асирији на многе године. И имаше жену Семирамијаму, коју и Реа зову Асирци због превртљивости њене и гордости. И она беше од племена Симовог и Нојевог. И имао је и сина Хронос, по имену Пикос који је од родитеља назван Зевс, и он по звезданој планети. Он је и Диас. Гробни остаци његови закопани су на Криту, острву. И начинише му храм деца његова и положише га тамо, на Криту, да лежи до данас. И тамо пише: ʼОвде лежи умрли Пикос, који је и Зевс, кога су и Диас звали.ʼ
Са именом Неврода се неретко доводи у везу и име последње владарке Месопотамије. Неврод и Семирамида су се проглашавали сродницима (мајком и сином) и родоскрвницима премда их је структно историјски немогуће довести у било какву везу будући да их дели више хиљада година.
Самму-Рамат (Семирамида) – између историје, легенде и мита
Колико год имали мало поузданих информација, како год гледали на Кубабину деификацију и како год оцењивали њен чин успињања на трон и преузимања власти, једно је сигурно, било је потребно више од једног и по миленијума да то нека жена Месопотамије понови. Била је то Самму-Рамат (Високо небо), неоасирска царица позатија под својим јеленизованим именом, Семирамида. Самму-Рамат је била и остала контраверзна личност. Данте јој је подарио круг у свом Паклу као награду за њене сензуалне пороке, док ју је Волтер учинио ликом своје трагедије која је инспирисала Росинијеву оперу (Семирамида, 1823. год). А. Хислоп, изразито анти-римокатолички шкотски протестанат, средином 19. в. написао је дело Два Вавилона. Књига је изразито псеудо-историјска (како у смислу опште, тако и библијске историје) али се њен утицај показао пресудним на обликоване савремене слике о Семирамиди. Њено име се не спомиње у Библији али је означена првом вавилонском блудницом мајком Неврода легендарног оснивача Вавилона и древних месопотамских царстава уопштено. Иако је ово логичко-историјска нелогичност јер је Неврод (уколико га је уопште могуће историјски одредити) живео у освит месопотамских царстава а Семирамида у време пред њихов залазак, схватање које пласирао А. Хислоп и данас остаје доминатно међу онима који прву вавилонску блудницу Семирамиду на сваки начин желе да изједначе са другом, оном описаном у Отк 17 (коју поистовећују са Римокатоличком Црквом), као и међу онима који покушавају да позивањем на однос Неврод - Семирамида обликују прсеудоисторијски национални мит. Може ли се ишта поуздано рећи о овој владарки?
 
Историја
Из времена краткотрајне владавине Самму-Рамат (811-806.год. пре Хр.) има мало материјалних и писаних трагова. То је разлог због којих је неки од историчара сматрају обичном дворском дамом, док јој други признају да је вероватно и пре ступања на трон имала снажан утицај у двору, сматрајући да једино такав утицај јој је и могао обезбедити да по смрти супруга узме власт у своје руке. У прилог другог схватања стоје писани и материјални докази који су остали иза њене владавине. У древном Нимруду (у савр. Ираку) археолози су пронашли две статуе посвећење месопотамском покровитељу знања и писања, богу Набуу. На обе се наводи ктиторско име Самму-Рамат. Иза ње су остале и две стеле. Она из престоног Асура садржи натпис:
Самму-Рамат, краљица Шамши-Адада, цара Васељене, цара Асирије, мајка Адада-Нинарија, цара Васељене, краља Асирије, снаха Салманасера, цара четири стране света.
Натпис је кратак али веома речит. Најпре, Самму-Рамат се ставља у ранг са владарима подижићи стелу у једном од престоних градова царства али натпис можда упућује да њена власт није била толико неупитна. Можда је зато уз своје име навела имена знаменитих и неоспорних владара неоасирске империје трудећи да повезивањем са њима легитимише своје право на престо. Поуздано је само дан нам стела омогућује да датирамо Самму-Рамат и расветлимо околности под којима се успела на власт. Салманасер III, таст царице Самму-Рамат, један је од највећих владара неоасирске империје. Наследио је цара Асурнасирпала II који је још почетком 9.в. пре Хр. изградио величанствену палату у Нимруду и тим поводом организовао десетодневну општенародну прославу. Ипак, чешће се памти по суровом обрачуну са побуњеницима које је, по соственим речима, лишавао коже, везивао за стубове и набијао на кочеве. Салманасер III је наставио успешне ратове против Вавилона, сиро-хананске коалиције и других народа који су покушали да стекну независност у односу на Асирско царство. Стални ратови су празнили касу и стварали незадовољство што је искористио царев син. Подржан племством Ниниве којој се придружило двадесет седам градова побунио се против оца. Побуну је угушио Шамши-Адад V, други син и наследник Салманасера III, после дугих шест година грађанског рата,  820.год. пре Хр. Шамши-Адад, супруг царице Самму-Рамат, поразио је побуњеног краља Вавилона и увео је царство преко потребне године мира и унутрашњег снажења да би изненада умро 811. год. пре Хр. оставивши недораслог сина. Спирала нових унутрашњих сукоба била је очекивана али ју је спречила управо Самму-Рамат узимајући власт у своје руке  и сачувавши је довољно дуго да је преда свом сину Адад-нирарију III. Овако нешто било је нечувено у историји месопотамских империја тако да су историчари склони да закључе да је успела јер је још за живота супруга имала снажан утицај на одлуке цара. На то упућује и чињеница да је пре супругове смрти, потпуно неуобичајено, била његова пратиља у макар једном његовом војном походу. Чини се да је, заправо, била и више од пратиље будући да је током своје краткотрајне самосталне владавине покренула више успешних похода поразивши Мадијане и Јермене.

Семирамида је да покрене и градитељске подухвате: изградњу вавилонских насипа на Еуфрату (о овом подухвату пише Херодот који је насипе лично видео, грчки историчар који је први употребио име Семирамида), обнову самог града, обнову Мардуковог храма и чак и изградњу знаменитих Семирамидиних вртова тј. висећих башти  који су се сматрали једним од седам чуда античког света (пројекат доцније приписан неовавилонском цару Навуходоносору). Не постоје докази о овим активностима али то што је древни писци повезују са оваквим активностима чини се довољним да јој се мора признати да је учинила макар нешто од тога, и да је то нешто било довољно велико да надахне причу владарки-ктиторки и мецени архитектуре. За све то време наставила је са војним акцијама, најпре у побуњеним персијским провинцијама. Стела из града Кизкапанли спомиње да је краљица пратила свог сина када је прешао Еуфрат у походи на побуњеног краља асирског града Арпада. Чињеница да се њено присуство истиче показује да су поступци Самму-Рамат изазивали поштовање, ако не и дивљење. Царица је покренула војна освајања и у северној Африци тј. областима Либије а планирала и поход на Индију. 
Планирање похода на Индију представљао је велики изазов, вероватно најризичнији, потез њене владавине. Чини се да се на њега није одлучила лако. Антички историчар (који у својим извештајима често чињенице комбинује са легендама, Диодор Сицулус,  преноси податак о томе како је Семирамида (јелинско читање њеног царичиног семитског имена) тохом похода у Африци посетила Египат и тамошње Амоново пророчиште где је богове питала у вези са планираним походом на Индију. Добијени одговор – њен син Ниниас   ће се заверити против ње и убити је – није обесхрабио царицу. Покренула је поход у којем је била рањена али је предупредила пророштво тако што је сину предала власт уместо да се бори са њим. Ово је било мудро, јер је царство поштедело новог грађанског рата, наравно уколико је заиста било тако. Римски писац Гај Јулије Хигинус (1. в. хр. ере), међутим, преноси другачије податке тврдећи да је цара бацила на упаљену ломачу окончаши свој живот, док је римски историчар из 3.в. хр. ере сматрао да је царица заиста пала као жртва свог завереничког сина. Који је од наведених историчара у праву (и да ли је иједан од њих у праву) не можемо да знамо али са великим степеном сигурности можемо да закључимо да је до времена када је Адад-нирари III постао пунолетан и спреман за ступање на трон, његова мати већ импресионирала поданике снагом, постојаношћу и умећем владања. 
То је било довољно да се покрене процес њеног измештања из историје у легенду и мит. 
 
Од историјске Саму-рамат до легендарне Семирамиде 
Постоје две верзије митског предања о пореклу Самму-Рамат/Семирамиде. Према грчком историчару Ктесиасу, каже се да је била кћерка богиње рибе која се удала за краља Асирије и родила сина Ниниаса. Кад јој је муж умро, Семирамида је добила право на престо. 
Према Диодоровој верзији, Семирамида је рођена у Аскелону (у данашњем Израелу) и плод је сиријске богиње Дерсете и сиријског младића.  Осрамоћена овом везом, богиња је напустила девојчицу, о којој су у почетку бринули голубови. Касније ју је главни пастир асирског цара усвојио и дао јој име Семирамида. Семирамида је израсла у младу жену изузетне лепоте.  Царски управитељ Сирије, Оннес дошао је да надгледа царска стада. Том приликом је упознао и Семирамиду чија га је лепота опчинила. Оннес је добио пристанак свог старатеља да је ожени. После венчања повео је Семирамиду у Ниниву. Касније је Оннес послат да опседа централноазијски град Бактру. Пошто му је супруга недостајала, затражио је од ње да му се придружи на бојном пољу. Семирамида не само да је то учинила, већ осмислила победничку стратегију која је натерала побуњени град на предају. 
Чувши за овај подвиг асирски цар Ниниас пожелео је да упозна прослављену хероину. Када је Семирамида представљена двору, Ниниас се на први поглед заљубио у њу. Наредио је Оннесу да му је да за жену а да сам узме за жену једну од царских кћери. Иако изложен многим претњама, Оннес је храбро одбио предлог и  починио је самоубиство пре него да прихвати царску наредбу. Удовица Семирамида се удала за цара Ниниаса и постала је царица Асирије. После неколико година, цар Ниниас је умро а Семирамида је преузела власт као регент свог малолетног сина. Диодор доноси неке пикантне детаље у вези са поменутим догађајима. Према њему доступним подацима, Семирамида је, наводно, убедила свог мужа да јој да моћ само на пет дана, да види колико добро може да управља. Кад се сложио, наредила је његово погубљење и узела је круну за себе. 
Легенде о Семирамиди и њеном браку са Ниниасом надахнуле су и много позније приче о владарима. Легенда Gesta Treverorum из 12. в. хр. ере говори о пореклу германског племена Тревера. Према овом предању Ниниас је имао старијег сина, Тревета. 
Семирамида га је мрзела и сматрала га је претњом за своје планове. Након што је Ниниас умро она га је прогнала, или је можда, он сам у страху за сопствени живот побегао са групом оданих следбеника. Они су, наводно, основали град Трир, један од највећих градова каснијег Римског царства. 
У легенди о Семирамиди можемо наћи познате детаље из других митова и легенди древног света. Њен долазак на двор подсећа на легенду о Саргону Великом или библијску приповест о Мојсеју. Семирамида свој поход на Индију усклађује са Амоновим пророчиштем, попут Александра Великог. 
Можда је историјска Саму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, да ли је била вешт дипломата или жена чији је живот обележен трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? Можда никада нећемо имати конкретан одговор али оно што можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју (која се протезала од Мале Азије до данашњег западног Ирана) и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу. 
 
https://www.worldhistory.org/gilgamesh/ 
https://www.ancient-origins.net/myths-legends/myth-gilgamesh-001927 
https://www.newworldencyclopedia.org/entry/Atra-Hasis 
Fred Skolnik and Michael Berenbaum (eds.), Encyclopaedia Judaica, vol 15 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007). 
https://www.thetorah.com/article/nimrod-mighty-hunter-and-king-who-was-he 
Јован Благојевић, Мистерија Вавилона у Логос, часопис студената ПБФ УБ, 2008, бр. 1 
https://www.discovermagazine.com/planet-earth/queen-kubaba-the-tavern-keeper-who-became-the-first-female-ruler-in-history 
https://www.worldhistory.org/Semiramis/ 
https://www.nationalgeographic.com/history/history-magazine/article/searching-for-semiramis-assyrian-legend

Марија Војводић,  3-2, Тринаеста Београдска Гимназија, 2021-22 
Катарина Мијић 3-2, Тринаеста Београдска Гимназија, 2021-22
Милица Фридл, 3-2, Тринаеста Београдска Гимназија, 2021-22