НОВООТКРИВЕНА САЗНАЊА О ДРЕВНООЕГИПАТСКОЈ ЕЛИТИ – од финоглазиране грнчарије до крокодилских глава

Тел Атриб (Атрибис) је древни град Доњег Египта саграђен на брду Ком Сиди Јусуф (Kom Sidi Yusuf) северноисточно од Бенхе. Била је то престоница једне од десет доњеегипатских провинција (нома) чији трагови сежу у период тзв. Старог царства. Пољско-египатска археолошка мисија је на локацији пронашла остатке занатских радионица и пећи током ископавања спроведених 1985-95. год. Тада се није знало за шта су пећи коришћене, али су истраживачи претпоставили да су у њима печене посуде фајанса (фино углачане керамике) пронађене у близини. Египатски фајанс је термин који се користи за описивање предмета направљених од синтерованог кварцног керамичког материјала. Египатска фајанса је керамички материјал са силицијумским телом и глазуром јарких боја. Поред силицијум диоксида, фајанса садржи и алкалне соли (чији је извор био натрон или биљни пепео), мање количине креча и металне боје. Фајанса је рађена у низу јарких боја, али је тиркизно плава боја јако карактеристична за материјал. Она је добијана из бакра.

Ново истраживање је спроведено током 2022. год. Финансије је обезбедио Национални научни центар за фајансе-производе Тел Атриба (National Science Centre on faience products fromTell Atrib). Пројекат је водио инжењерски геолог Маłгорзата Заремба (Małgorzata Zaremba) са Института за археологију Универзитета кардинал Стефан Вишињски у Варшави (Institute of Archaeology of the Cardinal Stefan Wyszyński University in Warsaw. Спроведене анализе су потврдиле да су пронађене пећи заиста могле бити коришћене за производњу фајансе, будући да су се посуде овог типа производиле на темпетаратури од 1050-1150ᵓС. Истраживачи су анализирали састав седам фрагмената здела старих два миленијума прекивених глазуром која им је давала плаву боју и сјај. Украшени су конвексним и конкавним мотивима типичним за египатску, грчку и оријенталну културу (геометријске и цветне шаре и фигуралне сцене). Научници су утврдили су да су за декорацију здела коришћени дводелни калупи са шарама видљивим на површини посуде. Од чега су прављени калупи, тешко је са сигурношћу рећи, јер калупи још нису идентификовани. Претпоставља се да су били од глине или гипса. Овакве посуде су могле да имају и декоративну функцију, али и да служе као свакодневни предмети у домовима и на трпезама тадашње елите.

У старом Египту, предмети створени од фајансе сматрани су магичним, испуњени бесконачним сјајем сунца и прожети моћима поновног рађања. За Египћане, скулптуре, посуде, накит и ритуални предмети од фајансе блистали су сјајем вечности. Иако се фајанса прави од уобичајених материјала - кварца, алкалних соли, креча и боја на бази минерала имала је статус који је уживао драги камен и племенити метал. Она је можда била замена за високо цењено и ретко полудраго плаво камење нпр. тиркиз. Ова вештачка супстанца омогућила је Египћанима да направе широк спектар предмета прекривених сјајном, светло плавом глазуром — бојом која је била уско повезана са плодношћу, животом и блиставим квалитетима сунца.

Остаци посуда су показали да је 90% састава било од кварца у праху. Приближно 4% чинила је мешавина спаљеног креча и коштаног брашна, и по 2% речног флувисола и желатина; по 1% фелдспата брашна и оловног сулфида. Сваки од састојака имао је важну функцију током процеса печења, тако је нпр. желатин обезбеђивао пластичност. Сви састојци за производњу посуда потичу из Египта, али то укључује и његове удаљеније регионе. Сви узорци чинија од фајансе из Телл Атриба које смо анализирали направљени су од висококвалитетног кварцног праха који садржи злато и потиче из источне пустиње Египта, каже Заремба. Заправо кварц се и користио из гомила из гомила насталих након ископавања злата у рудницима источне пустиње, 500-600 км удаљених од Тел Атриба. 

На питање да ли се налази пољског тима односе и на друге производе од фајансе из Египта, Заремба каже да их не треба генерализовати. Због неколико хиљада година дуге традиције производње фајанса у Египту и постојећих разлика између појединачних радионица које се баве њиховом производњом, то није могуће, каже она истичући да до сада није било детаљне анализе предмета од фајансе и да не постоје подаци са којима би постојећи резултати могли да се упореде али методологија истраживања коју су користили истраживачи може да покрене сличне пројекте којима би били обухваћени слични предмети из других периода египатске историје.

Наиме, предмети од фајансе су били веома популарни током дуге историје старог Египта. Плаве и зелене фигурице, привесци и амајлије, нпр. у облику кључа живота (анк), у Египту су се неколико хиљада година правили од фајансе. Наиме, фајанса се први пут појавила крајем 5. миленијума пре Хр., и до данас се јавља у различитим облицима. Порекло овакве грнчарије је можда негде изван Египта, на Блиском истоку, али је савршенство производње засигурно постигнуто у Египту. Најранији производи од оваквог материјала биле су перле, а затим мале заветне храмовне жртвене фигурице. Фајанса је уграђивана у намештај и у зидове као декорација гробова и храмова. Најпрепознатљивији облици фајансе су мале фигуре богова, животиња, амајлије, накит, скарабеји и посуде. Већи предмети од египатске фајансе су ретки и вероватно су ручно моделовани и указују на ниво мајсторства који је постигнут у овом медију и одражавају чињеницу да су фајанчари блиско разумели свој материјал и методе печења.

Научници до данас нису утврдили тачан рецепт и начин производње. Најстарији предмети направљени на овај начин у Египту потичу из времена градитеља првих пирамида, пре више од 4.500 година. Технологија је цветала средином другог миленијума пре Хр., нарочито у његовој другој половини, за време владавине Хатшепсут и Рамзеса Великог. Како је ово вероватно био период када су Израилци били у Египту, могуће је да су неки од њих били укључени у тежачке послове који су били повезани са овом производњом.

Посматрано у попречном пресеку, микроструктура фајансе открива најмање два различита слоја материјала. Унутрашње језгро је крхко и порозно. Састоји се од, претежно белих (бледо плавих, зелених, смеђих или сивих), честица које могу варирати у величини од финих до грубих. Највећи део овог материјала језгра састоји се од угаоних кварцних зрна вештачки уситњених у прах повезаних у сода-креч-силикатно стакло, безбојно и провидно у попречном пресеку. Глазури на спољашњој површини даје сасвим другачији оптички ефекат. Здробљено кварцно језгро видљиво испод глазуре ствара неправилно бело тло које расипа светлост што резултира дифузним, готово разнобојним изгледом дубине који веома подсећа на оптичке квалитете тиркизне. Начин на који светлост пролази између језгра и глазуре ствара утисак светлине као и прозрачности.

Сировине за прављење фајансе биле су доступне у Египту. Силицијум се могао набавити из финог пустињског песка или од кварцног камена, кварцног шљунка или силицијумског кречњака. Кварцна стена се јавља у магматским стенама источне египатске пустиње. Рударство и резбарење гранита или пешчара могли су, такође, да обезбеде значајан извор силицијума за индустрију фајансе. Неки научници су предложили да су сировине за фајансу добијене као нуспроизвод бушења тврдог камена. Бакарни алати су коришћени са абразивним песком за бушење или тестерисање артефаката гранита и тврдог кречњака. Отпадни прах овог процеса састојао се од кварца и креча из кречњака, а такође је садржао и честице бакра из бушилице, потенцијално представљајући спреман извор материјала за прављење фајансе. Египатска земља је богата сланим супстанцама као што су нитар, натрон, стипса, камена со и морске соли — које су све могле да обезбеде алкалну компоненту за фајансу.

Постојале су различите методе производње фајансе, али најчешћа је била техника самозастакљивања која се назива метода ефлоресценције. За прављење фајанса овом методом застакљивања, алкалне соли растворљиве у води се комбинују са кварцом у праху, мало креча и боје (нпр. бакар који потиче од металних струготина или дробљеног камена богатог бакром, као што је малахит). Суви састојци се мешају са водом како би се створила паста која се затим формира у жељени облик. Фајанса-паста тиксотропна и непластична и не може се обрађивати техникама којима се обрађује грнчарска глина. Мале амајлије и перле могле су се формирати ручним моделовањем, али један од најчешћих начина обликовања фајансе био је глиненим калупима, о чему сведочи мноштво калупа за фајансу пронађено у археолошком запису. Друга техника за рад са фајансом је формирање пасте око органског језгра које сагорева током печења. У каснијем периоду, могуће је да се пластичност постизала додавањем желатина, коштаног брашна и речног флувисола, елемената који су пронађени управо у фајанси из Тел Атриба.

Који год метод производње био одабран, суви комади морају бити печени у пећи да би се открила њихова бриљантна боја. Током печења, алкалне компоненте реагују са млевеним кварцом, бакарним оксидом и кречом и формирају глазуру. Већина древних предмета од фајансе има глазуру која покрива целу површину, а већина не показује трагове који би указивали на то како су били ослоњени у пећи током печења. Недостатак археолошких доказа који се односе на печење отежава савременим истраживачима реконструкцију процеса. Пажљиво проучавање египатске фајансе открива широк спектар квалитета предмета у погледу модела и технике печења. Стари Египћани су давали велику вредност овом медију због блиставе плаве боје која се могла створити скромним, лако доступним компонентама. Сходно томе, египатска фајанса је остајала запањујућа четири миленијума у долини Нила.

Рад о анализи предмета од фајансе Тел Атриб недавно је објављен у часопису MDPI (https://doi.org/10.3390/ma15186251). Његови коаутори су Маłгорзата Заремба, др Јерзи Трзцински (Jerzy Trzciński), геоархеолог са Универзитета Варшаве (geoarchaeologist from the University of Warsaw), Крзисзтоф Нејберт (Krzysztof Nejbert) и Грзегорз Капрон (Grzegorz Kaproń) са Геолошког факултета Универзитета Варшаве (Faculty of Geology of the University of Warsaw).

 

Тебанска некропола је регион на западној обали Нила (запад је за Египћане био област подземног света), наспрам Тебе (Луксор) у Горњем Египту. Већина фараона и племића је овде сахрањена током Новог царства. Тако су настале Долина царева, Долина царица и Долина племића. На овај начин, племићи су желели да буду сахрањени у близини фараона и да му се придруже у вечности, као што је била традиција од почетка египатске историје. Током осамнаесте династије, гробнице су почеле да се граде у разним областима на западној обали, као што су Дра Абу ел-Нага и Курна. Занатлије који су радили на изградњи царских погребних храмова и гробница фараона изградили су сопствене гробове у Долини занатлија. Тебанска некропола је коришћена за ритуалне сахране током већег дела фараонског периода, а не само током Новог царства. 

Археолози из Центра за археологију Медитерана на Универзитету у Варшави (Centre of Mediterranean Archaeology at the University of Warsaw) вршили су ископавања на некрополи ел-Асассиф, западно од насипа који води до Хатшепсутовог посмртног храма. Они од 2013. год. истражују две гробнице које припадају периоду почетка Средњег царства. Једна од њих припада Четију, важном званичнику из владавине фараона, Небхепетре Ментухотепа II (вл. 2055-2002. пре Хр.). То је био фараон заслужан за поновно уједињење Египта након распрострањене фрагментације земље током мрачног Првог средњег периода. Друга гробница, пак, припада анонимном, али високо позиционираном дворјанину који је, према мишљењу археолога, био на позицији великог везира (премијера) Египта током владавине истог фараона. Унутар обе гробнице недавно су пронађене главе крокодила, укупно девет. Оне нису биле мумифициране нити на други начин подвргнуте третману очувања (осим што су биле умотане у тканину). Лобање припадају великом крокодилу (Crocodylus niloticus), аутохтоном рептилу у области реке Нил.

Пронађени су само фрагменти лобања и зуба, док је остатак материјала изгубљен због непажње првог истраживача гробница Херберта Винлока (Herbert Winlock), из Метрополитен музеја уметности (Metropolitan Museum of Art). Наиме, истраживачи његовог времена фокусирали су се на проналажење вреднијих артефаката попут накита и скулптура и били су мало заинтересовани за животињске остатке које су бацали у гомиле за одлагање. Управо то се десило 1922. год. када су амерички археолози уклонили шут и остатке из гробница и оставили их у оближњим двориштима. Унутар те депоније ископани су остаци девет крокодила. Др Патрик Чуџик (Patryk Chudzik) вођа археолошког тима који је дошао до овог открића је истакао да је темељна анализа унутар једне од рушевина пружила доказе да су главе крокодила првенствено биле смештене у гробне коморе. Дакле, они су тамо морали бити стављени током погребних церемонија пре четири хиљаде година, у периоду Средњег краљевства. Он, штавише, сматра да је изостанак записа о сличним налазима последица оваквог третмана ранијих истраживача. Чуџик верује да су сличне жртве можда биле стављене и у друге гробнице богатих појединаца, али то није било правило.

У древном Египту бог Собек се јављао у обличју крокодила или као човек са крокодилском главом. Собек је персонификовао плодност, војно јунаштво и моћ фараона. Поштован је као заштитиничко божанство које је апотропејским квалитетима штитило од опасности које је доносио Нил. Собек је имао култ током три периода фараонског Египта, али је достигао врхунац свог престижа током Средњег краљевства (2055–1650. пре Хр). Фараон дванаесте династије Аменемхат III наручио је изградњу посвећених култних места Собеку, а његов значај је истакнут на рељефима широм некрополе. У неким периодима значај Собека је досезао значај врховног египатског божанства, бога Ра и постојало је божанство Собек-Ра. Међутим, крокодили су изазивали и страх, јер су волели да проводе време на пешчаним спрудовима Нила и да хватају своје жртве у каналима Нила.

Археолози, који раде под надзором др Чуџика, поделили су чудне околности овог јединственог налаза у часопису Journal of African Archaeology. Стари Египћани су мумифицирали крокодиле, мачке, ибисе, јастребове, змије и псе. Неке од ових животиња, као што су мачке, биле су мумифициране и продате да би биле понуђене као поклон боговима у храмовима.

Ово је потпуно необично откриће и прво те врсте у историји истраживања у Египту, рекао је Чуџик додавши: знамо за многе мумије крокодила које су пронађене дуж Нила. Све су то мумије целих крокодила које су депоноване у посебно припремљеним катакомбама светих животиња (при храмовима – прим. аут.), у овом случају крокодила или светих животиња бога Собека. Без преседана је да су у гробницу депоноване само главе, а не цео крокодил, а да претходно нису мумифициране. Поред тога, необично је наћи крокодиле сахрањене са људима, а не у катакомбама светих животиња.

Чуџик сматра да је потребно више истраживања да би се разоткрила мистерија закопаних крокодилских глава. Не можемо искључити могућност да су крокодилске главе ипак биле од изузетне важности и указивале на изузетан положај покојника, јер не знамо за такве налазе из гробница које припадају људима из нижих друштвених слојева, рекао је он додавши: у оба наша случаја знамо да су власници гробница били најважнији званичници на краљевском двору. Такође могу да вам кажем да смо током прошле сезоне, пре неколико недеља, пронашли остатке чељусти крокодила у једној другој гробници, сада у овој трећој. И она је припадала важном функционеру, тако да се већ полако може говорити о феномену који је до сада био потпуно непознат... Откриће ових остатака отвара изузетно занимљиву дискусију о значају животињских остатака откривених у древним египатским гробницама. Како се испоставило, то нису биле пуке жртве, већ су имале симболички значај, у случају крокодила то је највероватније била референца на бога Собек-Ра, рекао је он додавши да нова открића показују да су остаци крокодила били елемент опремања гробова и да су стога имали магијско значење. Вероватно се мислило да главе крокодила помажу покојницима на њиховом путовању у загробни живот.

Чуџик је објаснио да древне магијске речи писане у текстовима пирамида и саркофага показују веровање да душу покојника, у чијој гробници су пронађене главе крокодила, заштитили Собек и његов заједнички облик Собек-Ра.