ПЕРСИЈА – владари и религија у Библији и историји

Дарије I Велики (550—486. год. пре Хр) био је трећи персијски цар Ахеменидског царства. На трону је био тридесет шест година (522-486. пре Хр.) и под његовом владавином Персија досеже свој врхунац. Ратовао је у Европи и долини Инда.  Своје царство није само ширио већ и економски, правно и архитектонски уздизао. Рођен је као најстарији син Хистапа који је током Кирове и Камбизове владавине. био управитељ (сатрап) Бактрије. У време цара Камбиза био је копљаник и учествовао је у походу на Египат. Током овог похода Патизитхес, чувар царске палате (трона) поставио је свог брата Гаумату за цара тврдећи да је то Камбизов брат Бардија-Смердис.  Камбиз II, откривши да му је трон узурпиран је умро седам месеци доцније (можда је и извршио самоубиство). Ипак, Дарије је убрзо окончао владавину узурпатора. Према Херодотовом сведочанству откривши да је на трону варалица, Дарије је окупио групу завереника и уз њихову (помоћ) је убио лажног цара који је очекивао да му је Дарије дошао на поклоњење. Коначно, између тројице завереника Дарије је (можда и уз веште обмане) ступио на трон. Ипак, само део сатрапа га је прихватило за владара, док су други догађаје покушали да искористе као прилику за осамостаљење. Многе области (Медија, Партија, Асирија, Вавилон...) су се побуниле, али је Дарије успео да угуши непријатељства, а снага коју је при том употребио послужила је као упозорење онима који су можда желели да се побуне у будућности.

Војни походи су обележили Даријеву владавину. Најпре је смирио ситуацију у Египту, а већ 518. год. пре Хр. царству је припојио делове Индије. Пет година касније кренуо је на Скитију која је у време Кира нападала медијске области царства. Можда је тиме хтео да натера Грке на предају. Скити су се повлачили пред персијском војском остављајући за собом уништену земљу, због чега поход није могао да иде даље од Волге. Једини резултат похода био је потчињавање Тракије и неких грчких градова у Јонији и на егејским острвима. 

Грчки тиранин Аристагора навео је Дарија да настави даља освајања грчких територија, али се потом окренуо против Персијанаца. Након шест година сукоба персијска војска је однела победу у бици код Ладе (494. год пре Хр). Атинска флота је уништена и Дарије је кренуо на Атину која се у савезништву са Спартом припремила за одбрану. Персијска војска је била десетоструко бројнија, препуна самопоуздања и спора када их је муњевитим нападом изненадила грчка војска на пољима Маратона 490. год. пре Хр. Борба прса у прса је трајала неколико часова после којих су се редови персијске војске сломили. Убијено је више од 6000 Персијанаца, док су Грци изгубили само 200 војника.  Грча победа за Дарија је била увреда која је захтевала одмазду коју Дарије није дочекао умревши 486. пре Хр. Сахрањен је у знаменитој гробници персијских владара Наксх-е Рустаму. Наследио га је Ксеркс I.

Током владавине Дарије је побољшао правни систем  ослањајући се на Хамурабијев законик и сузбијајући корупцију судија бруталним казнама. У верском смислу следио је Зороастаризам, а своје успехе је приписивао богу Ахура-Мазди. Ипак, покореним територијама је дозволио да упражњавају сопствена веровања и праксе. Током своје владавине, Дарије је предузео импресивне грађевинске пројекте широм царства, пре свега у престоним средиштима: Сузи, Персеполису, Пасаргадају, али и у покореним провцијама (Египту, Јудеји). Увео је јединствену валуту чиме је порески систем учинио ефикаснијим, трговину лакшом, а економију јачом и стабилнијом. Значајну улогу има у библијској књизи пророка Данила.

Ксеркс I (Велики) је персијски владар најпознатији по својим походима на Грчку и победама код Термопила, Саламине и Платеје, због чега је био изложен критици старогрчких писаца који су га оптуживали за неспособност да контролише осећања и за немерљиву охолост у којој је умислио да може победити и саме богове (нпр. Есхилова драма Персијанци).

Ксеркс је критикован и у Херодотовој „Историји“, премда се ту сугерише да је део његових негативности био последица Мардонија, једног од Ксерксових утицајних рођака који га је наговорио да преузме поход на Грчку, желећи да постане њен сатрап. Поход на Грчку није успео, али Ксекс је успео да угуши побуне у царству (Вавилону и Египту) и тиме заустави његово осипање. Одржавао је царски друм најзначајнију саобраћајницу империје и наставио је започете Даријеве грађевинске подухвате. Војни походи и грађевински подухвати су економски исцрпили царство. Уведени  су додатни порези што је подстакло незадовољство којег Ксекс није био свестан. Пао је као жртва атентата који је извео један од његових везира, Артабан. Ксеркс је рођен 519. год пре Хр, а владао је у периоду 486-465. год. пре Хр. и може се рећи да је био персијски цар чија је смрт уништила империју. У савремној популарној култури је представљен као негативац, навише захваљујући филмском спектаклу 300. На тај начин се настављају негативни прикази антике.

Артаксеркс I (465-424. пре Хр.) спречио је убицу свог оца да седне на престо Персијског царства. Погубио га је и успео се на трон као шести владар Ахеменида. Наставио је персијске ратове са Грчком које су покренули оба његова претходника, али радије користи мито, и напетости између Атине и Спарте подстичући Пелепонеске ратове (460-446 и 431-  404. пре Христа) него сопствену војску. Нарочиту прилику је видео у грчком војсковођи Темистоклеу, човеку који је допринео поразу Ксекса I. Он је најпре слављен као херој, а потом је протеран из Атине и лажно опужен за издају, због чега је преко Аргоса и Јоније доспео до Артаксексовог двора где је понудио помоћ у освајању Грчке. Цар му је дао управу над три града и организовао је долазак његове породице из Грчке. То је било време када су Атињани, у страху од нових напада Персијанаца створили одбрамбену лигу грчких градова-држава чија је ризница била на оствру Делос, што је подарило име лиги (савезу).

Савез је омогућио победу над Персијансима 466. год. пре Хр, сузбијање пиратства и богаћење Атине, нарочито под вођством знаменитог Периклеа (495-429. год. пре Хр), што је водило у стварање атинског царства које је угрожавало друге грчке полисе, пре свега Спарту. Артаксеркс I је искористио ову ситуацију тако што је финансирао изградњу спартанске војске, истовремено дајући новац и Атини ишчекујући њихов сукоб. Напетости су коначно избиле 460. године пре нове ере са Првим пелопонеским ратом који се водио првенствено између Атине и Коринта, савезника Спарте. То је моменат када персијски владар позива Темистоклеа да испуни своје обећање и помогне му да уништи Атину. Темистокле, желећи да сачува свој углед у историји, то није учинио већ је (према сведочењу Плутарха) испио отров. Тукидид, са друге стране, сматра да је Темистокле умро и пре него је Артаксекс изнео свој захтев, природном смрћу. Персијски император би се, у овом тренутку, можда и одлучио за отворен напад да га није омела побуна у Египту (коју су највероватније потпомогли Грци). Сукоби су трајали шест година, пре него је Египат поново стављен под персијску контролу. Педесет грчких војсковођа са својим вођом Инаросом II одеведно је у Сузу, престоницу персијског царства, али су остављени у животу због задате речи Мегабиза, персијског генерала који их је поразио. Ипак, краљица-мајка није била милостива попут свог сина Артаксеркса и самостално је организовала њихово погубљење. Тај чин је разгневио Мегабиза који је подигао нову побуну, која је окончана примирјем, али је Атина 450. год. пре Хр. напала Кипар који је био под персијском влашћу. Напад је био неуспешан, а огромна атинска флота се повукла. Уследили су преговори који су се коначно завршили тзв. Калијавијим миром (по имену атинског дипломате Калијавија који је учествовао у преговорима, 449. год. пре Хр). Овај споразум је спречио избијање непријатељстава између Атине и Персије до краја владавине Артаксеркса I. Историчари га описују као нежног и студиозног, замишљеног  човека. Умро је природном смрћу 424. год. пре Хр. Наследио га је син Ксеркс II који је месец дана касније убијен у атентату.

Артаксерскове наде да ће смена на престолу бити мирна тиме су изневерене, завереници су се међусобно сукобили, а бројне сатрапије су се побуниле. Египат се осамосталио што је био увод у убрзано опадање царства.Артаксекс је завршио обнову и изградњу бројних грађевина, нарочито у престоној Сузи и у Персеполису. Обнављао је храмове широм империје, па и у Јерусалиму због чега га библијски писци хвале. Јудејским првацима, Јездри и Немији, помогао је у реорганизовању живота у Јудеји у коју су се враћали расејани Јевреји. Дозволио је повратницима да живе у складу са својом вером и Мојсијевим законом. Јездра је заправо функционисао као државни секретар за јеврејска питања и акредитовани изасланик за обнову јерусалимског храма (Јзд 7:12), а Немија је постао царски намесник Јудеје.

Цар је владао као изабраник врховног бога АхураМазде. Имао је апсолутну власт али једном изречену наредбу није могао опозвати (Дан 6:9; Јзд 7:14; Јст 1:13; Јона 3:6). Није смео да вређа персијске племиће али је могао да погуби корумпираног судију и његовом кожом пресвуче судијску столицу коју би наследио син или рођак погубљеног (Херодот 5:25). Царска титула је истицала персијску нацију и аријевско порекло али Персијанци нису били националисти(нпр. само од осам од двадесет три висока официра царске војске имало персијска имена). Древнооријентални национализам означавао је припадност граду (Вавилону, Асуру, Ниниви, Уру, Уруку). Персијаци нису идентитет црпели из градских средишта већ из племенског порекла. Персијски великаши нису живели у градовима већ на својим имањима. То је доприносило њиховом космополитизму јер су људе ценили према талентима а не пореклу. Царство је подељено на административне јединице - сатрапије. Јудеја је припадала сатрапији која се простирала од Еуфрата до Средоземља (Јзд 5:3). Сатрапијама је управљао сатрап, врховни административни, судски, порески војни заповедник персијског или медијанског порекла. Сатрапија је била обавезна да престолу плаћа данак а провинције унутар сатрапија биле су обавезне да издржавају сатрапа, војску и администрацију. Немија, намесник мале јудејске провинције био је обавезан да храни 150 људи дневно (Нмј 5:17) и плаћа разне, велике, порезе (Јзд 4:13; 7:24; Нмј 5:4 уп. Млх 1: 8). Сатрап је био практично апсолутни господар у сатрапији иако је морао да се консултује са саветницима и да буде саветник цару (Јзд 5:6). Величина сатрапија захтевала је организовање локалне самоуправе које су располагале својим оружаним снагама (Нмј 4:7).

Грци су (п)остали економски и културно доминантни. Грчко сребро је било новац Персијског царства, царство је било преплављено грчком робом а ударне јединице персијске војске чинили су грчки плаћеници. Монархијски, хијерархијски и свештенички Исток суочио се са републиканским и егалитаристичким Западом а персијски луконоша послушан цару надмашен је грчким пешадинцем спремним да умре за свој полис.

Јеврејска дијаспора у Персији се у легендама и предањима изводи из принудног расејања Самарјана у градове Медије и Персијепод владавином асирских и вавилонских царева. Ванбиблијски текстови откривају мало о интеракцији Јевреја и Персијанаца. Јудеја као провинција није била од нарочитог значаја за Персијску империју. Према неким изворима један од персијских магова био је у пријатељским односима са слугом Господњим из Елафтине (E.G. Kraeling, Brooklyn Museum Aramaic Papyri, 1953, 4:24, 175). Један текст сугерише да је у персијској војсци могло бити и јеврејских војника. Сатрап провинције није био свестан Кировог едикта када је 520. пре Хр. покушао да одложи обнову Јерусалима. У његовој сатрапији и вавилонским архивама нису пронађени никакви записи о Јудеји, али је меморандум пронађен у Екбатани где је Кир боравио током своје прве краљевске године.

Обнова храма је прихватљива, а покушај обнове зидина града који је имао историју побуна против ранијих господара не (Јзд 4:17-23). Ипак, царски пехарник Немија успео је да издејствује дозволу за наставак радова прихвативши место управитеља Јудеје (Нем 8:9). Не постоје записи о односима између персијских владара и Јевреја након овог периода. Када је Персијско царство пало под власт Александра (331. пре Хр.) Јевреји су једноставно пренели своју оданост.

Религијска веровања ахеменске Персије нису довољно позната да би могло да се поуздано говори о утицају на Јевреје у персијском периоду. Јасно је да су у персијском периоду јудејски свештеници добили привилегован положај постављајући истински темељ за уздизање позиције првосвештеника као фигуре од политичког утицаја. Први и последњи пут, Јерусалим и цела дијаспора, од Инда до Нила, остали су под влашћу истих господара.

Кировим декретом (538. год. пре Хр) Јеврејима је дозвољен повратак у отаџбину и обнова идентитета. Неки од Јудеја, економски ојачани у расејању, радије су остали на тлу Персије и Вавилоније. Они су представљали језгро сталних јеврејских насеља у Вавилону и Персији, Екбатане и Сусе. Обликована је група јеврејских колонија по свим царским провинцијама и међу свим народима царства. Наклоњени владарима који су били толерантни према јудејским поданицима, великодостојници попут Зоровавила, Јездре, Данила, Мардохеја и Јестире могли су одиграти водећу улогу на царском двору. Захвалност Јевреја према персијским ахеменидским владарима нашла је израз и у заповести Мишне да се слика Сусе, једне од персијских престоница, стави на источну капију Храма како би се Јевреји сећали ослобођења и толеранције Ахеменида (Мид. 1:3б; Мен. 98а). Свргавање династије Ахеменида под Александром и његовим наследницима није ометало постојање и ширење јеврејских насеља у Персији.Под партском династијом (249.пре Хр.- 226. хр. ере) величина и организованост јудејских заједница потврђена је у сачуваним списима писца Сибилинијих пророштава, Филона, Флавија, Књиге Макавеја, Товије. У Мишни се помиње Р. Наум из Медије (Наз. 5: 4; ББ 5: 2), а талмудски извори говоре посланици коју је Рабби Гамалиел послао нашој браћи у изгнанству у Вавилону, Медији и другим удаљеним провинцијама (Санх. 11а). Нови завет посебно помиње јеврејске ходочаснике источне дијаспоре (Јелимаиде, Сузе...).

Култура, уметност и религија Персије огледају се у луксузу персијског двора како је описан у Писму. Описе су потврдила археолошка ископавања. Камени рељефи пронађени на бројним локацијама приказују цара, дворјане и побеђене непријатеље. Портрети различитих расних група су лепи примери персијског резбарења камена а предмети који се данас чувају у светским музејима потврђују умешност у обради злата и сребра као и грчки утицај. Међу персијским дворским занатлијама често се јављају грчка имена.

Персијска (иранска) религија има дугу историју унутар које је кључни тренутак реформа пророка Зороастара (Заратустре).Гате (зороастарске религијске песме) су ведско наслеђе Персије/Ирана.Тужаљке које Зороастар износи у Гатама, такође су блиске жанру који проналазимо у РегВедама, што потврђује наведени закључак. Занимљив је зороастријски спис Pahlavi Bundahišn, нарочито погл. 36 О рачунању година у времену од 12.000 година.

Светска историје је представљена кроз четири циклуса од по три миленијума. Сваки миленијум је повезан са зодијачким знаком, почев од овна (Варрага) до рибе (Махиг). Материјална историја почиње тек са трећим добом чији први миленијум (седми миленијум укупно) означава стварање првог смртника (Гаиомард) а завршава са Јамшедом првим краљем. Осмим миленијумом (други миленијум материје) доминира зли змај Дахаг (Dahāg) кога поражава Фредон, херој и оснивач династије Каианид. Четврто доба (десети миленијум) почиње Виштаспом а завршава династијом Сасанида. Проблем представља покушај древног писца да се усклади са арапском хронологијом. Иако не може да пружи историјску тачност овај спис представља сведочанство о космологији и митологији која је предходила религији Зороастара.

Зороастар је оснивач религије која је обележила персијску/иранску културу током више од једног миленијума, све док га није потиснуо ислам. Због грешака у разумевању грчки историчари су погрешно датирали деловање Заратустре у 7.миленијум пре Хр. Плутарх је нпр. одредио датум од 5.000 година пре Тројанског рата. У новије време Зороастер се датира на почетак или чак средину 1. миленијума пре Хр. Последње деценије 20.в. руски археолози на Гонур Тепеу у Туркменистану открили су остатке нечега за шта су веровали да је рани зороастријски храм ватре. Храм датира у 2. миленијум пре Хр. и сматра се најранијим познатим местом повезаним са зороастризмом. Зороастар је рођен негде у североисточном Ирану или југозападном Авганистану. Рођен је у бронзаном добу, времену када су преовлађивале политеистичке религије.Из његовог живота је сачувано неколико детаља. Знамо да је рођен у клану Спитама (беле моћи), родитељи су му се звали Поурушаспа и Дубова. Био је свештеник. Имао је неколико кћери а сачувано је име само најмлађе међу њима, Поуруциста. Имао је намање три жене чија су браћа били утицајни преобраћеници у његову веру.

Када је Зороастар имао 30 година, имао је божанску визију Бога Ахура Мазде и седам Светих бесмртника који потичу од Њега. Током визије и каснијих објава Зороастар је могао да поставља питања. Добијени одговорису му дали доктринарну основу за религију. Његов цео поглед на свет је укључио се у своју стару религију верујући да су они зли духови, називајући их слугама Ангра Маиниу, деструктивног духа и Ахура Маздиног ривала. За Зороастру није био лак задатак да јавности изнесе своје преобраћење. Локалне верске власти, тада као и сада увиђајући претњу неслагања и нових идеја правоверју. Зороастер је избачен из свештенства, приморан да напусти свој дом и пресели се негде отвореније за нове идеје. На крају је нашао такво место у Бактрији, којом су владали краљ Виштаспа и краљица Хутоса. Они су расправљали о Зороастеровим идејама, а затим их прихватили за своје краљевство. Зороастар је умро у својим касним 70-им, али религија коју је основао наставиће се током векова.

Он проповеда религију високих моралних идеала засновану на принципу чини добро, мрзи зло. За њега је постојао један бог, Ахура-мазда, Добри, представљен прочишћавањем ватре и воде. Насупрот добру била је мрачна сила Зла. Током својих активности Заратустра је стекао непријатеље, међу којима су нарочито истакнути били карпани (свештеници који су изводили ритуале супротне од пророкове проповеди) и кавији (можда "кнезови"). Зороастар противнике укорава због недела а не урођеног зла. Сукоб је био оштар и Гате сугеришу да је Зороастар био приморан да бежи пред својим противницима. Вековима доцније ово веровање је усвојио Дарије I, али оно је временом асимиловало у себе постојеће древније култове.

Претпоставља се да је Зороастар био свештеник ахуре мудрости (мазда) која у доцнијем периоду када Зороастаризам постаје званична религија персијског двора постаје божанство А(х)урамазда. Према зороастарском предању Зороастер је имао визију врховног бића док је са 30 година учествовао у паганском обреду чишћења. Од тог тренутка он почиње своју проповед АхураМазде. За њега се везује настанак религијских химни (Гате) које још увек није могуће поставити у историјски контекст. Зороастар, и то је значајно нагласити, у многим Гатама не говори у првом већ у трећем лицу. То указује да су макар неке од њих дело неког другог, именом непознатог, следбеника персијског пророка. Споменуте особе и места не јављају се у другим изворима. Заратустра је живео негде у источном Ирану, далеко од цивилизованог света западне Азије. Ако су први Ахемениди и чули за њега нису сматрали да је потребно споменути његово име у својим натписима. Религија под њима била је у рукама Магова, које грчки историчар Херодот описује као медијанско племе са посебним обичајима, попут излагања мртвих, борбе са животињама и тумачења снова. Неке од карактеристика су присутне и у зороастаризму, али је веза магловита.

Према неким схватањима постоје два Зороастара. Један је историјска личност од крви и меса: аутор Гата, велики реформатор древне иранске религије и највећи песник предисламског Ирана. Други је углавном легендарна личност која се слави у религијским списима који одишу страхопоштовањем. Иако се Гате не могу историјски датирати оне сведоче о појединцу и његовој заједници који су били људи од крви и меса. Ово је у изразитом контрасту са Зороастаром авестинских текстова натприродним бићем чији се живот протезао кроз два космичка периода. Он је нови Адам зороастарске митологије, односно нови  Гајомард и фраваше (пројава) самог АхураМазде (први свештеник, ратник и становник/Аријевац, учитељ ахурске религије и одбацивач даеваса). Исправним изговарањем свете молитве протерао је све даеве у подземље понављајући речи АхуреМазде које су обориле Ахримана. Зороастар, стога, заузима место у космичком времену на почетку новог доба које започиње понављањем божанског чина. Он је канал откривења АхуреМазде и других божанстава. Грци су Зороастара сматрали учитељем халдејских (вавилонских) астролога и великог грчког мистика и математичара Питагоре. У хришћанском предању, које чува древне јудејске традиције, Зороастар се повезује са низом пророчких или легендарних, позитивних или негативних личности, познатих из библијске историје. У новије време постојали су покушаји да се Зороастар потпуно или готово потпуно из историје потисне у сферу легенде и мита али су таква становиштва углавном одбачена.

Зороастаризам, учење, етика, култ. Етика има значајну улогу у мисли Зороастера која се изводи из мита о Духовима близанцима и исконском братоубиству. Зороастаризам се креће између монизма и дуализма, али никада није био изричито монотеистички иако представља оригиналан покушај да се обожавањем једног врховног бога уједини политеистичка религија. Заратустрин дуализам није апсолутан. Добро и зло воде неједнаку битку у којој ће добро надваладати. Божја свемоћ је само привремено ограничена. То није дуализам негативно оријентисан према телу. Пост и целибат су само део ритуала прочишћења (физичког и моралног). Заратустрина етика, узвишена и рационална, имала је ритуални аспект, а његов поглед на свет подстицао је наду и оптимизам. Људи су неминовно укључени у космичку борбу јер су слободни за избор између добра и зла.

За Заратустру, ефекти онога што се догодило у illo tempore прожимају садашњост. Зато позива народ, праведне следбенике Истине (ашаванс), да не дозволе да следбеници Лажи други пут униште егзистенцију. Он наглашава веровање у награде и казне и загробни живот. Не знамо да ли је то била његова иновација или не али свакако у вези са њим је ово веровање по први пут забележено. Даена је персонификовани скуп нечијих дела, у облику лепедевојке за праведнике и ружневештице за зле. Она води душу (урван) на мост Цинват где ће проћи до Раја, званог Најбољи, Куће доброг ума и Куће песама, или пасти у мрачни понор пакла, и заувек остати у Кући Лажи тј. Кући најгорег ума. Мање експлицитно али ипак препознатљиво је постојање светске есхатологије. Зораастер је научавао о крају светске историје, успостављању рајске државе и тријумфа Истине. Утицај је пронађен у списима раног јудаизма, можда и у Новом завету. Наиме, нека од веровања персијског пророка као што су огњено прочишћење, рај, пакао, судњи дан, вакрсење мртвих су посредством јудејских заједница које су их усвојиле, могле утицати на јудаизам и рано хришћанство, нарочито апокалиптику.

Није познато када је Заратустрина доктрина стигла до западног Ирана али чини се да је већ Кир Велики био поклоник ове религије и да је владао зороастријским законом аше (истине и праведности). Према неким схватањима Зороастаризам је почетком 6.в. пре Хр. постао званична религија Персије и то је био све до исламских освајања (7. хр. ере), међутим, чини се да је заправо Кир више симпатисао ову религију и радио на њеном ширењу, него што је био искључ у њеном исповедању. Званична религија персијског двора постаје у тренутку када је Дарије био принуђен да се бори против Гаумате Мага који се представљао као Бардија, син Кира Великог, односно брат преминулог владара Камбиза. Легенде говоре да је Маг уништавао бројна светишта ослањајући се на народну религију блиску оној коју је проповедао Зороастар. Дарије је позицију дуговао племству али је био принуђен да и сам прихвати веру у А(х)урамазду да би сузбио побуну и ујединио империју. Ксеркс је већ говорио да је обожавање даива заменио обожавањем Ахурамазде а чини се да је нову религију покушао да наметне у неким провинцијама међу којима је био и Вавилон. Од Артаксеркса II (404–359/358) па надаље натписи спомињу, поред Аурамазде, Митру и богињу Анахиту (Анахит енг. Anahita-Anahit).  По грчким освајањима јелинизам потискује иранску религију која се обнавља тек средином 1.в. пре Хр. Тада божанства имају персијско-јелинска имена (Зевс Ауромаздес, Аполон Митра, Хелиос Хермес, Артагнес Хераклес Арес). Први доказ употребе зороастријског календара (и службеног признање зороастризма), пронађен је у близини модерног Ашхабата у Туркменистану. Аухарамазда је, као врховно божанство, био окружен астралним божанским ентитетима (Сунце, Месец, Митра), ватраје била њихов земаљски израз. Ипак, у неком тренутку нестају све алузије на култ ватре, нема више ни новчића са ватреним олтарима, што значи да владари губе интересовање за иранску религију.

Чини се да је Ардашир, оснивач сасанидске династије, имао свештеничко порекло које му је помогло да се успне на трон и победи у борби са конкурентима. Наложио је свом богословски образованом службенику и ехрпату Тансару (Tansar) да прикупи и канонизује свете списе. Други ерхпарт, Картер служитељ Ардашира и његових наследника, оставио је сведочанство да је Шапур, други цар династије, обновио маздејску религију у земљи не-Ирана. Већ цар Хормизд проглашен је Ормаздовим магупатом (поглаварем Мага Аурамазде). То је време почетка ширења хришћанства и формирања синкретистичких религијских образаца који су комбиновали аскетско хришћанство и персијски дуализам. Најзначајнији представник овакве религије, Мани, оснивач Манихеизма, умро је као заточеник Бахрама I односно као жртва тежње да се очува државна самосвесност кроз оживљавање зороастаризма. У овом периоду припадници других религија: Јудеји, будисти, брахмани, назирејци (јудео-хришћани?) и хришћани "мактаке" [Мандејци, манихејци?] трпе прогоне. Цар Нарсес (293–302 хр. ере) присваја титулу  поглавара храма а Шапур II налаже првосвештенику Атурпату да поправи текст Авесте. Муслиманска освајања су готово потуно потиснула Зороастаризам а пред њима су припадници ове религије потиснути у Индију. Данас на свету има између 100 и 200 хиљада људи који исповедају зороастаризам. Највећи део приповедника ове религије представља мањинске заједнице у Ирану, Индији и Пакистану.

Симболи зороастаризма су: фаравахар тј. приказ  мушкарца с једном руком испруженом према напред. Он стоји изнад пара крила која су испружена из круга вечности; ватра која представља светлост; зимзелени чемпрес - симбол вечног живота. Ватра ‒ заједно са водом ‒ у зороастријској религији се сматра симболом чистоте а њихови храмови се називају храмовима ватре. На њиховим олтарима вечни пламен се никада гаси. Штавише, сматра се да је АхураМазда лично узроковао три митска пожара који су за последицу имали три прва храма. Постоје и кружне "куле тишине" (дахме) на којима се природним елементима излажу тела преминулих све док кости потпуно не избледе да би потом биле сакупљене и стављене у кречњачке јаме (костурнице).

Празници углавном су непокретни, а нарочито се истиче Новруз. То је новогодишњи фестивал који пада на први дан пролећа. За овај празник се припрема месец дана. Концепт Нове године је нови почетак. Припрема укључује чишћење и куће и душе, разрешавање несугласица... Током празника кућа је испуњена слаткишима, воћем и белим цвећем дугих стабљика. За Нову годину се размењују поклони. Новруз је уграђен у и иранску културу и слави се као иранска Нова година. Кхордад Сал је још један значајан фестивал који Зороастријанци славе. То је Зороастеров рођендан и слави се шест дана након Новруза. На овај дан, следбеници ове религије окупљају се у храмовима ватре да заједно славе и моле се.

Гате (древна Авеста) су значајне због откривања жртвених бреда зороастаризма али ритуално читање не би требало да буде једино. Може се повући аналогија са РигВедом. У масовним збиркама песама већина је на овај или онај начин повезана са ритуалом. Хвалоспеви разним божанствима су састављени за рецитовање у обожавању одређеног божанства на жртви; ипак, већина није на неки посебан начин повезана са ритуалном изведбом већ су израз личног односа песника према божанству. Опсесивно трагање за ритуалном применом Гата (карактеристично за тзв. млађу Авесту) може се оглуши о духовне и етичке димензије поезије. Не знамо скоро ништа о томе које је ритуале изводио Зороастар нити о томе како их је изводио. Не можемо бити сигурни чак ни да ли је забранио употребу хаоме.

Сматра се да су Јудеји у вавилонском и доцније персијском расејању дошли у додир са зороастаризмом и да су прихватили неке његове мотиве уневши их у своја веровања и, посредно, на хришћанство и ислам. Моменти који су заједнички су супротстављање идолатрији, учење о демонима и ангелима и судњи дан.

Зороастризам је значајно утицао на новију културу Запада, почев од Ничеовог Тако је говорио Заратустра. Британски музичар парси порекла Freddie Mercury (рођен као Farrokh Bulsara) практиковао је зороастаризам и сматрао се свештеником ове религије. Јапански аутомобил Мазда добио је име по АхураМазди, богу мудрости и светлости. Неки аспекти Зороастаризма су постали планетарно популарни посредством екранизације серијала Песме леда и ватре чији аутор Џорџ Р. Р. Мартин обликује причу о Азор Ахаиу који побеђује мрак уз помоћ божанства Р'хллора, бога ватре. То је веома слично зороастарском миту.

Да ли је Зороастар био монотеист, дуалиста или многобожац? Ова питања су стара колико и појава зурванизма (зороастерске секте). Можда су још у време Ахеменида била предмет живахне расправе међу учењацима и следбеницима Зороастара. Ознаке могу довести у заблуду у зависности од значења које им се придаје. Ништа у Гатама не сугерише да је дуализам био исконски. Он је резултат избора које су донели Духови близанци, креације АхуреМазде. Ово можда имлицира да је АхураМазда створио космос, но да ли је твар од почетка црно/бела? Шта су божански ентитети који га окружују пре настанка космоса? Да ли то значи да Творац никад није био сам и да постоји нешто што му је савечно? Да ли Аша (Истина), Спәнта/Спәништа Маиниу (Свети (ест) Дух), Воху Манах (Добри ум), КсшаΘра (Доминион), Армаити (Право-умност), Хаурватат (Целовитост) и Амәрәтат (Бесмртност) функционишу као аутономни модалитети природе АхураМазде или апсорпција бројних традиционалних божанстава? На ова питања нема коначног одговора а ни сам Зорастар га није дао. Можда није ни покушао? Он је, ипак, био више пророчки песник него систематски богослов и у томе вероватно и лежи снага његове поруке која одјекује миленијумима, чак и кроз друге религије.

 

Јован Благојевић, наставник

Димитрије Деврња III6

Тринаеста београдска Гимназија

 

Извори: 

Wood, D. R. W. (1996, c1982, c1962). New Bible Dictionary (903). InterVarsity Press.

Fred Skolnik, Michael Berenbaum (eds.), Encyclopedia Judaica vol 15 (Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).