Израелски археолог Надав Нааман (NadavNa’aman) чланком објављеним у JournaloftheInstituteofArchaeologyofTelAvivUniversity дао је нови замах теорији да се првобитни град Јерусалим био организован не око јужног брда (област данас позната као Давидов град), већ око северне Храмовне горе. Два узвишењасу удаљена свега пар стотина метара, али избор средишта древно-јеврејске престонице је битан за разумевање односа Израилаца према предизраилком наслеђу Ханана.

 

У новом раду Нааман је испитао глиптичне и писане артефакте из Офела и традиционалног Давидовог града који датирају из средњег и касног Бронзаног доба (2000–1200. пре Хр.). Нааман тврди да је убедљиво већа количина таквих нала повезана са Офелом и Храмовном говором и да то сведочи да је управо Храмовна гора била верски и административни центар преизраилског Јерусалима, те да Соломонова изградња храма на овој локацији није била револуционарни корак у историји града, већ природни наставак дотадашње градске историје. Значај Наамановог рада је у томе што већ постојећој теорији пружа утемељење у стварним археолошким доказима. Раније се ова теорија темељила на  аргумената из тишине или студијама у којима се Јерусалим поредио другим хананским градовима. Полазило се од претпоставке да је северно брдо (Храмовна гора) позиција која се могла добро бранити што ју је чинило идеалним кандидатом за храмове и палате. По овом схватању Јеруслаим средњег Бронзаног доба обухватао је Храмску гору, већи део данашње јерменске и хришћанске четврти налазио се ван њених зидина. Град се на југ ширио у временима просперитета и раста. Како је већи део области Храмовне горе недоступан за археолошка истраживања или уништен каснијим иродовским и римским грађевинским пројектима, археолози нису могли наћи доказе којима би потврдили своје претпоставке. Са друге стране, археолошки налази на јужном (југоисточном) брду учинили су да се ова локација и њена околина прихвате као средиште древног Јерусалима и тзв. Давидов град. Сматрало се логичним да се Давидова палата, административни и политички центар постави насупрот горе на којој се налазило светиште и пре него је на њој Соломон подигао храм. Осим тога, југоисточно брдо се налазило у близини извора Гихона и било је утврђено одбранбеним зидом. Гихон је главни извор воде у овом региону и омогућио је развој оближње урбаног средишта. То је била колација коју је давид заузео освајајући древни Јевус, док је тек под Соломоном Храмовна гора послтала и админисративни центар (средине 10. в. пре Хр.). Заговорници традиционалног схватања се суочавају са неколико изазова. Најзначајнији је недостатак архитектонских остатака на југоисточном брду, остатака који би морали да постоје уколико верујемо Амарна-писмима која потврђују постојање предизраилксе палате у Јерусалиму. Обично се тврдило да су то биле крхе зграде уништене и распршене опсежним грађевинским операцијама које су касније спроведене у овим областима.

Нааман сугерише да је још неидентификовани утврђени коридор повезивао северно и јужно брдо града, а и да су без таквог коридора могла постојати два одвојена система утврђења, природна фортификација на северу и бедемска на југоистоку. Ипак, главни аргумент који износи тиче се велике количине глиптичког материјала пронађеног у Офелу, подножју  Храмовне горе. Нарочит значај даје открићу два фрагмента клинописа које препознаје као лакмус тест за рани урбани живот на Храмовној гори. Два фрагмента клинописа (Јерусалим 1 и Јерусалим 2) откривена су у мокром просејавању земље сакупљене у ископинама Офела, области која се налази у подножју Храмовне горе.

Фрагмент клинописа откривен је 2009. год. Садржи почетак од пет редова на аверсу и четири на реверсу. Исписан је писмом који подсећа на тзв, јерусалимску Амарну (ЕА 285–291) због чега се датира у 14. в. пре Хр. Неки чак сматрају да је у питању фрагмент Амарна-писма, односно његовог преписа. Плоча је направљена од земље terrarosaуобичајене за средишња брда Ханана и можда је локалне израде, настала у области Јерусалима. Квалитет писања указује на то да писано у дуктусу прикладном за међународну кореспонденцију, али Кристофер Ролстон (Christopher Rollston) је указао да не треба журити са закључцима. Наиме, мали број сачуваних знакова није адекватан за препознавање жанра. Фрагмент је, стога, можда део писма, правног документа или административна плоча те је најбоље не покушавати да постављамо историјски контекст или чак жанр. Иако уважава Ролстонову критику, Нааман истиче да се она не дотиче битне ствари - места производње плочице.

Он истиче да су стотине плоча послате у касном Бронзаном добу из Ханана у Египат, али да није откривена ниједна која је ишла у супротном смеру, а да су клинописи овог времена откривени у Ханану су примери интерне преписке између градова-држава, економских, административних и научних таблица. Воља египатских господара хананским вазалима вероватно је саопштавана усмено, преко гласника. Ниједна копија писма послатог из Ханана у Египат никада није откривена изазива сумњу у вези са хипотезом да је фрагмент Јерусалим 1 копија писма. Штавише Нааман сматра да плочица није израђена у Јерусалиму, већ у неком другом хаананском граду. Његова претпоставка је да је то Сихем, чије се тло добро уклапа у петрографски састав фрагмента. Она је у Јерусалим, дакле, послата као део интерне дворске преписке. 

 

Фрагмент откривен у ископавањима Офела 2013. год.  Садржи само четири клинаста знака, а плочица је направљена од материјала који садржи типично египатске седименте Нила. Фрагмент је, дакле, део јединственог краљевског писма упућеног са египатског двора владару Јерусалима. Ред 2 аверса је транскрибован  и преведен као: бити скуп, драгоцен. Преводиоци су претпоставили да се uqqur изводи из aqāru. Међутим, Амарна-писма која је фараон слао хананским вазалима одишу заповедним тоном. Вероватније је, стога, uqqur тумачити као императив изведен од naqāru у значењу рушити, срушити. Остаје непознато шта краљ Јерусалима морао да сруши по наређењу фараона.

Два, админастривна текста пронађена су у области Офела који је знатно удаљен од југоисточног брда, а у подножју  Храмовне горе. Ово сугерише да је управо Храмовна гора била административно средиште тадашњег јерусалима, док је југоисточно брдо било слабо насељено подручје због чега и нема регистрованих архитекстонских остатака на њему. Овакав избор локације је био и стратешки јер је Храмовна гора природно заштићена, контролише околне регионе и доминира доњим брдом на југу. Југоисточно брдо је, пак, било подложно освајања.

На оов је 2000- год. указао Кнауф (Knauf) представивши резултате испитивања археолошких налаза касног Бронзаног и Гвозденог доба. Закључио је `Абди-Кхепин и Давидов Јерусалим леже закопани испод иродијанско-исламске структуре Храмовне горе. Хипотезу су развили други научници детаљно испитавши резултате археолошких ископавања  са југоисточног брда закључивши да је овај део града био насељен само у периодима раста урбане културе и економског просперитета. Указали су да је оваква процена урбаног развоја Јерусалима у сагласности са сазнањима о развоју других градова 2. миленијума пре Хр. у брдској области. Сихем, Ветил и Хеврон су, такође, били смештени на пројектованим хумкама. Претпостављене димензије тадашње хумке Храмовне горе површином одговарају помнеутим брдским насељима. Закључак је био да је током 2. миленијума и раног 1. миленијума пре Хр. — до велике територијалне експанзије Јерусалима у Гвозденом добу IIB... Јерусалим био лоциран на хумци која је касније сравњена и затворена испод иродијанске платформе. Остало је нејасно како је Храмовна гора била повезана са утврђеном изграђеном на југоисточном брду и постало је јасно да природа барем неких остатака средње Бронзе на врху Давидовог града, као и обим средњег Бронзаног града, остају загонетка. Ова спекулативна хипотеза наишла је на оштре критике традиционалиста.

Заговорници традиционалног схватања су на бази расположивих података закључили да на Храмовној гори није пронађена грнчарија  средњег Бронзаног доба које је било период процвата и да локација није могла бити средишња у овом периоду. Одбранбени зид широк 2-4м био је изграђен на источној страни, како би – логично – одбранио административни центар. Извор је био саставни део ограђеног простора средњег Бронзаног доба који је обухватао југоисточно брдо и био одвојен од Храмске горе која се налази северно од њега. Датирање Гихонске куле којом је брањен извор предмет је спорова међу научницима. Чини се да је најпре изграђена у 17-16.в. пре Хр., а уништена у 15.в. Гихон је остао неутврђен до краја 9. в. пре Хр. можда као саставни део града чије је средиште било на југоисточном брду. 

Атмосферу у граду и двору документована је једним Амарне писмом. Наиме тзв. ʻАбди-Хебиних писамо садржи одломак који се директно односи на краљевску палату. У овом писму (ЕА 287), краљ Јерусалима се жали да је египатски гарнизон нубијских (кушитских) војника који је насилно упао у његову палату, угрозио му живот и одузео производе (вероватно храну, уље и сукно). Писмо из 14. в. пре Хр (или и раније) сведочи да је у Јерусалиму постојала палата и да је служила као седиште краља и његових званичника.  Међутим, на овом простору југоисточног узвишења није пронађен икакав траг иједне јавне зграде из наведеног периода, тако да је потребно да се потражи негде другде, а то место је Храмовна гора. 

 

Тачно је да је на источној падини Храмовне горе откривено је мало остатака из периода средњег Бронзаног доба, али јужна падина пружа другачију слику. Подарила је поменуте фрагментарне плоче клинописа, десетине була и скарабеја са египатским иконографским мотивима. У Офелу је пронађено деведесет четири артефакта са египатским иконографским мотивима. Међу њима, је неколико фигурица и амулета, бодеж и неколико комада слоноваче, 29 скарабеја и фрагментованих була су из прве половина 2. миленијума пре Хр. Булама су запечаћивале разне врсте артефаката. Приликом отпечаћивања печати су одлагани. Буле, стога, одражавају економске или административне активности. Иконографски стил открива да су макар неке биле египатске. Такође, локално произведени ханански скајбери су имитирали египатске оригинале и често  коришћени су у Ханану током 2. миленијума пре Хр. Тиме се објашњава сличност јерусалимских скајбера и була са египатским. Тешко да су ови артефакти су на подручје Офела са југоисточне горе.

Ови артефакти су морали да понесу са Храмовне горе која се налази изнад Офела. Дакле, буле и скарабеји који припадају првој половини 2. миленијума једини су остаци обимних привредних и административних операција које су се одвијале у јавним зградама на Храмовној гори, закључује Нааман додајући да је очигледно је да је број скарабеја и була из 2. миленијума пре Хр. откопаних у области близу Храмовне горе већи од броја оних откривених у ископавањима на југоисточном брду. Када се узме у обзир да су артефакти откривени у области Офела само део укупног броја артефаката првобитно лоцираних на Храмској гори, они указују на централно место Храмске горе у економији и администрацији тадашњег Јерусалима.Ови налази заједно одражавају економију и културу јерусалимске краљевске палате и храма у 2. миленијуму пре Хр.

Коначна слика је збуњујућа. С једне стране, неутврђена Храмовна гора као место краљевске палате, сакралног комплекса и вероватно економско и административно средиште града већ у 2. миленијуму пре Хр. С друге стране, утврђења која су обухватала југоисточно брдо чинила су посебну урбану целину, одвојену од Храмовне горе. У  Офелу близу Храмовне горе нису откривени архитектонски остаци из средњег или касног Бронзаног доба, а у ископавањима југоисточног брда није откривен коридор који повезује два дела града (што не значи да није постојао и да је можда уништен у познијем периоду урбанизације). Можда су развој града диктирали природна топографија области и локација извора. Изградити утвђења која би обухватила оба дела града бил је тешко, па су делови града  третирани као засебне јединице. Северни део града, изграђен на високој хумци, уживао је природну одбрану и масивна утврђења нису била неопходна док је доњи (јужни) град захтева утврђења изграђена у средњем Бронзаном добу.

Археолошки налази, према Нааману, сугеришу да се палата налазила на Храмовној гори током средњег Бронзаног доба и да је у периоду 11–10. в. пре  Хр. локација и даље имала административни карактер (уп. 2Сам 5:7). Библијско сведочанство о изградњи палате и храма на Храмској гори је, дакле, сведочанство о континуитету јудео-израилских господара у односу на раније хананско становништво и владавину, закључује Нааман. Ово схватње, и даље мањинско заступљено у научним круговима, добија на снази изведеним аргументима. Ово тврђење ће свакако изазвати бурне реакције. Какогод аргументовање буде оцењено, несумњиво ће академски свет подсетити да у нашем разумевању древног Јерусалима има мало места за топографске догме. Може бити да Нааманов нови чланак може да буде катализатор за разматрање доказа који су занемарени. Чак и ако већина научника задржи традиционално гледиште, он може да помогне у нијансирању удаљених позиција.Оно, пак, у чему ће се и једна и друга група научника сложити је да је древни Јерусалим био: краљевско, административно и култно језгро раног града налази се на источној линији гребена.

 

Страбон, грчки географ и историчар  

(64. год. пре Хр-21.год. хр. ере)

 

Тел Шикмона (TelShiqmona) на израелској обали Кармила ископана је пре пет деценија, али је њена историја у периоду Гвозденог доба још увек нејасна. Недавна истраживања показују да се овде током пола миленијума производила пурпурна боја. Преизраилска индустрија настављена је и када су локацијом овладали Израилци, највероватније током владавине цара Ахава. Ахав је био ожењен злогласном Језавељом, феничанском (тирском) прицезом која је на територију Израила осим увођења на велика врата  Вааловог култа (због чега је стекла противљење пророчког покрета који је предводио прор. Илија) донела сазнања о вредности производње пурпурне боје и тканине, што је њеног супруга покренуло да расели групу феничанских села на Шикмони у формира утврђени производни погон. 

Скромна хумка површине мање од хектара, Тел Шикмона, налази се на јужној периферији Хаифе, смештена на малом стеновитом рту између планина Кармил и Средоземног мора. Под покровитељством Музеја Хаифе (Haifa Museum) ископавања локалитета је водио (1963-1977) Џозеф Елгавиш (Joseph Elgavish). Откривен је сложен слојевит архитектонски низ са необичним богатством артефаката и екофаката. Нова истраживања су спроведена тек 2011-2013, а 2016. год. је покренут Shiqmona Early Periods Project под покровитељством Института за археологију Зинман на Универзитету у Хаифи (Zinman Institute of Archaeology at the University of Haifa). Циљ пројекта је реконструкција историје локалитета, препознавање тамошњих занимања и његове регионалне и међурегионалне улоге током касног Бронзаног и Гвозденог доба. 

Насеље је смештено на необичној локацији, у близини високог стеновитог подводног гребена који је спречавао да Тел Шикмона постане сидриште, али јој је обезбеђивао велики број мурекса (Hexaplex trunculus) и тзв. камених пужева чије су жлезде коришћене за производњу скупоцене боје. Поморско окружење Тел Шикмоне је једно од најбољих станишта за њих дуж обале јужног Леванта. Проналазак десетина фрагментарних глинених бачви са траговима пурпурне боје из свих слојева Гвозденог доба потврдило је јединствену природу локалитета. Током већег дела Гвозденог доба, становници Тел Шикмоне производили су пурпурну боју, робу која је спадала у ред најлуксузнијих роба антике. У чланку BetweenIsraelandPhoenicia: TheIronIIA–BFortifiedPurple-dyeProductionCentreatTelShiqmonaкоји су потписали Голан Шави и Ајелет Гилбоа (GolanShalviиAyeletGilboa) представљају се резултати истраживања ограђеног каземата Тел Шикмоне и три уочена слоја датирана у позно Гвоздено доба IIА-IIБ (9-8. в. пре Хр) чиме се осветљава археолошко-историјски контекст насеља у широј области Леванта и источног Медитерана. Локација Тел Шикмоне је током 9–8. в. пре Хр. била историјски интерфејс између јужних феничанских ентитета и Израила и, стога, одражава и геолополичке токове. 

 

Рана сеоска насеља су у неком тренутку уништена и затим су изграђени зидови казамата који ограђивали простор од максимално 2.500м2. Унутар простора нема архитектонских остатака, али су insituпронађени скупови грнчарије, алатке од млевеног камена, утеге за разбој, вретена и неколико фрагмената глинених бачва обојених пурпурном бојом. Материјал одговара материјалу пронађеном на подручју јужног Леванта и Либана током позног Гвозденог доба IIА. Већина здела слична је зделама пронађеним на јужној либанској обали, али има и из области Израилског царства. Пронађени су једноставни кратери уобичајени широм јужног Леванта и црвено-глазирани кратери карактеристични за унутрашње територије. Посуде за кување пронађене на локалитету сличне су онима са обале Кармила, из равнице ꜤАко и налазишта у унутрашњости Израила.. Фенички бихромски врчеви су мање присутни. Најчешће су овалне посуде локално произведене, што је потврђено и петрографском нализом. Ту су и издужене посуде са кратким ободом чија је идентификација тешка, али се чини да су повезане са приобалним подручјима региона.

Већина отворених посуда стратума 13 није површински нарочито обрађивана за разлику од посуда израилских насеља ГД I и ГД IIА, где црвена глазура и/или брушење отворених посуда представљају најочигледнији фактор. Присутна је значајна количина кипарске керамике што говори да је регионални положај овог локалитета био сличан положају који је имало Израилско царство. Уништење локације и њена обнова означава почетак новог периода и слоја стратума 12.  Казамтски зид је реконструисан а унутар њега је стационирано насеље, добро планирано. фрагменати индустријских бачва обојених пурпурном бојом, сведоче о наставку индустрије. Слој 12 сведочи о интезивном развоју насеља, а керамички континуитет између слојева 13 и 12 указује да су били временски блиски. Истакнута карактеристика стратума 12 су овалне посуде са високим вратом и задебљаним ободом Уочава се прва појава здела у феничанском стилу са израженим хоризонталним ободом, једноставних здела са ивицама, пехарастих здела, заобљених кратера са хоризонталним дугуљастим ободом, лонаца за кување са луковичастим ужљебљеним ободом и све већа количина црвено глазираних и добро углачаних финих предмета. Нема феничанских издужених посуда и смањено је присуство кипарске грнчарије.

Слој 11 укључује наслеђе претходног слоја у архитектури, обнову и проширење постојећих зграда, као и изградњу на истоку и западу ограђеног простора чиме је је поништена функцију утврђења. Насеље овог слоја је потпуно уништено, али је сачуван велики број скупова артефаката: грнчарија, неколико фрагмената бачва и других камених и грнчаних предмета умрљаних љубичастом бојом, утези за разбој, вретенасте вијуге и друго. Пронађени материјал одговара значајним слојевима Гвозденог доба гвожђа IIБ у Израилу. Почиње вероватно у раном 8.в. пре Хр, а  окончан је 730-тих година пре Хр. У слоју поред израилске грначарије доменинтне су и феничанске транспортне посуде, што показује јасан поларитет. Мноштво здела са различитим наглашеним ивицама наглашава утицај либанских простора, док кариниране зделе једноставног обода, дубоке зделе са профилисаним ободом, луковичасти лонци за кување са жлебљеним ободом, посуде са избоченим вратом и посуде са отвором за кување су карактеристични за унутрашњост Израила. Локално призведене овалне посуде нестају, а издужене јужнолибанске феничанске транспортне посуде са високим избоченим ободом постају доминантне. Чини се да је увоз кипарске грнчарије у овом периоду додатно смањен.

Дакле, слој 14 говори о зиду који је штитио село површине до 0,2ha. Насеље је напуштено, али је план бедемске одбране развијен и успотављен да би штитио производну инфраструктуру. Слој 13 сведочи да је изградња утврђеног ограђеног простора и експропријација луксузних индустрија највероватније повезана са преузимањем локације од стране микро- или макро-регионалне силе. Те силе су могле бити Дор, Мегидо, ꜤАкко, Тир или Израил. То је период када је Тир улазио у период политичке стабилности после политичких превирања у којима су страдали Фелес и Итоваал I. ВаꜤлꜤезер и Матан I уводе Тир улази у период просперитета и могуће експанзије током које је Сидом дошао под управу Тира, такође асирског вазала који је могао бити господар Тел Шикмона. Међутим, у позном Гвозденог доба IIA (9. в. пре Хр), под владавином Ормида, и Израил се урбанизује и постаје значајна регионалана сила са средиштем у Самарији и административним центрима у Језраелу и Мегиду. Библија и археолошки налази сагласни су да је ово период територијалне експанзије Израила. Могуће је, стога, да су Тел Шикмона и Тел Дор крајем овог периода укључени у Израилско царство као регионалну силу у вазалном односу према Асирији. Такође, казаматски зидови су карактеристика јудео-израилске градње у овом периоду, иако су биили присутни и на подручју јужног Леванта. Грнчарија је комбинација феничанско-приобалних посуде са либанским и израилским. Исто важи и за пловила, док камени олтар пронађен на локацији, али ван археолошког контекста можда одражаваа израилска култна предања.

Могуће је да су локацијом Тел Шикмоне овладали Ахав и Омри-династија, али да Израилци нису поседовали знање неопходно знање за производњу пурпурне бије. Израилски господари су ступили у кооперацију (или је наметнули) са локаним феничанским становништвом. То би објаснило јединствену мешавину материјалне културе локације. Заиста треба да будете особа која разуме море, а то је знање које се преноси кроз нараштаје, много пре него су Израилци успоставили своју власт, рекао је Шалви додавши: Израилци су људи из унутрашњости, са висоравни, а не са мора. Ова боја је била једна од комерцијално најскупљих доступних ствари и заиста је створила много богатства.То проширује наше разумевање слике из практичне перспективе и помаже да се објасни како су Израилци постигли завидни ниво економске снаге. Ово је најбоље место дуж израилске обале са најбољим стаништем за пужеве који производе боју. Проф. Ајелет Гилбоа додаје: овде се гребен Кармила наставља у море, тако да је површина стена под водом прилично висока и врло је лако доћи до шкољки. Тел Шикмона је једино место за које знамо где то није било село које производи мале количине боје, већ је цела локација била фабрика.

Локција је имала поморску размену са Кипром, али не и са либанском обалом током периода стратума 13. Касније су Израилци проширили своју власт на ширу територију кармилске обале.Потпуно и насилно уништење стратума 13 био је последица казнене експедиције или државног удара којим су збачени Омриди. Ново утврђење је подразумевало планско насеље изграђено унутар зидина. Организован начин градње, указује на покушај да се развије и стабилизује главна индустрија - производња пурпурне боје и тканина. Из овог периода, највероватније повезаног са последњим годинама Јујове владавине или владавином Јоахаза и Јоаса, пронађени су израилски печате и типично израилске четворособне куће. Простепритет Јоасове владавине можда најбоље одговора као контекст поменутих дешавања (2Цар 13:25; 14:9– 10). Наредни слојеви стратума 12-11 датује се у период 790–740. пре Хр. и, представља златни период Гвозденог доба током којег се пурпурна боја и маслиново уље обилно производи. Део насеља се развија и изван утвђења. Утицај израилско-јудејске културе је јасан и преовлађујућ. Успостављају се непосредне поморске везе са јужним Либаном. Керамика је и даље мешовита, доминантно феничанска. Током владавине Јеровоам II (790–750. пре Хр.)  границе царства се пире даље на север, а коначно уништење насеља је или последица немира који су уследили по његоовј смри или асирских освајања. 

Логично је претпоставити да су Тел Шикмонина пурпурно обојена влакна и текстил дистрибуирани елитним институцијама и појединцима Израила и Јуде. Пурпурни предмети везују се за јерусалимски храм, његово свештенством и цареве Јерусалима и Самарије. Библијски писац говори о гримизним, пурпурним и сафирним нијансама храмовних завеса и свештеничких одежди (Изл 26:30-31) и ове боје спомиње 49 пута. Ово је боја која има историјско и свето значење за Јевреје, каже Шалви додајући: зато што је то била најактивнија фабрика за производњу љубичасте боје и најближа Јерусалиму – и заправо једина нама позната из ових периода – највероватније је била престижни добављач боја за Храм.

...технологија која омогућава бојење влакана вероватно је осмишљена на Леванту иако је људи обично приписују либанским Феничанима, рекла је проф. Ајелет Гилбоа (Prof. Ayelet Gilboa) са Универзитета у Хаифи додавши: коришћена је за парохет [завеса Светог ковчега у храму], а елита (првосвештеници, цар и свако ко заиста је имао новац) носила је одећу која је укључивала љубичаста влакна.

Боје су добијане из жлезда пужева и шкољки, обично мурекса (тзв. камени пужеви). Тако произведена боја била је толико јака да је трајала на тканини хиљадама година као што показује и пример тканине пронађен 2021. год. у области Тимна рудника цара Соломона. У зависности од тога колико дуго је сировина изложена сунцу боја  је могла да варира од светло плавкасто-зелене до тамне, љубичасто-црвене. Жлезда пужа/шкољке производи мање од грама боје, тако да су за један килограм боје потребне хиљаде или чак десетине хиљада пужева. Неки стручњаци верују да је боја вредела до 20 пута више од злата. Пурпур се традиционално сматрао царском бојом, а на цени је нарочито била тирска љубичаста тј. пурпур произведен у феничанског приморском Тиру, граду на око 50км северно од Хаифе и око 80км јужно од Бејрута. Љубичаста боја се сматрала бојом престижа током римског периода у толикој мери да је у одређеним временима обичних масама било забрањено да носе ту боју. Производња ове боје била један од главних економских покретача феничанске  поморско-трговачке империје, а вероватно и економског успона Израилског царства.

Налази у Тел Шикмони показују да је огроман економски потенцијал производње азурне и љубичасте боје подстакао Израилско царство да изврши освајачке походе и према мору на западу и да преузме контролу над извором легендарног богатства Феничана - истичу исраживачи додајући: прича о библијској Шикмони постаје много пута сложенија и фасцинантнија него што смо мислили у почетку... Ово је најзначајнија фабрика за производњу гримизне боје која је до данас пронађена из тог периода, са обимом производње који је за редове величине већи од било ког другог познатог места. Поред тога, она прича о успону и паду Израилског царства током векова, економским интересима царства, његовом + ширењу на запад и сложеним односима са Феничанима.

Пројекат који је резултирао досадашњим сазнањима се спроводи уз значајну подршку волонтера, менаџера лабораторије Тел Шикмона на Универзитету у Хаифи, Сониа Пинског (Sonia Pinsky) и бившег и садашњег особља National Maritime Museum у Хаифи. Безусловна подршка и одобрења су пружена од стране Израилске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IАA). Сарадња са Институтом за археологију Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Institute of Archaeology of the Hebrew University of Jerusalem) је такође била плодоносна. Остатке пурпурне боје анализирали сарадници из лабораторија природних наука на Универзитету Бар-Илан (Bar-Ilan University). Петрографску анализу је недавно спровела Паула Ваиман-Барак (Paula Waiman-Barak). Финансцијска подршка за пројекат је добијена од Израелске научне фондације (Israel Science Foundation) и других покровитеља. Многе организације сарађују на обнављању локације како би је учинили доступномј авности. Управа за природу и паркове (The Nature and Parks Authority), Институт за археологију Зинман на Универзитету у Хаифи, Институт за проучавање мора и језера (Institute for the Study of Seas and Lakes) и IAA укључени су у овај велики пројекат.

Мрежа библијских градова приказује цара Давида као главног владара, каже израелски археолог, професор Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University) указујући да  докази показују да је Давида био много више од пастирског поглавара племенског типа. Мрежа утврђених градова око Јерусалима пружа подршку теорији да је цар Давид владао сложеним и царством. Доказ, међутим, није био свеже ископан из земље, већ је изашао на видело након што је археолог провео године копајући по старим археолошким публикацијама.

У новом академском раду, проф. Јосеф Гарфинкел (Prof. Yosef Garfinkel) са Института за археологију на Јебрејском универзитету (Institute of Archaeology at Hebrew University) тврди да је пронашао доказе организованих градова који датирају из периода од око 1.000 год. пре Хр., што је време владавина цара Давида. Ово је у супротности са уверењем неких научника минималистичке школе  који су сугерисали да је, пошто постоје оскудни докази о градовима током владавине цара Давида, опис њега као владара познат из Библије преувеличавање. Они углавном Давида виде као локалног бедуинског вођу чију вкаст је признавало неколико хиљада бедуинских пастира који су живели у близини Јерусалима. Максималистичка школа мишљења Давида види као библијског цара огромног и компликованог царства. Минималисти сматрају да и даље постоји мало археолошких доказа о организованој монархији и да се могу пронаћи само у Јерусалиму и Хеврону. Могу да узмем кутију за ципеле и ставим у њу све што имамо из тог периода, рекао је Јувал Гадот (Yuval Gadot), археолог са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) 2020. год. Први докази о постојању вође по имену Давид појавили су се тек 1993. год., открићем тзв. Тел Дан стеле на којој се јавља и идиом дом Даводов. 

У дебати максималисти, дакле, полазе од става да Библија може да се користи као историјски извор.  Гарфинкел, међутим, себе не сматра максималистом: минималисти желе да кажу да је Давид владао малим селом и да нема царства, а ја кажем да је постојало царство са утврђеним градовима на дан хода од Јерусалима... Нисам тако велики максималиста. Оно што кажем је да је Давидово царство укључивало Јерусалим, Хеврон и неколико градова око њих. То је урбано језгро Давидовог царстваа. Мислим да је то реално, каже он питајући се:Шта је царство?Потребни су вам градови, путеви, војна и економска моћ и писменост. Немамо археолошке податке за Уједињено краљевство и не постоји ванбиблијски извор, признаје додајући да верује да су библијске приче о Давиду и Соломону увеличане и промовисане од њихових наследника: Давидова династија је владала 400 година и свака генерација је причала већу причу о свом оцу и прецима... Давид је био оснивач и временом је постао већи него за живота, али то не значи да није било ничега на почетку. 

Студија се заснива на открићима на локалитетима  Кхирбет Кејиафа (око25 км југозападно од Јерусалима), Бет Шемеш, Лахиш, Тел ен-Насбех (библијска Миспа) и Кхирбет ед-Даввара. Већина ових локалитета је насељена у различитим периодима и има дугу историју која подразумева грађење новијих насеља на старијим. Гарфинкел верује да је у сваком од места одредио слој који датира из прве половине 10. в. пре Хр. што је време Давидове владавине. 

Khirbet Qeiyafa IV је био утврђени град површине 2,3ha на брду са погледом на долину Елах. Уништен је убрзо након изградње. У ископаним објектима пронађено је на стотине добро очуваних налаза (грнчарија, камено оруђе, метално оруђе, ритуални предмети, скарабеји, печати, натписи, ботанички остаци и животињске кости).

Нарoчит значај имају три налаза: казамати оријентисани од капија; периферни појас зграда наслоњен на градски зид које користе казамате као задње просторије и два протохананска натпса.Компаративна анализа материјалне културе Кирбета Кејафе у односу на различите етничке ентитете у региону: Филистејце, Јудеја, Ханаанаце и Израелце. Различити аспекти који су анализирани укључивали су урбанистичко планирање, композиције фауне, жигосане дршке тегли и женске глинене фигурице. Уочени обрасци указују да је материјална култура Кхирбет Кеииафе најближа оној на локалитетима у Јуди.

Beth Shemesh налази се у северној Шефели, отприлике један дан хода од Јерусалима. Локација је опсежно ископавана од 1911. Потврђен је казаматски зид из раног Гвозденог доба II. Помно посматрање плана објављеног за градове Бет Шемеша из Гвозденог доба открива заобљен распоред кућа у оријентацији различитој од осталих зграда.

Tell en-Naṣbeh се налази на око пола дана хода од Јерусалима. Локација се ископава од 1926.год. Пронађени су остаци два насеља из Гвозденог доба II овиченог ојасом кућа које су укључивале казамате као задње просториј. Отприлике два века касније, крајем 9. века пре нове ере, изграђен је други систем утврђења.

Khirbet ed-Dawwara је мало утврђење од свега 0.5ha на пустињском ободу Венијаминових брда, око пола дана хода од Јерусалима. Насеље није могло да се развије због неповољних услова живота, али положај утврђења пружао одличан поглед у свим правцима, посебно на Мртво море и Трансјорданску висораван на истоку и Јудејску пустињу на истоку и југу. То је локацији давало стратешки значај. Ископавањима из средине 80-тих година прошлог века пронађено је лоше очувано, краткотрајно место изграђено на стени са плитким акумулацијама. Састојао се од једне фазе насељавања са остацима четворособних кућа и казаматског утврђења. Пронађене су грнчарске посуде сличне онима из Кхирбет Кејиафе, што сугерише да би локалитет могао бити датиран у рани 10. в. пре Хр. 

Tel Lachish се налази у јужној Шефели, око два дана хода од Јерусалима. Локалитет је опсежно ископало седам различитих експедиција од 1932. до данас. Дат је широк спектар предлога у вези са датирањем нивоа раног Гвозденог доба. Недавни теренски пројекат спроведен је 2013–2017. год. у покушају да се да разреши контроверзу кроз помно истраживање градских утврђења на северној падини. Овде је примећени урбани образац карактеристичан за четири претходно представљена локалитета.

Гарфинкел каже не тежи да у потврди библијски извештај, који описује Уједињену монархију Израила која се протеже од Египта до реке Еуфрат (2Сам 8). Он тврди да је територија којом су Давид и Соломон владали била мала, са границама које су се налазиле највише један дан хода од Јерусалима. То је, ипак, царство обележено бирократијом и стандардизованим урбанизмом.Видите како се појављује образац, географија нам говори, каже Гарфинкел: четири локалитета имају исти урбанистички концепт, казаматске градске зидине и куће које се налазе уз казамат, а налазе се на главном путу који води у царство–то су испоставе које обележавају границу царства Јуде...

Гарфинкелов рад Early City Planning in the Kingdom of Judah: Khirbet Qeiyafa, Beth Shemesh 4, Tellen-Naṣbeh, Khirbeted-Dawwara, and LachishV, недавно је објављен у  Jerusalem Journal of Archaeology, и изазвао је бурну полемику.  Ако узмете све ове локације, они имају исти урбани концепт, сви се налазе на граници царства и седе тамо где имате главни пут који води у царство, рекао је он. Ови градови се не налазе усред ничега. То је образац урбанизма са истим урбаним концептом.

Гарфинкелов рад, који указује на урбану мрежу утврђених градова који је био део Давидовог царства, подржава читање ближе библијском приказу Давида. Мрзим да користим израз ’покушавам да докажем Библију‘, јер не покушавам ништа да докажем, рекао је Гарфинкел додајући: Постоје библијска предања и можемо да видимо да ли оне имају историјска сећања или не... То не значи да су све, 100 посто, историјска сећања. Некад има грешака, некад има прижељкивања, некад идеологије. Неки људи мисле да је све [из Библије] корисно, а неки мисле да ништа није корисно, али то није наука, то је теологија.  Упркос овој тврдњи и без обзира на жељу самих научника, када се ради о цару Давиду, дебата је често подједнако политичка и богословска колико и археолошка.

Повезујући је пет  градова на границама претпостваљеног Давидовог царства указујући на јединствени археолошки дизајн и натписе пронађене на локацијама Гарфинкел је, по сопственом схвтању, указао да свих пет градова које је укључио у студију имају приближно исти распоред, са спољним зидом, становима који гледају на зид са једне стране и окренутим према путу са друге стране. У три града постојао је зид казамата. То значи да постоје два паралелна зида која окружују град, а не чврст спољни зид. Казематски зидови су се градили много брже од масивних зидова, захтевали су мање материјала, а такође су пружали место за становање у простору између зидова. Ако је град био суочен са нападом са одређене стране, његови браниоци су могли брзо да попуне простор између казамата како би створили чврсти зид. Поред тога, на неким од локалитета пронађен је низ прото-хананских и хананских натписа. То указује на повећану потражњу за комуникацијом која је знак централизоване власти и снажног царства. Пошто су локалитети ископани независно уз примену различитих археолошких пракси, Гарфинкелов рад је први који повезује ове локације у организовану урбану мрежу давидовог доба. Докази су били познати и раније; није реч о новим открићима. Оно што је било потребно је неко да дође и посматра комплетну слику коју ови налази приказују, рекао је Гарфинкел који је лично ископао два од пет локалитета укључених у студију.

Он истиче:

Гарфинкел је прочешљао старе археолошке публикације од 1930-их до савремених издања како би организовао збркане налазе у уређеније нивое које археолози користе данас. Он истиче да је објављивање налаза подједнако значајно као и само ископавање: Копати је веома лепо, изађеш и копаш месец дана... Али истражујете и пишете три или четири године након тога на основу тог месеца. Многа ископавања у Израелу никада нису објављена, а објављивање је најважнији део археологије.

Гарфинкел верује да његово истраживање указује да је постојало скромно ширење царства давидиског царства в преко плодне Шефелске равнице до Лахиша, града који се налази на два дана хода од Јерусалима. Ово ширење вероватно треба сместити у период владавине Соломоновог сина Ровоама (уп. 2Дн11:5-12).

Нисам баш сигуран да све наведене локације о којима он говори датирају из исте фазе у 10. в. пре Хр., а ако локације треба да приказују јасну везу која представља постојање кохезивног царства, оне би морале да постоје у исто време, каже Израел Финкелштајн (Israel Finkelstein), проф. на  Универзитетима  у Тел Авиву и у Хаифи (Tel Aviv University и University of Haifa) који се обично повезује са минималистима. Он сматра да Гарфинклеов рад није суштински променио наратив археолошког разумевања јер чак и ако је Гарфинкел у праву... то не мења значајно целокупну слику јер сам рад не говори о Давидовом (већ неком) царству. Финкелштајн подсећа да је датирање, и уз употребу најсавременијих метода, тешко и да перспектива научника у многоме одређује резултате, тако да он сматра да Тел Даввара потиче из времена које је касније од оног у које га датира његов колега, а да са друге стране Насбех и други локалитети претходе времену Давидове владавине.

Има археолога који, иако не припадају минималистичкој школи, не прихватају Гарфинкелову позицију. Мислим да је то претерано поједностављење... рекао је проф. Арен Меир (Prof. Aren Maeir), са Универзитета Бар Илан (Bar Ilan University) који верује да је постојао историјски цар Давид, владар Јерусалимског царства. Ипак, каже да не види довољно доказа који јасно говоре о величини или сложености подручја под влашћу цара Давида. Гарфинкел ...има веома црно-бело разумевање ствари и његове интерпретације често не препознају да ситуације могу бити нијансираније и сложеније...Можда је постојало више група идентитета у области о којима не знамо ништа, каже Меир и додаје: Постоји много малих детаља са којима се не слажем, а постоје и уопштввања у широком периоду која су проблематична. На пример, постоји контроверза око тога да ли је Кхирбет Кеијафа, коју је Гарфинкел навео као један од градова у мрежи, заправо јудејски или ханаански град... док је археолог проф. Дејвид Усишкин (David Ussishkin) сугерисао да то можда уопште није био град, већ култни центар. Када почнете да градите цео сценарио величине цасртва у различитим тачкама, а они се заснивају на недоказаним претпоставкама, градите кућу од карата... То је као када вам рибар прича о врсти рибе коју је упецао и са сваком причом азмак његових руку постаје шири. Да ли је то сардина, скуша или плави кит? Ако прочитате библијски текст и схватите га буквално, онда је то плави кит. Мислим да је вероватно постојало мало царство у Јерусалиму, али не знамо какав је утицај то царство имало. Као археолози, узимамо налазе и покушавамо да их протумачимо што боље можемо... Понекад, тумачења могу отићи мало предалеко... Важно је изнети идеје чак и ако нису прихваћене. Такође је, међутим, важно разјаснити када су ствари чврсте, а када су интерпретације....

Годинама су научници расправљали о томе да ли се монументална архитектура са кључних библијских места као што су Мегидо, Хасор и Гезер може приписати Давиду и Соломону, као што Библија описује, или су ови споменици били достигнућа каснијих библијских царева. Научници попут Томаса и Бен-Јосефа (Thomas and Ben-Yosef) сматрају да археологија на ово питање не може да понуди одговор јер, као и библисти полазе од погрешне премисе да цареви и царства увек за собом остављају импресивне археолошке остатке. Они сугеришу да је вероватније да су Давид и Соломон владали превасходно номадским или полуномадским царством које је иза себе оставило мало археолошких трагова. Иако ово може изгледати као немогућа претпоставка Томас и Бен-Јосеф истичу да за већину људи, реч 'номад' подсећа на приче европских истраживача из 19. в. који су морали да плате мито номадским племенима да би прешли територије Отоманског царства. Међутим, примери древног Оријента указују на другачију слику. Векови ископавања градских зидина и утврђења навели су многе археологе да размишљају само о тврдој моћи, заснованој на утврђеним градовима и монументалној архитектури. Ипак, много пута кроз историју, мека моћ је била та која је држала царства на окупу.

Краљевство Мари, нпр. пример је моћног полуномадског краљевства са средиштем у горњој Месопотамији, на савременој граници Сирије и Ирака. Мари је била важна локација још у 3. миленијуму пре Хр., али је врхунац досегла као престоница аморитског краља Зимри-Лима (1775–1761. пре Хр.). Његова моћ није произашла из снаге његових утврђених градова, већ од његових рођака,. Зимри-Лим није био само краљ града Мари, већ и племенски поглавица моћног аморитског племена, Симала. Ово се суштински не разликује од библијског описа Давида (2Сам 5:1–5). Док је Зимри-Лим живео у граду, многи из његовог племена — и безброј других група које су потпале под његову власт — нису. Ова племена су била заједнице повезане сродством, при чему су нека живела у градовима и селима, а друга су лутала степом, далеко од насељених подручја.

Управо су ова полуномадска племена, попут Симала, чинила велики део Зимри-Лимовог краљевства и његове моћне војске,. Мари је процветала, не само као маргинално краљевство на периферији, већ као велика политичка сила, захваљујући сродству и окупљању различитих племенских група ради заједничког циља. Постоје многи други добро познати примери номадских краљевстава, као што су библијски Едомци. Да ли то значи да је Давидово и Соломоново краљевство било номадско? 

Нека питања и даље остају без одговора...

Нема сумње да су два древна јевррејска царства постојала на Леванту у позном Гвозденом добу. Ова царства су широко потврђена археолошки и у ванбиблијским текстовима, али мало је доказа о времену када суа била уједињена у великом царству Давида и Соломона, како је то описано у Библији. Ипак, не само нови налази него и нова тумачења старих налаза можда допринесу уравнотеженијем приступу овој загонетки.

Nadav Na'aman, Locating Jerusalem’s Royal Palace in the Second Millennium BCE in Light of the Glyptic and Cuneiform Material Unearthed in the Ophel,Journal of the Institute of Archaeology of Tel Aviv University, Volume 50, 2023 - Issue 1

Golan Shalvi &Ayelet Gilboa, Journal of the Institute of Archaeology of Tel Aviv University

Volume 50, 2023 - Issue 1, Between Israel and Phoenicia: The Iron IIA–B Fortified Purple-dye Production Centre at Tel Shiqmona.