МОТИВ СНОВА У ПРИПОВЕСТИ О ЈОСИФУ (1. део ): од господара снова до тумача снова господара (фараона)

Снови су најупечатљиви мотив који се јавља у приповести о Јосифу. Јосиф је (макар и иронично) назван господар снова (Пост 37:19). Иронична титула се показује истинитом иако Јосиф господари свиме осим својим сновима. Заправо, одустајање снова у смислу господарења, омогућује разрешење ситуације коју индукују Јосифови снови и неразумевање снова, како од породице тако и од стране Јосифа. 

Снови на древном Оријенту сматрани су средством божанског откривења без обзира да ли су их људи добијали спонтано или су их индуковали ритуалним радњама са циљем добијања божанског откривења (тзв. инкубацијски снови). Припрема за инкубацијски сан је укључивала аскезу и ноћење на сакралној локацији (при храму или месту одређеном за храм). Постоје, нпр., схватања да Еп о Гилгамешу представља Утнампиштима као сневача који ноћи у кући од трске (храму) у ишчекивању инкубацијског сна (XI, 24-27). Непосредни опис икубацијског сна дат је на Гудеином цилиндру А (CylA). Гудеини цилиндри А и Б сматрају се стандардним обрасцем храм-градитељског жанра који своје одјеке има  у Светом писму (Изл 19-40; 1Цар 3:4–15). Слично, Соломонов иккубацијски сан повезан је ноћењем на сакралној локацији у складу са древнооријенталном владарском праксом. Значајни примери теофанијских снова на подручју библијског Оријента су: сан Тутмозиса  IV (Sph. Stela, 8 if.); 4 Мернептахов сан (KarnakStela, 28 if.); 5 Даниелов сан (Aqhati, 17 if.); 6 сан Лугалбанде; 7 Набонидов сан (Istanbulstela, vi); 8 сан Птоломеја Сотера (PlutarchDeIsideetOsiride, xxviii), сан Гилгамеша; сан поглавице Бекхтена.

Тумачење снова било је значајно и углавном повезано са најдаровитијим припадницима свештеничког реда. У Јосиф-наративу тумачи се означавају туђицом חַרְטֹם  (ḥarṭummîm). Она је, вероватно, изведена из египатске титуле поглавар лектор-свештеника (ẖry-ḥbḥry-tp) која је ушла у јеврејски текст. Означава класу професионалних тумача образованих у тзв. кући живота. Идиом писар-лектор куће живота односила се на најдаровитије припаднике ḥarṭummîm-реда који су повезивани и са магијским вештинама (Изл 7:11). Египатски приручник снова садржи преко 200 тумачења. Древни маги Египта користили су спољашња средства (дедуктивно прорицање) или су се ослањали на сопствену свест (индуктивно прорицање). Поред вештине тумачења снова (онеиромантија) пророчке праксе су укључивале: беломантију (гатање помоћу стрела), хепатоскопију (гатање испитивањем јетре животиње) и астрологију. Јосиф је описан као практикант индуктивног прорицања, мада га спомен пехара за прорицање (והואנחשיחנ . שבו, 44:4-5) доводи у вези са лекамантијом као видом дедуктивног прорицања.

Најзначајнија древнооријентална паралела са Јосиф-наративом која повезује мотив снова у египатској књижевности са Јосифом је тзв. стела глади. Текст датира из времена Птоломеја (око 187. пре Хр), а радња је смештена у време фараона Џосера (3. миленијум пре Хр) Стела говори о седам година глади које су најављене сном који фараону обећава окончање глади. Сличан наратив има БМ 10565 папирус. Говори о седам плодних и седам неплодних година, а у вези са Нилом и његовим плављењем. Упечатљивија паралела је и Берлин 23071 папирус (1-2. в. хр. ере) који преноси приповест из персијског или јелинског Египта спомињући седмогодишњу глад, надзорника којег је цар именовао да реши проблем и храм Хелиополиса (уп. Пост 41:45). Текстови укључују теофанијске снове којима су најављени периоди глади, тумачења и савете.

Оријентални контекст мотива снова наглашен је теофанијским сновима који прожимају само Свето писмо од Аврамових савезних до Павлових мисионарских снова (Дап 16:9). Библијски теофанијски снови могу да се поделе на: 1) снове поруке и 2) симболичне снове. Подела на ове групе је условна и можда сувише модерна, али може да допринесе обликовању јаснијих увида.[1] 

Соломонов инкубацијски сан и снови из ранијих приповести о праоцима су махом снове поруке. Каснији старозаветни наративи углавном садрже симболичне снове који захтевају (или макар подразумевају) тумачење. Симболички снови су присутни у значајним новелама дијаспоре (Јст 1:1а-о; 10:2а-ј; Дн 2; 4). Овом типу припада сан мадијанског војника (Суд 7:13-14) и читав низ снова описаних у девтероканонским и апокрифним списима (Ен 83-90; 4Јзд, 11:1-12:6). Јосиф први библијски лик повезан са симболичким сновима иначе страним и египатској књижевности која обилује сновима поруке (уп. Пост 15:12-21; 20:3-7; 28:12-17; 31:11-13; 31:24; 46:2-7). 

У Светом писму симболични снови јављају у паровима и чешће примају их примају неизраилци, тако да нису само средство божанског откривења већ и промовисања и потврде надахнућа и мудрости тумача. Изузетак је девтероканонски Мардохејев сан. Приповест о Јестири је карактеристична и по антитипској сцени у којој откривење и померање акције не долази кроз сан, већ кроз његово изостајање (Јст 6:1). Јосиф и Данило су паралеле уз мања одступања. Обојица су изгнаници и дворјани, стоје насупрот професионалних тумача снова и бивају награђени. Данило се, макар у случају првог сна који тумачи, сусреће са тежим задатком, а извршење је у сенци смртне пресуде. У Јосиф-наративу снови су синхрони док су код Данила временски одељени или хронолошки повезани. Данило, за разлику од Јосифа који тумачи снове потпуно непосредно, у оба случаја купује време пре тумачења. Обојица тумача способност тумачења не приписују себи, већ јасно упућују на Бога као оног коме припада познавање и давање снова, У оба случаја Бог брине о царевом миру (добробити). И фараон и Навуходоносор претпостављају да јеврејски тумачи имају квалификациједворских мага и да су само бољи од других, али и Јосиф и Данило поричу ту претпоставку и истичу да је Бог, а не њихове способности, извор тумачења. Иако изрази скромности, они служе и да се сами тумачи посредно представе као изузетни примаоци божанске поруке.

 

Често се поставља питање карактера Јосифових снова. Наратор их не доводи непосредно у везу са Богом. Тек Јосифовим ретроактивним тумачењем не толико снова, колико сопствених животних траума, снови добијају пророчки карактер. Унутар непосредног окружења, међутим, поставља се питање да ли је Јосиф сневач или пуки сањалица који, подстакнут очевом благонаклоношћу, у снове пројектује тежње за доминацијом над браћом коју је раније тужакао оцу(Пост 37:2)? Једно је јасно - Јосифови снови (Пост 37:5-11) функционишу као најава заплета за причу о Јаковљевој породици и они одређују тренутне и позније односе. Јосифов егоизам узрокован Јаковљевим фаворизовањем узрокује ривалство међу браћом. Снови самоувереног младића стављају у центар не само породице, већ и света. Он обликује нереално идеализовану слику о себи, мотивисан жељом за првенством. Р. Алтер говори о Јосифовом адолесцентском нарцизму који га води томе да сања како му се клањају (חוה) не само чланови породице, већ и космичка тела.  Глагол којим се описује поклоњење породице у Јосифовим речима обично се користи у односу на чин поштовања према божанству. Његове речи да чујете шта сам сањао (37:6) наглашавају Јосифово узбуђење сновима. Он се понаша као размажено, самоуверено, егоцентрично дете, највероватније подстакнуто нездравом Јаковљевом наклоношћу која га наводи да верује у сопствену безграничну важност. Чак и аутори који упозоравају да пренаглашавање Јосифових карактерних мана није у складу са библијском приповешћу признају да имплицитни аутор ликове приповести описује у оквиру етичких принципа који представљају прихватљиво понашање, док је Јосиф мало изнад.

Први Јосифов сан резонира у фараоновом сну (41:5-7.22-24), Јосифовом управљању житницама Египта (41:46-57) и сусрету са браћом (42:6-11). Он је свепрожимајући мотив приповести. Приповедач посредно упућује на провиђење и божански суверенитет који је иза дешавања. Јосифове реакције на те – чак и њему – нејасне путеве провиђења откривају једну комплексну, делимично и растрзану, личност. Он каткад није свестан разлога својих поступака будући да су они последица низа међусобно супротстављених осећања. Јосифово унапређење на позицију великог везира Египта поставља темељ за могуће остварење младалачких снова. Веза догађаја описаних у Пост 42 са сновима је јасно истакнута, али не кроз разумевање или тумачење снова, већ сећање на њих (42:9). Јосиф још увек није свестан поруке својих снова иако, заједно са читаоцем, прпеознаје значај слике снопова који се клањају (37:7 уп. Пост 43:26; 44:14; 50:18). Мотив сећања је један од кључних мотива приповести, повезан са концептом раста у знању, схватању значења.

Ниједан од ликова не схвата смисао Јосифових снова одмах. Чак и Јосифово заборављање (Пост 41:51) доказ је његовог сећања. Сећање је средишњи концепт у заплету о Јосиф-наративом. Цела прича о Јосифу може се сажимати на један императив – сетити се, схватити и испунити. Братско поклоњењеможе да се схвати само као испуњење првог сна. Испуњење другог сна захтева поклоњење свих чланова породице. Јосиф браћу суочава са проживљавањем сопственог искуства (Пост 42:9.17.36 уп. 37:23.29), али његов груб однос према њима прошаран је избијањем емоција и љубазним опхођењем (42:24-27; 43:30). Да ли је Јосифово грубо опхођење са браћом покушај освете или обликовања околности за испуњење другог сна?[2]

Други сан, укључује астрономску симболику познату на древном Оријенту. То показује да Јосифове асприрације се на тичу само примарне породице, већ да имају космолошку димензију. То браћи пред оцем служи као доказ Јосифове ароганције и дрскости. Овај сан је самостална књижевнајединица, а не само дуплирање првог сна. Он има важну наративну функцију. У Јосифовом првом сну сви актери су приказани симболом, сноповима.У другом сну Јосиф није приказан симболом већ непосредно. Сан о небеским телима има своје рефлексије у древнооријенталној књижевности која зна за концепт небеских тела која одају почаст великој личности је познат мотив. Најбоља паралела је сиријска верзија Приче о Ахикару где се Сенахериб упоређује са богом неба који командује громовима и муњама, Сунцем, Месецом и звездама.

 

Јосиф снове представља уметничким стилом самозадовољног тинејџера који браћи ставља со на рану наговештавајући да је очево фаворизовање тек део оног што му је живот наменио. Први сан Јосифа има пољопривредно окружење, други космолошко. Слика је сугестивна, има бласфемичне призвуке и сведочи о охолости сањара јер небеска тела се клањају само Богу (Пс 148:1.3; Јов 38:6-7). Само цар стварања има поштовање космоса. У Старом завету нема другог примера да се Сунце, Месец и звезде, војска небеска клања човеку (Нем 9:6). Сан преокреће не само однос родитељ-дете, већ нарушава искључиви Божији суверенитет над небеским телима (Пс 148:1.3; Јов 38:6-7).Јосифов први сан се састоји од три сцене, од којих је свака уведена са гле (הנה). Јосифов други сан почиње истим уводником (הנה), али садржи једну сцену. Сличност је само формална. Снови имају заједничко језгро у приказу Јосифове узвишености, али други сан битно надмашује први. Толико је комплексан, славодбитан и захтеван да се испуњава у етапама и у коначном смислу остаје неиспуњен (будући да му се мајка не клања), осим уколико се слика не схвати као општа референца на свеукупност Јосифове породице.

Каткад се Јосифов други сан препознаје као наративно сувишан и последица невештог уклапања извора. То би, међутим, водило поједностављењу приче о Јосифу у наративном и теолошком смислу. Јосифови снови су суштинска наративна компонента заплета и не могу се уклонити из ње а да се не оштети цео наратив.У Јосифовом другом сну, Сунце, Месец и звезде падају пред њим као да је Бог.  Чини се да Јосифов други сан имплицира критику Јосифовог карактера. Ликови у приповести нису црно-бели. Прича о Јосифу говори и о развоју браће и о развоју Јосифа. Штавише, Јосиф-наратив можда сугерише да снови нису увек небеска откровења којима се као таквима може веровати, као и да могу садржати људску хиперболу којом сањари додају садржају.  Други сан је узнемирујући како због Јаковљевог тумачења, тако и због слике која је бласфемична.

Неки аутори сматрају да опис братског поклоњења до земље (הוצ אר ,ול-ווחתשי, Пост 43:26, види: ותשתחוין לאלמתי у 37:7 уп. 37:7; 42:6; 44:16) представља испуњење Јосифових младалачких снова чиме се окончава тема снова у наративу, други сматрају да се Јосифови снови, заправо, не испуњавају приликом првог и другог сусрета са породицом, већ приликом последњег поклоњења када се браћа клањају Јосифу, а не египатском великашу. Право испуњење сна остављено је тек за крај читавог наратива (50:15-21).

Браћа су узнемирена сновима који наговештавају владавину брата (המלך תמלך עלינו, Пост 37:8). То представља мотив царског достојанства повезан са ранијим обећањима датим праоцу Аврааму (Пост 17:6.16 уп. 22:17б-18 уп. Суд 9:2.6.8; Јер 33:21.26; 2Дн 9:26.30). Наглашено понављање мотива поклоњења (חוה) појавачава слику и изазива и критику, иначе Јосифу наклоњеног, Јакова (Пост 37:10). Међутим, чини се да управо усредсређеност на овај аспект сна у братском (или породичном) тумачењу, представља основну грешку јер у потпуности губи из вида пољопривредне слике које се потом понављају кроз наратив и постају главно средство испуњења сна.

Јосифов лични однос према сновима прилично сложен. Током већег дела живота у Египту, Јосиф није у стању да уради ништа у вези са њима. Не само да није у стању да оствари снове, већ показује и апатију према њима (41:51). Међутим, заборав наглашен именом његовог сина је краткотрајан, тачније он је више Јосифова жеља него стварност. При сусрету са браћом одмах се сећа снова (42:9). Значајно је да Јосифова браћа бурну реагују и на Јосифов први сан, док тек други сан изазива Јаковљеву критику, и то прилично благу. Смета му идеја да ће се поклонити пред сином (као што је накед морао да се клања пред братом (Пост 37:10 уп. Пост 33:3), али узима у обзир могућност да Јосифови снови наговештавају истину (37:11). Поверење и наклоност према Јосифу су поново потврђени у следећим одломцима када га Јаков да провери његову браћу.

Разлог Јосифове провокације браће остаје нејасан, али приповедач не крије да његови поступци изазивају грех браће и нарушавају мир.  Вреди приметити игру речи која се овде користи између речи שָׁלֹֽם и חלום (мир и сан, 37:4-5). Једна сцена се завршава речју שָׁלֹֽם док следећа почиње речју חלום. Јосифови егоцентрични снови продубљују немир у породици.

Окидач наратива који сањарење недозрелог дечака чини главним покретачем читаве приповести је реакција браће. Јосифови снови су аспиративни, али фокусирани. Он има за циљ да буде, у најмању руку, средишњи део, доминантни члан породице. Јосиф наводи два низа самовеличавајућих снова које би разборит тинејџер задржао за себе. Објављујући снове браћи као да их свесно гура преко границе. Јаковљева љубав и братска мржња према Јосифу постављају темеље за следеће догађаје.Браћа не сумњају у испуњење снова. Напротив, толико су убеђени у њихов пророчки карактер да се лично ангажују на спречавању њиховог остварења и, парадоксално, доприносе њиховом испуњењу (37:18 и даље; 42:6).

Јосифови снови имају пресудну улогу у приповести. Ониуводе и воде развој Јосиф-наратива осликавајући и подстичући братску борбу за превласт. Први сан (Пост 37:5-7) који изазива бурну реакцију браће (37:8) уоквирен је референцама на мржњу према Јосифу (37:5.8). Снови се испуњавају посредством Јосифовог уздизања на место великог везира Египта. Њихово испуњење, међутим, показује да порука снова није Јосифово господарање над браћом, већ његово служење спасењу њихових живота. Утицај Провиђења не елиминише одговорност људи. Јосиф опрашта злочин браће, али га ипак недвосмислено описује као зло (50:20). Божанско провиђење продају преображава у послање. Бог може надјачати људско зло да би остварио своју божанску добру сврху, а теофанијски снови остварују се упркос свим људским противљењима. Штавише, противљење убрзава тријумф Провиђења. Читав наратив говори о процесу сазревања који је омогућује потоњи увид. Намеће се још једно питање: да ли Бог користи Јосифову ароганцију подстичући је сновима (и способношћу тумачења снова) или су снови производ његовог егоцентризма, а способност тумачења последица његове интелигенције? Бог који користи зло старије браће, да би довео до доброг резулата (Пост 50:20), можда на исти начин користи и Јосифову младалачку недозрелост, самозаљубљеност и егоцентризам, можда чак и пошто ју је претходно подстакао сновима? Читалац уочава да Јаковљева старост и љубав према Ревеки представља разлог фаворизовања Јосифа (уп. 37:3). То, међутим, не може да објасни божанско фаворизовање. Јаков благо реагује можда подрозревајући да су снови теофанијски. Да ли је Јосиф је био под божанском принудом да браћи исприча снове? Ова питања остају без поузданог одговора, али општи утисак је да је Бог укључен у збивања све до краја наратива када снови добијају свој смисао и (делимично) испуњење (Пост 40:8; 41:16.25.28). Приказани су као Божји скривени пут. Оно своје оправдање има у општем добру. Међутим, пут до општег добра је био трновит, јер да би Јосиф разумео да снови указују на улогу за породицу, а не у породици, односно да  је привилегован не као онај који прима нарочиту љубав Божију, већ као онај који ту љубав посредује, био је потребан дуг пут обележен драматичним успонима и падовима.

Снови добијају знатно више текстуалног простора од других разлога за мржњу браће. Они га препознају као господара снова, а њихов узвик на оригиналном језику рефлектује огорчење. Снови служе као последња кап учвршћујући мржњу описану почетним стиховима. Приповест почиње сценом природне братске љубоморе, емоцијама неповерења и родитељске љубави. Они изазивају радозналост, недореченост и постављају Јосифа као средишњу личност. Брзи низ гледишта у првих стихова уводи сукоб који ће се провлачити кроз целу приповест. У први план су стављени безбрижна сцена младости повлашћеног сина (37:2-3) и токсична емоционална раван браће и мржња према Јосифу (37:4). Међутим, Јосиф није идеализован. Као да постоје два типа знања, мудрости и разумевања које карактеришу Јосифа. И док његово знање које се тиче административних способности је констатно и показује се како у Потиферевом дому, тако и у тамници, на двору и у управљању земљом. Међутим, његово разумевање у односу на сопствену улогу према породици захтева сазрервање, драматичне сусрете са собом и дригим(а). Јосиф показује ограничено разумевање Божијих намера за себе. Синовима даје имена која сугеришу да је у потпуности раскрстио са Хананом и породицом, те да Божије дело препознаје у сопственом избављењу из јаме и тамнице  (Пост 41:51-52).

Наратив је сновима постављен на два нивоа. У физичком свету покретач дешавања је човек. То читаоцима помаже да се повежу са искуством главног лика. Бог се у приповести  ретко помиње непосредно (Пост 39:2-5; 50:17-15), али је његов утицај увек присутан и свепрожимајући. Јосиф доводи снове у сферу јаве,  из метафизичког у физичко. Бог је Јосифов ментор присутан у оба света. Јосифови снови су и везивно ткиво које приповест држи на окупу у складној целини. Испричани су на почетку приче, али се испуњавају на крају. Заговорници теорије извора сматрали су да најстарија Ј-верзија наратива је била радикално другачија од коначне и да није укључивала Јосифове снове. Међутим, без дечака који је сањао о величини, приповест потпуно губи кохерентност целине. Стратешке секвенце упаривања снова су кључни показатељ јединства и добро осмишљеног плана наратива. Снови служе за ескалацију компликација и наратор свесно ставља до знања да је разговор о сновима подстакао сукоб који је уследио (37:5-7). Они читаоца припремају за успоне и падове који следе.

Породична драма почиње очинским фаворизовањем, али се фокус помера на братски сукоб и божанско изабрање. То води плану за братоубиство (Пост 37:19–20) које има за циљ спречавање испуњења снова. Овај чин, преобликован у продају брата представља са једне стране покушај да се снови остваре и, истовремно, неопходни корак ка њиховом остварењу. Приповедач открива да то што су снови повезани са Јосифовим егоцентризмом не умањује њихов пророчки карактер. Све је усмерено на спасење изабране породице од глади и та тема се сукцесивно развија у Пост 45:4–7. Пост 37:5–8 и обликује наративни лук који сеже до Пост 45. Садржај између ова два наративна стубаоткрива божанско обећање и вођство.

 
[1]Библија доноси неколико симболичких снова, толико јасних да готово не захтевају тумачење, као и низ снова порука који захтевају промишљање о садржају. Јосифови снови се тумаче само у детаљима које чланови породице препознају као актуелне и то по једноставној аналогији. То се може рећи и за сан мадијанског војника који, сасвим јасно, рефлектује страхове сневача. Тумачење је једноставно и тумачи се не називају мудрацима. Наслућујемо да су Јосифови снови теофанијски, али то не тврде ни Јосиф ни пиповедач. Знамо да је Бог са Јосифом у Египту (Пост 39:2-3), али то доноси добро другима, а не самом Јосифу. Контекст, штавише, сугерише да се ради о сновима аспирације. Међутим, теофанијски снови и снови аспирације не морају да буду међусобно искључиви.
[2]Братска селџа (42:6) Јосифа подсећа не на проживљене невоље, већ на младалачке снове, жељу за њиховим остврењем (42:9). Ипак, сама селџа у овом тренутку није испуњење снова. Други сан захтева поклоњење Јакова и Венијамина. Обавезујући браћу на повратак са Венијамином, Јосиф ствара услове за његово испуњење, можда очекујући да ће и сам Јаков пре кренути пут Египта него се одвојити од најмађег сина. Ово би могло да објасни Јософово вишеструко распитивање за очево здравље у тренутку поновног сусрета са браћом. Можда се пита да ли је, захтевом  да Венијамин дође у Египат, угрозио очево здравље или чак живот. Касније сазнајемо да је то заиста било могуће (Пост 44:31). Коначно, Јосиф се открива браћи, љубав надјачава охолост. Он организује очев долазак у Египат и клања се пред њим остављајући сан неиспуњеним (48:12 уп. 46:29; 47:1). Неки аутори су негирали да Јосифови поступци у односу на браћу оријентисани, макар примарно, жељом да створи услове за испуњење младалачких снова те да се пре може говорити о сложеној корелацији између снова и Јосифове жеље да види Венијамина, између прошлих догађаја и садашњег разумевања. Према овом схватању, Јосифов захтев је средство тестирање и осветљавање снова, дубљег сагледавања односа прошлости и садашњости.  Ако је Јосиф чак и тежио остварењу снова, знао је да не мора дадоприноси остварењу (уп. 41:32). Штавише, да је хтео да их самостално оствари у било ком тренутку од  када је постао велики везир, могао је да посети своју породицу. Он, међутим, не само да то не чини, већ напротив он се труди да заборави тај део свог живота.