ПЕРСИЈА, од легендарних династија до Кира Великог

Династија Пишдадиан дала је прве персијске краљеве и, према предањима трајала је више хиљада године (што је мало вероватно). Штавише, легенде сматрају да је први смртник (човек) био и први персијски краљ Каиумерс или Гаиомард који је узео своје пребивалиште у планинама, обукао себе и свој народ у тигрове коже, и из њега је изникло свако љубазно неговање и вештина одевања, до тада непозната. Људи и звери из свих делова земље дошли су да му се поклоне и приме законе од његових руку, а његова слава била је попут сунца. Један од његових унука је погунуо у епској борби против архетипског злог духа Архимана, а други је наследио престо. Звао се Хушенг и био је мудар краљ који је током своје владавине успоставио законе, образовање и развио пољопривреду. Људима је дао ватру и научио их је како да наводњавају поља. Штавише, дао је и имена животињама.

Просперитет је настављен под његовим наследницима Тахумерсом и Јемсхидом који се прогласио божанством захтевајући од поданика обожавање, због чега га је Ахура Мазда лишио своје заштите те је пао као жртва побуњених племића, а на престо је ступио Зохак чије је порекло било арапско, а зла владавина привремена. Зохак је уснио сан који је најављивао његово свргнуће и покушао је да пронађе и убије дете које му је представљено као нови краљ, али му наум није успео, а Феридоун, унук Јемсхид је повратио власт својих предака.

Пошто се Феридоун спремао да убије краља, наређено му је да то не учини, јер није дошао његов час. Као резултат тога, он га је свезао  за стену моћним ланцима и ексерима забијеним у руке, и оставио га да умре у агонији. И врело сунце обасјало је неплодне литице, а није било ни дрвета ни грмља који би га заклонио, а ланци су му ушли у месо, а језик му је изједала жеђ. Тако је после неког времена земља избављена од Зохака, злога, а уместо њега је владао Феридун који је за живота краљевство разделио својим синовима Туру, Ирају и Салму. Како је Ирај добио најбоље делове царства (Иран и Хинд) завидна браћа су одлучила да га убију. Освету над њима извршио је Ирајев син Манухехр. Смрт његовог праунука Гаршаспа означила је крај династије Пишдадиан, али не и крај персијских владара. 

Кајанска династија је према епској традицији персије друга династија Ирана. Њихово уздизање означило је нову епоху у којој су се појавили многи јунаци Перисије међу којима је најпознатији Р(у)остам. Ови јунаци, иако моћни да се успну на престо Персије, то нису учинили вођени кодексом части. Попис  кајанских краљева доноси нам Замиад-Иашту Авеста то су: кави Кавату, и за кави Аипивоху, кави Усадху, кави Аршан, кави Писина, кави Биаршан, и за кави Сиаваршан. Красила их је храброст, снага и мудрост.

У Фердовсијевом Шахнамех, међутим, познаје име само првог краља наведеног у Авести, а другачије именује његове наследнике. Он наводи краља Кобада тврдећи да је његово успињање на престо последица подвига јунака хероја Ростама. Наиме, крај династије Пишдадиан био је кризни тренутак за Персију. Претходили су јој сукоби са Тураном. У једној бици турански краљ Афрасиаб је убио персијског успевши се на његов трон. Персијанци уједињени под принчевима Зааваом и Гаршаспом су га протерали, али он је по смрти Гаршаспа поново напао Персију. Персијанци лишени вођства обратили су се Залу, оцу Ростама. Зал и Ростам су се суочили са Афрасиабовим снагама. Предводили су велику војску, али нису имали краља (шаха), али Зал  је по савету мудраца сазнао да је остао један млади, храбри и мудри потомак Феридоуна који се повукао у самотни живот на планину Кобад. Ростам је био послат да га нађе и захваљујући томе што је успео у задатку туранске снаге су поражене. Кобад је, стога, иако далеки потомак раније династије, постао први владар нове, кајанске.

Салманесер III добио је 836. пре Хр. данак од владара Парсуе, господарa племена у близини Урмијског језера. Његов наследник је пронашао Парсуаш (Фарсистан) са градским средиштима Персеполисом и Парсагардом. Персијанци директно спомињу у асирским списима око 640. пре Хр., када падају под суверенитет Асурбанипала. То је време када долазе под утицај (језички и културни) Медијанаца. Елам је такође имао снажан утицај у области, а еламитски језик је био званичан језик персијске престонице. 

 

Исаија 45:1-5

 

Кир II (Велики) уздиже Персијанце. Према древним персијским предањима Кир II је био и унук Кира I и потомак древих краљева Аншана (Сусе) који су се противили власти Асираца. Крунисан је и у медијанској престоници Екбатану (данас Хамадан). Значајно је да су грчки писци Херодот, Ктесије и Ксенофонт сачували ране, контрадикторне и делом легендарне, традиције о Кировом пореклу. Према Херодоту, Кир је био син персијског краља Камбиса (око 580-559 пне) и медијске принцезе Мандане, ћерке медијског краља Астијага (585-550 пне) кога је, по уједињењу персијских племена, свргао са власти уз помоћ незадовољног медијанског племства и војске. Херодот, Ктесије и Ксенофон се слажу да је Кир део своје младости провео на Астијаговом двору, али се не слажу у вези са постојањем сродничке везе међу њима. Значајно је да медијанска војска и племство Кира није видела као узурпатора трона, већ као легитимног наследника ранијих владара и (евентуално) оснивача нове династије.

Кирово уздизање на трон медијанског краља у Екбатану описано је и у два вавилонска извора који се повезују са именом краља Набонида. У његовом сипарском цилиндру се говори о почетку Кирове побуне против Астијага (553.год. пре Хр), а у Хроници о побуни Астијагове војске која га је предала Киру. Херодотов извештај се у великој мери слаже са Набонидовом хроником. Херодот наводи да је Харпаг, медијски племић, подстакао Кира да устане против Астијага, који му је у прошлости нанео неправду. Харпаг је тражио подршку међу осталим медијским племићима, који су такође били незадовољни Астијаговом владавином. Астијаг је чувши за Кирову побуну, именовао истог Харпага да предводи медијанску војску против Кира. Кад су се среле медијанска и перзијска војска, Харпаг и остали племићи су прешли Киру у складу са ранијим планом.

Без обзира на више легендарне него историјске приче о персијским династијама, Кир II засигурно је имао краљевско прекло и то не само медијанско (будући да му је мати била кћи медијанског краља), већ и персијско. Древни извори сугеришу Кирово краљевско порекло и доводе га у везу управо са оним персијским краљевинама које су пружале отпор асирским господарима позивајући се на своје порекло изведено из везе са легендарним династијама Пишдадиан и  Кајанск, што су накнадно снажно истицали владари Ахеменидске и Сасанидске династије.[1]

По устоличењу у медијанској престоници, Кир је покренуо до тада невиђена освајања. Освојио је Лидијско краљевство, а затим се устремио ка самом Вавилону заузимајући освајањем или придобијајући високим степеном толеранције негдашње вазале моћне месопотамске империје. Пре самог освајања Вавилона, Кир је поразио вавилонску војску у бици код Описа. Коначно, опколио је древну месопотамску престоницу. Начин на који је Кир заузео Вавилон је један од најоригиналнијих у историји ратовања. Скретање тока реке Еуфрата у бројне, до тада некоришћене (зарасле) канале за наводњавање омогућило је његовим јединицама да без разарања уђу у Вавилон у којем је постојало незадовољство владавином намесника (регента) цара Набонида тј. његовим унуком Валтасаром. Незадовољно је било и свештенство огорчено деградирањем  божанског патрона града, Мардука, али и значајан део племства. Капије града су отворене, а Кирова војска је према натпису који велича његов тријумф ушла у миру, усред радости и весеља 539.год. хр. ере.

Кир преузима асиро-вавилонску праксу владавине и уводи арамејски језик као службени језик. Преводиоци су наредбе преводили на језике народа, еламитски и персијски. Персијско писмо, позајмљено од Вавилоњана, није било прилагођено писању на папирусу и пергаменту. Коришћено је за монументалне натписе уклесане на камену или на металу. Па ипак, начин његове владавине се битно разликовао од начина на који су владале раније месопотамске империје. Навике облачења и украшавања усвојио је од Еламита. Покореним краљевинама је вратио кипове заробљених богова који су били сакупљени у Вавилону, а расејаним народима је дозволио повратак у отаџбину. Овај чин оправдао је очекивања која су библијски писци, пре свега тзв. девтеро Исаија имали у вези са Киром. Персијског цара су прихватили као спасиоца коме је Бог дао власт над другим краљевствима како би их вратио у Јерусалим и дозволио им да обнове свој Храм (44:28; 45:1). Враћањем Бел-Мардука у Вавилон и јерусалимског храмовног посуђа у Јерусалим (Јзд 1:3.7; 5:14) Кир се декларисао као легитимни наследник вавилонских и јерусалимских владара. За намесника Јудеје је поставио извесног Сасавасара. Легитимност персијског императора признавало је и јерусалимско свештенство које је у обновљеном храму приносило жртве за добробит царева све до побуне против Рима (66. год. хр. ере). Настављачи хроничарске књижевности признају допринос персијских владара (Јзд 6:14) обнови Јерусалима и његовог храма.

Кир Велики је умро око 529. год. хр. ере, током рата са номадским племенима око Каспијског мора. Његова величина огледа се и у чињеници да су грчки писци, упркос тога што је сама Грчка била у сталним ратовима са његовим наследницима, са великим поштовањем говорили о Киру. Ксенофонт је писао о великом владару који је своје поданике поштовао, бринући се о њима као да су његова властита деца, заслуживши тако да га  они поштују као оца. Његова толерантна политика овековечена је на тзв. Вавилонском цилиндру исписаним клинастим писмом на којем су описана његова дела милосрђа и спремност да  поданицима дозволи да задрже своја предања, што је било револуционарно за време у којем је живео. Стога се, овај цилиндар откривен у археолошким ископавањима 1879. год. сматра првим законом о људским правима, а Кирова владавина примером плурализма и толеранције. Није чудно, стога, што се реплика Кировог цилиндра налази у седишту Уједињених нација. Цилиндар описује Кира као изабраника вавилонског бога Мардука. Он осећајући сажаљење према народу Вавилона, претражује сву земљу у потрази за истински праведним краљем, на крају бира Киру Аншана. Мардук води Кира до победе против Медијаца и помаже му да заузме Вавилон без битке.

Религијска политика Кира Великог је јасна, премда је његово лично веровање и даље ствар научне дискусије. Иако се често сугерише да је исповедао зороастаризам, чини се да то није поуздано. Наиме, зороастаризам је тада био један од бројних религијских облика који су постојали у Персији, вероватно још увек недовољно утицајан да би доспео до двора, на којем је тек у време Кирових наследника био препознат као могућа уједињујућа верска идеологија царства. Ксенофон га описује као оног ко полаже  заклетву Митри, иранском богу заклетве, сопствени цилиндар га представља као изабраника бога Мардука коме, као и Вавилонском богу мудрости Набу приноси жртве. Јеврејски текстови као божијег помазаника. Све то указује да је Кир ипак, био политеиста.

Па ипак, његов просвећени политеизам је значајно допринео древном свету. До њега су Персијанци били непознати на подручју средњег Медитерана. Грци их поистовећују са Медијанцима у савезу са којима су постали светска сила античког света. Заузели су Анадолију, Лидијско краљество, Вавилон и Египат створивши до тада највеће царство које се простирало од Нила до Сир-Дарје и Индије, а то је било прво царство које је показало толеранцију према религији и култури својих поданика. Кир можда није учинио корак ка прихватању значајне религијске реформе у облику зороастаризма, али је указао пут својим наследницима да то учине и прокламују нове религијске концепте, до тада непознате древном свету. Кир је такође створио могућности за прву интезивнију интеракцију индоевропско-персијског света истока и семитског света Леванта и Средоземља. Та интеракција је нарочито значајна за разумевање позније историје библијског Израила (Јудеје), али и самог јудаизма, а преко њега и хришћанства. 

То су теме које ће бити представљене у једном од наредних текстова посвећених овој древној империји. У овом тексту указаћемо само на неке карактеристике рано-персијске религије која је претходила зороастаризму. Древни Персијанци су поштовали богове природе, плодности и неба. Племе Мага је било свештеничко. Индоевропски корен Персије, његов аријевски (ирански) аспект, повезан је религијом, културом и језиком са северном Индијом. Религија је у значајној мери била заједничка и може се делом реконстриусати на бази персијских и индијских светих списа (Авесте и Веде). Сусрећемо се са заједничким божанствима (Митра), култом ватре, култом који је укључивао сакрални (можда и психоделични) напитак (сома/хаома) и другим паралелама. Постоји списак индо-иранских богова (Митра, Варуна, Индра...) у уговору склопљеном око 1380. пре Хр. између хетитског цара и краља Митанија. Поменута божанства се сусрећу у Ведама али се само Митра спомиње у Авести. Нека од божанстава Веда сведена су на ниво демонских бића. У индо-иранској религији постајало је разликовање даиву/деву (небеско божанство) и ас(у)уру божанства окултних моћи. У ведској Индији асура означава врсту демона а у Ирану (Персији) ахура почиње да се сматра узвишеним бићем док су даеве сведене на демоне. У 7. мандали РигВеда јављају се песме повезане са песником по имену ṛṣi Vasiṣṭha. Описан је интимни однос са богом Варуном чије карактеристике снажно подсећају на АхураМазду, врховно божанство зороастаризма.

[1]Наксх-е Рустам једно је од најспектакуларнијих места Ахеменидског царства. Састоји се од колосалних гробница персијских царева у 1. миленијуму пре Хр. које су трајни подсетник на некада моћно царство. Налазе се око 5 км од Персеполиса Ахеменидске престонице. На фасади планинског ланца који се сматрао светим у еламитско доба, уклесани су стеновити гробови владара Ахеменида. Ту су богато украшени рељефи које су исклесали Сасаниди. Током њихове владавине Наксх-е Рустам је постао велики церемонијални центар све до 7. в. хр. ере. Локалитет је у употреби био и пре Ахеменида о чему сведочи еламитски рељеф. Према неким изворима локално становништво је тамошњу представу повезивало са митским херојем списа Шахнамех, Рустамом. Већина рељефа потиче из 3. в. хр. ере када су се Сасаниди уздигли свргавши раније парћанске владаре. Они су настојали да се повежу са Ахеменидским (персијским) царством и сматрали су се њиховим директним наследницима. У циљу постизања промовисања тог схватања дали су да се уклеше рељеф у Наксх-е Рустаму. Овде су вероватно чувани саркофази Ахеменида. Нејасно је међутим, да ли су тела постављена директно у ове саркофаге или су кости сахрањене у њима након што су излагана на „кули тишине“. Верује се да су све гробнице опљачкане и оскрнављене након инвазије Александра Великог. На једној од гробница постоји тројезични натпис који сведочи да је у њој био сахрањен Дарије I. Изнад попречне фасаде Даријеве гробнице налази се плоча са рељефом који приказује Дарија, чије су руке подигнуте у гесту обожавања, како стоји на тростепеном постољу испред олтара. Краљева побожност му даје божанску заштиту, јер је крилати диск Ахура Мазде приказан изнад његове главе. Рељеф такође објављује моћ Ахеменидског царства, јер целу сцену подржавају носиоци престола који представљају 28 нација под царством. Сматра се да су остале три гробнице чувале посмртне остатке, Ксеркса I, Артаксеркса II и Дарија II. Теме рељефа сасанидског периода су различите. Најпознатији приказ је победа Шапура I над римским царевима Гордианом III, Валеријаном и Филипом Арапином. Остали рељефи укључују инвеституру Ардашира I и коњички рељеф Хормизда II.

https://www.ancient-origins.net/ancient-places-asia/early-rulers-persia-part-i-pishdadian-dynasty-005439