ОПШТИ УВОД У ПОСЛАНИЦУ ЈЕВРЕЈИМА - циклус "Химна вере" 1. део

Посланица Јеврејима је један од најзначајнијих и најдубокоумнијих списа Светог Писма. Изузетно је оригинална стилски и тематски. Неким темама које су присyтне и у другим списма Новога завета у овој Посланици је дата нарочита нијанса и специфична форма. Постоје, са друге стране, мотиви које су у другим списима Новога завета одсутни, а којима је у овом спсису посвећена нарочита пажња. Ове посебне одлике текста условиле су извесну недоумицу у погледу настанка Посланице Јеврејима, циља који је желео да постигне њен писац, примаоца, времена и места настанка и, пре свега, ауторства. То су питања која се третирају у уводу у сваки појединачни библијски спис и која ћемо третирати у овом тексту. Тема којом ћемо се бавити је, пре свега, ауторство Посланице Јеврејима, али ћемо се осврнути и на друга уводна питања.

            

Проблем места писања Посланице Јеврејима повезан је и са питањем њеног датирања. Датирање Посланице, наиме, неретко зависи од препознавања животних околности у којима је био аутор. Предлагани су различити датуми, почевши од шездесетих година па све до краја 1. в. хр. ере. Посланицу Јеврејима непосредно или посредно наводе аутори са краја првог и током другог века хришћанске ере (нпр. Климент Римски, Јустин Мученик, Јермин Пастир, Иринеј Лионски, Иполит Римски, Тертулијан, Климент Александријски, Јевсевије...). Може се, стога, претпоставити да је написана до 90-тих год. 1.в. Унутрашњи подаци сведоче да би време настанка Посланице могло да буде период између 64. и 70. год. хр.ере (а свакако не после 90. год). Италија се често наводи као шира област у којој је настала Посланица (Јевр 13:24). Њени примаоци били су јудео-хришћани. Они су под притиском својих сународника били у искушењу да се одрекну хришћанске вере. Могуће је да су се јудео-хришћани налазили под ударом својих сународника у Солуну, Филипима или Малој Азији и Сирији. Спис је можда настао и као манифест узвишености хришћанске вере над јудаизмом. Такав манифест могао је бити упућен већем броју павловских цркава у којима је знатан део верника имао јудејске корене. Спис пружа одређене назнаке о заједници којој је упућен као реч утехе (Јевр 13:22). Писац је, највероватније, познавао примаоце и очекивао је да ће их посетити. Неки од њих су већ дуго били хришћани. Сада су се, међутим, нашли у опасности да се одрекну свог вероисповедања и да одступе од Бога живога (Јевр 3:12; 5:12; 13:19.23). У заједници је било оних који изостају са богослужбених сабрања и који су на тај начин хотимице (свесно) грешили и после примљеног познања истине (Јевр 10:26).

Посланица је била упућена хришћанској заједници (или заједницама) чији су се чланови суочили са прогонима и одбацивањима друштва у коме су живели. Постојала је опасност да неки од њих постану малодушни и да напусте веру у Христа. Писац зато осећа потребу да им се обрати и да их учврсти у вери. Не зна се тачан интензитет нити тачан облик притисака које је ова заједница подносила, нити какве је све то последице остављало на животе верника. Можда је било физичких насртаја на живот и имовину јудео-хришћана. Чини се да је већи проблем вероватно представљало омаловажавање и изругивање са којим су се сусретали. Јудео-хришћани су, осим тога, били у извесној недоумици јер је ранохришћанско богослужење, које још увек није било развијено, било далеко мање богато и импресивно од култа јерусалимског храма. Додатни разлог малодушности чланова заједнице можда је била смрт њихове угледне сабраће (Јевр 13:7). Св. Теодор Кирски је примећивао да аутор Посланице истовремено показује снагу вере којом се постиже оно што Мојсејевим законом није било могуће постићи. Поменути отац сведочи да писац Посланице пружа охрабрење заједници. Писац Посланице то чини указујући на оне који су постали углед будући да су прошли кроз сличне животне олује. На тај начин он помаже читаоцима 1.в. и нама данас кроз указивање на величанствене примере пророка и свих сведока вере у старини, како је надахнуто приметио св. Лав Велики.

Први наслов Посланице, можда, није био Јеврејима, али је готово потпуно извесно да су њени први читаоци били припадници јудејског народа. Изношене су претпоставке да је Посланица била упућена специфичној групи (или групама) јеврејских верника који су пре обраћења у хришћанску веру припадали есенским заједницама. Не може се поуздано утврдити где су географски биле лоциране заједнице којима је Посланица била упућена. Као могућа одредишта навођени су Јерусалим, Ефес (Мала Азија), Сирија или Италија (Рим). 

Посланица Јеврејима нема форму и стил који карактеришу остале новозаветне посланице. Упечатљиво је да јој недостаје уводни поздрав карактеристичан за друге посланице. Аутор дело назива реч утехе (Јевр 13:23), обликована у форми мидраша или омилије на тему Пс 110. Овако схватање је можда претерано, али мора се признати да поменути Псалам и његово тумачење доминира целом Посланицом. Неки њени делови готово сигурно представљају проповеди на тему појединих стихова Псалма. Проповеди су можда касније укључене у спис већег обима који је могао бити манифест о узвишености хришћанске вере над јудаизмом. Потписник дела би, дакле, могла да буде група аутора међу којима је био и св.ап. Павле и неки од његових блиских ученика.

Климент Александријски је сматрао да је оригинални језик Посланице јеврејски, а да је текст накнадно преведен на грчки. Ту тврдњу износи су Јевсевије Кесаријскии бл. Јероним. Речник, стил и реторичке карактеристике указују на то да је оригинални језик којим је писана Посланица вероватније био грчки, и то тзв. високи кини дијалект. У навођењу Старог завета писац Посланице следи Септуагинту. Језик и стил Посланице сведоче да је писац или да су писци списа веома добро познавали јелинистичку мисао, нарочито јелински јудаизам који се развијао на подручју Александрије. Овим се отвара питање могућих утицаја Филона Александријског и других јелинствујућих Јудеја на аутора (или ауторе) Посланице и њихово богословље. Неоспорно је да се у Посланици може препознати добро познавање Филонових списа и утицај Филонове терминологије (као и мисаоних концепата јелинског јудаизма уопште). Писац Посланице је, према једном схватању, био неко ко је проучавао Филоново стваралаштво, његову филозофију и библијску апологетику. Када је постао хришћанин, он није одбацио оно што је већ раније усвојио. Уместо тога, он је постојећа сазнања и принципе уградио у своје стваралаштво. Та уградња је била изузетно креативна. Изрази су преузети од Филона, али се не користе у значењу које им даје Филон. Њихово значење се модификује да би што боље послужили сврси аутора, односно уздизању Христа и хришћанске вере.

Према другом схватању, аутор Посланице свесно преузима Филонову терминологију, али се супроставља Филоновим богословским идејама ослањајући се на Павлово и павловско богословље, али и на богословље св. ап. и богослова Јована. Аутор(и) развијају специфичан начин употребе Старог завета. Они Стари завет схватају као целину која сведочи о Христу. Необично је честа употреба типолошког тумачења које каткад прелази у алегорезу, и то не само у односу на Христово историјско постојање и дело, већ и на његову вазнесењско-есхатолошку улогу и значај. Спис је, пре свега и изнад свега, христоцентричан. У том контексту, аутор преузима и обједињује битне моменте новозаветне христологије (учење о Христу као Сину, Божијем и Човечијем), али и развија и нове који нису присутни, или макар наглашени, у остатку Новог завета (пре свега учење о Христу као Великом и Савршеном Првосвештенику новог савеза).

 

Ауторство Посланице Јеврејима је спорно. За разлику од већине Посланица, на почетку Посланице Јеврејима се не наводи име писца нити се пружају поуздани подаци који би могли да наговесте његов идентитет. Посланица се у готово свим црквеним кодексима убраја у Павлове посланице, али је Павлово ауторство кроз црквену повест било оспоравано. Током историје су се јавили различити предлози о могућем ауторству Посланице. Она је приписивана Павловим сарадницима и ученицима, Луки, Аполосу, Варнави, Сили, Клименту, или групи аутора. То се дешавало веома рано, тако да нпр. Мураторијев канон Посланицу не убраја међу списе Новог завета, док ју је Тертулијан приписивао Варнави. Чини се да су у Павлово ауторство Посланице Јеврејима сумњали Иринеј Лионски и Иполит Римски. Уколико је поуздан навод дела Климента Александријског сачуван код Јевсевија Кесаријског на Истоку се, ипак, доста рано јавило веровање да је писац Посланице св.ап. Павле. Могуће да је ово веровање делио и Партен, учитељ у александријској катихетској школи. Ориген је, највероватније, био први писац са Истока који је оспорио ово уверење. Црквени оци средњег века су, коначно, прихватили веровање да је у питању дело св.ап. Павла, и то становиште се рефлектује и у српским древним писаним споменицима.

Каснија критика је потврдила сумње у Павлово ауторство Посланице. Лутерове сумње у погледу Павловог ауторства Посланице делили су и поједини високи званичници Римокатоличке цркве. Негирање Павловог ауторства Посланице карактеристично је за готово све значајне лидере Реформације (Калвина, Мелахтона, Безеа...). Један од ретких угледних богослова Реформације који је бранио Павлово ауторство Посланице био је Матија Илирик Влачић. Данас се највећи број научника слаже да је Посланица плод великог и оригиналног ума писца или групе писаца апостолског периода чије име(на) не могу да се са сигурношћу потврде.

 

Иако је постојао спор у погледу ауторства Посланице, она је у раној Цркви, као и данас, имала своје место у богослужењу и канону Новог завета. Она се не убраја у канон Новог завета једино у тзв. Мураторијевом фрагменту са краја 2. в. највероватније због извесног неповерења према овом спису међу појединм црквеним заједницама на Западу које је постојало све до 3.в. хр. ер. Посланица је коначно и неоспорно прихваћена у канон од западних цркава у 3.в. и тада је стављена иза збирке Павлових посланица. Источне цркве су биле отвореније према овом спису и он је у пописима на Истоку смештан испред пасторалних посланица (Титу и Тимотеју). У неким корпусима Посланица се налази одмах после Посланице Римљанима. То сведочи да је сматрана Павловом или павловском посланицом. Велики део Посланице Јеврејима чита се током Велике Четрдесетнице, док се Химна Вере (Јевр 11) чита у Недељу Православља као својеврстан позив вернима да постану део свештене историје која је у овом поглављу представљена. Већи део ове целине чита се и у Недељу светих отаца, која претходи празнику Рођења Христовог (Божићу). Исте недеље се чита почетак св. Еванђеља по Матеју, односно родослов Господа Исуса Христа. Овај родослов наводи Господње претке, почев од Авраама. Посланица Јевр 11 чита се, такође, од стиха који говори о Аврааму (11:8) и, стога, представља својеврсно тумачење еванђелског одељка будући да показује да се свети праоци Израила нису удостојили тога да буду преци Господњи због националне припадности или услед некакве биолошке каузалности, већ зато што је вера која је у њима и кроз њих деловала припремала пут за оваплоћење и долазак Спаситеља света.

 

Посланица Јеврејима је спис који је оставио значајан траг у српској књижевности и богословљу, почев од древних житија до савремених богословских студија. У древним текстовима, Посланица Јеврејима је углавном коришћена као богословско-катихетски спис и позив на хришћанску веру, подвиг и истрајност. Оваква употреба је препознатљива у учесталом позивању на трпељиво прихватање божанског укоравања у виду животних недаћа (Јевр 12:6-10). Посланица се често наводи као подстицај на практиковање хришћанских врлина: братољубља, гостољубља и сећања на оне који су невољама (Јевр 13:1-3). Не треба занемарити ни богословско-догматске исказе о Христу као Оном који је у почетку основао земљу (Јевр 1:10) и који је исти јуче, данас и довека. Синтеза богословско-догматске и пастирске перспектике са којима Посланици Јеврејима приступају древни српски аутори препознатљива је у подсећању на Божију праведност. Средњевековни српски писци су своје читаоце подсећали да Бог не заборавља дела љубави човека (Јевр 6:10), али су их и често опомињали на озбиљност Божијег односа према човеку будући да је страшно пасти у руке Бога живога (Јевр 10:31).

Новији списи надахнути Посланицом Јеврејима одликују се богословско-истраживачким приступом и одражавају интересовања према уводним питањима повезаним са Посланицом, пре свега проблему њеног ауторства.

            

Посл. Јеврејима је привлачила пажњу српских средњевековних аутора. Колико је нама познато, први српски аутор који се позива на овај новозаветни спис је св. Сава. Први српски архиепископ се на Посланицу позива у Студеничком типику. Он подсећа братство да је потребно да негују послушност према својим старешинама (игуманима) као онима који бдију над душама њиховим (уп. Јевр 13:17). Том приликом св. Сава наглашава да он заправо понавља позив божанственог и великог св. ап. Павла.

Савин ученик Доментијан, у Житију св. Симеона упућује позив светој браћи да управе своје мисли на апостола и Првосвештеника наше вероисповести, Исуса (Јевр 3:1), истичући да он заправо само понавља позив који је упутио велико светило и све васељене учитељ св. ап. Павле. Наведени аутор је истицао и неопходност истрајног трпљења (Јевр 12:7.9-10) у и Житију св. Симеона и у Житију Св. Саве, док Христову вечност и непромењивост истиче у Житију Св. Саве (Јевр 13:8) подсећајући да нема створења које је невидљиво пред Њим и да је све голо и откривено у очима онога коме ми полажемо рачун (Јевр 4:13). На исте речи се позива и други Савин агиограф, Теодосије. У свом Житију Теодосије два пута наводи да је Бог Онај чија је освета и који ће судити народу своме (Јевр 10:30-31), подсећајући, у истом делу, и да Бог није неправедан па да заборави вашу љубав и дело које сте показали (Јевр 6:10). Описујући подвиг св. Саве он га убраја међу оне којих свет не беше достојан и који лутаху по пустињама и горама, и пећинама и јамама земљским (Јевр 11:38). Преносећи беседу Св. Саве приликом преноса моштију св. Сиомеона, Теодосије сведочи да је први срски архиепископ истакао да ће се на Божијем суду наши греси појавити као горки клеветници изболичавајући нас пред Богом живим у чије руке је страшно пасти (Јевр 10:30-31). Теодосије наводи речи св. Саве, првог архиепископа српског који је наведеним речима Посланице дао социјалну димензију. Он подсећа на непристрасност божанског суда на којем ће пред престо стати цар са војником, господар са робом, син са оцем и отац са сином. На наведене речи Теодосије се позива и преносећи беседу архиепископа Саве приликом крунисања брата му Стефана. Том приликом, према Доментијану, Сава је позвао окупљене да у себи не утајавају богомсрске јереси које до тада нису умели да препознају. Сава тврди да поуком о Св. Тројици својим слушаоцима преноси истинито хришћанско веровање и да ће то веровање бити основа на којој ће Бог судити како на страшном суду, тако и у свакодневном животу посредством своје живе Речи, оштрије од од двосеклог мача, Речи која се додиче мисли и помисли срца. Ове речи представљају, дакле, леп спој различитих библијских мотива, од којих су најмање два преузета из Посланице Јеврејима (Јевр 4:12-13; 10:31).

Теодосије и у својој Похвали св. Симеону и св. Сави, наводи српске великане и изнова их убраја у групу оних који су доживели ругања и батине, уз то окове и тамницу... и којих свет не беше достојан (Јевр 11:36-38). При томе, он подсећа да само наводи речи божанственога Павла. У Похвали Теодосије истиче и да Бог није неправедан тј. да неће заборавити дела љубави (евр 6:10). У делу које се приписује архиепископу Данилу и његовим ученицима (настављачима) често се наводи Посланица Јеврејима. Писци овог дела, попут ранијих аутора, подсећају читаоце да је страшно пасти у руке Бога живога (Јевр 10:31). По већ препознатљивом обрасцу, светитељи о којима се пише убрајају се у групу изгнаника и страдалника којих свет не беше достојан (Јевр 11:38), а који су са стрпљењем прихватали божанско укоравање (Јевр 12:7) не заборављајући оне у различитим потребама (Јевр 13:3), братољубље и гостољубље (Јевр 13:2). Сви наводи из Посланице приписани су божанственом апостолу Павлу. На исти начин архиепископ Данило говори о аутору Посланице када подсећа да пред Христом нема ничег скривеног и невидљивог (Јевр 4:13) и да је неопходна истрајност у трпљењу (Јевр 12:6-7). У Житију краља Драгутина, архиепископ Данило, преноси речи краљице Јелене која сина саветује да прихвати божанско укоравање као потврду Божије очинске љубави. Архиепископ Данило позива своје читаоце да и сами покажу братољубље, гостољубље и сећање на утамничене (Јевр 13:1-2). Исти аутор, позивајући се на Посланицу, велича божанско стварање (Јевр 1:10 уп. Пс 101:26-28). О божанственом апостолу Павлу као аутору Посланице говори и један од Данилових настављача описујући живот самог архиепископа Данила. У поменутом тексту заправо се преноси молитва архиепископа Данила. У молитви се поменути архиепископ захваљује Богу на нежељеној части да служи као епископ хумски и исповеда своју спремност да се руководи позивом апостола т.ј. спремност да одбаци гордост и грех који лако заплиће и да крене стазом подвига гледајући ка Начелнику вере и савршитељу свега, Исусу (уп. Јевр 12:2). У истом житију аутор се позива и на прихватање божанског укоравања (Јевр 12:6) указујући на то да је архиепископ Данило туђинска харања светогорских манастира схватио као божански отачки укор љубави.

Григорије Цамблак је још један од средњевековних књижевника који се позива на Посланицу Јеврејима 2:13 у свом знаменитом делу Житије Св. Стефана Дечанског. То чини и поп Пеја коме се приписује житије св. Ђурђа Кратовца. Он Посланицу приписује св. ап. Павлу и то приликом позивања на Јевр 12:7-8 у тексту житија. У неким српским средњевековним повељама истиче се непромењивост и вечност Христова позивањем на тврдњу да је Исус Христос исти јуче, данас и вавек (Јевр 13:8). Аутори Повеља су вероватно овим желели да подцртају краткотрајност и несталност своје власти у односу на апсолутност, неограниченост и непромењивост Исуса Христа и његовог Царства. 

Посланица Јеврејима се наводи и у Старим српским записима. Тако нпр. запис из 1402. год. наводи Јевр 7:7, док се у запису из 1673. год. наводи Јевр 8:2, вероватно да би се истакло да човек, Христовим посредством, са Њим и кроз Њега постаје служитељ светиње и праве скиније коју је подигао Господ, а не човек (уп. Јевр 8:2).

Позивање на Химну вере (Јевр 11) повезано је са агиографском литературом, и то пре свега са Теодосијевим делима у којима се у два наврата позива на ово поглавље, односно на Јевр 11:36-38. Он то чини у Житију Св. Саве и у Похвали св. Сименону и св. Сави, убрајајући ова два великана националне и црквене историје у ред сведока вере. Он указујује на то да су они, предма су могли уживати у благодатима племићког живота, радије изабрали да лутају по пустињама, и горама, и пећинама, и јамама земљским (уп. Јевр 11:38). На сличан начин наведени текст употребљавају и каснији агиографи, односно архиепископ Данило и његови настављачи. У том контексту, српски средњевековни писци наводе и речи којима се наставља тема Химне вере у Јевр 12:1.

            

Посланица Јеврејима привукла пажњу и новијих српских богослова и преводиоца.

Разматрање уводних питања повезаних са Посланицом присутно је и у преводима неколицине страних аутора чији су радови преведени на српски језик. Посланица се углавном третира у склопу различитих приручника који се баве уводом у Нови завет. Веома је значајан увод у Нови завет који је написао др. Емилијан Чарнић у два тома. У другом тому Чарнић обрађује теме посебног увода у Нови завет и у том смислу се дотиче и Посланице Јеврејима. У овом контексту треба споменути и новији Увод у Нови завет који је читалачкој публици представио др. Предраг Драгутиновић. Он, такође, један део свог увода посвећује Посланици Јеврејима. Слично се може рећи за превод Увода у Нови завет грчког проф. Јоанидиса Каравидопулоса, као и хрватски превод Увода у Нови завјет WilfridaHarrigton-a. Општи подаци о Посланици су присутни и у Библијској Енциклопедији, др. Радомира Ракића. Занимљиве идеје и запажања садржи и Увођење у Нови завет, енглеског богослова Џона Дрејна, чије је дело на српском језику објављено у издању издавачке куће Clio.

Посланица Јеврејима у новијем српском богословљу представљана је не само у склопу поменутих Увода у Нови завет, већ и у периодици. Нарочиту пажњу привлачи серија чланака др. Емилијана Чарнића у којима се разматра питање ауторства Посланице. Проф. Чарнић је остао веран, данас готово потпуно напуштеном схватању да је писац Посланице св. ап. Павле. У својим чланцима је ипак дао исцрпан преглед различих теорија о могућим писцима Посланице, тако да ови чланци представљају значајан извор за проучавање ове теме. Осим ауторства Посланице, др. Емилијан Чарнић се бавио и другим уводним питањима повезаним са Посланицом Јеврејима, и то пре свега проблемом филонизама и проблемом александризма у Посланици. Разматрао је, такође, и литерарни проблем Посланице, као и питање њених адресата. Др. Емилијан Чарнић, осим тога, у два чланка третира тему Мелхиседека, тајанственог старозаветног свештеника који заузима значајно место у Посланици Јеврејима. Ови чланци су одличан извор информација о интертестаментарном учењу о Мелхиседеку, које је представљало једну степеницу у развоју од старозаветног ка новозаветном предању о наведеној теми. Веома је значајан превод једног познатог дела св. Максима Исповедника Пет созерцања о Мелхиседеку. Наведени текст је превео презвитер Вукашин Милићевић. Превод о. Милићевића упоредно са грчким оригиналом, публикован је у Теолошким погледима 2008.године. Текст представља сведочанство о богословском разумевању Мелхиседекове личности и њеног типолошког значаја, али и о подвижничко-аскетском приступу Посланици Јеврејима. Госп. Срба Убипариповић је, у свом за сада необјављеном магистарском раду који је одбрањен на Православном Богословском факултету УБ, истраживао тему лиртургијског богословља Посланице Јеврејима.

Тему Мелхиседека у Посланици Јеврејима третира и др. Мирко Ђ. Томасовић. Његов докторски рад преведен је са грчког и публикован на српском језику. Чини се, ипак, да наведени аутор у великом делу следи (макар када су у питању наводи повезани са интертестаментарном литературом) др. Емилијана Чарнића. Када то не чини, госп. Томасовић дозвољава да му се поткраду озбиљне материјалне грешке. Када је у питању сам однос према тексту Посланице у којем се третира Мелхиседек-христологија, Мирко Ђ. Томасовић мање се бави егзегезом Посланице и истицањем њене Мелхиседек-христологије, а више патролошком студијом о Христу тј. о Христовом оваплоћењу и спасоносном делу. Текстови Посланице се углавном користе као повод за развој патролошко-догматског богословља. Чини се да ни коментар Посланице Јеврејима који је написао наведени аутор не представља праву егзегетску студију.

Потписник редова које читате објавио је академске чланке: Мелхиседек у интертестаментарном предању (2013. год) и Мелхиседек у старозаветном предању (2014.год). Иако у чланцима нису непосредно обрађене теме из Посланице Јеврејима, њима се обликује оквир унутар кога је могуће боље разумети Мелхиседек-христологију Посланице. У припреми је и чланак који ће се, непосредно, бавити самом Мелхиседек-христологијом Посланице Јеврејима.