РЕЛИГИЈА МЕСОПОТАМСКИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

У данашњем свету доминантне су религије књиге, односно религије које су временом офромиле канон (корпус) свештенских списа које се користе као темељ своје вере и у односу на који је формиран поступак тумачења са циљем обликовања систематског учења о Богу, човеку и свету. У случају древних религија Месопотамије такав канон не постоји. То за последицу има да не постоји систематски и јасно дефинисани религијски систем. Уместо тога, сусрећемо се са мноштвом различитих митова, епских предања, поетских, молитвених и богослужбених песама које никад нису кодификоване нити међусобно усклађене у јединствену целину, тако да и учење о боговима није потпуно усаглашено.  Упркос томе, може се указати на неколико главних извора који нам омогућавају увод у месопотамску религију.

Месопотамија је још од Сумера била колевка писмености и то се наставило у акадском, вавилонском и асирском периоду. Значајан број месопотамских натписа, писаних клинастим писмом на глиненим плочицама (преко 300.000 плочица), су пословног и административног карактера (уговори, разграничења, службена комуникација заповедника, судија, царева, трговинска писма и извештаји). Поред овог већинског дела, нарочито значајна су књижевна остварења која се могу сврстати у у четири категорије:

Магисјки текстови који садрже храмовне и приватне враџбине које су чињена са циљем исцељења болесника (уз које се каткад дају древни рецепти), астролошка превиђања и сл.

Псалми, књижевна врста која се некада, а и данас повезује пре свега са Библијом, иако су њени корени у Месопотамији. То су понекад величања божанстава или песме певане у празничним процесијама, али и покајничке молитве које се каткад јављају у сумерском текстом преведим на акадски (семитски) језик.
Историјски наративи нису обликовани као повезана прича о прошлости, већ су делимично дати у мноштву владарских натписа на споменицима, зидовима палата и храмова, цилиндрима, стелама, граничном камењу. Будући да су били део династијске пропаганде, овакви текстови по правилу величају дела владара (нпр. градитељске подухвате) и његове победе над непријатељима. Захваљујући проналаску Асурбанипалове библиотеке многобројни овакви текстови су нам постали доступни. Занимљиво је да је остало пуно историјских записа о Хамурабију, а да онда следи празнина (попуњена поменутим натписима) све до неовавилонског царства када се изнова јављају обимни текстови о делатности Набопаласара, Навуходоносора и Набонида.

Епови Месопотамије су бројни и разноврсни. Један од оних који је запажен је Легенда о Адапи тј. месопотамској верзији рајског врта који се назива Ериду. Ериду је описан као врт задовољства у којем расте тамна лоза у понору засађена. У овом шумском дому борави соларно божанство Тамузи, а ту се сусрећу и животодавне реке, што подсећа на Пост 2:8-17. Легенда о Адапи, која укључује и Ериду-приповест, спада у ред стандардних дела месопотамске књижевности чији се преписи јављају и у Египту. Говори о Адапи или Премудром (Атра-хазис) који је био служитељ храма бога Еа. Завидни Еа га упозорава да не узме храну коју ће му понудити Ану, врховни бог месопотамског пантеона када га позове у рајске вртове. Послушавши Еу и одбивши понуђену храну (за коју је мислио да је отрована) Адапа губи приступ вечном животу. Легенда о Саргону, такође је једно од значајних дела, али пажњу, ипак нарочито привлаче два спева.

Енума Елиш или седам плоча стварања је спев настао највероватније у 18.в. пре Хр. Делимично сачуван на веома оштећеним таблицама Кујунишкове библиотеке, али тек га је могуће реконструисати на бази фрагмената проонађеним на другим местима. Иако говори о настанку света, циљ спева је више величање херојских дела бога Мардука који се на трон месопотамских богова уздиже у периоду Вавилона, потискујући раније поштована божанства.[1]Временом је Мардук постао синоним бога (Бел).Доцније, Асирци уводе новину дајући високу божанску позицију женском божанству названом Иштар. Овој богињи је дато кључно место у вероватно најпознатијем месопотамском епу.

Еп Атрахазис је другачија акадско-вавилонска прича о постању, век млађа од претходне. Према овој верзији старији богови живе живот удобности и ужитака које су им обезбеђене посвећеношћу млађе генерације богова који немаше предаха од одговорности. Енки предлаже да се створе нижа бића која ће их заменити у пословима, али то постаје могуће само жртвом једног од млађих богова. Богиња мајка Нинхурсаг, која је од његовог тела – крви и душе, које је сјединила са глином, створила првих седам мушкараца и седам жена. Људи су у почетку мењали богове у тешким пословима, али како су се умножацали, временом су постали бучни, а жеља за разонодом их је удаљавала од послова који су им додељени. Богови су више пута неуспешно покушали да смање број људи, али су људи све потешкоће савладавали следујући савете бога Енкија. Коначно, гневни Енлил је одлучио да сви људи треба да буду уништени у огромној поплави и придобио је подршку свих богова и они су обећали да неће открити људима шта следи. И Енки је морао то да обећа. Ипак, свестан суровости и неправедности овог наума, Енки одлази код мудрог и побожног Атрахазиса и (посредно) му открива шта долази, учи га како да направи брод и са животињама и породицом се спасе. Поплава је дошла, људи су залуд вапили боговима, који су се сада кајали што су пристали на Енлилов наум. Чак и  Енлил је почео да сумња у сопствену одлуку. Када је поплава престала, Енки је подстакао Атрахазиса да изађе и брода и принесе жртве чији се мирис подиже ка боговима откривајући им да је ипак неколицина људи прежиивао. Енлил (иако је жалио због свог злодела) се  разгневио и обрушио се на Енкија који му је онда скретао пажњу на доброту и љубазност Атрахазиса и на жртву која је принета. Коначно, богови се спустише и прихватише Атразазисове жртве заситивши се њима. Енки је, на крају предложио нови план:  људска бића ће бити мање плодна, демони ће повремено усмрћивати бебе, неке од жена ће бити заветоване на девственост, а људски животни век ће бити знатно смањен. Богови су се сложили с овом идејом; Артразис је узнесен у земљу благословених.

Еп о Гилгамешу је у месопотамској књижевности вероватно имао карактер националног епа, формативног спева какав је за Грке била Одисеја или Енеида за Римљане. Делимично је сачуван у различитим верзијама и засигурно преставља једно од најпознатијих дела светске епске књижевности. Говори о Гилгамешу, краљу разореног Ереха (Урука) који је настрадао у ранијим освајањима, али је обновљен јер су се Иштар и Бел заинтересовали за њега. Гилгамеш влада чврстом руком у обновљеном граду, незадовољан што нема пријатеља наспрам себе. Поданици вапе боговима и богиња Арум ствара Енликуа, величанственог ратника који живи попут животиње док га не заведене жена послата од Гилгамеша, Самухат. У граду се два великана сукобљавају, али из нерешеног двобоја излазе као пријатељи и крећу у бројне подвиге. Иштар, заљубљена у Гилгамеша му нуди своју љубав, али он знајући судбину њених ранијих љубавника понуду са поругом одбацује. Увређена богиња се свети убијајући његовог пријатеља. Трагична смрт пријатеља Гилгамеша подстиче на путовање епских размера чији је циљ досезање бесмртности. Наком бескрајних авантура, Гилгамеш се сусреће са вавилонским Нојем, Утнампиштимом који му прича причу о великом потопу и упућује га на биљку која од старца чини младића коју Гилгамешу, на повратку у Урук, краде змија. Еп о Гилгамешу, нарочито описи повезани са потопом, представљају донекле изругивање боговима који су, попут паса, уплашени од потопа вода које су пустили и који се окупљају попут муха  око постпотоних жртава Утнапиштима.

Божанска тријада Месопотамије обухватала божанства првог покољења која су рођена из односа праисконских сланих и слатких вода, Тијамат и Апсу. То су били Еа/Енки, Енлил и Ану.

Ану/Ан је бог неба и,стога, теоријски најузвишеније божанство, али са веома ограниченом улогом у митологији, химнографији и култу. Поштован је као отац богова и (свих добрих/злих)  духова. У Сумеру је замишљан као велики бик (доцније независно биће које га служи) због чега су га у познијим месопотамским цивилизацијама приказивали са кацигом која има рогове који су симболисали његову моћ. Супруга му се звала Анту(м), а град који му је посвећен био је Урук (Ерех).

Еа/Енки (познат још и као, Енкиг, Нудимун и Ниниску)поштован је као бог слатких вода. Најпре је био локално божанство, али му је временом приписано и убијање Апсуа. У Епу о Гилгамешу и спеву Артахазис делује и као творац и заштитник човечанства које ствара од глине како би служило боговима. Осуђивао је намеру богова да униште човечанство у великом потопу. Повезиван је са магијом, чарањем, егзорцизмом, лечењем, мужевношћу, плодношћу, уметношћу и мудрошћу. Његову помоћ су тражили егзорцисти и молитвеници. Сматран је покровитељем уметности и заната. Представљан је као полу-риба – полу-јарац или, атропомофрно, као брадати човек са рогатом капом. Обучен је у дугачку одору и уздиже се на Планину свитања. Антропоморфна представа приказује како му се низ рамена сливају потоци (животодавних) вода, а у позадини се обично сликају два дрвета, што је мотив близак библијским описима (Пост 2-3) или симбол мушког и женског принципа. Поменути потоци су наводно Тигар и Еуфрат који, према неким митовима, настају из семене течности Енкија. Он је био заштитник пресумерског града Еруиду у којем се трагови његовог култа налазе још из времена око 5400.год. пне. Сумери су га сматрали сином бога Ану, а Вавилонци сином бога Апсу.[2] Мајка му је богиња Наму, родитељка Неба и Земље, а супруга Нинхурсаг/Нинма (Ninhursag/Ninmah). Међу бројним потомством најзначајнији били су: бог Мардук, богиња рата и полне љубави Инана, њен близанац Адад/Ишкур, бог олуја и човек-мудрац Адапа. У митовима, легендама, молитвама и владарским натписима Енки има значајну улогу. Повезан је са причама о стварању света и човечанства (Енки и Нинхусарг, Енки и Нинма, Енума елиш), али и бројним другим делима (Брак Ерешкигал и Нергал, Инана и бог мудрости“, Инанин силазак, Енки и поредак света, Енмеркар и Господар од Арата, Еп о Гилгамешу). Енки је често приказан као бог лукавства моји својом лукавошћучини добро (спашава богове од гнева Апсуа, спашава људе од смрти у водама потопа, заробљава Нергала, бога рата у подземљу на пола године, омогућујући привремени мир на Земљи, спасава кћер Инану из подземља). Па, ипак, једном је и он преварен и то од стране сопствене кћери, Инане, која искоришћава његову очиску љубав за своје циљеве (она краде божански мех Еридуа и тиме тежиште цивилизације и напретка премешта у Урук, град људи.

Према неким тумачењима божански град, Ериду, аналоган је библијском Еденском врту и представља једну од легенди којима се буди сећање на митско златно доба. У градским ископинама откривен је храм посвећен Енкију (познат под именом Абзу/ Е-абзу, (дом Абзуа) или Е-енгур - дом подземних вода). У храму је чувана Енкијева статуа о којој су се бринули свештеници који су били и пророци, саветници, писари и економисте. Поред људи, Енкију су служили бројна митска бића (дивови, добри и лоши духови, нарочито они повезани са водама, слични сиренама из грчке или русалкама и вилењацима из словенске митологије). У свим причама, Енки је повезиван с успонима и падовима универзалног схватања и виђен као пријатељ човечанства. Кад је бирао између службе вољи богова или људским потребама, Енки је увек бирао људске, и пут саосећања праштања и мудости премда је био спреман да прихвати да ће последице неминовно стићи људе који се супростставе боговима (Енкиду који је убио небеског бика морао је да умре, иако је у позадини свега стајала увређена Иштар/Инана, гневна због Гилгамешевог одбијања). Ипак, и таква трагична судбина коначно је имала за последицу обликовање дубље и целовитије личности, која је Гилгамеш . Чак и његове ситне грешке и греси резултују рођењем божанстава приклоњених људима (као што случај у легенди Енки и Нинхурсаг). Његови несташлуци у овим бајкама су доказ његове мудрости и жеље да уради најбоље за човечанство. 

Енлил је сматран богом ваздуха и земље кога су из сумерског пантеона прихватили Вавилоњани, Акађани, Хуријанци и Асирци. Он одваја Ану (небо) од Ки (земље) како би направио место за људе које доцније жели да уништи у потопу (представља персонификацију потопа). У Легенди о краљу Зиасудри он даје бесмртност поменутом краљу који је преживео потоп. Завео је богињу Нинлил и са њом зачео соларног бога Нану, и божанства подземља Нергала и Енбилулу. Поносио се својом светошћу и сматрао је да је толико узвишен да га чак ни други богови не би смели гледати. Средиште његовог култа било је у Нипуру, па је по еламитском заузимању Нипура (1230. год. пре Хр.) полако почео да пада у заборав.

Мардук свој пут ка трону месопотамских богова почиње као божанство нејасних карактеристика које се спорадично спомиње у изворима 3. миленијума пре Хр. Два миленијма касније био је неоспорни заштитиник Вавилона коме је била посвећена знаменита кула Етеменанки (E-teme-nanki тј. темељ неба и земље досл. храм чији је врх уздигнут) која је вероватно у основи приповедања о знаменитој вавилонској кули. Ово је време када се често користи  и акадска реч Бел (Господар). Порекло самог имена божанства (Мардук) је нејасно. Ово је један од вавилонских богова који је рано почео да усваја карактеристике и епитете неких других божанстава пре свега мало познатог божанства Асалухиј (Asalluhi), што му је омоућило да се доведе у везу са легендарним Ериду-градом и моћним Енки/Еа богом који изворно није био део Нипур-пантеона. Еа/Енки је проглашен Мардуковим оцем, а богиња Дамкина је сматрана његовом мајком. Божанска супруга Мардука била је Сарпаинт.

Мардуков култ је јачао и са растом политичке моћи Вавилона где је довођен у везу са Јупитером. Знаменити Еп о стварању (Енума Елиш) има за циљ, заправо, да опише начин и разлог уздизања Мардука као поглавара богова и прича о стварању, заправо, представља само средство за описивање Мардукове борбе са праисконским змајем земље. Уз њу, од вечности постоји Апсу, слатководни водени бездан мушког пола. Они рађају богове млађе генерације, али се Апсу одлучује да убије своју децу због чега га син, Еа, убија. Тада Тијамат креће у освету. Гневној Тијамат једино је Мардук смео да изађе на мегдан. Он је испунио своје тело пламеном, а направио је и мрежу да свеже Тијамат и позвао четири вертра да му помогну у борби. Усмртио је Тијамат стрелом (муњом). Поразивши Тијамат и отевиши  плоче суднине од њеног  Кингуа (вођа Тијаматиних војски), Мардук комада њено тело постављајући јенад део као нбесески свод  а други као мора на земљи, али и копно. Потом обликује звезде, Сунце, Месец и човека. Због овог подвига сви богови хвале Мардука и дају му педесет имена, баш колико је имао ранији поглавар пантеона. Чини се да и пролог знаменитог Хамурабијевог законика, најзначајнијег владара прве династије старовавилонског царства (1792-1750. пре Хр) наговештава ову замену на трону божанског пантеона будући да се сугерише да су Богови Ану и Енлил одлучили да Мардук прими управљање (Енлил-брод) над свим људима. Еа (попут хананског Ела) предаје власт Мардуку.

Владари каситске династије (друга половина 2. миленијума пре Хр.) често се позивају на Мардука. Њен слом повезан је са инвазијом Еламита који су заробили Мардуков кип одневши га у Елам (област савременог Ирана).  У периоду 8/7. в. пре Хр.   Јавља се један значајан асирски текст тзв. пророчанство Мардуково. Пронађен је у егзорцистичком дому у близиниАсурског храма. Пророчанство говори о тренутку када је 1531. год. пре Хр. Вавилон разорен, а кип Мардука заробљен, однесен у Асирију, а потом и у Елам (1225. год). Пророчанство Мардуков одлазак у Сирију описује као  љубазну посету, али одношење у Елам као непоштовање које је за последицу имало кугу, глад и коначно пропаст Елама. Овим се најављују (можда и погледном унатраг) догађаји из времена Нео-вавилонског царства. Наиме, тек је Навуходоносор I, отац библијског Навуходоносора и оснивач неовавилонског царства успео да ослободи Мардука и тиме потврди своје право на престо као владар чије је порекло било скромно (припадао је тзв. другој династији Исина). Енума Елиш је свој коначни облик  добио у овом периоду. Чини се да је, ипак, Набонид, трећи владар Нововавлинског царства био склонији другим боговима, те да је статуа Мардука протерана из града. Кир персијски је враћа у град и тиме се легитимише као владар Вавилона. Киров Цилиндар открива да је је поменути владар био ватрени поклоник овог божанства  о коме пише Maрдук, велики Господар, дао и је за судбину великодушно срце онога који воли Вавилон, а ја сам свакодневно присутвовао њему посвећеним службама... Вратио сам кипове богова који су живеи у Вавилону, на њихова места и омогућио сам да станују у својим  вечним пребивалиштима ... по налогу Мардука.

Поема праведног страдалника је назначајнији пример месопотамске мудросне књижевности. Укључује четири плочице исписане у 120 редова, од којих првих 40 представљају химничну похвалу Мардуку моћном, добром и злом, оном који може да спасе и да уништи. Песник, затим, прелази у прво лице и износи сопствено искуство патње кроз коју је прошао, слично библијском Јову. Поема је јединствена јер нуди личне увиде о Мардуку и завршава се новом химничном похвалом овом божанству. 

Мардук се каткад, углавном неутемељено, поистовећује са олујним божанством вегетације тј. као онај ко је асимиловао Асалухија и Тутуоа, патрона Борсипа (Borsippa). Процес асимилације Асалухија наговештен је још у Сумеру (Писмо богињи Нинисини). Сматра се да је био ожењен богињом Панарпанитом (Panarpanitа) и да су имали сина Набуа који се најпре описује као његов служитељ, а доцније и савладар. Центар Мардуковог култа био је, очекивано, Вавилон у којем је осим поменуте куле постојао и Akītu-дом, сакрална локација на којој се прослављао најзначајнији празник, Нова година, када се спев Енума Елиш читао пред Мардуковим кипом. Мардук се обожавао и у другим градовима Месопотамије (Сипар, Борсип, Нипур тј. средишња и северна Месопотамија) и нешто мање Асирији (јужна Месопотамија) која је гајила резерве према Вавилону као побуњеничком средишту (и конкурентској престоници), па самим тим и њеном патрону.

Немамо податке о томе како се Мардук представљао у раном периоду. У неовавилонском царству представља се као змијски змај (mušḫuššu), често осликаван на знаменитим опекама древне престонице Месопотамије. Антропоморфне представе су ретке и углавном резервисане за цасрке цилиндре. Мардук је сматран господарем вода, биљака, магије и судијом. Поштован је као бог богова, мудри господар предсказања и бог који оживљава мртве.

Тијамат је богиња која персонификује праисконске океане (име се изводи из tâmtu/о, море) који у сусрету са праисконским латким водама (Апсу) рађају богове. Није сасвим јасно које функције има. Наиме, најранији спомен ове богиње повезан је са древним акадским бајалицама. Енума Елиш представља најпотпунији материјал у вези са овом богињом, али у спеву постоји само неколико референци на њу. Она је описана као богиња која креће у осветнички поход против богова млађе генерације чији је поглавар (бог Еа) усмртио њеног супруга (Апсуа). Њене војске предводи Кингу (Qingu), али их поражава Мардук који комада њено тело стварајући небо и земљу, из њених очију ствара Тигар и Еуфрат, од пљувачке маглу, планине од груди исл. Описи Тијамат су различити. Описана је као вода, антропоморфна фигура, али и божанство са репом.

Према неким схватањима Тијамат у раној фази објадињује божанство мајчинске фигуре и монструозног Јама/Левијантана, персонификацију воденог бездана хаоса.  Тијамат није имала култну локацију која јој је била посвећена, али је имала значајну улогу у прослави вавилонске Нове године (као поражено божанство, свакако). Неки тврде да је током празника постојало сценско извођење митске битке. Чини се да помени ове богиње престају после 3.в. пре Хр. Немамо поуздане податке о њеним иконографским представама. Према неким изворима у тзв. BerUPilmaru- храму постојала је композиција Мардука и Набуа који убијају Тијамат представљену као змијолику жену, ипак, до сада ова представа није потврђена.

Иштар јемесопотамска богиња повезана са љубављу и ратом. Представља прво божанство месопотамије о којем постоје писани трагови (нажалост веома фрагментарни), а њено представљање извршило је утицај на појаву сродних божанстава уширом древног Оријента (Астарота/Анат/Ашера, Изида...) па и егејског Средоземља (Афродита, Артемида, Атина). Највероватније да је у акадском периоду повезана са богињом Инаном (Inanne), али трагови њеног култа сежу засигурно у 4.миленијум пре Хр.када је поштована у древном Уруку.  У митовима Инана/Иштар је представљена антропоморфно. Она је млада атрактивна жена кћер лунарног бога Сина и и богиње Нингал. Брат јој је соларни бог Шамаш. И она сама је астрално божанство повезано са Северњачком (Венером). Њен супруг је Тамузи (Дамузи), краљ пастира, али је осим њега имала мноштво других (божанских и људских) љубавника.

Један од њених несуђених љубавника био је и Гилгамеш. Он пре сукоба са Хумбабом, пролази кроз ритуално парење током којег је Иштар задивљења његовим телом и нуди му своју љубав коју он подругљиво, грубо одбија користећи грубе и понижавајуће описе (Гилгамеш пореди богињу са задњим вратима, неупотребљивим опсадним овном, неудобном обућом, VI таблица).

Увређена богиња је од небеског бога Ануа измолила космичког бика кога користи за освету. Иако је бик поражен, у борби је страдао Енкиду, Гилгамешов саборац и пријатељ. Његову погибију не оплакује само Гилгамеш, већ и жене Урука и сама Иштар. Иштар није приказана само као осветољубива богиња, већ има значајну улогу и у одлуци богова да потопе земљу и човечанство које је галамом узнемирававло богове и увредило их ускраћивањем новогодишњих жртава. Накарадна сцена са краја месопостамског описа потопа приказује управо Иштар која се закљлиње да неће дозволити нови потоп заветуући се над огрлицом од лобања пострадалих људи.

Значајно је истаћи да се Иштар/Инана појављује у многум краљевским химнама, пророчким и магијским текстовима, па чак и пословицама. Најстарије песме у којима фигурира Иштар повезују се са именом првосвештенице Ура и кћери Саргона Великог, оснивача и првог владара месопотамског света – Акадског царства. Енхедуана је први, именом, познати писац древног света. Чини се да је њена поезија требала да служи као кохетивна сила ранијих независних сумерских краљевстава и њихових предања, са Акадом и његовим верским традицијама. Један од начина јесте поистовећивање Инане, богиње небеских висина и Иштар. Овоме је помогло то што се и Инана (иако богиња неба) према иконографским представама, повезује са посетама подземном свету што је – како ћемо видети – једна од карактеристика богиње Иштар. Тако да је Инана у неком тренутку схваћена као подземна форма Иштар. 

Силазак Иштар у подземни свет је један од значајних текстова који описује љубавну приповест о хировитој богињи и њеном супругу Тамузију (у сумерској варијанти говори се и Инани и Дамузију). Ово је најстарија прича о љубави, издаји, патњи.... Описана је дирљива љубавна романса која се не завршава срећно будући да прича укључује демоне подземља, нелојалност, смрт. Иштар силази у подземни свет, подручје своје сестре Ересхкигал (Ereshkigal). Разлог је вероватно  жеља да увећа своје моћи. Она путује кроз седам капија подземног света, остављајући по један део одеће на свакој од капија, како би коначно нага ступила пред своју сестру, господарицу подземља која је усмрћује услед чега Иштар остаје заробљена у подземном свету. Тек на молбу Ниншубура (Ninshubura) који је пратио Иштар на овом путовању Еа (у сум. Верзији Енки) бог мудрости и превара сплектама ослобађа Иштар. Подземље, међутим, не може остати празно, тако да у њега, уместо Иштар одлази Тамузи као замена за Иштар. У митовима, Иштар користи свој статус богиње љубави за увећање сопствене моћи. Иако се не убраја међу велике богове месопотамије (Енлил, Еа, Мардук, Асур, Ану) њена спсобност друштевних односа јој даје нарочито место у пантеону и истовремено је чини веома блиском савременим читаоцима.

Иконографија повезана са богињом Иштар је веома богата. Богиња се каткада, најчешће у приказима силаска у подземни свет, приказује као нага жена са жезлом, прстеном, турбаном и огрлицом. Прате је сове, као значење смрти. Понекад су приказане и канџе и крила, које симболишу њен приказ враћања из подземља и жеље за осветом. Сумерска Инана често седи или стоји на лаву, као својој тотемској животињи. У свом небеском обличју, Инана/Иштар се приказује са осмокраком звездом која стоји поред сунчевог диска и полумесеца знамењима свог оца и брата (Шамаш и Син, сум. Нана). Осмокрака звезда, као симбол богиње, јавља се на цилиндричним печатима од раног династијског периода (2900-2300. год. пре Хр) све до неовавилонског периода. На печатима вавилонског периода уз богињу се сликају шкорпиони (што је алузија на неке описе Инанине борбе са огромном шкорпијом). 

У неким случајевима Иштар се приказује заједно са владарем, како заједно учествују у верским ритуалима.[3] Пример таквог приказа је Варка-ваза од алабастера пронађеној у Уруку. Богиња је приказана на дверима свог храма. Она дочекује процесију коју предводи краљ. Овај приказ, настао око 3.000. год. пре Хр. представља један од најстаријих познатих примера наративне рељефне скулптуре. Иштар се често приказује у вези са улогом судије, али и са иструментима што значи да се препознавала и као богиња музике. Јасна веза са осветом чини је и богињом сукоба (па и рата). Она добија нарочиту улогу у различитим остварењима епске и научне фантастике од алузија у Звезданим вратима, преко Легендарних путовања и Буфи, убица вампира до романа које потписују Неил Гајман (NeilGaiman), Ричард Адамс (RičardAdams) и Роберт А. Хеомлеиин (RobertA. Heinlein). Ту су свакако и стрипови. Инана се јавља у Марвеловом серијалу из 1974.год. (где је приказана као она која има моћ исцељења), а Конан Варварин се у бр. 40 (Ђаво заборављеног града) сусреће са древном богињом. У DCComics –у и у MadameKsanaduSpecial #1.1 (1981. Год) древни љубавници Иштар и Тамузи привремено васкрсавају. Чини се да многи од бочних, али битних, аспеката древне Иштар/Иннане у популарним приказима бивају потиснути пред истицањем њеног еротског, па и сексуалног, аспекта који је пренаглашен.

Тамуз(и) је месопотамско божанство (сум. Дамузи добар или прави син) које се у Сумери сматрало пастиром и заштитиником сточара, а не вегетације као што се често тврди. Веза са вегетацијом (и плодношћу) је успостављена када је асимиловао мање познато божанство Даму. Највећа група литерарних текстова који се односе на Тамузи су сумерске композиције које потичу из Исин/ Ларса периода или старовавилонског царства (1800-1600. пре Хр). Митолошки текстови овог периода говоре о његовој смрти. Пасторална поезија и љубавне приче о његовом браку са Иннаном/Иштар. Ту су и кратке тужаљке које жале због његове смрти и садрже алузије на митове. Коначно, постоје и обимне тужаљке очигледно обредног карактера.

Иако није сматран значајним божанством, привукао је пажњу научника међу којима су га неки препознали као прототип умируће-васкрсавајућег бога који се под другим именима ваља широм Оријента и Средоземља (Озирис, Ваал, Адонис. Смрт и васкрсење поменутих божанстава, наводно, су персонификовали годишње (пољопривредно) пропадање и оживљавање живота. Овакво тумачење је први предложио још Ориген који га је у свом преводу Старог завета означио сином Мајке земље. Ово схватање доцније је укључило став да је Тамузи мушки, а Иштар женски божански принцип који, заједно, омогућују живот и плодност. Ово схватање запоставља чињеницу да се у митовима о Тамузију не спомиње његовов излазак из подземног света (премда неке песме старовавилонског периода говоре да Иннана/Иштар уздиже попут Сунца и да се попут Месеца рађа изнова на небу). Према неким схватањима, Тамуз(и) изворно и није бог, већ човек који је деификован (обожен), пастир који се са Енкидуом (пољопривредником) такмичи у освајању љубави богиње Иннане/Иштар. У прилог овог схватања говори спомен двојице сумерских владара које носе ово име.  Име се понавља у богослужбеним  текстовима старовавилонског периода који говоре о оплакивању владара са тим именом. Овде се можда сусрећемо са раном праксом апотеозе (посмртне деификације владара.). Владари Треће Династије Ура и Прве Династије Исина себе су видели као инкарнације Тамузија, макар у ритуалном полном сједињењу са првосвештеницом која је симболисала Иннану/Иштар током прослављања Нове године. Постоје, међутим, и свадбарске песме које младожењу и младу описују као Дамузија и Иштар/Иннана.  Чини се да овом божанству нису често посвећивани храмови, а пронађени су само у Бадтибири, Гирсу и Лагашу при чему је последњи делио са Иннана/Иштар.

Речено је да су у вези са смрћу овог бога формиране кратке и обимне тужаљке. Чини се да је постојао обред плакања над Тамузијевом смрћу, што се најраније спомиње у списима Мари-библиотеке. Овај обред изгледа да је био доста популаран у 1.миленијуму пре Хр. Он је одређен као замена за Иннану/Иштар јер уместо да је прати на њеном путу у подземни свет или да извршава обреде жалости док се она креће тим светом, Тамузи је седео на њеном престолу и уживао уз музику. Мит даље говори да се Гештинана, Тамузијева сестра, нудила се да као замена пола године проведе у подземном свету, али то није прихваћено Тамузијева несрећна судбина била је упозорење онима који нису учествовали у прописаним обредима жалости. Обреди жалости за Тамузијем су, стога, имали религијски карактер, али су били истовремено и прилика да жене изразе жалост за било којим младиће који је умро пре него је имао прилику да заснује породицу. Овај обред је, као такав, практивон и и Јудеји што је наилазило на оштру осуду библијских пророка (Јзк 8:14 уп. Зхр 12:11).

Ишкур/Адад jeсумеро-месопотамско божанство олује, муње и грома. Етимологија имена сумерског  Ишкура је непознатаали је употреба сумерског знака за ветар ради његовог именовања јасна. Акадско име Адад изведено је из сумерске речи hdd (грмети). Ово божанство је представљено како јаше бика машући муњама или како стоји поред бика уз лав-змаја. Ишкур/Адад се повезивао са различитим животворним и разорним особинама кише и поплава. Олује древног Оријента биле су благослов јер су доносиле преко потребну кишу и плодност, али и опасност по домове, усеве и сам живот. Њихова амбивалетност је постала кључна карактеристика и овог сумеро-акадског божанства које је на северу Месопотамије поштовано као благотворни доносилац кише, а на југу као ратоборна фигура. У једној сумерској песми, Ишкур разара побуњену нацију, попут ветра или је чини неплодном, попут војске. Стога је Адад био невидљиви предводник акадских војсци. Ово божанство било је и доносилац правде, а повезивано је и са прорицањем и, заједно са Шамашом, назива се сесподаром молитви и прорицања најчешће вршеног гледањем у животињске изнутрице.

Ишкур/Адад је сматран сином небеског Бога Ануа, али неки сумерски извори упућују да му је отац био Енлил. Мајка му је била богиња Ураша, супруга Медимша/Шала, а међу синовима и кћерима имало је божанстава која су постала део асирско-вавилонског и хуритско-лувијског пантеона. Поштован је у Вавилону где је имао два храма: дом великих олуја (é-u4-gal-gal(-la) и дом изобиља и Асуру где му је посвећен и дом који чује молитве. У Карнаку Ишкур/Адад је чак заузео место поглавара локалног пантеона, али је главно култно средиште овог божанства било у Курбаилу. Њему посвећени храмови пронађени су и у Калаху,Ниниви и многим другим градовима.

Име овог бога се по први пут спомиње у сачуваним документима из 3. миленијума пре Хр. У исто време на западу Месопотамије, у Ебли и Марију,семитска племена поштују Хадада, божанство сличних карактеристика. Култ овог божанства се Месопотамијом шири са акадским освајањима, а битно место заузима и у асирском пантеону  већ од 2. миленијума. Велики владари неоасирске империје оставили су сведочанство о обновама храмова посвећених овом божанству. Тиглат-Пилсера I нпр. каже да је зидове храма овог бога учинио“ блиставим, како и приличи, попут изласка звезда“

У књижевним текстовима  се описује као творац и као разарач. Он је доносилац изобиља јер олујом чини да пшеница расте и на огољеној страни планине,како говоре текстови : Енки и поредак света, Енмеркар и Господар од Арате и сл. Други текстови наглашавају његову насилну страну која се изражава грмљавином и земљотресом – последицама његовог хука са небеса (овде се Песме хвале за Шулгија донекле приближавају библијским песничким описима Јахвеа). Према  Епу Атрахазис, Адад је изазвао сушу, глад, и потоп како би уништвио човечанство. Истовремено, његове кише доносе обиље и зато му се често упућују молитве. У периоду Нововавилонског царства популарност и значај овог божанства опада, иако је и даље био поштован у  већини верских центара чак и у хеленистичком добу.

Даган/Дагон је, према неким схватањима, божанство западно-семитског порекла, поштовано у областима горњег и средњег Еуфрата још крајем 3. и почетком 2. миленијума пне, нарочито у градовимаТутул и Терка. Први писани спомени овог божанства су списи Саргона Великог (2334-2279.пне) и Нарам-Сина (2254-2218. пне). У истом времену ово божанство се јавља у виду теофоричних наставака у личним именима широм Месопотамије. Даганов значај у Средњем Еуфрату види се и у изворима током другог миленијума пне. Хамурабијевом законику (1792-1750 пне), наводи се као као заштитник Тутул људи, и многим индивидуама из ове области имена садрже „елемент“ Дагана. У Марију, у раном другом миленијуму, Даган се појављује у различитим  текстовима, на пример у писмима, на листама приноса боговима, административним таблицама... Неки од владара почетка 18 в. пне. сматрају га својим покровитељем или божанством које им је подарило власт, а себе његовим посреницима.  У каснијим месопотамским периодима Даган је мање спомињан, али наставља да се појављује у личним именима, листама приноса .

Неки владарски натписи спомињу ово божанство што сугерише да је имао војну (ратну) улогу, али је оно готово потпуно изостављено у месопотамској митологији пре почетка 1. Миленијума. Неки текстови сугеришу да је сматран богом подземља, и као таквом му  потком 18.в. пре Хр. подиже храм Шамши-Адад I назвавши га храм посмртних приноса (е-кисига). Сличну улогу је можда имао у Угариту и Марију, мада није поуздано сигурно какве је карактеристике имао у ширем региону Сирије, па чак ни да ли је повезан са филистејским Дагоном кога спомињу библијски писци. Ако јесте, онда је у овом региону поштован као бог зрна, а био је повезан са вегетацијом/плодношћу и – логично – сматран Вааловим сином (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/ugarit-prestonica-protohananske-civilizacije). У неким предањима ожењен је Шалашом, а по другим Ишхаром. Неки сматрају да је у сиро-палестинским областима Даган асимилован у Ела или Ваала. Древни пантеони нису били статични и монолитни, а у космополитским градовима какав је био Угарит антеон је неизоставно био изузетно сложен, са вишеструким и контрадикторним ритуалима, митовима и схватањима. Храмови посвећени овом божанству спомињу се у Библији и повезују са филистејским Пентаполисом (Суд 16:23; 1Сам 5:2-3; 1Дн 10:10), али и у другим древним текстовима. Тако нпр. натпис исинског краља Ур-дукуге помиње Даганов храм у Исину у Јужној Месопотамији,  а натис из периода Ур III спомиње нипурски храм истог божанства. Остаци Дагоновог храма из 2. Миленијума пронађени су у Марију, а верује се да је постоји  његов храм и у Терки и Емару. Сматрало се да је Даган био важно божанство на источној обали Средоземља где су га прихватила филистејска племена народа са мора (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora, https://bkcentar.rs/sr/blog/filistejci). Амарна писма из средине 2.миленијума пне. сугеришу да је био поштован у широј области источне Сирије. Библијски писци су познавали топоним Вет-Дагон (дом Дагонов), што је асоцијација на храмовни простор посвећен овом божанству који је вероватно подарио идентитет неком од тамошњих насеља (ИНав 15:41; 19:27).

Набу/Нисаба је поштован као бог уметности, писања, мудрости и пророчишта. У неовавилонском царству је поштован као Мардуков син, ожењен акадском богињом Ташмет. Поштован је у Борсипиу и Вавилону и његова статуа је ритуално премештана из Борсипе у Вавилон сваке године. Јахао је на крилатом змају по имену Сируш, који је некада припадао његовом оцу.  Његов симбол био је писаљка на плочи, па су се због тога у његовим храмовима нудиле глинене плоче са калиграфским писмом. Приказује се како стоји са рукама у положају свештеника који носи капу са роговима. Довођен је у везу са Меркуром.

Нинурта/Нингирсу је сматран сином Енлила и Нинхурсагае/Нинлиле. Први пут се спомиње у 3.миленијуму пре Хр. као локално божнство неких градова и заштитиник пољопривреде. Његов карактер се мења са милитаризацијом градова и он постаје божанство лова и рата, док је његова божанска супруга Гула поштована као богиња исцељења. Сматран је ратником који ратује како би спасао човечанство (Еп о Анзуу), али све до средине 2.миленијума пре Хр. задражао везу са пољопривредом (повезиван је са растом и жетвом усева). Брак са Гулом Нинурти је омогућио спознају магијских знања којима је штитио од болести и демона. Описан као храбар ратник, држао је лук и стрелу заједно с шарур-буздованом. У неким вавилонским уметничким делима виђен је како јаше на леђима лава са шкорпионовим репом.

Нана/Син био је лунарно божанство поштовано пре свега у Уру и Харану (писани трагови о његовом култу сежу у период 2047-1750. год. пре Хр). Спада у ред најстаријих месопотамских богова које су зачели Енлил и Нинлил. Његова супруга Нингал називана је Узвишеном госпом. Син му је био Уту/Шамаш, бог Сунца, а Иннана/Иштар, богиња љубави и рата кћер. У неким песмама Иннана и Шамаш су представљени као близанци. Култ Уту/Шамаша постаје значајан са развојем пољопривреде, а први цар старовавилонског царства Хамураби га је сматрао својим покровитељем и оним од кога добија законе. Верује се да је Хамураби, вавилонски краљ, већину својих закона извео из Шамаша. Будући да је бог Сунца, савладао је зла таме, а када је ноћ завладала, био је један од неколико судија подземља. Познат је и као управитељ универзума и као такав се види како седи на престолу са штапом и прстеном у рукама као симбол праведности и правде.

[1]Три главна бога месопотамске религије била су Ану, Бел и Еа. Они су прва деца прапостојећих безданих вода (Тијамт). Сматра се да је Еа у даљој прошлости називан Ерудуа и да је и сам био божанство океана поштовано у области Персијског залива. Бел (Господар) је био покровитељ и заштитиник Нипура, једног од главних центара месопотамске цивилизације. Ану је био бог обожанан од знаменитог Гудее који му је, наводно, подигао храм. Па ипак, осим једног храма који је делио са Хададом нема материјалних података о његовом култу. У каснијем периоду на тронове месопотамског пантеона се обично уздижу божански патрони месопотамских престоница (лунарно божанство Син у Уру, соларно, Шамаш у Ларси и Сипиру...).
[2]Према миту Енума Елиш Енки је најстарији син првих богова хаотичних водених бездана, Апсу и Тиамат. Узнемирен буком млађих богова Апсу одлучује да их убије, али сазнавши за тај план од Тијамат, Енки је успаоа и убио оца што је разбеснело Тијамат која је одлучила да освети супруга убивши божанске потомке, али јој се супроставља Мардук, Енкијев син.
[3]Иштар је имала нарочит однос према месопотамским владарима. Представљана је као њихова мајка, сестра и љубавница (а каткада и све то у једном). Љубав богиње често је истицана као знамење легитимитета владара и династије, и сматра се једним од најранијих сведочанстава формирања религијског утицаја на корене политичке хијерархије). Иштар је често повезивана са сезуалном љубављу, али њене љубавне везе су значајно комплексније. Љубав богиње Иштар је истовремено сматрана и заштитом породице, заједнице и краљевства/царства.

Извори:
https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr

Karel van der Toom, Bob Becking Pieter W. van der Horst (eds.) Dictionary-of-Deities-and-Demons-in-the-Bible, Brill, Leiden-Boston-Koln, 1999.

 

Андрија Штимец 3-3, Тринаеста београдска гимназија 2021/22 

Матеја Стајић 3-2, Тринаеста београдска гимназија 2021/22

Михаило Томић, 3-2 Тринаеста београдска гимназија 2021/22

Милица Ранђић, 3-6 Тринаеста београдска гимназија 2021/22