РУТА – МАЛА КЊИГА ВЕЛИКИХ ТЕМА

Нојемина стоји на друму за Јудеју са своје две моавске снахе, Рутом и Орфом. Моли их да се врате у своје родитељске домове. Ово је сцена коју је мајсторски представио Салвадор Дали својим знаменитим акварелом. После смрти свог супруга Елимелеха и двојице синова, Нојемина је одлучила да се из Моава, у који се склонила због глади,  врати у Јудеју. За разлику од Орфе која се враћа својој породици, следећи Нојеминин савет, Рута инсистира да се са свекрвом упути у Витлејем. Она се при том заветује: твој народ, мој народ; твој Бог, мој Бог.Ова изјава љубави коначно је потврђена браком са сродником њеног свекра Елимелеха, Возом. Из овог брака рођен је Овид преко којег је настављена породична линија.

У библијским кодексима Књига о Рути се ставља на различита места. У хришћанској Библији она се налази међу историјским списима, између Судија и Књига Самуилових.У јеврејској Библији она припада корпусу поучних списа. Ово, наизглед, није у складу са хронолошким редоследом библијских списа. Тврдња може да звучи нелогично, али можда је веза овог списа са остатком Писма јача него што то уопште претпостављамо.

Са једне стране чини се да је Књига о Рути кратка приповест одвојена од осталог наративног редоследа који се протеже од Постања до Царева. Приповест не почиње у Израилу или Јудеји, већ у Моаву, земљи у којој су се Јудејци, Нојемина, њен муж Елимелех и њена два сина, склонили током периода глади. Тамо је Нојеминин муж умро, а њени синови су се оженили Моавкама, Рутом и Орфом.

Прича почиње смрћу Нојемининих синова. Породица је три пута остављена без заштитника (хранитеља), па је Нојемина одлучила да се врати у Јудеју надајући се да ће се Господ побринути за њен опстанак преко њеног народа у Витлејему. Она је наговарала Руту и Орфу да остану у Моаву, односно дa се врате у своје родитељске породице. Орфа је прихватила њен савет, док Рута није то учинила, изговоривши снажне речи: где ти идеш, ићи ћу и ја, где се ти настаниш, настанићу се и ја, твој народ, мој народ; твој Бог мој Бог. Где ти умреш умрећу и ја и онде ћу бити сахрањена. То нека ми учини Господ и нека ми дода. Само ће ме смрт раставити од тебе (Рута 1:16-17).

Оне потом заједно долазе у некадашњи Нојеминин дом у Витлејему. Ту се труде да себи обезбеде егзистенцију. Пошто је било време жетве јечма, Рута је одлучила да оде на поља и да пабирчи. И не знајући, отишла је да пабирчи на пољу Воза, богатог рођака свог преминулог свекра. Када је Воз дошао да надгледа рад на пољу, чуо је за верност коју је Рута показала. Он је зато наложио својим радницима да јој омогуће неометано пабирчење и издао је заповести које су јој омогућавале да напабирчи више него што је то уобичајено.

У даљем тексту је описано како је Нојемина, у намери да уда Руту, упутила снаху да на вршидбеном пољу приступи Возовом шатору, открије његова стопала и легне поред њега. Рута чини сагласно Нојемининим упутствима, а Воз се изненађује кад је затиче крај својих стопала. Она тада од њега тражи да учини симболичан чин тј. да рашири свој плашт над њом, показавши да је узима под левиратску заштиту (Рута 4:5). Воз је задивљен тиме што је Рута изабрала њега, старијег човека, а не другог млађег сродника од којег је могла да тражи искупљење.

Ствар је ускоро договорена. Када су се сусрели Воз и поменути рођак, Воз га је позвао да разговарају у вези са даљим корацима око откупљења Елимелехове имовине. Тада је Возов саговорник рекао: не могу откупити да не распем своје имање. Откупи ти што би требало да ја откупим, јер не могу откупити, (Рута 4:6). И по обичају међу Израилцима, Воз је са својим саговорником разменио сандале пред старешинама рекавши: ви сте сведоци данас да сам откупио из руке Нојеминине све што је било Елимелехово и Хелеоново и Малоново, синова његових и да сам узео за жену Руту Моавку жену Малонову да подигнем у име умрлом у наследству његовом, да не би погинуло име умрломе међу браћом његовом... И Воз роди Овида, а Овид роди Јесеја, а Јесеј роди Давида (Рута 4:9-10.17).

У синагогалном богослужењу Књига о Рути је читана на празник Седмица (Шавуот), односно Педесетнице. То је празник када се прослављало давање Торе (Петокњижја), што нам сугерише да је књига повезана са поменутим корпусом. Празник се прославља током раног пролећа, у време првих жетви, и то је контекст који одговара радњи у спису. Међутим, ова два контекста (прослављање празника пролећне жетве) и трећи, мање познат контекст (Давид, праунук Руте, умро је на поменути празник), као и мидрашко предање, сугеришу да је Рутина оданост Нојемини симбол Израилове верности Тори.

Могуће је, међутим, препознати једну доста базичнију и далекосежнију везу између ова два списа – везу која изражава суштинску тему Писма. Тема која повезује Свето писмо од Постања преко Царева, све до Пророка и поучних списа јесте тема народа и земље.  У срцу ове теме налази се Божији савез са Авраамом изражен речима: подигни очи своје па погледај са места где си на север и на југ и на исток и на запад, јер сву земљу што видиш теби ћу дати и потомству твом довека, и учинићу да потомства твога буде као праха на земљи, ако ко може избројати прах на земљи, моћиће избројати и потомство твоје(Пост 13:14-16).

Ранија поглавља Постања представљају пролог овом савезу. У њима је описано стварање све земље и космоса, стварање човека и свих народа. Након ових описа, приповедачки фокус се мења. У средиште интересовања долази Авраамова породица. Преостала поглавља Постања усредсређена су на раст ове породице (народа) као и њено кретање из Харана, преко Ханана и Негева ка Египату, затим преко Хеврона, Дана до Вирсавеје. На крају Постања, породица поново долази у Египат, где ускоро почиње да живи у другачијим околностима. Разлог томе је уздизање новог владара у Египту који се забринуо због бројности Израилаца у његовој земљи (Изл 1:8.9).

Приповест од Изласка до Поновљених закона описује повратак овог народа у земљу обећања. Део Писма који се у јеврејском предању назива рани пророци (ИНав, Суд, Сам, Цар) говори о неизвесностима живота у Обећаној земљи. Коначно, завршетак Књиге о царевима говори да је вавилонски цар Навуходоносор освојио Јудеју и њено становништво одвео у егзил. Корпус Јзд/Нем говори о томе како се народ враћа из расејања и обнавља своју државу.

Књига о Рути коритри сличан мотив као своју основу. То је, такође, прича о егзилу и повратку. Слично Аврааму, Јакову и његовим синовима, породица Елимелеха је принуђена да због глади напусти земљу Израила и спас потражи у туђој земљи. По престанку глади Нојемина се враћа у Витлејем. Ово није неважан покрет. Значај овог повратка је снажно наглашен у Рута 1. Глагол вратити се (shuv) понавља се дванаест пута како у Нојемининим наговорима да се снахе врате својим родитељским породицама, тако и у опису Нојемининог повратка у Јудеју у пратњи Руте. Технички, Рута се не враћа у Јудеју, будући да је Моавка и да никада није била тамо. Њен повратак је заправо Нојеминин повратак; Рута је позната у Витлејему као она која се вратила са Нојемином (Рута 2:6).

Земља има значајну улогу у овом библијском спису. Најпре, Рута потврђује да је физички повезана са земљом тако што је усваја кроз пабирчење на Возовим пољима. Значајније је то што  Нојемина нуди на продају, односно у искупљење, земљу која је некада припадала њеном мужу, Елимелеху.

Ова трансакција покреће правна питања, али је много значајније што се право наслеђа сматра нарочито значајним у Писму. Земља је неотуђива од изворног власника или његових потомка. Ово начело претходи Мојсејевом закону и препознатљиво је у догађају када се међусобно разилазе Авраам и Лот (Пост 13:9–12). Приповест треба довести у везу са више библијских закона. Пре свега, за ову приповест је значајан закон којим је признато наследно право Израилки чији очеви нису имали мушке потомке  (Бр 27). Треба имати у виду и закон о години јубилеја којим се налаже да сваке 50-те године земља буде враћена првобитном власнику (Лев25). Но, осим законских одредница, подсећање и на неке наративне делове Писма може да се покаже корисним за разумевање приповести. То важи пре свега за приповест о Наватујевом винограду, односно убиству које су починили Ахав и Језавеља, а које се узима као последњи чин којим су запечатили своју судбину (1Цар 21).

Средиште Књиге о Рути је установа искупитеља (goel) чија је дужност, према закону о левирату (Лев 25:25), да откупи земљу коју је продао његов рођак. Уколико се сагледава из ове перспективе, Књига о Рути је много више од пасторалне романсе. То је прича повезана са кључном темом савеза, са поседом над земљом (било да се ради о националном или приватном поседу).

Знатно истакнутијетеме у овом спису су породица и народ као део савеза. Најпре, истиче се веза коју имају Нојемина, Рута и Орфа, после смрти својих мужева. Оне нису биле у крвном сродству и међусобно нису биле правно обавезане. Конкретније, није постојао ниједан разлог да се оне не врате својим породицама и да не добију наследнике у неком новом браку. То се огледа и у чињеници да је Орфа пристала на Нојеминин наговор и вратила се у родитељски дом. Дакле, и Рута је могла да поступи на исти начин. Рутин песнички исказ где ти идеш ићићу и ја…има правни призвук, али  укључује и емотивни набој. Са друге стране, исказ твој народ, мој народ, твој Бог, мој Бог има радикални смисао јер сигнализира потпуну промену идентитета Руте у свету у којем је то било непојмиво. Древни свет није познавао механизам верског преобраћења или промене држављанства. За људе древног света то је било тешко замисливо. Религија и народност одређени су једино етничким идентитетом и ово је било подједнако тешко променити као боју коже. Моавац је увек остајао Моавац, где год он, или она, живели. И заиста, Рута је кроз читаву приповест означена као Моавка. Међутим, из Рутине перспективе она је Израилка. Она се придружује Нојемини не само на приватном, породичном нивоу, већ и на националном.

У овом контексту повезивања националног и породичног нивоа, ми се враћамо на приповест о праоцима који су приказани као представници народа.У приповестима о праоцима главна брига је била успостављање породичне линије (породичног стабла), тј. потрага за наследником кога ће Бог одредити као онога кроз кога ће се народ Израила родити.Оно што је невероватно у овим приповестима је то што, иако је род одређен преко мушкараца, жене су оне које преузимају одговорност за породични континуитет. Оне, каткад и супротно вољи својих мужева, обезбеђују рађање наредног поколења. Сара, најпре нероткиња, обезбеђује сурогат-мајку (Агару) и касније, када је родила сопственог сина Исаака, она (а не Авраам) обезбеђује испуњење Божијег наума према којем је Исаак, а не Исмаил, наследник линије обећања. Исаакова супруга Ревека, такође, преусмерава линију породичног наслеђа од Исава према Јакову. У приповести о Јаковљевим женама, Лији и Рахиљи, треба запазити да оне нису мајке свих синова Израила. Рахиља која у почетку није могла да зачне, љубоморна је на Лију која је могла да има сопствену децу. Из тог разлога она Јакову даје Вилу, своју слушкињу, као наложницу.Она преко ње остварује сурогат-мајчинство. Лија, током, периода празнине у свом мајчинству чини исто дајући Јакову Зилу, наложницу. Њихово утркивање у обезбеђивању наследника Јакову огледа се и у расправи око афродизијачке биљке мандрагоре (Пост 30:14-16). Какогод, резултат је било рођење дванаест Јаковљевих синова, синова који су постали родозачетници дванаест израилских племена.

Adele Berlin

Извор: Biblical Archeology Society