МИСТЕРИЈА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ КРАХА И „НАРОДА СА МОРА“

У периоду позног бронзаног доба срушене су цивилизације Блиског Истока, Егеја, Анадолије, Кавказа,Северне Африке, Балкана и Источног Медитерана. Неке од њих (Хетитско краљевство, Микена, Каситско краљевство, Угарит...) никад нису обновљене док су друге, укључујући и Египат, Асирију, Феникију и Елам надживеле још неко време. Била је то најгора катастрофа у древној историји, праћена (или покренута?) променом животне средине, сушом, ратно-технолошким иновацијма, ерупцијом вулкана и... народима са мора, чије је порекло немогуће поуздано утврдити. 

На прво питање, оно у вези начина на који би народи са мора били представљени  древнооријенталним владарима, јесу ли су поседовали савремене техничке могућности, одговор би био скоро сигурно позитиван. Они нису оставили сопствене писане трагове. Извор о њима су нам апокалиптички текстови античких дражава које су пустошили. Њихове инвазије су терале страх у кости онима који су били сведоци њихових разарања хетитских и Амуру-земаља (области Сирије и Либана) и ширег јужног Леванта, а пре свега Египта који их описују као северњаке који су дошли са мора у њиховим ратним бродовима и нико им се није могао супротставити (Танис-стела).

Употребљена географска одредница упућује на закључак да су нападачи дошли са Европских територија савремене Италије, Турске или Егеја. Повезивали су их са Етрурцима и раноиталијанским племенима, минојцима, микенцима..., али је њихово порекло и даље предмет различитих спекулација.Разлог њихових акција је такође непознат. Можда су били притиснути суседима са сопственог севера или је њихова земља била погођена природном непогодом. Да ли су то били Тројанци протерани из свог легендарног града, у потрази за новим домом?Према неким схватањима, прва племена народа са мора су она која долазе са Сардиније (Shardana)[1] и са Сицилије (Shekelesh).[2]

Покрет је усмерен ка истоку, али  је одбијен и нападачи су потиснути на запад. Ипак, они су на свом походу похарали неке земље и покренули нека друга племена да им се прикључе у будућим освајањима. Дениен (Denyen) и Еквеш (Ekwesh) су можда заправо Хомерови Данаанци и Ахајци, док су Луке (Lukka) готово сигурно из Ликије (југозапад Турске). Идентификација племена Тјекер, Вешеш је још неизвеснија, док се под племеном Пелесет углавном подразумевају Филистејци који се сматрају староседеоцима Крита. Ако је ово размишљање исправно, онда су два таласа народа са мора састављена од шаролике посаде из многих различитих подручја западног и источног Медитерана, Егеја и Крита.Три велика фараона бележе своје сукобе и победе над овом групом нападача: Рамзес II, Мернептах и Рамзес III. Њихови натписи пружају најдетаљније доказе о народу са мора. 

Pамзес II (Велики), један од најефикаснијих владара у историји старог Египта успешно је бранио границе Египта и обезбеђивао је виталне трговачке путеве. Почетак његове владавине обележила је велика борба код Кадеша, 1274.год. пре Хр. Египатски извори величају његову победу над моћним Хетитима док, насупрот тога, хетитски извори величају сопствену победу. Објективност у приказу ратних успеха, чини се, није била јача страна древних владара Египта, но у овом случају она није битна колико прво спомињање хетитских савезника народа са мора чији су сународници, истовремено, присутни у Египту као службеници и војни најамници.

Један од занимљивих текстова повезаних са битком код Кадеша је Песма Пентаура (PoemofthePentaur) у којој се спомиње једно од племена народа са мора, уз напомену да су његови припадници били стратези који су осмислили начин на који су египатске јединице настуипле у борби и да су на тај начин били књучни фактор у победи египатских снага.

Нема наговештаја о њиховом пореклу, вероватно зато што су њихови савременици са тим били добро упознати. Рамзес такође наводи, да је у другој години своје владавине одбранио египатске обале од њихових напада дозволивши да се њихови ратни и товарни бродови приближе ушћу Нила где их је дочекала мала египатска флота у одбранбеној формацији. Она је одвукла пажњу народа са мора од напада који су уследили са бокова. Преживели нападачи су били приморани да ступе у египатску војску. Неки су чак постали и елитни телохранитељи египатског монарха. Натписи Рамзеса II остављају утисак да је сузбио опасност од народа са мора, али се то показало нетачним.

Меренптахов натпис сведочи да се и он суочавао са изазовом народа са мора који су инвазију на Египат координисали са либијским нападима на Делту. У петој години његове владавине један од угледних либијских поглавара склопио је савез са народима са мора о истовременом нападу на Египат. Народи са мора, описани су као страшни противници који су напали са севера. Мернептах је код Пи-ириеа изненадио Либијце снажним коњичко-пешадијским нападом који је однео више од 6000 непријатељских војника, а затим је похитао у помоћ војсковођама који су се борили на северном фронту.

Своју победу овековечио је натписом у Карнаку и на знаменитој Мернептаховој стели која је први, потврђени и признати, спомен народа Израила изван Светог Писма. Натпис објављује како је Меренптах победио сва спорна подручја која су устала против Египта доносећи мир. Своју победу Мернептах повезује са божанским благовољењем које је задобио дуготрајним постом, молитвом и саветовањем са боговима који су му помогли да направи одбранбену стратегију. Фараон је био задовољан што су народи са мора поражени, а Египту је осигурана будућност. Међутим, као и његов претходник, Мернептах је погрешио. Можда заправо и није. Можда је свесно превидео чињеницу да су народи са мора овог пута успели да направе трајна насеља на египатској обали.

Рамзес III се каткад сматра последњим међу великим фараонима Египта. Током његове владавине народи са мора су напали и уништили египатско трговачко насеље у Кадешу, а затим су поново покушали инвазију на Египат низом брзих напада дуж обале којима је следило устремљавање на Делту. Рамзес III их је победио 1180. пре Хр. У свом натпису фараон говори о уроти страних земаља и ових нападача са острва и о незапамћеним пустошењима египатских територија пре египатске победе над непријатељима који су како се чини, и овога пута акције координисали са Либијцима. Запис је значајан, јер сведочи да су ови народи претходно уништили Хетистко краљевство ходећи напред према Египту. Спомињу се и друге државе које нису успеле да се одупру њиховом оружју. На основу искустава претходника, Рамзес III је схватио озбиљност ситуације. Фронтални сукоб је заменио герилском борбом поставивши заседе дуж обале Делте. Из заседа су деловали увежбани стрелци који су засипали бродове убијајући посаду и палећи бродове. Поморска битка је добијена, а Рамзес се потом усредсредио на борбу на копну одневши коначну победу у граду Ксоис 1178. пре Хр. Победа је описана као величанствена у египатским текстовима. Текст сачуван у погребном храму Рамзеса III говори да сада су северне земље, које су на својим острвима, дрхтале... Они су продрли у канале Делте Нила. Њихове ноздрве су престале (да функционишу, тако да) њихова жеља је била да [удахну] дах. Његово величанство је изашло као вихор против њих, борећи се на бојном пољу као тркач. Страх од њега и ужас од њега ушли су у њихова тела; (они су) преврнути и преоптерећени на својим местима. Срца су им одузета; њихова душа је одлетела. Њихово оружје је разбацано по мору.

Поражени су убијени или продати као робље. Египат је био спашен, али не за дуго. Овај рат је економски исцпио велику империју. Градитељи гробница у селу Сет Маат (данашња Деир ел-Медина) нису могли бити плаћени, што је довело до првог познатог штрајка у историји. Након ових дешавања народи са мора нестају из записа, а племена нестају из записа тајанствено као што су и ступили на позорницу историје старог света. Египћани су народе са мора добро познавали. Нису их сматрали потпуним странцима, а понекад су их препознавали као потенцијалне савезнике. Метнептах и ​​​Рамезес III су готово изненађени нападима, а на рељефима потоњег народи су приказани са колицима у пратњи жена и деце, што сугерише да се ради о миграцији,  пре него о нападу.

Народи са мора су своје место нашли и у египатској књижевности, и то као познати ликови медитеранског пејзажа, али ни ти текстови не дају податке на бази којих би мистерија народа са мора била решена. Па ипак, Прича о Венамуну настала век по окончању описаних инвазија касније описује локалитет Дор као град Сикел (верзија од Шекелеш тј. Сицилија) и повезује га са народима са мора, што би значило да су колонизатори свом насељу дали име по острву са којег су започели путовање. Град се повезује са данашњим Израелом (Палестином), што сугерише да се макар део народа са мора или неко од њихових племена населило на овој територији (јер се прича датира око сто година по њиховим најездама). Мистерија се не може решити на темељу постојећих (познатих) египатских записа и нешто мало материјала хетитског, угаристког (северносиријског) и асирског порекла. Сви они говоре о неименованим освајачима, страним бродовима и о глади у хетитским земљама. Археолошка истраживања потврђују уништење бројних насеља, али не откривају да ли су та разарања последица локалних устанака или страних освајања, историчари не могу са сигурношћу рећи колики је заиста био утицај народа са мора на познобронзани колапс.

Занимљиво, у случају Мернептаха попис племена народа са мора садржи пет, а у случају Рамзеса III шест група. Како се нека имена племена преклапају долази се до укупног броја племена – девет (а Мернептах говори о девет лукова непријатеља који су се поклонили пред њим). Дакле, оно што знамо о народу са мора су... само имена племена која су чинила коалицију. За разлику од својих претходника, Рамзес III признаје да, иако су народи са мора поражени, остала су нека од њихових трајних насеља на територији Египта, или територијама под египатском влашћу (Ханан, Палестина). Све то је још увек хипотеза, премда се помаљају нека археолошка открића која ће можда допринети осветљавању макар неких нејасноћа. Филистејско гробље, откривено у Аскелону је једно од таквих открића захваљујући ком се наговештавају разрешења макар дела историјске мистерије.

[1]MonteD'Accoddi на Сардинији представља једну од мистерија савремене археологије. Пронађена је права степенаста структура у облику месопотамских зигурата. Грађевина се налази недалекоод Порто Тореса (PortoToresa) на северозападу Сардиније. Археолошко подручке простире се на неколико квадратних километара, а налази се датирају у 4. миленијум пре Хр. Око сардинијског зигурата налази се низ култних и стамбених објеката. Ископавања започета средином 20. в. показала су су да је грађевина широка 27 и висока 5м, те да је у оригиналном облику имала на врху жртвеник. Током историје, грађевина је више пута напуштана и обнављана. Проф. Ђулио Магли (GiulioMagli) физичар, математичар и археоастроном истраживао је димензије и оријетацију грађевине и открио је сличност са египатским пирамидима, о чему је писано у часопису Mediterrane an Archaeology & Archaeometry Magazine (MAA) у издањуThe University of the Aegeansince (2001). Чини се да је овдашњи храм био посвећен лунарним божанствима. Велики оmfalos, округли камен који се повезује са тзв. пупком света пронађен је на оближњем пољу где има и других недовољно истражених мегалитских елемената. Могуће да је он требао да означи центар света који је у древности сматрам местом на којем је могуће остварити комуникацију са боговима. Занимљива грађевина налази се источно од зигурата. Формирана је од крачњачке плоче дуге 3м ослоњене на потпорно камење. Испод се налазе рупе, а изнад су, према неким схватањима везиване жртвене животиње. Рупе су служиле за сакупљање или отицање крви. Пронађени су и усправљени каменови кречњака високи до 4,4м и тешки око 5 тона, какви су повезани са фаличким ритуалима познатим из Месопотамије и Ханана (култ бога Ваала). На локацијама је пронађено мноштво беличаствих шкољки које су коришћене као жртвени дар. Питања у вези ових налаза су и даље отворена. Да ли је ово уобилајена Homo religiosus - структура или је ово показатељ постојања снажнијег међукултуралног утицаја у древном свету? На та питања се може очекивати одговор тек после нових истраживања.
[2]Хомер у Одисеји Сицилују назива Сиканија (Sikania) одакле се некад њени становници називају Сикани. Они су присутни на остврву између 3000-1600 год. пре Хр. Неки сматрају да су у питању преживели Тројанци који су се спасили морским путем и доспели до Сицилије. Вергилије пише да их је предводио херој Ацесте (Aceste), краљ сицилијанске Сегесте (Segesta) који је помагао краљу Пријаму и који дочекао одбеглог Енеја. Да би се потврдиле различите хипотезе и тројанско порекло било би довољна ДНК анализа пронађених костију, али бирократија је и овде проблем. Већина наших сазнања о тамошњим народима, за сада, потиче од Диодора Сикулског (90-27. пре Хр) и Тукидида (460-394. пре Хр). Познато је да су Сикали живели у племенским конфедерацијама (амфиктонија) и да су имали контакте са минојском и микенском цивилизацијом (4000-1100 год. пре Хр). Познато је и да се минојска цивилизација нагло развила око 2000. пре Хр) можда због контакта са Египтом и Месопотамијом). То је време када се равија минојско писмо базирано на хијероглифима. Око 1400.год. пре Хр. долази до велике миграције Сикела са калабријских обала на Сицилију. Филист из Сиракузе (4.в. пре Хр) каже да је ову инвазију предводио Сикул, син краља Итала. У овом контексту занимљиво је поменути недовољно истражене сицилијанске пирамиде. Већина пирамида налази се око вулкана Етне, у највећој сицилијанској равници засађеној маслинама и цитрусима. Високе су и до 40 метара, степенасте су или купасте, каткада са олтарима на врху. Грађене су техником полагања сухог камена, односно блокава вулканских стена према изузетно прецизном обрасцу. Истраживања претпостављених пирамида нису вршена. Наиме, неке од ових структура се налазе на територијама које су у приватном власништву. Прекривене су вегетацијом или чак уграђене у приватне куће. Невољност земљопоседника, који страхују да ће се ове пирамиде претворити у споменике, спречава археологе или истраживаче и анализирају ове грађевине. Ипак, недавно откриће древних стаза и канала сугерише присуство древне цивилизације на обронцима Етне. Могуће да су грађевине настале у време грчке колонијализације Сицилије. Занимљиво да ове пирамиде, различите по географском положају, величини или стилу, имају  сличну оријентацију, астрономска поравнања исл.

Извори:
https://www.worldhistory.org/Sea_Peoples/