ОД ОБЕСНАЖЕНОГ СЛУГЕ ДО СВЕТЛОСТИ СВЕТА - великопосмо промишљањео Исаијиним пророштвима

3Тада ми он рече:

„Ти си слуга мој, Израиљу,

у којем ћу се прославити!”

4Ја тада одговорих:

„Узалуд сам се мучио,

ни за шта сам снагу потрошио.”

Ипак је просуђивање моје у Господу

и у Богу мојем награда моја.

5А сад говори Господ,

који ме је од крила мајчиног

учинио слугом својим…

6Он ми рече:

„Недовољно је да ми будеш слуга

да би довео племена Јаковљева

и да сабереш остатак Израиљев.

Учинићу да будеш светлост варварима,

да будеш спасење моје

до крајева земље.”

Исаија 49

 

Одељак читања књиге пророка Исаије (49:1-10) који се чита шесте недеље Великог поста припада корпусу тзв. девтеро-Исаије, односно повезује се са групом ученика пророка Исаије који су били део заједнице која је већ деценијама живела у вавилонском расејању (597-538. год. пре Хр). Ис 49 се обично повезује са последњим деценијама расејања (550-539. год. пре Хр), а већина истраживача сматра да одељак припада тзв. каснијем слоју девтеро-Исаије у којем се осећа атмосфера ближег краја изгнанства које се повезивало са Киром који се приближавао дотадашњој престоници древног света. Овај каснији слој се повезује са јасно формираном надом у избављење Јудеја из вавилонског ропства и, значајније, обликовањем наднационалне наде која се формира у универзалистичко богословље препознатљиво у идиомима: светллост народима, спасење до крајева земље исл. Ова универзалистичка надања стоје у извесној напетости са бојазни од неуспеха и (поново) изневерених нада.

Из ранијег читања видели смо да је ту заједницу у последњим деценијама расејања  (550-539. год. пре Хр.) карактерисао умор, посустајање и можда напуштање наде да ће се икада остварити пророчке речи о њиховом повратку у отаџбину (https://bkcentar.rs/sr/blog/krila-kao-orlovima-bozansko-obnavljanje-malaksalog). Улога пророка у том смислу била је да охрабри и оснажи своје сународнике и састрадалнике указујући им на Бога који је на чудесне начине и до тада деловао у историји Израила. И ово читање открива исту атмосферу и то у искуству и осећању самог пророка којег Бог описује речима: 

Овај опис, сасвим јасно, није ограничен на пророка, већ је пророк позициониран као персонификација савезног народа Божијег који се описује као слуга мој (עַבְדִּי, ʿavdī) Господњи, баш као и касније у знаменитом месијанском пророштву које најављује Христова страдања (Ис 52:13-53:11 [53:1-11]). Значајно је да основна овде употребљеног идиома עֶבֶד (ʿeved) не означава само слугу у модерном смислу речи, већ подразумева потпуну припадност господару (готово ропски статус), али и извесно достојанство јер укључује изабрање, позивање и послање. Може се рећи да је עֶבֶד  служитељ са нарочитом мисијом. Већ наредна линија у пророчком паралелизму открива ту мисију у којем ћу се прославити (ст 3б). Овде употребљени глагол פאר (pār) и има значење: украсити, прославити, учинити славним, показати лепоту/величанство. У конкретном смислу употребљен је повратни (рефлексни) облик који не говори о прослављању неког/нечег, већ у неком или кроз неког. На тај начин употребљена фромулација има значење у теби (Израилу) показаћу своју славу или кроз тебе (Израилу) учнићу се видљиво славним. 

Ово је величанствено обећање на које пророк, у име народа одговара доста неочекивано за данапњег читаоца, али заправо потпуно вербализујући искуство посрнуле и исцрпљење заједнице расејаних Јудеја:

ни за шта сам снагу потрошио.” (Ис 49:4а уп. 40:30).

Снага израилско-пророчке малодушности се огледа у избору употребљених термина. Израз узалуд (שָׁוְא, šav) описује утисак напора који не доноси резултате, празнине и ништавности. И више од тога, пророк исти израз користи да опише идолопоклонички култ, бесмисленост поклоњења пред лажним и испразним божанствима (Ис 44:9–20 уп. Пс 115:4–8; Јер 2:5), чиме изражава утисак о потпуном безнађу. То се појача употребом формулације וְעָצְמִי לֹא חָכַם у наредној стих линији чије је дословно значење моја снага је остала бесплодна, што стоји у потпуној супротности са ранијим речима Господњим у којем ћу се прославити. Уз малу варијацију могли бисмо да ову песму преточимо у драмски дијалог:

Господ: Ти си слуга мој, Израилу

Пророк/Израил: Узалуд сам се мучио

Господ: у теби ћу се прославити!

Пророк/Израил: ни за шта сам снагу потрошио.

Овако схваћен текст представља један од најјачих примера људског искуства, које се дотиче сваког човека. Међутим, пророк и овога пута чини напор и надилази сопствену слобост исповедајући истовремено да то не чини својом снагом: 

и у Богу мојем награда моја.(ст 4б)

Овај пророчки исказ наде обликован је у класичном паралелизму у којем се појављују две ознаке за Бога. У другој стих-линији паралелизма користи се израз אֱלֹהַי (’Elohai) у чијој је основи класични библијски израз за Бога (אֱלֹהִים, Elohim), универзалног, силног и моћног створитеља са првих страница Постања (1:1), можда донекле и удаљеног од човека. Ипак, и Исаијином пророштву он постаје Бог мој (’Elohai) чиме се Бог означен именом савезног Бога Израила, Јахве (יְהוָה) чини додатно блиским, личним и интимним. Тако савезни, у историју укључени, национални, Бог изласка који је несагледиви, далеки, застрашујући и универзални Бог стварања постаје не само Бог Авраама, Исаака и Јакова, већ и Бог мој, а самим тим и извор оног најзначајнијег за пророка у овим тешким тренуцима: просуђивања (מִשְׁפָּטִי, mišpati) и награде (גְּמוּלִי, g’mulī).

Први израз изводи се из корена שָׁפַט (šafat) у значењу судити, процењивати, управљати. Ово нам открива да израз који пророк употребљава מִשְׁפָּטִי (mišpati) има далеко шире значење од српског просуђивање у смислу размишљати, проценити. То је израз који означа унапред дефинсану правду која није дефинисана зависна од успеха или видљивих резултата. Израз је повезан са Божијим судом, просуђивањем или чак правдом чиме пророк исказује уверење да је крајњи исход његових залудних мука и истрошених снага заправо повезан са Божијим промислом који је унапред трaжио пут до награде (גְּמוּלִי, g’mulī). Употребљени израз означава обрачун, плату, али и плод. Пророк је претходно устврдио: снага је моја бесплодна, а сада исповеда да тај плод и не доноси његова снага већ утемељење у личном, блиском Богу. Овде представљен сукоб људске и божанске перспективе је класичан мотив девтеро-Исаије. У овом случају, међутим, пророк иде корак даље:

Божански одговор на исказ поверења малодушног пророка који перонализује изгнаничку заједницу је захтев за новим подвигом. Ова подцелина пророчке песме се састоји из две целине, а свака од њих садржи по три стих-линије, од којих прва представља уздизање у виши статус службе и деловања намењеног пророку, а друге две објашњавају циљ и  и задатак који из тог статуса следи.

Прва стих линија недовољно је да ми будеш слуга је веома снажна. Употребљен је израз נָקֵל (naqēl) који дословно значи премало, превише лако, безначајно је, није довољно... Можемо само да наслутимо како је ово звучало посрнулом и малодушном пророку/народу, нарочито ако се под задатком који се повезује са слугом подразумева вођење племена Јаковљевих (натраг у отаџбину – прим. аут) и сабрање остатка Израиловог.Тешко да се у том тренутку могао замислити тежи задатак за национално-верске вође и сам народ у расејању. Међутим, из Божије перспективе... као да оно што је изван домашаја људких снага за Бога још није ни почетак. Кључни идиом у паралелизму који следи је остатак Израилов (שְׁאֵרִית, še’erit). Ово је био технички термин којим је означавао преживеле припаднике савезног, верног народа односно његово језгро и заметак обновљене нације. Исаија и други пророци попут Амоса, Михеја и Софоније сведоче да суд Божији, чак и када доводи до расејања и страдања, није уништење већ је усмерен на чување остатка, оних верних који су управо кроз та страдања сачувани од опште апостасије и оних који, њима вођени, бивају очишћени (Ам 5,15; Соф 3,12–13). Остатак јесу преживели, али не само преживели, већ заједница која је постала носилац новог почетка, заједница повратника али не повратника у Јудеју, него повратника Богу који настављају историју савеза са Њим (Ис 10,20–22; 4,2–3). Михеј и Софонија наглашавају унутрашњу трансформацију те заједнице која обликује понизне, праведне и на Бога ослоњене људе (Мих 2:12; 4:6–7; Соф 3:12–13). То није друштвено снажан слој, већ мали, рањиви, често маргинализовани део народа кроз чије уздизање се пројављује Божија верност, слава и моћ (уп. Ис 1:9). Занимљива је формулација коју користи прор. Амос када каже да ће се Господ смиловати остатку Јосифовом (Ам 5:15).

Наиме, Јосиф, Манасија и Јефрем (Јосифови синови), као и идиом дом Јосифов... био је технички термин за северна, израилска, племена која су отпала од дома Давидовог, раније расејана, али се и њима обећава избављење и присаједињење обновљеном савезном народу. Овај Амосов исказ је занимљив и зато што се сам појам остатка по први пут јавља у Јосиф наративу, када праотац ретроактивно сагледава своју мисију и каже браћи која су га две деценије раније продала у Египат као роба: Бог ме посла пред вама да вам сачува остатак на земљи…(Пост 45:7) чиме Јосиф постаје прототип слуге Господњег какав је представљен код девтеро-Исаије и чији је задатак описан у форми тзв. екскалационог или појачаног паралелизма.

Прави задатак тек следи. Пре описа задатка уздиже се статус изабраника:

Исказ се отвара изразом נְתַתִּיךָ (netattikha) који дословно значи поставио сам те/дао сам ти/дајем те да будеш... чиме се наглашава улога и давање задатка, али то да је слуга дат као дар, а та дар је светлост (אוֹר, ’or). Основно значење је светлост, сјај, просветљење али не само у интелектуалном смислу. У Светом писму светлост се повезује са божанским откривењем, спасењем и животом. Слуга Господњи, стога, није само носилац поруке него постаје посредник Божијег деловања међу варварима/народима. Овде употребљени израз גּוֹיִם (goyim) означава неизраилце, односно оне који нису део савезне заједнице народа Божијег. Библијски текст прави јасну разлику између Израила и народа, ми/они, при чему је та разлика често заправо конфронтација. Међутим, мање пажљивим читаоцима Писма може да промакне то да је граница ми-они доста порозна. Египћани који су пут Ханана кренули заједно са Израилцима, Јотор и његова породица, Рава, Рута Моавка, Овид Едомац, Урија Хетит, па можда чак и Садок... Све то су примери оних који биолошки нису били Израилци, али су прихватањем савезне вере постали део савезне заједнице народа Божијег, а неки су постали и родозачетници угледних, свештеничких, па чак и царских породица. Сличан концепри имали су Грци за које су варвали били они који не говоре грчки језик, односно не учествују у грчкој култури. Јелиниски идентитет је био отворен кроз култуну инклузију, а јеврејски је захтева улазак у савезни однос, веру и богослужбену заједницу. Слуга као дар варварима, стога,не брише разлику, не укида народе, већ оприсутњује Бога међу њима, а то прусство има максималистуички спасењски смисао:
да будеш спасење моје

Задатак се описује почев од непосредног позиционирања: לִהְיוֹת (:lih’yot) да будеш, да постојиш, да постанеш... Употребљена формулација је динамична, означава не само стање него прелаз и процес. Не јеси него да постанеш и будеш. На овај начин слуга Божији  готово да се узводи на нови ниво постојања и бива не само посредник спасења, већ постаје спасење (יְשׁוּעָה, yeshu‘ati), што му даје месијански карактер. Наиме, на основном нивоу израз значи:спасити, избавити, ослободити, донети победу. Међутим, за библијског писца ово нису апстрактни појмови већ се односе на конкретна животна, лична и национална искуства која могу бити војна (победа над непријатељем, спас из опасности), историјска (излазак) и егзистенцијална (живот насупрот смрти, излаз из безнађа).

Задатак и улога пророка, међутим, није повезана са сотириолошким максимализмом, већ и универзализмом:

Последња стих-линија се састоји из три речи: (све) до (עַד, ʿad) је израз којим се, на први поглед  упућује на границу, и то јесте једно од значења израза. Међутим, исти израз може да се користи да укаже и да стварне границе нема. Тако се за Михалу, супругу цара Давида каже да је до смрти остала нероткиња, чиме се засигурно не сугерише да је после смрти родила већ да је у потпуности, безгранично, остала без порода. Друге две речи су крај, руб, ивица (קְצֵה, qṣeh) и земља (הָאָרֶץ, ha’arets). Слика коју пророк обликује свакако није усаглашена са модерном науком, космологијом и географијом. У древном Израилу земља (הָאָרֶץ) није само територија, већ и систем живота и реда.Крајеви земље, стога, означавају границу овог реда — место где владају хаос и непознато. У свету древног Блиског истока, ови крајеви су били синоним за тамне, дивље и митске области (често дубине исконског хаоса празнине, безданих вода или пустиње Пс 65:6; Ис 41:1-5). Библијски писци идиому крајеви земље  дају и космичко значење у смислу да простор изван те границе означава област изван света живих или линију додира небеске или подземних сфера.

Оваквом формулацијом се шири опсег сфере којој је пророк дат на дар. То су најпре народи/варвари, тј. плема и језици пре свега познати пророку и они са којима је савезна заједница коју пророк персонификује били у интеракцији. Међутим, регионалне границе се превазилазе већ устаљеним значењем израза до крајева земље који сугерише да је целом (тада познатом) свету и свим његовим становницима знао за њих или не.. Међутим, уколико се примени другачије читање израза до (עַד) ни познати свет више није граница, границе заправо нема, пророчко-месијанско-спасењска улога у дословном смислу постале космолошка и универзумска.

Овим се успоставља запрепашћујући контраст. Пророк није спреман ни за улогу слуге који ће само повратнике свог народа, његов остатак окупити и повести у отаџбину, а Бог га дарује околним народима (варварима), свету, па и даље од тога.

Уколико се пророчка песма посматра на овакав начин она више није само снажно обликован низ екскалационог или појачаног паралелизма.и прераста у својеврсну реторичку градацију:

                                           

Уколико би се све ово, опет нешто слободније, преточило у драмски дијалог могло да изгледа: 

               Учинићу да будеш светлост варварима,

и да сабереш остатак Израиљев,

У овом трентку можда је добро да се подсетимо да је ово одељак Исаијиних пророштава који читамо у пестој недељи поста, када јесмо истрошени, можда улажемо последње атоме снаге, али пред собом наслућујемо светло васкрсења, баш као што је изгнаничка заједница у Вавилонији могла да назре ослобођење са истока које је доносио помазаник Господњи, Кир (Ис 45:1–7). У том контексту могуће је направити још једну паралелу са Новим заветом, пре свега Матејевим еванђељем. Уопштено, сматра се да је ово еванђеље усмерено на јудејску заједницу обраћеника у хришћанство која је у временима око римског разорења Јерусалима преиспитивала свој идентитет. У првом делу тог еванђеља Христос је приказан као нови Мојсеј и већи од Мојсеја, син Давидов, а већи од Давида...као испуњење националних ишчекивања и национални Месија. Штавише, то је нешто што може да се препозна и у самим Христовим речима: на пут незнабожачки не излазите, у град самарјански не улазите него идите изгубљеним овцама дома Израиловог (Мт 10:5). Ово кореспондира са његовим речима: ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиловог (Мт 15:4). Ово тзв. мало послање апостола одражава „границе Христове власти“, пошто се он – у том тренутку – представља као цар јудејски, односно национални Месија Јевреја и њихова мисија је ограничена. Међутим, Христовим васкрсењем се све мења: даде ми се свака власт на небу и на земљи“ – каже васкрсли Христос и наставља: зато (οὖν) идите и учините све народа мојим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам заповедио и ја сам са вама све до краја света (Мт 28:18-12).

Другачије речено, ако сам ја цар народа и (географске) области – каже Христос – онда сте и ви под истим ограничењима. Међутим, својим васкрсењем Христос је уклонио границе, дата му је свака власт на небу и на земљи, па ни мисија оних који носе његовом име не подлеже границама, дословно су – речима девтеро-Исаије дати на дар да буду спасење његово до (и без) крајева земље.

Живимо две хиљаде година по васкрсењу Господњем. 

Које су границе светлости коју ширимо, мисије коју имамо и коју (треба) да вршимо?