ОДЈЕЦИ ДРЕВНИХ ТАБЛИЦА ПРОКЛЕТСТВА И АПОКАЛИПСА - слични описи различита порука?

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе).

Таблице проклетства почеле су систематски да се састављају и истражују од 19. в., али је проналазак нових примера таблица довео до потребе за новим истраживањима. У древном свету, употреба таблица проклетства била је веома раширена, а саме таблице веома тражене. Обично су израђиване од таких листова олова, на којима су се урезивале формулације са циљем да се нанесе зло непријатељу или ривалу. Употреба ових таблица ширила се заједно са Римским царством и оне су пронађене широм старог света, од Египта до Британије. Таблице проклетства су коришћене од стране свих слојева друштва, без обзира на економски или друштвени статус. Откривено је око 1700 таблица које се датирају у период 500. пре Хр-500. год. хр. ере. Ритуали су се, дакле, изводили око 1.000 година у региону који се протезао од Медитерана до крајњег севера Европе.

Таблице проклетстава су остављање на пажљиво одабраним сакралним местима. То су могли бити гробови, храмови или места повезивана са обитавањем духова подземног света који би наводно, требало да осигурају делотворност клетве. Таблице проклетства су биле део шире магијске праксе која је имала за циљ да богове, духове или духове покојника приморају на одређену активност према ономе ко је објекат магијске формулације, обично неко са ким се водио правни спор, спортског противника, љубавног ривала, суседа који организује гласне забаве или пушта своје псе да лутају. Клетве су требале да донесу штету или несрећу некоме ко је на неки начин преварио, искоришћавао, претио или нанео неправду неком другом. Гребане су на танким листовима олова, а затим су ваљане, пресавијане или пробушене ексерима. Након тога би биле стављене под земљу, закопаване у гробове, бацане у бунар или базене, похрањиване у подземна светишта или постављане на зидове храмова. Веровало се да духови имају моћ да интервенишу и укључе се у људска дешавања ако се испоштују исправне процедуре у тражењу њихове помоћи. Оно за шта су се тражитељи надали да ће се десити често је описано живописним детаљима, а могли су се изводити ритуали како би се осигурало да таблице проклетства изазову жељене ефекте.

ʼРитуал клетвеʼу целини није био ограничен само на формулацију магијског натписа, већ је укључивао и сам чин записивања, бушење таблица или њихово похрањивање на пажљиво одабраним местима, рекао је Холшчер описујући аспекте магијске праксе која је била забрањена римским законом јер се сматрала обликом вештичарења или црне магије. Често се истиче токсичност модерног друштва препозната као последица свеприсутности друштвених мрежа. Чини се, међутим, да су и наши преци показивали сличне карактеристике. На располагању су им били доступи другачији алати за њихово исказивање, али осветољубивост, злонамерност, наношење неправди нису последица појаве твитера, тик-тока и фејсбука, а човек антике није био склонији праштању и забораву.

Истраживачки пројекат Разотркивени ритуали - трагови таблица проклетства и њихова функција у Јовановом откривењу имао је за циљ да истражи улогу таблица проклетства у римском друштву, као и начин на који се у њиховој употреби формира и користи терминологија слична новозаветном Откривењу.

У Откривењу постоје аспекти натписа и пракси у вези са таблицама проклетвстава. Ово је можда био индиректан израз потребе за сегрегацијом и покушајем самоодржања често угрожене ранохришћанске заједнице, објаснио је др Холшчер додајући: У Откривењу налазимо формулације и фразе које су веома сличне онима које су се појављивале на таблицама проклетства, иако се не појављују стварни дословни цитати из ових последњих.

Последња књига у Новом завету је комбинација три књижевна жанра: епистоларног, апокалиптичког и пророчког. Ауторство је предмет научне дебате иако је дело потписано. Наиме, о њеном аутору знамо само име, Јован. Опште је прихваћено да је спис настао у 1. или почетком 2. в. хр. ере, а Хелшчер је, потпомогнут сазнањима о таблицама проклетстава препознао њихове одјеке у овом тексту. Он наводи пример описа анђела који баца огроман камен у море уз речи: тако ће силом бити срушен, велики град Вавилон, и више се неће наћи (Отк 18:21) указујући да је то можда нека врста ритуална клетве, траг ритуалног потапања Вавилона (представљеног каменом). Исто важи за наводе који подсећају на древне везивне чаролије: Бог Откровења може да свеже и ослободи Сатану, чак да га сакрије под земљом попут магичне лутке (Отк 20:3). И на божанској и на супротстваљеној страни, обележавање тела се схвата као ритуално обавезујуће (Отк 7:2–3; 13:16) и препознаје као чин вршења моћи. Људи који су у време настанка читали овај спис наведене детаље су могли да непосредно повежу са рутинском употребом таблица проклетства која им је била позната.

Откривење се може читати као сукоб Бога и деструктивних снага зла. Седам посланица малоазијским црквама из Откривења, римску власт и царски култ приказују као демонски принцип. Хришћани су тежили да се одвоје од таквих пракси. Књига Откривења доприноси процесу самооткривања, тражењу препознатљивог идентитета од стране хришћанске мањине у свету којим доминира паганска римска већина која је рутински одала почаст не само цару већ и главним римским боговима, објаснио је Холшчер додавши: Могуће је да су они који су читали или слушали речи Јованове Апокалипсе могли да виде читаве пасусе, појединачне фразе или концепте у светлу магије клетви. За писцу савремене читаоце сличности са рутинском праском магије проклињања би вероватно била очигледна. Први хришћани су, једноставно, живели окружени културом клетви.

Пре неколико година реномирана историчарка религије Елејн Пеџелс (Elaine Pagels) повезала је стварање Књиге Откривења са личним искуствима аутора који је био прогнаник из Јерусалима, града који су уништили Римљани 70. год. хр. ере. Мислим да не разумемо ову књигу док не схватимо да је то ратна књижевност, изјавила је она додајући: она произлази из тог рата, и долази из људи који су уништени ратом. Не само да су јудео-хришћани имали разлога да буду огорчени на римску империју, већ су и сви хришћани уопштено били у конфликту са њом. Хришћанство је у 1. в. дошло у сукоб са Римским царством и његовим империјалним култом. То је довело до прогона хришћана и све већег неповерења на обе стране. Оно ће се временом продубљивати. Имајући то у виду, не би изненадило да Римљани буду примарна мета клетви, лоших жеља и предвиђања пошасти укључених у Откривење. Израз Вавилон означавао је Рим, град коме је жељена пропаст што илуструје раније споменути опис анђела. Из перспективе раних хришћана, Римско царство је, наводно, било достојна мета за свако проклетство. 

Откривење је испуњено пророчким визијама апокалиптичких догађаја. То је неке навело на закључак да је овај спис мање јеванђеље, а више део антиримске политичке пропаганде. Овакво разумевање последњег новозаветог списа у спрези са резултатима новог истраживања довело је до храбрих, али и прилично спекулативних, претпоставки. Неки аутори, наиме, тврде да је текст Апокалипсе више од пуког предвиђања будућих катастрофа и да су неке његове целине имале за циљ да изазову те катастрофе, као вид одмазде за прогоњење хришћана. Спис је, наиме, испресецан језиком који је сличан формулацијама са плочица клетви што сугерише да су хришћани, иронично, борећи се против Рима преузели праксу римског религијског (магијског) подземља. Каткад се иде и корак даље и сугерише да је непотребно рећи да је укључивање фраза у вези са клетвама у Књигу Откривења донекле изненађујуће, пошто би хришћани требало вероватно да траже услуге од сопственог Бога, јединог правог Бога, уместо да се за помоћ обраћају духовима из других верскихпредања. У 1.в., међутим, хришћанство је још било младо, стари богови и традиције су се очигледно још увек поштовали, чак и од стране практиканата нове религије.

Овакви искази темље се на схватању да употреба терминологије проклетстава подразумева магијску праксу, што је далеко од неупитног. Хришћани првих векова су били људи свог времена и културе. Неизоставно су преузимали терминолошке обрасце који су доминирали, али то не значи да су усвајали и религијске праксе са њима повезане. Напротив, њихово одбацивање таквих пракси и јесте било узрок прогонстава. Откривење је, штавише, настало у грчко-римској култури, али темељећи се на још древнијим културним предањима и то не само апокалиптичког предања (које мора бити први корпус за поређење). Оно преузима терминологију оријенталних митова. Писац говори о Риму, али га описује сликама преузетим из месопотамског, хананског и египатског наслеђа које је реинтерпретирано на бази постојећег старозаветног предања. Ово су моменти од суштинског значаја за разумевање Откривења. У том контексту значајно је приметити да су таблице проклетства оригални производ грчко-римског света. Употреба таквих предмета и магијских пракси повезана је са Хананом (https://bkcentar.rs/sr/blog/desifrovan-najstariji-poznati-natpis-pronadjen-u-jerusalimu), Месопотамијом (нпр. https://www.ancient-origins.net/artifacts-other-artifacts/british-museum-decided-against-uniting-cursed-assyrian-stele-and-bad-luck-021824) и Египтом као што илустрије пример тзв. Execration texts из средине 3 миленијума пре Хр.: (6. Династија, https://biblicalarchaeologygraves.blogspot.com/2014/12/bonus-23-egyptian-execration-texts.html, види и:https://livrepository.liverpool.ac.uk/3000011/1/ColledgeSar_Sep2015.pdf). Позната је и древном Израилу, али унутар њега је стављена у савезни контекст, и тиме лишена магијског карактера. Пошасти повезане са библијским проклетствима нису нешто што се баца на непријатеље, већ последица кршења савеза који је периодично обнављан (Пнз 29-30 уп. https://bkcentar.rs/sr/blog/evalske-tablice-prokletstva-protoazbucni-tekst-sa-svetim-tetragramom-jhvh-antidatira-pismenost-izraila-vekovima-unatrag). То је смисао и проклетстава која се јављају у пророчким списима (Соф 2:5-7; 3; Ав 2:9-20; Нм 3:1; Мх 2; Ам 6), Новом завету (Јк 5:1-10; Јд 1:11), и чак и самим Христовим исказима (Мт 11:21-24; Мт 10:13-16; 23:13-16; Лк 11:42-52). Наведени примери проклестава представљају природнији контекст и примарни извор за могуће поређење са проклетствима Откривења него таблице проклестава, чак и у случају да је писац Откривења усвојио терминологију потоње. Употреба магијске терминологије, а чак ни ритуала не мора да подразумева усвајање магијских веровања и пракси. Терминологија се усваја због успешније комуникације са окружењем, али јој се даје другачији смисао и карактер усклађен са хришћанским уверењем да на противнике не треба бацати проклетства будући да их неминовно сустиже божански суд. У том контексту, евентуално преузет магијски обред (нема потврде да је такво преузимање постојало) је губио магијску суштину и добијао је перформативни карактер (што је, такође, у складу са старозаветном пророчком праксом). Писац Откривења користи митолошко наслеђе древног Оријента, али се дистанцира и осуђује митска веровања. Он можда употребљава општепознати магијски језик проклетства, али и осуђује саму магију (Отк 9:21; 18:23; 21:8; 22:15).

Не сме се изгубити из вида литургијски контекст Откривења. Литургија је пророчки перформанс који на мистичан начин оприсутњује долазак Царства Небеског односно Други Христов долазак и последњи суд и разумевање тог момента је од круцијалног значаја за тумачење Откривења у целости и деловима. Надамо се да ће то бити нешто на шта ће истраживачи у наредном периоду, током даље реализације пројекта, обратити пажњу док истражују начин на који су се магија и религија доживљавале у античком свету првих хришћана.

Покровитељ истраживачког пројекта у трајању 2022-25 је Немачка истраживачка фондација (GermanResearchFoundation, DFG). Пројекат је део шире истраживачке мреже Универзитета Јоханес Гутенберг - Област истраживања највишег нивоа људских изазова: 40.000 година људских изазова (HumanChallengestop-levelresearcharea: 40,000 YearsofHumanChallenges). Циљ је препознавање изазова са којима се човечанство сусретало, као и стратегија и пракси које су људи развијали како би се са тим изазовима носили. Истраживачи ће покушати да из наведене перспективе разматрају и материјал Откривења покушавајући да тзв. дискурс о ритуалима, дозвољених и забрањених, сагледају као културни ресурс уз помоћ којег би адресати Откривења могли да тумаче своју ситуацију и да се носе са њом.