МАКАВЕЈСКИ РАТОВИ: РАТОВИ БОГОВА ИЛИ ЊИХОВИХ ЗЕМЉСКИХ ЗАСТУПНИКА? – нови налази о Макавејској борби обележили предпразничну Ханука-атмосферу

Ретка дрвена кутија која садржи 15 сребрних новчића (тетрадрахми) из времена владавине Антиоха IV откривена је у ископавању у пећини Мураба‘ат у парку природе Дарагех Стреам (Darageh Stream Nature Reserve). Тетрадрахма је била велики сребрни новац који се сматра најважнијим новцем древне Грчке, еквивалентан четири драхме.

Вади Мураба'ат је дубока јаруга коју је пресекао сезонски поток који тече од јудејске пустиње источно од Витлејема током милиона година, поред Иродијума до Мртвог мора.  Цео овај регион је прошаран пећинама од пешчара, од којих су већину насељавали древни земљорадници. Четири огромне пећине, познате као Вади Мурабба'ат, први су открили и истражили бедуини Та'амире 1952. год. У две од њих пронађена је збирка примитивних пољопривредних алата из периода халколита (4. миленијум пре Хр.).

У октобру 1951, група локалних бедуинских пољопривредника сакупљала је земљу богату гваном, која се може користити као ђубриво, из пећина у Вади Мураба’ату када су ископали непроцењиво древно благо, фрагменте коже исписане древним јевререјским и грчким писмом, које су понудили Рокфелеровом музеју (Rockefeller Museum). Током наредна два месеца, археолог Ролан де Во (Roland de Vaux) је купио  још много фрагмената од локалних трговаца антиквитетима, који су набавили делове древних рукописа из пећина у Вади Мураба'ату. Следеће године је ископао четири пећине, откривајући неколико слојева артефаката и двадесет новчића, укључујући девет из Другог јеврејског рата (132-135. хр. ере).

Друге две пећине откриле су различите слојеве насеља који датирају из средњег Бронзаног доба (18-17. в. пре Хр.) и из Гвозденог доба II (8-7. век пре нове ере). Велики ћупови, гвоздено и бронзано оружје, као и алати, новчићи и оруђа од дрвета, камена, коже и костију, показали су да је заузимање четири пећине било најинтензивније током римског периода. У ове две пећине откривено је неколико кожних пергамената исписаних на хебрејском, арамејском, грчком, латинском и арапском, укључујући фрагменте Малих пророка и Изласка.

Пећина Мураба‘ат, дуга око 100м, први пут је истраживана пре седам деценија, и данас када су јој се научници вратили нови узбудљиви објекти и даље излазе на видело, укључујући фрагменте свитака и невероватно очувани текстил. Према IAA, ризницу је можда оставио неко ко је бежао од верских декрета Антиоха IV из 167. пре Хр., или од пљачке јерусалимског храма и уништења градских зидина те године. Иако тумачење IAA није једино објашњење како су новчићи могли завршити у пећини,[1] чини се највероватнијим.

Занимљиво је замислити ко је био човек који је побегао и тамо сакрио своју приватну имовину са намером да се врати. Изгледа да је због тадашњих догађаја човек погинуо у борби и није се вратио да узме своју имовину, и оставио је да нас чека 2.200 год., каже др Еитан Клајн Еитан Клајн (Dr. Eitan Klein), заменик директора Јединице за превенцију крађе IAA (deputy director of the IAA’s The ft Prevention Unit) о открићу истичући јединствену природу налаза: први јасан археолошки доказ да су пећине Јудејске пустиње коришћене као подручје активности јеврејских побуњеника или избеглица у данима пре Макавејске побуне, или на почетку ње.Овде имамо добар доказ да су људи заиста бежали. Уопштено говорећи, када пронађемо залихе новчића, они нам причају причу о рату. Иначе људи не побегну и не оставе своју животну уштеђевину. Данашња противвредност је две двомесечне плате, а то је нешто што неко неће једноставно оставити у пећини  и отићи.

Сама кутија је одличне израде, очигледно прављена на стругу што није случај са недавно пронађеном кутијом из Еин Гедија, на пример, али није била тако лепо завршена. Кутије су, иначе, због трошног основног материјала редак проналазак и пошто су у сонови органског порекла преживеле су само оне које су остале у пустињи.

Горњи део кутије био је пун набијене земље и ситног камења. Испод овог слоја пронађен је комад пурпурне вунене тканине, који је прекривао новчиће који су били поређани на комадићима овчје вуне у доњем делу сандука. Да ли је ова вуна обојена биљном или краљевском пурпуром драгоценом бојом извученом из шкољки или пужа показаће наредна истраживања. Чињеница да је свега изузетно мали проценат обојеног правом љубичастом библијских времена. Редак пример истог пронађен је у Тимни (древни рудник бакра у Негеву који сепословично повезује са царем Соломоном) и потиче из времена миленијума пре ове вунене тканине, ово сугерише да резултат вероватно неће бити тако драматичан. Сукеник је рекла да је њен тим још у прелиминарној фази истраживања и да још не зна од које врсте дрвета је направљена прелепа цеваста кутија. Она, такође, чека резултате који ће потврдити је боја коришћена на љубичастој тканини. Постоји неколико паралелних артефаката са дрвеном кутијом, рекла је додајући да нема сумње да је налаз веома јединствен, углавном због читаве комплексне приче коју нам прича са сакривањем шкриње пре 2.200 година.

Ризница новчића, очишћених у лабораторији Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA), састојала се од 15 сребрних тетрадрахми (сваки од новчића тажак је 0,5 унци), египатског цара Птоломеја VI. Птолемеј VI Филометор, најстарији син краља Птолемеја V и краљице Клеопатре VI, који је владао Египтом у два наврата (180-164. пре Хр. и 163-145. пре Хр.) Историја памти сукоб Птоломеја VI са Селеукидским царством око контроле данашње Сирије. Калајн је новчиће анализирао заједно са нумизматичарком Габријелом Бијовским (GabrielaBijovsky). Најмлађи новчић у шкрињи датира из 170. пре Хр., и то чини могућим да је шкриња сакривена у вези са догађањима Макавејског устанка против Антиоха IV Епифана који је био ујак и противник поменутог египатско-јелинистичког владара Египта. Три најранија новчића у остави искована су 176. године пре нове ере, док каснији новац у остави датира из 171-170. год. пре Хр. На једном од новчића налазила се рукописна гравура библијског имена Шалмај на арамејском писму.

Наиме, у периоди 270-168. пре Хр. Селеукиди и Птоломеји су водили шест сиријских ратова. После четвртог рата, територију Јудеје је освојио Антиох III, у бици код Панеона 200. год. пре Хр. Његов наследник је изазвао устанак чији су трагови управо пронађени. Садржај кутије може изгледати збуњујуће. Драгоцени сребрни новчићи умотани у вуну, прекривени љубичастим текстилом и, затим, прљавштином. Ипак, то је веома логично. Сва та подлога – на шта се све своди – би заштитила новчиће, а власник је био у бекству и није желео да његова залиха звецка у кутији.

Немогуће је знати одакле је особа побегла. Однекуд из Јуде, можда из Јерусалима... Сваки пут када би дошло до рата или трауматичног догађаја, људи су бежали у пустињу и скривали се у пећинама, које су биле њихове 'сигурне собе'. Напуштали су своје домове и узимали само своје важне ствари. Данас можемо узети џип. У том периоду постојао је пут до Мртвог мора, али су га пратила многа непријатељска племена и било је опасно ходати усред пустиње, рекао је Клајн истичући да су Мураба'ат пећине миленијумима коришћена као уточиште, присталице Хасмонеја нису били једини побуњеници који су користили ове пећине. Почетком 1950-их, француски свештеник, археолог Ролан де Во, открио је складиште писама у пећини — од којих је једно написао лично вођа побуне Бар Кохба из 132–136.год.

Можда су зато новчићи још увек били ту, пронађени са другим стварима из давнина – укључујући фрагменте ужета и текстила, друге новчиће који могу бити из периода Бар Кохбе, па чак и ситне фрагменте свитака, открива Клајн.

Шкриња и благо које је сакривала откривена је током маја 2022. год. и њен садржај је рестауриран и проучаван. Копали смо скоро два месеца када смо пронашли благо каже Клајн истичући да процес ископавања укључује пажљиво и педантно уклањање слојева уз пажљиво праћење налаза, објашњава он - а пећина се не може замислити као соба, са глатким зидовима и угловима. То је замршено, кршевито, назубљено место. У неком тренутку, дошло је на ред ископавање претходно неистраженог места у истраживањиа која су део пројекта ископавања и истраживања Јудејске пустиње који води IAA и Одељење за археологију цивилне управе Јудеје и Самарије (Archaeology Department of the Civil Administration of Judea and Samaria), у сарадњи са Министарством за Јерусалим и наслеђе (Ministry for Jerusalem and Heritage). Министар за наслеђе, грађевинарство и становање Јерусалима (Minister of Construction and Housing, Jerusalem and Heritage) Зив Елкин (Zeev Elkin) је истакао да је ово дирљиво откриће, које долази непосредно пре празника Хануке, симболично је. Још једном наглашава важност наше активности у области наслеђа. Последњих година Министарство Јерусалима и наслеђа... уложило је милионе шекела у истраживање Јудејске пустиње, заједно са IAA, Израелском управом за антиквитете и шефом Одељења за археологију цивилне управе Јудеје и Самарије, предузели смо кораке да спасемо и очувамо многа места наслеђа у Јудејској пустињи и широм Јудеје и Самарије, и похваљујем све учеснике у овом важном задатку. Током Недеље наслеђа која ће се одржати на Хануку, десетине локација ће бити отворене за јавност са посебним активностима за породице и децу, укључујући могућност да се види ново откриће новчића у Хасмонејском музеју у Модиину, и позивам цео Израел да посећују и уживају у националном наслеђу.

IAA пројекат истраживања и ископавања који је спровела у Јудејској пустињи у протеклих шест година показао се у томе што су хиљаде археолошких артефаката спашене од уништења и пљачке, укључујући делове библијских свитака, врхове стрела из устанка Бар Кохбе, корпа стара 10.500 година и још много тога, рекао је Амир Ганор (AmirGanor), директор ископавања IAA. Наиме, од 2017. год., IAA предводи амбициозно истраживање око 500 пећина у Јудејској пустињи у потрази за неоткривеним свицима са Мртвог мора и у покушају да заштити од пљачкаша антиквитета непроцењиве археолошке артефакте.

Без обзира на претходна ископавања, пећине и даље нуде огроман потенцијал за још ископавања и радови ће тамо бити у току. Проверавамо да ли има нових ствари које треба открити и да пронађемо много тога, рекао је Клајн. Имамо много више пећина за проверу, али концентришемо наше напоре на она места која имају највећи потенцијал односно могуће артефакте али и доступност истима у контексту могућности за добро документована научна ископавања. Клајн каже да се нада да ће наредна ископавања која ће почети касније током децембра дати додатне информације, али да ће бити тешко надмашити неке друге артефакте пронађене током истраживања у пустињи.

 

Нерезидентни рабин  Босне и Херцеговине и професор при Бен Гурион универзитету у Негеву, Елеазер Папо нас подсећа да је у потку читаве прегршти Тора празника уткано искуство сукоба, хладног или топлог, свеједно. И сам основни седмични празник: шабат, је полемичан празник – јер подсјећа на то да је само један Створитељ, док је све друго само плод Његовог стварања; те да (за разлику од премиса јелинске философије) Бог није само створио свијет, него Њиме и управља по ЛИЧНОМ нахођењу (шабат наиме не подсјећа само на Стварање, него и на једину божанску мегаинтервенцију у људској историји: Излазак из Мисира). Стварања што се тиче, све оно чему су древни народи приписивали божански статус и моћи, прва глава Прве књиге Мојсијеве таксативно набраја као плод директног Божијег стварања (свјетло, свод небески, сунце, мјесец итд.); а сјећање на преседан божанског интервенционизма још се више упризорује празником Песах, него ли самим шабатом. Песах нас подсјећа на божански сукоб са цјелокупним египатским пантеоном, почев од Хапа: бога Нила (кога је Господ симболички убио, претворивши га у крв); преко жабоглаве богиње плодности: Хекет (за коју се испоставило да ни жабама не влада, а камо ли чиме другим); преко Геба: бога земље и праха (сматрало се да вађке настају из праха, па је Господ пдузео ту ингеренцију Гебу, колико да му покаже ко је газда), итд. све до самог фараона који није успио да спаси свог рођеног првенца, док Господ (Бога ми) управо спаси свог (Израел), на очиглед цијелог Мисира.

Сагледавајући на овај начин, могли да кажемо да је Ханука, као празник успотављен у вези са Макавејским устанком још једна у низу борби која је, будући овенчана победом, обележена и празником. Макавејски устанак, заиста, јесте била побуна предвођена представницима јеврејске свештеничке породице (назване Макавеји-чекићари) против Селеукидског царства, једне од грчких држава старог јелинистичког света која је настала из пепела Македонског царства Александра Великог. Сама побуна је била изазвана потребом да се бори против утицаја који је јелинистички начин живота Селеукида имао на јеврејски живот.

Значајно је да је овај рат започео као асиметричан герилски рат који су водиле мање снаге Макавејаца против веће војске, али се развио у праву војну силу која се борила против Селеукида у борби током седам година (167-160. год. пре Хр.) до погибије Јуде Макавејца у бици код Еласе. Рат је, заправо настављен током наредних деценија све док, 134. пре Хр., Макавејци нису стекли независност, формирајући Хасмонејско краљевство. Ово је био први пут да су Јевреји успоставили сопствени суверенитет у земљи Израела од уништења Првог храма и трајаће све до његовог освајања од стране Римљана. Макавејски устанак чини основу јеврејског празника Ханука, који слави победу Макабејаца над Селеукидским царством, а испричана је у две девтероканонске књиге (1-2Мкв). 

Ипак, Макавејски устанак, а тиме и празник који је у вези са њим успостављен има неке своје особености. О њима за Библијски културни центар говори рави Елеазар Папо:

 

У поменутој причи вероватно је учествовао и грчки војник који је од хасмоснејских трупа бранио јелински град Јавне. То је једна од опција која је предложена након што је на локацији поменутог града откривен оловни метак за праћку са грчким натписом Победа за Херакла и Хаурона. Прича о Хануки је прича о магији, инспирацији и божанском спасењу. Испаљени пројектил и бојни покличи, касније ће постати део приче која се и данас понавља и чува у писаној и усменој традицији.

Муниција за праћку дужине 4,4см, пронађена у централном граду Јавне, чија исторја сеже на почетак 2. миленијума пре Хр., када је основан од стране хананских становника региона. Муниција је вероватно припадала грчком војнику што потврује грчки натпис којим се спомињуи призивају богови који су током јелинистичког периода сматрани заштитиницима древног Јавнеа, рекла је историчарка која је дешифровала натпис, Јулија Устинова (Yulia Ustinova) са израелског Универзитета Бен Гурион (Ben Gurion University) у Негеву.

Овакви натписи су били део психолошког ратовања, углавном намењених да магично подстакну метак праћке, застраше непријатеља, уједине ратнике и подигну њихов дух, додала је она. Ово се проширило у модерно доба, са порукама или слоганима који су често исписивани на муницију. Научници Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) сматрају да је ово траг сукоба Јелина и хасмонејских Јевреја који су нападали Јавне као град који је био у савезу са њиховим непријатељима. Оловне праћке, које најављују скору победу богова паганског Јавнеа, опипљив су доказ жестоке битке која се у то време одиграла у Јавнеу.

Примерак мумиције је откривен пре годину дана и од тада је подвргнут различитим испитивањима. Археолози кажу да је оружје, које је требало да обезбеди победу у борби, можда припадало грчком војнику током рата против Хасмонејаца током јелинистичког периода. Хасмонејци, чланови свештеничке класе и владајућа династија Јудеје и околних региона током класичне антике (140-37. пре Хр.), су настојали да потчине друге нације и створе хомогену и „чисту државу“ са верско-ритуалистичке тачке гледишта кажу Пабло Бецер и др Данијел Варга (PabloBetzer and Dr. Daniel Varga), директори ископавања у име IAA. Сићушни оловни меци, који објављују скору победу богова Јавнеа, сведоче о жестокој борби која се у то време водила у граду, саопштила је IAA. 

На једној страни метка, који је коришћен као муниција за праћку, исписана је грчка реч НИКХ (Победа). Грчки божански херој Херкул, син Зевса (римског Јупитера) и смртне Алкмене, познат је по својој снази и бројним далекосежним авантурама. На полеђини су имена митског Херакла, сина Зевса и Харона, скелара из Хада, наводно да би призвали моћ фигура. Хауронас, или Хаурон, је био древни египатски бог који се обожавао у Гизи. Заправо, натпис на метку од праћке је први археолошки доказ о двојици чувара Јавнеа, откривен у самом Јавнеу. Ова грчка божанства су као пар, до данас, били познати само по натпису на грчком острву Делос чији су били покровитељи, рекла је Устинова додавши да је претња замишљена као претња противницима грчког ратника. То се сада променило истакла је она додавши: меци за оловне праћке познати су у античком свету почевши од 5. в. пре Хр, а у Израелу је пронађено неколико појединачних метака са натписима. 

Може се само замислити шта је мислио и осећао онај ратник који је у праћки држао метак пре 2.200 година, док је држао наду у божанско спасење, рекао је директор ИАА (IAA director) Ели Ескусидо (Eli Escusido). Научници IAA су сагласни са оваквом интерпретацијом јер је у 2. в. пре Хр., пагански Јавне – који је био савезник Селеукида био подвргнут нападима Хасмонејске војске. Они, ипак, наглашавају да, не постоји начин да се сазна да ли је пројектил заиста припадао грчком војнику или не.

Чини се да је писање порука на оруђама рата традиција стара колико и сам рат, при чему је праћка међу првим дометним оружјем које је човечанство користило, иако су најстарији сачувани примери датирани у око 2500 год. пре Хр., археолози сматрају да би то могао бити далеко древнији проналазак. 

Јавне се налази 24 км јужно од Тел Авива. Тај град познат је и као Јамнија (Ιαμνια), град који је постао кључни јудаистички центар након уништења Другог храма 70. год. хр. ере. У неким случајевима се помиње као Јабнех (енг. верзија), док се током грчко-римског периода звао Јамниа или Ибелин. Током Селеукидске контроле над регионом, Јавне, који се налази дуж јужне обале Израела, између Тел Авива и Ашдода, био је потпуно јелинизован град. Не постоји начин да се зна ко је употребио метак од праћке или на кога је можда бачен. Међутим, Пабло Бецер (Pablo Betzer) и Данијел Варга (Daniel Varga), директори ископавања (directors of the excavation), сугеришу да није немогуће да је то повезано са сукобом између Грка и Хасмонејаца.

IAA је саопштила да се наведена ископавања у Јавнеу спроводе у оквиру иницијативе израелске земаљске управе (IsraelLandAuthorityinitiative) за проширење града и у сарадњи са општином. Ископавање Јавне је пројекат великих размера који је у току и следи. Ископавање Јавне је „мега“ ископавање – једно од највећих које је спровела IAA и дало је фасцинантна открића која сведоче о богатој и разноврсној историји дугој 7.000 година, а ми жељно ишчекујемо будућа открића, истакао је Ескусидо додавши да ће откриће и његова прича бити представљени јавности на бесплатном догађају под називом Јавне и његове тајне који ће се одржати у градској дворани културе. Ископавање у Јавнеу једно је од највећих које је икада спровела IAA, са много невероватних налаза који су раније најављени, укључујући највећу фабрику вина икада откривену из византијског периода (4–7. в. хр. ере), гробнице из времена јеврејског Синедриона у Јамнији, ризница златника и још много тога. Већ се ради на плану да се ово место претвори у археолошки парк. Међутим, пре него што се то догоди, археолози у потпуности очекују још изванредних налаза. Према речима генералног директора IAA Ели Ескозида сигурни смо да Јавне још није рекала своју последњу реч.

Упоредно са тим Ханука 'гелт' (новац) који IAA поклања народу и држави Израел – како је Ели Ескусидо назвао кованице о којима је раније било речи биће изложена јавности у оквиру догађаја на Недељи израелске баштине, ово покреће машту и повезује нас са 'тим данима, родном месту вођа побуне у Хасмонејском музеју у Модиину, месту из којег су потекле вође устанка.

[1] Бенедикт Екхард (Benedikt Eckhardt) са Универзитета у Единбургу (University of Edinburgh) прихвата да је ризница, али истиче да нам ништа не говори о томе од чега је тај избегли појединац бежао. Можда је то био неко ко је био повезан са ранијим птолимејским властима ко је пао у немилост нових селеукидских господара. То би вероватно било пре побуне, закључује он.

 

https://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/ptolemy-coin-hoard-0017677