СЕЋАЊЕ НА ЕДЕМ – занемарени религијски аспекти древнооријенталне царске хортикултуре

Опис Едема у Постању кратак, али ефектан. Језекил и Исаија његово богатство супротстављају пустињи, добро познатој житељима древног Израила. Занимљиво, да географски положај Едема није прекупирао пажњу рабина. Заправо само три равинска списа говоре о томе и смештају га у централну Африку или истичу да су његове капије биле на планини Морији. У масоретском тексту ИНав 14:14–15 Хеврон је идентификован са древним градом Кириатх-Арба. Значење древнијег назива града се различито тумачи. Израз може да значи град (човека) Арбе, али и град великог човека или четворице великих људи. Јероним у свом преводу под великим човеком препознаје Адама који је ту сахрањен. Ту се налазила и гробница праотаца. Овим предањем се они, стога, доводе у везу са праоцем људског рода. Јероним понавља ове идеје у 108 посланици Римљанки Паули, али признаје да према неким схватањима праоци нису сахрањени на месту Адамовог гроба, већ да је у њихову гробницу доцније сахрањен Халев, као четврти велики човек. Ове тврдње могу потврдити и јеврејским изворима из 8-9.в. хр.ере који су утемељени на ранијим предањима из 3. и 5. (Bereshit Rabba 58:4), па чак и Талмудом (Talmud, b. Eruv. 53a).Зашто ово предање није постало доминантно? Постојала су и друга јеврејска предања. У спису Живот Адама и Еве (познат и као Мојсијева апокалипса) читамо да су Адам и Ева покопани на месту у земаљском рају одакле је Бог узео прашину како би обликовао Адамово тело (МојАп 40:6–7; 43:1–2). У Јубилејима 4:29 храмовна гора се препознаје као место Адамовог гроба (доцније хришћани Адамов гроб повезују Моријом-Голготом). Не чуди, стога, што у мисли древног Израила Соломонов храм, храмовна гора и Јерусалим функционишу на историјској, али и на симболичкој равни, односно и као митопејско остварење првобиног копна, космичке планине, Едемског врта... У библијској поезији се Јерусалим и његов храм повезују са животодавним водама Едема (Пс 36:8-9).

Веза Јерусалима (пре свега Храмовне горе) и Едема није, међутим, пре свега географска, већ суштинска, богословска, односно највише богослужбена. Сагледана из ове перспективе, прва поглавља Постања сведоче о Божијем стварању сакралног простора непосредне и хармоничне заједнице са човеком као свештеником и царским (божанским) намесником на земљи. Бог је представљен као космички градитељ храма, своје палате (као и у месопотамским и угаритским митовима). Едем није само врт плодног земљишта, већ архетипско светиште. Реплике овог светишта су препознатљиве и у Скинији и у јерусалимском храму, а паралеле између Едема и доцнијих храмовних простора су значајне (Пост 3:8; уп. Лев 26:12; Пнз 23:15; 2Сам 7:6–7; Пост 3:24 уп. Изл 25:18–22; 26:31; 1 Цар 6:23–29; Пост 2:9; 3:22 уп. Изл. 25: 31–35; Пост 2:10 уп. Јзк 47:1–12; Пост 2:11–12 уп. Изл 25:7.11.17.31). Са друге стране, Сион је сакрално средиште у којем је Јахве саздао дом свом имену и представља једну од космичких гора споменутих у Писму. Она фигурура као спона земље и неба (оса мунди), а богослужбени поредак који је на њој успостављенима за циљ непрекидно обнављање космичког поретка успостављеног стварањем. Гора се напаја водом гихонског извора, чиме се повезује са именом једне од четири едемске реке.

Овај мотив разрађен је у пророчким и новозаветним описима Новог Јерусалима и његовог храма (Јзк 47:1-6.12 уп. Јл 3:18; Зах 14:8, види и: Отк 22:1-2). Соломонов храм је у својој топографији, хидрологији, архитектури, иконографији и вртним комплексима био осмишљен као реплика Едема, што је истакнуто флоралном иконографијом и херувимима. У храмовном комплексу Јерусалима било је палми, ливанских кедрова, чемпреса, маслина и платана... (Пс 52:8; 92:13–14; Јзк31:8–9). Комплекс се налазио, попут других грађевина левантског стила, на узвишењу (симболу космичке горе, односно примодијалног копна које изронило из водених бездана омогућивши појаву живота и преображај хаоса у космос) и усред вртова.

Задатак човека у Едему је представљен глаголима радити (обрађивати, служити) и чувати. Употребљени глаголи, када се користе независно један од другог, имају широко секуларно значење, а када се употребљавају заједно најчешће ознавају свештену службу левита (уп. Бр 3:7–8; 8:26; 18:5–6). Човек је створен по слици и обличју Божијем као господар над земљом и њеним становницима. Израз слика Божија у Египту и Месопотамији је повезивана са владарима. Цар је био жива слика Божија као што се види из из речи молитве Рамзеса II богу Ра у којој каже ја сам твој син којег си поставио на свој престо. Ти си ми дао царство своје, обликовао си ме по своме обличју и слици које си ми доделио и створио. Човек, дакле, функционише као цар-свештеник праобразног сакралног (едемског) града. Препознавање Едема као архетипа сакрланог простора у којем храм има свој праузор често је у новијој библистици. 

 

...тада подиже очи своје 

(Пост 13:10). 

Овим упечатљивим речима библијски писац преноси импресије и асоцијације које је будила плодна равница Ханана. Да ли је могућа чак и нека дубља порука? Да ли, у богословском смислу, путовање праотаца у потрази за Обећаном земљом, може да се схвати као ходочашће у потрази за изгубљеним Едемом? Одговарајући на ово питање треба се подсетимо да је грех приказан и као кретање. Адам и Ева су изгнани из Едема и наставњени источно од њега (Пост 3:24а). Каин по свом греху оде испред Господа и насели се... (даље) на исток од Едема (Пост 4:16), да би градитељи Вавилонске куле отишли још источније (Пост 11:2). Упоредно са удаљавањем од Едема, човек се отуђује и од саме земље која му, оскрнављења, ускраћује плодове. То кулминира потопом као антиподом стварања, који је, истовремено, средство очишћења земље и обнове живота на њој.[1] На тако припремљену позирницу ступа Авраам који се смешта у Ур Халдејски, готово најисточнију тачку Месопотамије. Његово путовање уз поменуте области је део познатих социо-историјских процеса, номадског начина живота и миграција (тзв. аморејске сеобе), али је на вишој равни паралелно са животним путовањима митских јунака која описују њихове процесе сазревања и преображаја (Гилгамеш, Одисеј, Херкул...). Авраамово путовање представља и више од тога. Оно је одговор на Божији позив и наставак хода са и пред Богом који се повезује са Енохом и Нојем (Пост 5: 22–24; 6:9). Тај његов ход је пут према Обећаној земљи (Пост 12:1-2), Ханану (Пост 12:5-7; 13:14-17; 15:7-21) чији се житељи (са изузетком Мелхиседека) приказују недостојним њених благослова (13:13; 14: 21–24; 15:16, 18:20-21; 19:1-5) јер настављају грехе људи из времена библијске праисторије.

Грех је резултирао губљењем цар-свештеник позиције, а човекову улогу преузимају херувими. Губитак Едемског врта, стога, није губитак безбрижности, већ могућности непосредног општења са Богом, излазак из сакралног простора, удаљавање из свештеног града у негостољубиви свет у којем човек покушава да изгради алтернативу изгубљеном сакралном простору, како то убедљиво показује наратив о изградњи Вавилона, архетипског града који стоји насупрот Јерусалиму (реплике Едема) кроз читаву доцнију библијску приповест. Његов градитељ је Неврод који као први силник на земљи представља архетипску антитезу ономе што је човек требало да буде.

Постање се завршава описом одласка Јакова у Египат, његовим сусретом са Јосифом и њиховом смрћу. Завршне приповести су обликоване тако да читаоца упућују ка будућем повратку њихових потомака у Обећану земљу (Пост 49:29–50:14.24-25). Човеков са земљом је наглашен. Тај однос, иако нарушен грехом, почиње да се обнавља посредством Авраамовог сусрета са земљом сличном Едемском врту тј. земљом у којој ће његови потомци уживати у нарочитој заједници са Богом, окружени знацима Божијег благослова на земљи. Треба уочити да је смер кретања праоца Авраама исток-запад. То кретање, дакле,  географски стоји насупрот смеру у којем су се кретали људи удаљујући се од Едема. То је заправо путовање које за циљ има враћање Едему. Не чуди, стога, што га води у земљу сличну врту Господњем. Употребљено поређење, сагледано из ове перспективе, открива много више од простог уочавања плодности земље. Авраамовим путовањем започиње дуг процес преокретања удаљавања човечанства „источно од Едема.“ Пут повратка га води ка Ханану, а његове потомке ка изградњи храма у Јерусалиму, знамењу истинског (новог) Јерусалима, храма и Едема (Јевр 11: 8–10.13–16 уп. 12:22; 13:14; Отк21:1–2; 22:2.5 уп. Пост 2:9). Живот праоца Јакова понавља кључне догађаји живота праоца Авраама. И он је позван из Месопотамије. Географске одреднице које доноси Постање нису пуке чињенице. Оне су у служби богословске поруке која Ханан повезује са Едемом као прото-сакралном локацијом и метафором заједнице са Богом нарушене грехом. На том дугом путовању одлучујући догађај је повезан са Јаковљевим повратком у Ханан и његово вишеструко прелажење Јавока (Пост 32:21) у којем географско богословље Постања досеже врхунац.

У Јаковљевој молитви која је претходила његовом знаменитом рвању и сусрерту са Исавом Јаков вапи за избаљењем, а своје животно искуство не изаражава само у егзистенцијалним, већ и у просторно-географским категоријама које добијају богословски карактер. Кључан термин овог одељка је прелазак. Он најпре говори о свом преласку из Ханана, преласку који је последица његове преваре и који, на симболичкој, географско-богословској равни, прети да угрози испуњење савезних обећања датих Аврааму. Јаковљево колебљиво прелажење Јавока је прелазак последње препреке пре повратничког преласка Јордана и повратка и Обећану земљу и, стога, представља преузимање одговорности за испуњење божанских обећања, његов повратак савезу који је Бог склопио са Авраамом и потврдио са Јаковом у Ветилу. Јаковљево преварно посезање за благословом донекле је аналогно прародитељском греху и за последицу има изгнанство источно од земље која је попут врта едемског. Насупрот томе, његов прелазак Јавока понавља Авраамов повратак у земљу сличној врту Господњем. Наратор вешто користи географске одренице као приповедно средство за развијање мотива богословско-ходочасничке потраге за Едемом кроз коју посматра не само живот праотаца, већ и историјски ход њихових потомака. Географско богословље Постања, стога, представља неку врсту сећања на Едем и покушаја повратка Едему као месту сусрета човека са Богом, односно архи или прото-светиштем. Ово сећање и покушаји обнове Едема нису екслузивно библијски. Један од занемарених исказа тог сећања је царска дворско-храмовна аргокултура раширена по целом древном Оријенту.

Висећи вртови Вавилона су можда легенда или историјска грешка, али писана сведочанства говоре и о вртовима асирског цара АшурнасипалаII (9. в. пре Хр). Он истиче значај аквадукта који је изградио од далеких планина до престоног Асура како би тамошње вртове учинио вртовима наслада чије су стазе пуне мириса.Током 8.в. пре Хр. и Саргон II и његов син Сенахериб направили су вртове са ретким дрвећем и биљем. Зидни рељефи приказују слуге које доносе саксије са младицамаза свете царске вртове. Сенахериб је изградио систем канала и аквадуката како би доводио воду са планина на 50 километара до вртова Ниниве. На представи Асурбанипалове палате приказан је велики аквадукт и неколико канала за наводњавање који прелазе преко брда са четинарима и воћем.

Значајно је приметити да је на врху брда насликана је величанствена зграда, а лево од њега споменик који приказује цара. Усред вртне стазе која води до зграде с тремом налази се олтар. Сви елементи Едема су овде: храм на брду, олтар, цар, разнолико дрвеће, чак и потоци воде. Егзотична ботаника донесена из свих делова његовог царства у владарске вртове означавала је васељенски суверенитет владара. Иста идеологија и митско сећање стоји и у позадини вртова које су садили египатски владари, нпр. Екхатон и Хатчепсут. У раним равинским легендама Едем је представљен као трансцендентна стварност, али су ипак древни овоземаљски вртови били асоцијативно повезани са њим, и то пре свега персијски и грчки вртови чији су мотиви тумечењем повезивани са храмовном украсном архитектуром. Не треба, међутим, занемарити ни хортукултуралну делатност Соломона (1Цар 4: 32–33), која свој израз има и у знаменитој љубавној поеми која се повезује са његовим именом. У њој се вољена жена пореди са закључаним (рајским?) вртом (Пнп 4:12–16).

Веза врта, храма и палате коришћена је као подсећање на митопејску прошлост и на њено обнављање посредством царског уређења. Често је наглашавана у владарској идеологији као што показује пример иконографије Мари-палате (почетак 2. миленија пре Хр). Ту је осликан раскошни врт који стоји у паралели са престоном двораном. У дворани богиња Иштар пред божанским сведоцима предаје царске инсигније новом владару, док две богиње у рукама држе вазе из којих теку четири реке омогућујући бујање вегетације. Онe сипаjу живот који даје живот. Међутим, оне не точе само воду већ и њену нуминозну снагу представљену таласима изрезбареним у њиховим хаљинама и рибама које ту пливају. У неким представама планинско божанство се представља као божанство воде или сама вода. Када је то мотив осликан на вазама, вода се обично грана у четири реке (Асусур, 13.в. пре Хр).

Позната је јахвистичка верзија реке која тече из Едема делећи се на четири крака. Мари је саграђена крај једне гране, Еуфрата, а Јерусалим је воду добијао из друге, Гихона. Може се, дакле, рећи да је древнооријентална митологија са својом идејом космичких вода које оживљавају бујни врт сваковрсног егзотичног биља, у јеврејској мисли нашла израз у поистовећивању са јерусалимским вртова каскадно уздигнутим од Гихона, преко Кедронске долине ка сионским врховима. Не чуди, стога, што је широм древног Оријента веза рајских вртова и престоничких (царских или храмовних вртова) била део царске идеологије. Писани извори, ликовне представе и археолошки налази потврђују да је хортикултура била значаја делатност древнооријенталних владара, укључујући и Соломона. Царска храмовно-дворска хортикултура, стога, представљале је религиолошки, па и богословски, исказ којим је преношена митопејска порука препознатљива библијским и ванбиблијским изворима који сведоче да је из града Асура свечаност akiμtu-празника у 7. в. пре Хр. измештена у врт обиља (kiriÆ nuhésûi) што је семантички еквивалет Едемском врту (gan ôdμen). Археолози су поред Асура открили храм повезан са поменутом светковином, а у његовом дворишту богате дрвореде.
Сличне свечаности су вероватно постојале и у Јерусалиму, граду који су Израилци сматрали космичким средиштем, местом сусрета неба и земље. Повезивање храмовних и царских вртова са изгубљеним рајем, свакако није оригинално израилско веровање, али јесте оригинална рецепција општих древнооријенталних мотива, присутна и препознатљива у последњем новозаветном спису. Ипак, писац  Откривања Јовановог, није једноставно рецепијент постојећих богословско-религиолошких идеја, већ и промишљен богослов који постојеће идеје преузима, али и модификује у складу са својим веровањима.

 

Према древнооријанталном схватању обнова космичког поретка и његово одржавање нешто што свој израз и услов има у државном поретку и царској власти цара или фараона који је син божији или његова инкарнација. Царска арги-култура, стога, у пракси античких владара, стога, није била само сећање на Едем, већ и покушај обнове митопејске прошлости утемељен на људским снгама, и као такав заправо промашај вавилонске куле и његових вртова. Библијски писци, стога, иако препознају религијско-богословски значај храмовно-дворске хорти-културе исту не препознају толико као сећање на Едем и покушај његове обнове, колико као ишчекивање новог Едема (Јерусалима) чије успостављање није повезано са човековим напорима и његовим установљењем друштвеног поретка (макар он био и идеалан) колико са есхатолошким делом Божијим. Ова идеја, прпеознатљива у Посланици Јеврејима, свој најајснији израз има управо у последњим сценама Откривења.

Писац посланице Јеврејима реинтерпретирајући ходочашће праоца Авраама и његових непосредних потомака пише: Вером се насели у обећаној земљи као у туђој и настани се у шаторима са Исааком и Јаковом,сунаследницима истог обећања, јер је очекивао град који има чврсте темеље,чији је градитељ и творац Бог... Сходно вери помреше сви ови не примивши обећања, него их само из далека видеше и поздравише, и признаше да су странци и дошљаци на земљи. Јер који тако шта говоре показују да траже отаџбину. и да су при томе мислили на ону из које су изашли, имали су времена да се врате; али сад чезну за бољом то јест, небеском отаџбином. Зато се и Бог не стиди њих нити се стиди да се назва њиховим Богом, јер им је приправио град (Јевр 11:9-11.13-16).

Писац Посланице Јеврејима заправо преузима постојеће древнооријенталне и старозаветне мотиве, али их и  преображава. Тај роцес преображавање утемељен је моделу интерпретације која се не врши по протолошком, већ по есхатолошком кључу. За писца Посланице Јеврејима, вера није окретање ка прошлости покушај њеног васпостављања, већ усресређење на есхатолошку будућност и активно деловање у циљу оваплоћења (принципа) те будућности у историјском постојању.

Вратимо се, коначно, цару Соломону. Са његовим именом се - као што смо видели - повезује још један значајни спис у којем јављају снажне асоцијације на затворени (Едемски) врт чија је недостижност слика привлачне, али још увек нереализоване (и донекле забрањене), љубави за којом чезну заљубљени. Бројне слике флораног света  којима се илуструје атмосфера љубави, истовремено представљају и асоцијацију на Едем указујући управо на срж у смисао самог Едема као места љубавног сусрета Бога и човека, али човека и другог људског бића и створеног света. У складу са тим, парафразирајући Дневник Адама и Еве, дело чувеног Марка Твена, можемо да кажемо да тамо где је био такав сусрет тамо је био рај или још пре тамо где буде таквог сусрета, биће и раја. 

 
[1]У Пост 11 се сусрећемо са изразом‎  מִקֶּ֑דֶם kojи се преводи од истока, али и на исток. Новији енгл. преводи (ЈPS, NAS, NIV) следе другу варијанту превода (источније, даље на исток) која је логичнија уколико се има на уму да је Сенарска долина (Вавилонија) са својим средиштем Вавилоном источније од последњег географског одредишта које је раније споменуто у тексту Постања, односно планинског венца Арарата.

Извори:

Јован Благојевић, Књижевне карактеристике, контекст и структура Јаков-циклуса (Пост 25:19-35:29).

Јован Благојевић, Цар и свештеник – прилог разумевању односа сакралне и световне власти у Библијиу Библијске студије вол 1 бр 2-3.

Маргарет Беркер, Помирење – обред исцељења, Библијске студије 2-3 (2018). 

J. H. Breasted, ARE: The Nineteenth Dynasty, vol. 3 (Chicago: University of Chicago Press, 1906).

John Goldingay, The Patriarchs in Scripture and History.

Lawrence Stager, Jerusalem as Eden, BAR vol 26 no 3 (2000).

Pieter W. van der Horst, The Site of Adam’s Tom, SHLJCvol 12 (ed. Reinier Munk and Martin J. F. Baasten, Amsterdam: Springer, 2007).

Sandrar R. Shimoff, Gardens: From Eden to Jerusalem, JSJPHRPVol. 26, No. 2 (1995).

T. D. Alexander, From Paradise to the Promised Land: an Introduction to the Pentateuch (Michigen: Grand Rapids-Baker Academic, 2015). 

Thomas L. Brodie, Genesis as Dialogue - A  Literary, Historical, & Theological Commentary (Oxford: Oxford University Press, 2001).

Ранији текстови у серијалу ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije