МИТАНИ – заборављено краљевство древних Хурита

Спомињање Хурита у Писму се може учинити небитним и успутним јер, осим што неке од личности које се јављају у старозаветним наративима носе имена која се могу повезати са хуристким језиком и именима,[1] нема описа детаљнијих интеракција библијских личности са поменутим народом. Ипак, чини се да многи наизглед нејасни обичаји који се повезују са временом праотаца Израила имају своју паралелу и могу да буду објашњени обичајима описаним на Нузи-таблицама које припадају хуристкој заоставштини. Занимљива је белешка изгубљеног јеврејског историчара из 2.в. пре Хр., Еуполема кога цитира Јевсевије. Он сведочи да је покрет праоца Авраама био у време када су Јермени (народ хуритског порекла) напали Сиријце.

У савременој науци покрет праоца Авраама из Ура Халдејског, преко Харана, до Обећане земље смешта се у период 18-16. в. пре Хр. Ово се поклапа са временом када хуритско присуство постаје значајније. Средину 2. миленијума пре Хр. обележили су по први пут успостављени интезивни контакти међу регионалним силама. Хурити су играли значајну улогу у преношењу добара и идеја између великих империја тог подручја и у свет Медитерана, нарочито на преласку 17-16. пре Хр. Ово је праћено и ширењем посебног типа Кура-Аракес грнчарије на подручја Сирије. 

Ово је време и када се, први пут у мемоарима званичног астронома и часовничара Амемемхета, помиње страна земља (краљевство) из које се вратио по имену Митани (Ме-та-ни). Име краљевства изведено је из личног имена Maitta (претпоставља се да је у питању име оснивача). Сматра се да је ово краљевство, чија је престоница (Вакусани) још увек предмет трагања, настало фузијом староседелаца (кавкаског и семитског порекла) и индо-иранских племена која су се одвојила од главнице и уместо ка Индији кренула ка Месопотамији. Индо-иранска племена су формирала племићку класу мариану (maryannuтј. мушкарац или ратник) која је имала запажено место у друштвеном животу широм Сирије. После 1500. год. пре Хр. појављују се династије чији владари носе индоаријевска имена и у споразумима призивају индијске богове (Индра и Варуна).

Свој успех дугују узгоју великог броја коња на пространим племићким имањима и употреби лаких двоколица кракастих точкова (уместо оних са точковима од пуног дрвета које је отежавало маневрисање). Ово је допринело да се ратници-кочијаши препознају као виша друштвена класа у градовима. Племићке породице су обично добијале своје земљишно имање као неотуђиви феуд, тако да је једини начин да се купи нечије имање било усвајање (посињење) купца.

О раним Митани-краљевима податке имамо само из преписке која је сачувана у ванхуристким изворима У 16. в. Хр. најистакнутији краљеви били су Кирта, његов син Шутарна I и Барратарна (у неким изворима Паршататар). Краљ Шауштатар (рођен 1430. пре Хр) проширио је границе Митанија освајањем Алалаха, Нузија, Асура и Кизуватне. Пропадање старо-вавилонског царства искористили су краљеви Митани краљевства. Могуће да је јачање краљевства Митани утицало на опадање моћи Вавилона што је довело до хетитског освајања Вавилона под краљем Мурсилијем I (1595. год. пре Хр). Већ око 1500. год. митанијски краљ Паратарна је контролисао Алеп, град на половини пута од Еуфрата до Медитерана.

Краљевство Митани је познато у асирским списима као Ханигалбат. Назив Нахарина користи се за Митани у текстовима Египта који почиње да се осећа угроженим од нове нарастајуће силе. Тутмозес III је предузео неколико похода против краљевства Митани, ратујући са Хуритима око сиријских области. У осмом походу је победио Митани и локалне савезнике овог краљевстваопустошивши митанијске обале од Кархемиша до Емара. Тутмозес III се код Мегида сукобио са савезом од преко 300 митанијских принчева и вођа, као и њиховим савезницима из Кадеша. Египћани су заузели медитеранске луке и Феникију али нису успели да преузми контролу над сиријском унутрашњошћу.

Митани краљ Артатам I и фараон Тутмозес IV (1401-1391) успоставили су пријатељске односе. Ширење Митанија преусмерено је на Асирију а Хурити су похарали и сам Ашур, тамошњи храм и царску палату. До краја 15.в.: југоисточна Турска, североисточна Сирија, северни Ирак и северозападни Иран. Главни град Митанија био је Вашукани који се налазио на изворишту реке Хабур, притоке Еуфрата. Назив Вашукани је сличан курдској речи башкани: „баш“ што значи добар и „кани“ што значи бунар или извор, тако да се преводи као извор добра али и као извор богатства. Неки научници тврде да је древни град Сикан изграђен на месту Вашукани и да се његове рушевине могу налазити испод хумка Тел ел Факарија у близини Гозана у Сирији. На свом врхунцу, Митани краљевство је контролисало значајнетрговачке руте низ Хабур до древног града Мари и уз Еуфрат до Каркемиша. Контролисали су горњи ток реке Тигар, као и његово извор у Ниниви. Вазална краљевства контролисала су пут између Угарита и Катане, источну обалу од Алалаха преко Алепа, Ебле и Хаме до Катане и Кадеша у савремној Сирији. Чини се, заправо, да територија која је припадала некадашњем хуритском краљевству Митани приближно одговара данашњем Курдистану (Хуристану?). Цео регион је био плодан и погодан за пољопривреду чак и без вештачког наводњавања. Узгајана су стада говеда, оваца, коња и коза. Овчарство је било основа за вунену индустрију а текстил који је плетен сакупљао се у великим количинама и извозио. Друштво је било високо структурисано по класама, чиновима и професијама. Правосуђе, по узору на вавилонски модел, било је добро организовано; документи стављају велики нагласак на исправну процедуру.

Чини се да је Митани краљевство наставило да се шири тако да је 1420.год. пре Хр. владавина краља Саустатара (Саушатар) обухватала територију од Медитерана све до северних планина Загрос, у западном Ирану, укључујући Алалах, у северној Сирији, као и Нузи, Курукани и Арапку. Његови наследници (Артатам I и Шутарна II) су египатским фараонима подарили супруге (Тутмозeс IV (1400–1390) и Аменхотепа III (1390–1353) и успешно одржавали границу пред јачањем Хетита. Кћер Шутарна II, Килу-Хепе, постала је супруга фараона Аменхотепа III (1391-1353 пре Хр), и била је нарочито заслужна за последње деценије стабилности Матини-краљевства.Асирија је била принуђена да плаћа данак Митанију све до времена Ашур-убалита I (1365-1330. пре Хр). Током овог вазалног периода Асирије у Асуру су изграђени храмови Сина и Шамаша. Током овог периода под влашћу Хурита Алеп, Нузи и Арапха. Египат и Митани су постали савезници а сам краљ Шутарна II је примљен на египатском двору. Размењена су пријатељска писма, раскошни поклони и писма. Митани је био посебно заинтересован за египатско злато.

Тушратта (1365–1330) је имао обимну преписку са Аменхотепом III и Екхатоном (1353–1336). Захваљујући томе један од најбоље документованих периода краљева Митанија је период владавине Шутарне II и његовог сина Тушратте. Током њихове владавине краљевство ослабљено унутрашњим сукобима постајало је средство у обрачунима надирућих Хетита и Асираца који су постепено обнављали своју моћ. 

Чини се да је кћер краља Тушратте, принцеза Тадухепа (или Тадукхипа), била намењена за супругу Аменхотепа III. Брак је требало да учврсти односе два краљевства али и њихов положај у региону. Неки научници поистовећују Тадухепу са чувеном египатском краљицом Нефертити (1370-1336. пре Хр), супругом фараона Ехнатона (1353-1336. пре Хр) или Кијом, мање значајном супругом истог фараона, али ова схватања нису прихваћена од значајног броја научника. Тушратта је са ћерком египатском господару послао богат мираз (злато, раскошно украшена коњска седла, накит...) који је укључивао и статуу богиње плодности и исцељења, Сауске. Овај династијски брак није испунио очекивања пре свега због покушаја насилног збацивања са престола хуритског краља. Државни удар је спровео краљев брат Артатам II ослањајући се на хетитског краља Суппилулиума I. Син Шутарнуа II, Арташумара пао је у атентату извесног УД-хија или Утија. На трон је сео други син Шутарин син, Тушраттуа који је вероватно био марионета. Египат је у почетку подржавао Тушратту, али се повукао уплашен растућом моћи Хетита. Суппилулиум I, уморан од дипломатије и слободан од страха од египатске одмазде, повео је своје снаге на Вашукани и опљачкао га је наводно доносећи слободу у земље које су заузели. Тушратту је убио син, можда у покушају да спасе град. Његов брат Шативаза је био приморан да побегне. Артатам II је на северу основао засебно краљевство. Немире су искористили Асирци који су се осамосталили, али је Митаније и даље опстајао. Хетитски владар је раселио многе Хурите и њихове области населио Хетитима. Краљ Шутарна је покушао да успостави боље односе са Асиријом. У том циљу вратио је врата палате која је из Ашура узео Шауштатар. Конкурент Шативаза је доспео на хетитски двор и оженио се царском краљевом кћерком. Његово уговор са Суппилулиумом је сачуван и представља један од главних извора о овом периоду и чини се да је био повод новом хетитском походу. Чини се да је Шативаза рачунао да ће добити подршку народа против свог брата, али то се није десило. Уследио је сукоб у којем су Хетити однели победу наставивши према митани престоници. Изгледа да је Шутарна тражио асирску помоћ суочен са хетитском претњом, расположење је почело да се окреће против њега а изгледа да су и становници престонице подржали његовог брата и његове хетитске савезнике. Митани краљевство је подељенено у две провинције са главним градовима у Алепу и Каркемишу. Шативаза је постао краљ Митанија, али је Митани ограничен на реку Хабур и долине реке Балик и сведен на зависно краљевство, готово марионетску државу која је била тампон зона према Асирији. Остатак региона је задржао известан степен аутономије, као вазал Хетитског краљевства. Коначан ударац Митанију задала је управо Асирија.

Цар Адад Нирари I (1307-1275. пре Хр) населио је области асирским становништвом. Он је оставио натписе који сведоче о надобудном Митани краљу Шатуари I који је оспорио његову моћ што је покренуло војну акцију асирске империје. Шатуара је поражен и приморан да прихвати вазални однос према Асирији.Шатуарин син Васашатта је покушао да приволи Хетите да помогну његову борбу против Асирије. Хетити су примили његове дарове али нису пружили тражену подршку. Асирска одмаздаје била ограничена. Уништен је, и ритуално затрт, царски град Ирида, жена, синови и кћери Васашате одведени су у Ашур али је сам краљ избегао ропство и можда остао господар смањене државе Митани зване Шубрија. Победа је Адад-нирариу I омогућила са понесе звање великог краља (цара - шарру рабу) које су носили ранији месопотамски цареви.Његов наследник, Салманасар I, окончао је све наде у обнову краљевства Митани 1250. пре Хр. Шатуара II, рођак (или син) Васахатте наставио је политику побуне ослањајући се на помоћ Хетита и номадских Ахламуа. Средином 13.в. пре Хр., добро опремљена војска заузела је планинске превоје и водотоке присиливши асирске снаге да оскудевају у води и храни. Ипак, Салманасер је однео победу убивши више од 14.000 противника, разоривши девет утврђених храмова и 180 градова које је претворио у гомиле рушевина.Митани је постао асирска провинција а хуритско становништво је значајним делом расељено. У административним документима се спомињу као искорењени народ који живи од следовања јечма и користи се као јефтина радна снага. Провинцијом је владао велики везир Асирије Или-иппада, члан царске породице, који је понео и титутлу краља Митанија. Владавина Тукулти-Нинурте I (1243-1207. год. пре Хр) означила је нов талас депортација хуритског становништва које је можда пружило помоћ инвазији Хетита. У време Ашур-нирарија III тј. почетка мрачног бронзаног доба () Асирци су изгубили власт у области Митанија али су домородачки Хурити били преплављени инвазијом арамејских племена а хуритски језик је потпуно арамеизиран.

Краљевство Митани је заборављено као политички ентитет све до открића писама Амарне 1887. год. када је уздигнуто из прашине као нова непознаница за археологе и историчаре. Неки претспостављају да је ово краљевство, једно од најкраткотрајнијих на подручју древног Оријента, било прилично вештачка творевина у којој је олигархија индо-иранског порекла наметнула власт и државни поредак Семитима северне Сирије. Ипак, митијанско-хуритски утицај је преживао. Сиријски музичари у Угариту су изводили хуритске композиције. Неки од хетитских владара носе хуритска имена а Хетити уопштено усвајају многе културолошке и религијске обрасце Хурита.

 

Хурити су иза себе оставили за сада најстарији познати приручник за обуку коња. Овај приручник ископан је у хетитској престоници Хатуши. Настао је 1345.год. пре Хр. Писан је на четири таблице и садржи 1080 редова. Написао га је Кулуки, дресер коња који се представља као главни дресер краљевства Митани. Многе речи које се користе у овом приручнику су индо-аријевског порекла.

У кући Шилве-Тешупа откривено је писмо из Шауштатара. Његов печат приказује хероје и крилате геније који се боре са лавовима и другим животињама, као и крилато сунце. Овај стил, са мноштвом фигура распоређених по читавом расположивом простору, узима се као типично хурски. Други печат, који припада Шутарни I, али га је користио Шауштатар, пронађен у Алалаху, показује традиционалнији акадски стил. Мали артефакти, посебно печати, показују необичан наставак вавилонске и асирске традиције у њиховој склоности према натуралистичком представљању фигура. Постојала је сликана керамика са фино исцртаним украсима (бело на тамној позадини). Снажан положај краљевске куће био је очигледан у великим палатама у главним градовима округа које су биле украшене фрескама. Чини се, такође, да су једну од најранијих познатих метода музичког записа измислили хуритски музичари.

Хурити су развили веома декоративни стил осликане грнчарије. Развили су технологију прављења стакла и глазура и специфичнестилове резбарења, нарочито препознатљиве на разађеним печатима на којима је најчешће било мноштво култно значајних фигура, неретко повезаних са мотивом светог дрвета.

Извори о хурутској религији су ограничени али доста података могу да се изведу посредним путем из Угарита и хетистке религије која је преузела многе обрасце и богове од Хурита. Хуритски пантеон је по много чему сличан пантеонима Месопотамије и Леванта. Дуга симбиоза између хуритских и других древних блискоисточних култура резултирала је стварањем заједничких верских концепата и пракси. Тако су месопотамска божанства (Нергал, Ану, Еа и Иштар) примљења у хуристки пантеон или су синкретизована са хуритским божанствима. Структура хуритског пантеона је делимично личила на структуру сиро-хананског пантеона. Поглавар хуритског пантеона био је Тешуб бог временских услова (муње, грома, олује) који је попут грчког Зевса свргао са власти свог оца Кумарбија. Он, такође, наликује и хананском Ваалу, нарочито што му у победама помаже Његова сестра ШавуШку која је личила на Ваалову Анат. Он, попут Ваала, јаше међу облацима у кочијама, витлајући оружјем застрашујућих временских прилика.

Његова ратна кола су вукли божански бикови Дан (Серис) и Ноћ (Хурис). Средиште његовог култа били су Арапкхи (савр. Киркук) и у Халабу (савр. Алеп) у Сирији. Његове супруге Шаушка и Хебат (Хепат) биле су, попут сродних семитских богиња Иштар/Астароте, божанства љубави и рата. У северној Сирији бог рата Астапи и богиња заклетве Ишара су посведочени још у 3. миленијуму пре Хр. Значајну улогује имао и бог подземља, вавилонског порекла, Нергал као и Аллани, богиња доњег света. Нешто мању улогу су имала соларна и лунарна божанства Шимеги и Кушу. Обожавани су (мада донекле деперсонализовано) небо и земља, божанства река и планина. Аштаби, бог рата, обожаван у Ебли пре хуритске експанзије у Сирији, такође је ушао у хуритски пантеон.

Тешшупов главни ривал за превласт био је бог Кумарби/Даган, представник хтонских сила. Његово култно средиште било је Уркешу. Њихов сукоб опеван је у митском циклусу који се састоји од песама које су сачуване у хетитској верзији. Циклус почиње Песмом о Кумарбију а завршава Песмом о Уликуми. Прво је Алалу био небески краљ али га је бог неба Ану отерао са престола. Кумарби, потомак Алалуа се побунио против Ануа и у борби је одгризао његове гениталије али је при томе оплођен. Најмоћнији Ануов потомак био је Тешшуп, кога је Кумарби покушао да поједе, али је уместо тога добио камен. Борба између Тешшупа и Кумарбија која је уследила укључује низ епизода у којима Кумарби, покушавајући да постигне победу, рађа једно за другим моћна, иако брутална створења да буду побеђена, у чему каткад помаже Тешшупова сестра. У последњој од ових епизода Кумарби се копулира са огромном стеном и тако рађа базалтно чудовиште Уликуми, које је посадио на раме хуритског Атласа. Уликуми расте док не дотакне небо, али Еа и прави богови доносе бакарно оруђе којим су небо и земља расцепљени, и користе га да одвоје Уликумија од Убелурија, омогућавајући Тешшупу да победи и овог противника. Хуритски мит очигледно је стигао до западних обала Анадолије и одатле је пренет преко Егејског мора, прошавши кроз неке трансформације.

Култ је укључивао жртвовање а многе праксе су опстале у хетитској религији Анадолије, пре свега магијске и пророчке. Храмови који су пронађени су скромних димензија а највероватније да су грађени на локацијама у вези са којима су постојала локална религијска предања. Преминули су сахрањивани изван насеља.Одјеци хуритских верских предања одражавају се и у Библији. Недавно је у Богазкоју откривена тзв. Песма ослобођења, насловљена према колофонима самих древних рукописа. Запис је двојезичан, хуритски са преводом на хетитски језик. Композиција укључује параболе, митолошку сцену и причу са историјским окружењем. Смештена је у древну Елбу којом влада краљ Мегу. Богови захтевају да се у граду отпусте дугови а робови ослободе али краљ не успева да у то увери градски савет састављен од богатих и моћних олигарха. Тада пред савет старешина ступа сам бог Тешшуп притиснут дуговима, гладан и наг. Племићи кажу да би избавили Тешшупа, ако то икад буде потребно, али да неће ослободити своје робове. Мегу се, стога, клања пред Тешупом у јадиковцима и молитви а затим на своју руку уводи опрост дугова. У делимично очуваној сцени, говорник преноси Тешшупову поруку Мегуу и Ебли - ако поступе по вољи богова и уведу опрост дугова, Ебла ће просперирати и бити победничка. Али ако то не ураде, Тешуп ће уништити Еблу разбивши град попут чаше. Ово је веома слично речима библијских пророка, пре свега Јеремије, који преноси поруку Јахвеа Јуди и њеним царевима (Јер 34:17). Очигледно, богати грађани Ебле, попут оних у Јерусалиму хиљаду година касније, нису послушали пророково упозорење нити божанску заповест, јер је град заиста насилно уништен око 1600. пре Хр.

[1]У Библији се спомињу као предизраилски становници Ханана, Хорити.У Судијама се спомиње Самагар, син Анатов (3:31). И ово је хуритско теофорично име изведено из имена богиње Аimigi.Глинене плоче пронађене у Таанаху и у Сихему (средишња Палестина) садрже хуритска лична имена. Могуће је да је Хамор Хивит, који је повезан са градом Сихемом, био Хурит. Други хивитски/хуритски центри били су Гаваон, Јерусалим/Јевус (ИНав 3-7; 11:19) и ливанске и хермонске планинске области Либан (Суд 3:3; ИНав 11:3).  Према Ел Амарна-таблицама јевусетски владар Јерусалима носио име је које значи слуга (богиње) Хепе. Хепа је скраћени облик имена Хепат, или Хебат, богиње која припада хуритском пантеону. Потомак овог краља Орнан, који је продао Давиду место за будући храм Јахвеа (2 Сам 24:18 и даље; уп., 1. Лет. 21:18) такође је имао хуритско име (или титулу). Према неким схватањим и име Урије Хетита (2Сам 11:3) имало је хуристко порекло.Стога, неколико група које се спомињу у Старом завету (Јевусеји, Хивити, Хорити) вероватно су биле подгрупе Хурита.