НОВА САЗНАЊА О ЗАГОНЕТНИМ ХЕТИТИМА – кружна структура на древном налазишту и нова анализа материјала товара давно потопљеног брода откривају древне тајне и намећу нова питања

Током последњег месеца 2022. год. два откића су нам донела нова сазнања о мистеризном Хетитском царству, као и ширем региону у којем је оно имало утицај. Хетити су били древни анадолски народ који је утемељио империју која је покривала је Анадолију, северни Левант и Горњу Месопотамију. Оснивање империје се приписује владарима Лабарни I или Хатусилију I. Сматра се да је основана у 17. в. пре Хр. и да је трајала до 1190. пре Хр. и током векова свог трајања она је била моћно царство Оријента (1550–1200. пре Хр.). Многе карактеристике ове анадолске моћи, ипак, остају неухватљиве за археологе и историчаре. Чини се, ипак, да је коначно одговорено на једно обележје Хетитског царства: локација важног култног центра и царског града Зипаланда.

После пропасти империје појавило се више сиро-хетитских краљевина у Анадолији и северној Сирији, али и оне су постепено нестајале или биле интегрисане у нове и старе (али обновљене) империје и државе. Главни извор за сазнања о Хетитима су акадски клинасти текстови или хетитски текстови писани њиховим хијероглифским писмом на различитим дијалектима њихове конфедерације. Значајан број текстова на бази којих су сазнања допуњена су дипломатске и комерцијалне преписке пронађене у архивима у Асирији, Вавилонији, Египту. На бази пронађених остатака може да се закључи да су Хетити некада били једна од најмоћнијих древних цивилизација која је заузимала древни регион Анадолије. Ова давно нестала култура веома је заинтересовала археологе и историчаре, али је било тешко открити истину о Хетитима.

Административно и свето срце древног анадолијског царства био је град Хатуша, у северно-централној Анадолији. Год. 1834. откривени су тзв. Богазк-текстови, односно први део обимне архиве. Ипак, сазнања о овој мистериозној древној анадолској цивилизацији изашла су на видело када је 1906. године немачки археолог Хуго Винклер (Hugo Winckler) открио краљевску архиву са преко 10.000 глинених плоча исписаних клинастим писмом од стране људи који су користили непознати језик. Ове древне плоче су биле исте као оне пронађене у Телу ел-Амарна у Египту и на натписима на споменицима пронађеним у Турској. У наредним годинама у царским архивима и библиотеци Хатуша откривена је збирка текстова од приближно 25.000 таблица датираних у 2. миленијум пре Хр. 

Чешки лингвиста Дердич Хрозни (Derdich Hrozny) декодирао је писмо 1915. год. и објавио резултате своје студије у књизи The Language of the Hittites; Its Structure and Its Membership in the Indo-European Linguistic Family. Хрозни је објаснио да мистериозни језик Хетита није блискоисточни, већ индоевропски језик. Хетитолошки архив Академије наука и књижевности у Мајнцу (Тhe Hittitology Archive at the Academy of Sciences and Literature in Mainz) чува највећу светску колекцију транслитерисаних хетитских списа тј. текстова који су претворени из оригиналног клинастог писма у латинично писмо. Овде имамо фантастичну полазну тачку, и са дигиталним тезаурусом, можемо постићи пробој за хетитологију широм света.

Археолози су годинама вршили ископавања у Турској тражећи трагове ове давно нестале цивилизације. Пронађене су древне рушевине и храмови који су некада припадали Хетитима. Нарочиту пажњу им је привлачио свети град Зипаланда који се спомиње у пронађеним текстовима. Град се описује као средиште култа хетитског бог олује. Глинене таблице из хетитске престонице, Хатуше, описују Зипаланду (Zippalanda), древни хетитски култни центар повезан са хетитским божанством времена (грома и олује) који је познат под именом Зиплантил, Вашеззили, Вашеззил или Вашеззашу. Хетити су своја олујна божанства замишљали као владаре неба и планина који бацају грмљавину, муње, облаке, кишу и олује. То су, истовремено, била и божанства плодности, а конкретно Зиплантил је називан лавом хетитског пантеона. У Зипаланди се сматрао сином Тархунне, бог времена на небу и богиње Сунца на Земљи. Таблице описују градски живот у Зипаланди, празнике и ритуале. Ипак, та сакрална локација никад није пронађена. 

Управо зато годинама привлачи пажњу археолога који су покушавали да пронађу давно изгубљени град. Једно од претпостављених места била је и тзв. велика скраћена хумка Ушакли Хојук. Локалитет Ушакли Хојук је периодично био насељен од периода халколита (око 4500–3300 пре нове ере) до модерног доба. Током времена хетитске контроле над Анадолијом и северном Сиријом у касном Бронзаном добу, ово место је било велики град, који би био прикладан за важан култни центар као што је Зипаланда. То је привукло интересовање археолога Универзитета у Пизи (University of Pisa) који раде са својим турским колегама. Током овогодишњег ископавања они су пронашли структуру у облику круга из хетитске ере. Хумка се налази северно од онога што је вероватно главни градски храм. Функција и намена конструкције су мистерија, али професор Анаклето Д’Агостино (Professor Anacleto D’Agostino) са Универзитета у Пизи верује да је имала ритуалну сврху. Према његовом схватању на ово упућује и локација новооткривене структуре која је смештена јер локација (структуре-прим. аут) северно од вероватно главног градског храма, недалеко од реке која протиче у подножју бедема, наводи нас да се залажемо за тумачење да је овај налаз некада био место где су се обављали ритуали. Слични налази нису документовани на другим савременим налазиштима и то је важно.

Конструкција, заједно са другим налазима откривеним током година, помогла би да се ојача идентификација Ушаклија са важним хетитским градом Зипаландом, култним центром моћног Бога Олује, царском резиденцијом која је помињана на неколико места у описима празника у којима је цар учествовао, рекао је професор Анаклето Д'Агостино.

Поред верских функција, текстови откривају да су се становници Зипаланде бавили војним пословима, занатима, ловом и сточарством. Професор Д’Агостино је рекао да су археолози сада идентификовали неколико структура укључујући храм и тврђаву.

Архитектуре и материјали, они пронађени током ископавања, чија доследност и квалитет, као и што чини идентификацију између Ушакли Хојука и светог града Зипаланде све чвршћом, објавио је Универзитет у Пизи у саопштењу за штампу.

Ископавања ове сезоне такође су открила остатке великог терасастог зида који окружује тврђаву из гвозденог доба и гробнице из касне антике. Претходна ископавања су открила важне јавне зграде из доба Хетита, системе тераса и утврђења који датирају из гвозденог доба, и нивое који се могу датирати у касне периоде. Шест фрагмената клинастих плоча из хетитског периода, четири уломка керамике, отисак печата и природа јавне зграде упућују на то да је локалитет, насељен већ од краја 3. миленијума, током Средње бронзане и палео-хетитске фазе (18-16. в. пре Хр). Године 2021. на локацији, која се налази унутар граница савременог села Буиук Таслıк (Büyük Taşlık Village) у Соргуну, округ Јозгату (Sorgun District of Yozgat). Археолози су открили 3.500 година стар мозаик, један од најстаријих на свету. Све то потврђује да се хумка развила у доба Хетита и то у близини грађевина које су највероватније били храм и тврђава. Раније откривена зграда одговара стилу градње других важних хетитских храмова. Ту је и велики сачувани подни мозаик са преко 3000 каменчића распоређених, у облику геометријских шара, у простору димензија 3Х7м. Ово је, према схватању археолога, вероватно најстарији познати мозаик на подручју древног Оријента. Под новооткривене кружне структуре био је прекривен са неколико слојева прљавштине која је садржала велике количине животињских костију и керамичких фрагмената. Сличне структуре нису раније откриване на подручју Турске и функција зграде остаје неизвесна, иако се са великим степеном вероватноће може претпоставити да је имала култну улогу. Један хетитски текст (CTH 477) можда говори баш о овој грађевини описујући ритуал вршен у Зипаланди при којем су жртвоване животиње стављане у јаму. Нови налаз, заједно са другим налазима из претходних сезона ископавања, могао би помоћи да се потврди да је то место заиста древни свети град Зипаланда.

Научници истичу да је петнаест година истраживања и ископавања и рад археолога омогућио да се поново појаве остаци монументалних грађевина и фрагменти плоча са клинастим натписима, што је допринело реконструкцији периода од примарног значаја за Блиски исток и источни Медитерански басен, када су се Хетити, становништво које је говорило језиком који припада индоевропској језичкој породици, појавило међу протагонистима велике историје, чинећи моћно Хетитско царство.

Идеју да је ово место древна Зипланда први пут је званично предложио 1995. године О. Р. Гурнеи (O. R. Gurney) који је указивао да лагана одбрана градског зида сугерише да се ради о религиозном месту, као и да је пронађен низ других култних места према светој планини Даха. Истраживач је приметио да су Хатуша и хумка Ушакли били на идеалној директној линији која повезује главни град са Анкувом и светиштима планине Даха. Ова света места су затим упоређена са записима култних фестивала одржаних у граду.

Познато је, наиме, да је хетитски цар учествовао у званичним верским церемонијама и да је посећивао различите храмове током године у приликама као што су пурули-празник, пролећни и јесењи царски празници, празник месеца, а можда и празник лова. Израчунато је да се краљевски воз кретао од Хатуше до Зипаланде током три или четири дана, пратећи два култна пута. Прво је цар напуштао своје кочије како би принео жртве богу олује у Зипаланди, а затим је отпутовао да се поклони на планину Даха. 

Узимајући у обзир најновије откриће храмске структуре у Ушакли Хојуку, Д’Агостино је закључио да недавно откривена храмска структура јача идентификацију Ушаклија са важним хетитским градом Зипаландом, култним центром моћног Бога Олује, краљевском резиденцијом. Он, ипак, признаје да је тумачење ове кружне структуре је тренутно веома тешко и биће неопходно проширење радова, што ће нам омогућити да добијемо представу о томе шта је око ње. Амир Гилан (Amir Gilan), професор хетитских и анадолских студија на Универзитету у Тел Авиву (Professor of Hittite and Anatolian Studies at Tel Aviv University), рекао је да је идентификација локације са Зипаландом прилично убедљива, упркос ограниченом броју до сада откривених текстова.

Археолози, дакле, најављују нова ископавања како би реализовали истраживачки пројекта који је започео 2008. год. (Археолошки пројекат Усаклı Хоиук) и чији је да се реконструише историјат овог анадолског града од почетне фазе урбанизације до његове трансформације током периода формирања великих статуа током Бронзаног и Гвозденог доба, премда део налаза потиче римско-византијског доба, са спорадичним новијим траговима који сежу до османског периода.

И док је новооткривена хумка сведочанство о култном средишту империје из времена његовог зенита, брод који је пре око 3300. год. потонуо у Средоземљу представља сведочанство из времена када, иако још увек јака, ова империја креће ка свом сутону.  

 

Пре скоро три и по миленијума у Средоземљу, близу источних обала Улубуруна (данашња Турска) потонуо је брод који је носио тоне ретких метала. Расподела олупине и разбацаног терета, указује да је брод био дугачак између 15 и 16 метара. Конструисан је методом прве љуске, са спојевима урезаних и чепних спојева сличних онима на грчко-римским бродовима каснијих векова. Од његовог открића 1982. год., научници су проучавали потонули материјал како би боље разумели људе и политичке организације које су доминирале у временском периоду познатом као Касно бронзано доба.

Сада је тим научника, укључујући Мајкла Фрачетија (Michael Frachetti), професора археологије у области уметности и науке на Универзитету Вашингтон у Сент Луису (professor of archaeology in Arts & Sciences at Washington University in St. Louis), дошао до изненађујућег открића: мале заједнице планинских сточара који живе у данашњем Узбекистану у Централној Азији произвели су отприлике једну трећина калаја пронађеног на броду. Преостале две трећине калаја потичу из рудника Кестел у древној Анадолији, који се налази у данашњој Турској. Тај метал је био на путу ка тржиштима широм Медитерана које је производило цењену бронзу.

До 1500. год. пре Хр., бронза је била ʼвисока технологијаʼ Евроазије, коришћена за све, од оружја до луксузних предмета, алата и прибора. Бронза се првенствено прави од бакра и калаја. Док је бакар прилично чест и може се наћи широм Евроазије, калај је много ређи и налази се само у одређеним врстама геолошких наслага, рекао је Фрачети додајући да је проналажење калаја представљало велики проблем за праисторијске државе. И стога је велико питање било како су ове велике империје из бронзаног доба подстицале своју огромну потражњу за бронзом с обзиром на дужину и муке да се набави калај као тако ретка роба. Истраживачи су покушали да објасне ово деценијама.

Истраживање је објављено у часопису Science Advances, а резултати су омогућени применом нових геохемијским анализа које су омогућиле истраживачима да са сигурношћу утврде да део калаја потиче из праисторијског рудника Мушистон у Узбекистану, више од 2.000 миља од Хаифе, где злосрећни брод је утоварио свој товар.

Током овог периода, рударске регионе Централне Азије окупирале су мале заједнице планинских сточара — далеко од великог индустријског центра или царства. А терен између две локације — који пролази кроз Иран и Месопотамију — био је нераван, што би изузетно отежало пролазак тона тешког метала. Тим научника је открио сложен ланац снабдевања који је укључивао више корака како руда из мале рударске заједнице доспела на тржиште Медитерана.

Користећи изотопе калаја, можемо да погледамо сваки од ових археолошки очигледних поремећаја у друштву и видимо да су везе прекинуте, одржане или редефинисане. Већ имамо ДНК анализу да покажемо релационе везе. Грнчарија, погребне праксе, итд., илуструју пренос и повезаност Сада са изотопима калаја, можемо документовати повезаност трговинских мрежа на велике удаљености и њихову одрживост, рекао је Вејн Пауел (Wayne Powell), професор наука о Земљи и животној средини на Бруклинском колеџу (professor of Earth and Environmental Sciences at Brooklyn College) и један од аутора студије који је урадио опсежна истраживања на тему трговине калајем широм источне Европе и Балкана из касног бронзаног доба (од Балтика до Јадрана до Црног мора) и такође је радио на рудницима калаја из бронзаног доба у Турској. 

Идеја о коришћењу изотопа калаја за одређивање одакле потиче метал у археолошким артефактима датира из средине 1990-их, али технологије и методе анализе нису биле довољно прецизне да дају јасне одговоре. Тек у последњих неколико година научници су почели да користе изотопе калаја за директну корелацију рударских локација са скуповима металних артефаката.

Током последњих неколико деценија, научници су прикупили информације о изотопском саставу депозита калајне руде широм света, њиховим распонима и преклапањима, као и природним механизмима помоћу којих су изотопски састави пренети каситериту када се формирао, каже Пауел додајући остајемо у раним фазама такве студије. Очекујем да ће у наредним годинама ова база података рудних лежишта постати прилично робусна, попут оне о изотопима Pb данас, а метода ће се користити рутински.

Изгледа да су ови локални рудари имали приступ огромним међународним мрежама и – путем копнене трговине и других облика повезивања – могли су да пренесу ову веома важну робу све до Медитерана, рекао је Фракети додајући да је прилично је невероватно сазнати да је културолошки разноврстан, мултирегионални и вишевекторски систем трговине подупирао евроазијску размену калаја током касног бронзаног доба. Брод Улубурун дао је највећу светску колекцију сирових метала из бронзаног доба икада пронађену — довољно бакра и калаја за производњу 11 метричких тона бронзе највишег квалитета. Да није био изгубљен у мору, тај метал би био довољан да опреми мачевима скоро 5.000 војника, а да не спомињемо много врчева за вино.

Реткост калаја учинила је да његов губитак, по свој прилици, није ништа друго до трагедија. Дакле, када је древни брод са значајним залихама калаја ударио у обале Улубуруна у данашњој Турској пре отприлике 3.000 година, инцидент је несумњиво виђен као катастрофа.

За разлику од рудника у Узбекистану, који су били постављени унутар мреже малих села и мобилних сточара, рудници у древној Анадолији током касног бронзаног доба били су под контролом Хетита, империјалне глобалне силе која је представљала велику опасност за фараона Рамзеса Великог, објаснио је Јенер (Yener) коаутор студије, а Фачети додаје да тренутни налази илуструју софистицирану међународну трговинску операцију која је укључивала регионалне оперативце и друштвено различите учеснике који су производили и трговали есенцијалним робама за чврсту земљу током политичке економије касног бронзаног доба од Централне Азије до Медитерана.“

Налази показују да живот пре 3.000 и више година није био толико другачији од данашњег. Пауел  (Powell), један од аутора, указује да смо поремећајима због КОВИД-19 и рата у Украјини, постали свесни како се ослањамо на сложене ланце снабдевања да бисмо одржали нашу економију, војску и животни стандард. Ово важи и за праисторију. Краљевства су расла и падала, климатски услови су се мењали и нови народи су мигрирали широм Евроазије, потенцијално ометајући или прерасподеливши приступ калају, који је био од суштинског значаја и за оружје и за пољопривредне алате.Грнчарија, погребне праксе, итд., илуструју преношење и повезаност идеја. Сада са изотопима калаја можемо документовати повезаност трговинских мрежа на велике удаљености и њихову одрживост.

Садашњи налази решавају деценијама старе дебате о пореклу метала на олупини брода Улубурун и евроазијској размени калаја током Касног бронзаног доба, али неке ствари остају за наредна истраживања. Наиме, након што су ископани, метали су обрађени за отпрему и на крају топљени у стандардизоване облике за транспорт (инготи). Различити облици ингота служили су као визит карте за трговце да знају одакле потичу, рекао је Фрачети. Многи инготи на броду Улубурун били су у облику воловске коже, за коју се раније веровало да потиче са Кипра. Међутим, тренутни налази сугеришу да је облик воловске коже могао настати даље на истоку. Једном претворен у инготе, истраживачи кажу да је метал пребачен 2.000 миља у Хаифу, древну луку у савременом Израелу, где је стављен на брод заједно са преостале две трећине материјала добијеног из рудника Кестел у Турској. Предстоје нова проучавања јединствених облика ингота и начина на који су коришћени у трговини.

Недавни изотопски рад отворио нам је очи за удаљене изворе калаја. Дуго је била загонетка где је егејски свет набавио лим за израду бронзе потребне за оружје и алат, каже Х. Артур Банкоф (H. Arthur Bankoff) са Бруклин Колеџа (Brooklyn College) додајући: Сада можемо да видимо да ланац снабдевања сеже све до Централне Азије, повезујући различите народе и економије. Овај рад је сјајан пример предности мултидисциплинарне сарадње. То не би било могуће без вештина и стручности историчара, геохемичара, археолога, епиграфа и других у тиму. Наше дуге дискусије дале су заиста узбудљиве резултате.

Уз поменуте ауторе у студији су учествовали Кемал Пулакат (Cemal Pulakat) са Тексас А&М универзитета (Texas A&M University), Гојко Барјамовић (Gojko Barjamovic) са Универзитета Харвард (Harvard University), Мајкл Џонсон (Michael Johnson) из Stell Environmental Enterprises, Рајан Матхур (Ryan Mathur) са Јуниата Колеџа (Juniata College), Винцент К. Пигот (Vincent C. Pigott) из Музеја Универзитету у Пенсилванији (University of Pennsylvania Museum) и Мајкл Прајс (Michael Price) са Института Санта Фе (Santa Fe Institute). Истраживачи истичу да би се њихов метод анализе могао применити на друге археолошке артефакте у будућности како би показао сложеност антике, као и раст и слабљење древне трговине.

Да ли је Хетитска империја била она која је контролисала трговину и откупљивала драгоцени калај из далеких области, да би га затим продавала широм Средоземља? Одговор на ово питање измиче. Оно што знамо је, да је недуго после ове поморске катастрофе и Хетитско царство почело да тоне, најпре у међусобним борбама за престо различитих претедената, затим у елементарним непогодама и коначно пред плимом тзв. народа са мора који су довели до слома цивилизација Бронзаног доба. Управо овај слом је довео до стварања поменутих сиро-хетистких краљевина које су били последњи покушај опстанка негда моћне империје. То је период тзв. нео-хетита, вероватно оних о којима каткад говоре и библијски писци. Знаменити војвода цара Давида, који је своју верност платио својим животом, Урија можда је био један од последњих изданака народа који је некада доминирао Анадолијом и представљао једну од кључних сила на древном Оријенту.