Свет библијске праисторије - општи преглед

Почетак Химне вере обележен је позивањем на великане вере из периода библијске праисторије. Библијска праисторија je израз који се употребљава да би се истакла сродност, али и разлика између библијских приповести и праисторије. Праисторија је период људске историје који се не може прецизно датирати, пре свега зато што о њему не постоје писани извори. Под изворима се, у овом контексту, подразумевају писани споменици који су настали у периоду када су се одигравали догађаји који су описани или писани споменици настали непосредно после описаних догађаја.

У историјској науци праисторијом се сматра период пре проналаска првог писма, односно период пре средине 5. миленијума пре Хр. Појам библијска праисторија, стога, контрадикторан је сам по себи јер представља запис о нечему што се дешавало пре него што је записивање било могуће. Због тога можемо рећи да је део библијског текста који описује ово време обојен митолошким начином изражавања. Библијски текст се, ипак, издваја од осталих текстова који говоре о истим догађајима по томе што носи изразито антимитску поруку.

Када је у питању библијска праисторија веома је значајно пажљиво и прецизно одредити жанр приповести са којима се сусрећемо у овом библијском опусу. Ово је значајно јер се не може очекивати плодно тумачење и разумевање приповести без разумевања саме приповести односно врсте којој она припада. Ту се сусрећемо и са кључним проблемом. Библијска праисторија се, наиме, повезује са различитим жанровским категоријама (мит, легенда, сага, фолклорна прича). Неведени појмови су вишезначни појмови. Они у научним круговима могу да имају значење достојно поштовања, али се у ширем контексту користе у значењу неверодостојне (или чак измишљене) приповести. Управо због тога се ограђујемо од ширег значења појма мит (који ћемо користити у даљем тексту). За нас овај појам означава приповест која носи истиниту поруку изражену митолошким језиком (најчешће услед употребе антропоморфизама или општих мотива који су присутни и у другим сличним приповестима). Употреба митолошког језика и жанра не значи да библијска приповест није историјска, већ да – како примећује један од највећих богосова 20.в., Карл Барт  – савремени човек западне цивилизације историјским сматра само оно што се уклапа у његов концепт историје и њеног представљања.

Постоје значајне паралеле између опште и библијске праисторије. И општа и библијска праисторија чува сећање на изгубљено златно доба из којег је човек крочио у негостољубиви свет. То је свет којим владају хировите природне стихије. У библијској приповести те стихије су безличне, док су у ванбиблијским митовима оне персонификације ништа мање хировитих божанстава. У Пост 1-11 налазимо записе о првим људским занимањима. То су она иста занимања која се повезују са периодом опште праисторије. Тако се нпр. први велможа на земљи, легендарни Неврод, назива добрим ловцем, док се о Каину говори као о ратару, а Авељу као сточару. 

Библијска праисторија је, ипак, само делом паралелна са општом праисторијом. Последња поглавља Пост 11 говоре о оснивању првих градова који временом прерастају у локалне и регионалне центре, а касније и престонице најранијих цивилизација, Сумера, Месопотамије, Асирије, Вавилоније и Египта. Древни градови Ур, Ашур, Нинива, Вавилон, и цивилизације обликоване око њих настају у периоду по проналаску писма. Они, стога, у општем смислу припадају периоду историје, али их библијски писац, ипак, смешта у праисторију.

Зашто? 

Зато што библијски писац историју пре свега посматра као историју спасења, као историју Божијег дела за човека и његовог савеза са човеком. За њега, стога, происторија не престаје са проналаском писма као кључним продуктом цивилизацијског напретка. Почетак библијске историје није проланалазак писма, већ сусрет Бога са човеком, и то са нарочитом човеком. То је био човек спреман да се одазове божанском позиву и напусти удобност градског живота једног од најзначајнијих центара древног Оријента. Тај човек је био Авраам, праотац изабраног, израилског, народа који је живео између 2500. и 1600.год. пре Христа.

Слика Авраама који напушта Ур Халдејски није само историјска, већ архетипска. Она у себи садржи извесну антицивилизацијску ноту и указује на перспективу из које библијски писац посматра ток библијске праисторије. Он се не диви величанственим градовима, високим зигуратима, снажним државама и војно способним владарима који су постајали самопрокламована божанства или деификовани јунаци. У свом цивилизацијском напретку библијски писац у ствари препознаје деградацију. Првородни грех који је за последицу имао раздор између човека и Бога, човека и природе и човека и човека (Адама и Еве), већ у следећој сцени прераста у прво братоубиство. У сценама које претходе опису потопа то братоубиство прераста у опште насилништво над слабијима које је читаво човечанство и саму планету довело до ивице самоуништења у моралном, али и у физичком смислу. Чак ни потоп, који је човеку дао шансу за нови почетак, није излечио човечанство од најгорег вида идолатрије - сталног покушаја самообожења, чију вечиту залудност архетипски приказује никада довршена кула из Вавилона (Пост 11). 

 

Библијска праисторија се може поделити на две велике целине. Вододелница је трагичан догађај пада у грех (Пост 3). Падом у грех је неповратно уништен склад првосазданог света и човека, њиме је у створени свет ушла деструктивна и (само)убилачка сила греха. Тако посматрана, библијска праисторија се може поделити на библијску праисторију пре пада у грех и после пада у грех. Праисторија после пада у грех се може поделити на препотопну и постпотопну библијску праисторију. Библијска праисторија се завршава описом изградње знамените Вавилонске куле. Чини се да аутор Химне вере делом следи овакву структуру у својој ретроспективи библијске праисторије. Он најпре говори о вери која нас води у сусрет Богу Створитељу, а затим о њеној саможртвеној природи коју препознаје у Авељевом примеру. Писац се задржава у периоду препотопне библијске историје и подсећа нас на праоца Еноха, а затим се окреће праоцу Ноју и сажима библијску нарацију о потопу. Подизање вавилонске куле је поступање које је било у супротности са вером. Зато је оно изостављено. Тачније оно се подразумева као оквир из којег иступа праотац Авраам ступивши на позорницу библијске историје.

 

Прикази библијске праисторије повезани су са облашћу централног Истока, и то првенствено Месопотамије. Културолошко наслеђе древног Истока постало је неизоставни део библијске мисли. Библијско предање, заправо, представља неку врсту демитологизације древнооријенталне мисли и њену надградњу. Митолошки епови су већ постојали као саставни део великих цивилизација. Они су описивали порекло тих цивилизација које су већ биле миленијумске у времену када су праоци израилског народа тек ступили на историјску сцену. Оснивачи тих цивилизација су постали главни јунаци епова, наравно са мистичним, митским и често деификованим карактеристикама. Овакви описи су препознатљиви у писаним сведочанствима древног средњег Оријента. Ове митске приповести су значајно утицале на настанак обичаја, обичајног права и веровања т.ј. верских пракси са којима се сусрећемо на првим страницама Светога писма. То је разлог због којег је значајно уочити битне карактеристике култ(ур)ног окружења библијске праисторије.

Митови као религијско наслеђе света библијске праисторије нису били, како се неретко могу доживети, наивна измишљања. Доживљај целокупне стварности био је њихов основни извор. Он је комбинован са историјским сећањем у којем су великани прошлости деификовани, или барем митологизовани. Један од начина митологизације и деификације значајних владара јесте обликовање родослова са фантастично дугачким животним вековима наведених личности. У библијским родословима сусрећемо се са личностима чији животни век досеже близу невероватних хиљаду година. Када тај животни век упоредимо са ванбиблијским великанима, закључујемо да су библијски писци били скромни у односу на античке изворе који су својим владарима приписивали старост од неколико десетина хиљада година. У данашњој науци се углавном сматра да то нису били реални прикази година, већ се радије трага за кључем којим би се разрешила њихова нумеролошка вредност. Може се претпоставити да су библијски извори примењивали исти принцип одређивања века људи, у којем је нумеричка вредност преносила символичку поруку, као што је то случај са сумерским хронологијама. Готово је сасвим сигурно да им основни смисао није био строго хронолошки. Могуће је да су овакви извештаји имали улогу да истакну значај владарских личности и династија.

 

Мит није био само средство глорификације и деификације владарских личности прошлих времена и национално-цивилизацијских почетака. Митови су одражавали древнооријентални начин сагледавања света и његовог поретка, у њиховим метафизичким и друштвеним аспектима. На првим страницама Постања наилазимо на приповести о стварању света, стварању човека, паду у грех, потопу, вавилонској кули. Данас знамо да многи од ових извештаја имају своје паралеле у древној литератури Оријента. Митови као што су Енума Елиш и Атрахазис откривају нам древно сумеро-вавилонско предање о настанку света и човека. Ово предање има бројне паралеле са библијским извештајем, мада потоњи ипак чува своју посебност која се огледа у монотеизму какав се не да замислити у сличним еповима древног Оријента.

Слична паралела може бити повучена између библијског извештаја о потопу и других древних предања о овом догађају. Међу овим митовима по значају се нарочито истиче сумеро-вавилонски Еп о Гилгамешу. И у овом случају све врви од различитих божанстава. Карактеришу их хировита природа, међусобни сукоби, гневљивост, осветољубивост и сличне особине блиске људима. Заправо, ова хировита божанства су била нека врста персонификације хировите природе коју је човек покушавао да разуме и којом је покушавао да овлада. Библијски текст је сачувао доста паралела са овим и оваквим извештајима. Покушаћемо да у наредним целинама ипак истакнемо оне битне моменте које тај текст чине оригиналним. Чини се да су у библијској приповести сачувани бројни антропоморфизми који сведоче о његовој древности, али да његова порука представља виши ниво на степеници религијског развоја. To је препознатљиво и у једној од снажних тачки спајања ових древних извештаја - пракси жртвовања. Она је позната у Епу о Гилгамешу и другим митолошким приказима, а битно место има и у библијској праисторији, те га сусрећемо у случају Каина и Авеља (Пост гл 4), али и праоца Ноја (Пост 8:21). У митским приказима жртве су представљале људски покушај да умилостиве хировите богове обезбеђујући им храну. Уколико човек не принесе жртве, богови могу да га сурово казне. То је, према епу о Гилгамешу, био разлог због којег су богови пустили потоп. У Библији човек није онај који мукотрпним радом обезбеђује храну боговима коју им приноси посредством жртава. Уместо тога, Бог је онај који обезбеђује храну човеку (Пост 1:29) и који га избавља од смрти. Човекове жртве су заправо вид уздарја великом Дародавцу добара којима верник показује да верује да свако добро долази од Бога. 

Језик и стил наведених библијских описа је несумњиво митолошког карактера, али то не значи да библијски писац једноставно преузима митолошка схватања и веровања. Он баштини архајско наслеђе о догађајима са почетка људског рода, као и начин преношења предања у времену у којем нису постојиле књиге или информационе технологије и ТВ... Библијски писац, дакле, није компилатор древних предања, митова и легенди. Он је оригинални богослов који обликује наслеђена предања и митолошки језик употребљава да изврши демитологизацију. Читаоце суочава са другачијим погледом на догађаје који су остали упамћени и показује да они нису последица хировите игре богова, суштински незаинтересованих за човека. Он својим читаоцима открива да су ти догађаји производ воље једног и јединог Бога. То је Бог који самовласно делује у историји човека, како би га спасао од греха и смрти. То је свесно преумљење древног митолошког схватања којим се снажно истиче монотеизам Старог завета.