ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА, април 2023

3. ХРАМ ПОСВЕЋЕН ВРХОВНОМ НАВУТЕЈСКОМ БОЖАНСТВУ ПРОНАЂЕН У БЛИЗИНИ НАПУЉА – показатељ културно-религијске размене у области древног света са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере

Тим поводних археолога који раде на обали Италије идентификовао је потопљени навутејски храм који датира из 1. в. хр. ере, саопштило је Италијанско министарство културе (ItalianMinistryofCulture). Ово је први навутејски храм који је откривен ван традиционалне територије која се повизавала са арпаким краљевством Навутеја успостављеног на  подручју од  јужне Сирије до северне Арабије. Престоница града била је у древној Петри, граду уклесаном у станама у савременом Јордану. 

Новопронађени храм је смештен у Поцуолију (Pozzuoli лат. Puteoli), на Флегрејском полуострву у италијанској регији Кампанија, у близини Напуља. Посвећен је поглавару навутејског пантеона, богу који се називао Dushara и који је сматран заштитником навутејског краљевства. Идентификацију храма омогућило је откриће два мермерна олтара,али археолози су већ током претходних векова наговештавали могућност да у региону постоји такво светиште, будући да су још од 18.в. на локалном археолошком градилишту проналажени навутејски артефакти са латинским посветним натписима поменутом божанству.

Подводне рушевине за које се верује да су припадале набатејском храму првобитно су примећене на фотографијама из ваздуха снимљеним 1970-их. Овим налазима укупан број навутејских олтарских плоча и олтарских база пронађених у овој области потонулог града износи пет од када је први откривен у 18. веку. Прве три — две базе и једна плоча — сада се налазе у колекцијама Националног археолошког музеја у Напуљу (National Archaeological Museum of Naples) и Археолошког парка Кампи Флегреи у замку Баиае (Archaeological Park of Campi Flegreiat the Castle of Baiae) саопштено је из министарства.

Тачна локација навутејског храма остала тајна до пре неколико дана. Puteoli био је у антици главно средиште за робу која се извозила из Кампаније. Археолошки тим је такође идентификовао путеве, складишта и административне зграде древне луке. Нејасно је када и да ли ће древне рушевине бити уклоњене са морског дна.

Сматра се да се храм налазио у средишту некадашњег града у тзв. vicusLartidianus области тј. делу града где су се страни људи бавили трговином и пословањем. Ово откриће баца светло на изглед древне луке откривајући како су свете зграде навутејске заједнице биле у веома блиском контакту са дугим редовима складишта намењених за складиштење многе робе у транзиту у луци на којој се налази према Кампанији или преусмерен на Рим. Део града у којем се налазио храм потопљен је током 4-5. в. хр. ере услед сталног пораста вода Медитерана. Локација је смештена у Флегрејским пољима, активном и нестабилном вулканском региону, локална вулканска брадисеизмичка активност допринела је потапању.  

Древни Puteoli открива још једно своје благо, рекао је Ђенаро Санђиулијано (GennaroSangiulianо), министар културе додајући: [Ово откриће] сведочи о богатству и пространости комерцијалне, културне и верске размене у медитеранском басену у античком свету. Током првог века, Путеоли је био важан привредни центар и највећа трговачка лука на римском Медитерану. Навутејци, иако укорењени у модерном Јордану и северној Саудијској Арабији, имали су економске и трговинске интересе који су им омогућили присуство широм Медитерана, укључујући, као што сада знамо, трговачку енклаву Поцуоли близу Напуља. Ово је изванредан резултат и плод сарадње периферних органа Министарства културе, академских и научних [организација] у региону и подводног крака напуљских карабињера.

Навутејци су били арапска племенска група која је живела као лутајући номади у пустињама Арапског полуострва у првих неколико векова првог миленијума.  У 3.в. пре Хр., формирали су лабаву конфедерацију различитих група које су на крају постале Навутејско краљевство. Краљевство је напредовало кроз трговинске мреже које је створило у региону, проширујући своју контролу широм Арапског и Синајског полуострва и дубоко у Левант. Као препознатљив народ са напредном културом препознати су у периоду између 4-2. в. пре Хр. Ипак, подручје су насељавали и раније, о чему сведоче њихове интеракције са Вавилоњанима, па чак и Неоасирским царством. Живели су у негостољубивим областима заштићеним пустињом што им је омогућило да очувају независност у овом периоду. У 3. в. пре Хр. формурали су лабаву племенску конфедерацију која је, коначно,  постала Навутејско краљевство. Ово краљевство, које је напредовало кроз снажне трговинске мреже које је створило и неговало у региону, на крају је проширило свој опсег контроле и утицаја на арапско и Синајско полуострво и дубоко у Левант. Престоница Навутејаца, Петра, која се налази у данашњем јужном Јордану, прерасла је у велики регионални трговачки центар са популацијом од преко 20.000 становника.

Навутејци су били познати по својој жестини и одлучности да остану независни, и показали су се као тежак противник за пораз у борби. Иако су се у почетку сукобили са Римљанима, до 1.в. хр. ере формирали су снажан савез са Римским царством, што је повећало њихове комерцијалне изгледе и учинило их просперитетнијим него икад. Навутејско краљевство је служило као бедем између Рима и дивљих хорди пустиње. Римљани су се показали као издајнички савезник на дуге стазе.  Године 106. хр. ере, цар Трајан је послао војску да припоји све земље Навутејског краљевства, што му је успело јер су Навутејци постали мање ратоборни и номадски, а више насељени и фокусирани на пољопривредни и комерцијални развој. Први пут у 1.000 година, нису били независни. Њихове културне праксе су биле дубоко под утицајем римског утицаја од тог тренутка па надаље, тако да су прво напустили свој језик у корист грчког. 

Навутејци су стекли репутацију даровитог и талентованог народа, са богатом културом и вештинама неопходним за производњу обиља атрактивних добара за трговину. Њихова осликана керамичка грнчарија била је посебно цењена и дистрибуирана је широм региона дуж трговачких путева које су поставили. Чак и након што је њихову земљу заузео Трајан и њихово краљевство претворено у римску провинцију Арабију Петреју, Навутејци су наставили да доминирају трговином у региону. Са премештањем главног града провинције у Бостру, култ Душара,  постао је део империјалистичке идеје Римљана који су тражили подршку од арапског становништва провинције. Душара-ветил је постао омфалос својеврсно средиште универзума, а епитети Душара укључивали су аспекте SolInvictus. У новој концепцији Душара је постао млади бог са кирасом, приказан на новчићу из Бостре. У каснијем периоду напустили су локални политеизам и прихватили хришћанство. Историчари сматрају да током царске ере Рима, Навутејско краљевство је успоставило базу операција на италској обали.

Археошки тим који је дошао до открића формиран је у сарадњи Универзитета Кампанија Ванвители (UniversityofCampaniaVanvitelli) и Скула Супериоре Меридионале (ScuolaSuperioreMeridionale), а уз подршку Надзорног одбора за фину археологију, и Пејзаж за Метрополитанску област Напуља (SuperintendencyofArchaeology, FineArtsandLandscapefortheMetropolitanAreaofNaples).

 

Душара се уобичајено сматрао божанством планина, олује и вегетације. Ипак, имао је и обележја соларног божанства, а у Петри се поштоваокао врховни бог локалног пантеона, заштитник родова и династије. Истовремено, често је повезиван са божанствима која су други народи поштовали под другим именима. Навутејска племена су, у неком тренутку, као номадске скупине походиле области које су вековима насељавали Едомци, најближи сродници Израила. Едомци су постепено напуштали те области спуштајући се са планинских ланаца и висоравни у равније пределе Јудеје, која је значајним делом запустела услед вавилонских (раније и неоасирских) разарања. Навутејци су вероватно били у интеракцији и са Неоасирским, и са Вавилонским царством, као и са Едомитима.

Могуће је да су се са њима и мешали на различите начине, али ипак, њима је био непознат врховни едомитски бог Qaus и, стога, у првом сусрету са Едомским планинама у 5-4. в. пре Хр.,  импресионирани пејзажом, дивљином и плодношћу региона на падини између Едомске висоравни и Арабије стекли утисак да је сигурно постојао моћни бог као господар овог краја. Непознавање имена Qaus-а са којим су Едомци повезивали власт у региону довело је до тога да га неинтегришу у свој пантеон (док су интегрисали  божанства неких других народа, нпр. Ваал-шамина, Атаргатис и Изиду). Уместо тога, они су именовали ново божанство назвавши га Ду ал-Шара(т) тј. онај из планинског ланца Шарат. Ово планинско божанство, стога, у каснијим периодима је често повезивано са Зевсом. Према неким схватањима, међутим, Шара као део овог имена не означава планине већ место богато водом, дрвећем и дивљином. Плодна дивљина била је погодна да обликује химу, која је стављена под заштиту божанства. Уколико се прихвати ово схватање Ду-Шара би значио онај из луга и само божанство би било повезано са вегетацијом и плодношћу, а то је доцније омогућило синтезу овог божанства са Дионисом. Ове могућности нису међусобно исључиве.

Култ овог божанства био је повезан и са вет-илима тј. поштовањем сакралног камења које се уздизало и посвећивало као нека врста дома Божијег односно објекта божанског обитавања или посредовања. Трагови ове праксе присутни још од 7. миленијума у региону (https://bkcentar.rs/sr/blog/neolitska-svetista-i-hodocasca-saudijske-arabije-i-njihove-biblijske-refleksije), а која има рефлексије и у библијском тексту (Пост 28) препознатљива је и у Петри у виду исклесаних ниша у стенама и мотаба. Са култом Душара немогуће је повезати конкретни (засебни) тип вет-ила са и чини се да треба избегавати ограничавање представљања Душара само на један тип. Сваки тип вет-ила могао је да буде повезан са било којим навутејским или страним божанством. Натпис на вет-илу једини начин је да идентификујемо са којим божанством је повезан.

Душара као бог раних Навутејаца описан на уобичајен начин на који су Навутејци поштовали своја божанства у Северној Арабији. Приоритет у поштовању имао је једно одређено божанство, мушко или женско, у некој врсти хенолатизма. Поштовано је локални врховни бог и као такав Господар неба, који је био виши од бога сунца и бога месеца или је и сам могао да има соларне и лунарне карактеристик. Остала божанства су била придружена божанства. Аллат, навутејска лунарна богиња можда је сматрана његовом супругом.

Временом, Душара је постало лично божанско име, бога који је током 3. в. постепено постајао господар пантеона, а касније божанство чувар разних навутејских кланова који су живели у Петри и ван ње. Душара је постао божанство чувара династије Навутејаца, вероватно по настањивању владарске куће у Петри (2-1. в. пре Хр.). Најстарији датирани доказ за овај развој је чувени натпис Аслах у Петри из око. 96. пре Хр. Душарин култ се проширио на навутејско краљевство и изван Петре. На врхунцу Петре, током дуге владавине Арете IV, локални врховни бог Петра постао је својеврсни маркер идентитета. Рабел IIje овај статус пропагирао након пада Јерусалима 70. год. хр. ере, када су се Навутејци страховали од римског заузимања Навутеје. Навутејски краљ је подржавао главна светилишта у Петри и ван ње, а малу групу божанстава је прогласио личним боговима како би омогућио свим Навутејцима да пронађу своја божанства међу њима. Успоставио је неку врсту пантеона неколико врховних божанстава у циљу превазилажења навутејског религијског партикуларизма односно уједињења навутејског друштва. Ипак, Душара је имао пресудни значај за овај програм, што одражава његове политичке аспекте, у заштити статуса Петра и опстанка династије. Поштовање Душаре настављено је и када је Навутеја постала провинција Римског царства.

Карактер Душара је дозвољавао повезивање са Зевсом, Дионисом и Хелиосом. Ове рефлектује суштинску разлику у семитском и грчком доживљају божанства. Док у грчком поимању божанства имају строго подељене улоге (и реоне), сваки од врховних богова код Семита био је прилично свемоћан (односно поштован је као божанства различитих функција). Јелинизација навутејске елите и, последично, реинтерпретација навутејских божанстава у грчком кључу била су позадина за приказивање навутејских божанстава у облику грчких типова од касног 1. в. хр. ере.

Зевс је представљен на неколико навутејских рељефа Петре. Приказан је са дебелом брадом, овенчан ловоровим венцем са медаљоном, огрнут огртачем, који му покрива лево раме и груди, а иза левог рамена држи скиптар. Душара је приказиван на сличан начин, али чини се да не постају докази да је иакада постојао култ Душара-Зевса. Слично приказивање заправо указује на њихов статус врховних богова у религиозним системима Навутејаца и Грка. Слично се може рећи и за Хелиоса. Хелиос и друга соларна божанства (нпр. Ваал-Шамин) били су познати Навутејцима и њихови прикази су им користили за приказивање соларних карактеристика њиховог врхованог бога. Не постоји било шта што би потврдило да је Душара у Петри приказиван као Хелиос. Душара је био локални Бог неба са соларним цртама.

Страбонова опаска, да су Навутејци обожавали сунце, саградили олтар на врху храма, и свакодневно изливајући на њега узливе и палећи тамјан (Geographica 16.4.26), могла би бити погрешно схватање грчког посетиоца Петри. Култ се уклапа у природу Душара као Господара Неба и његове соларне особине. Треба рећи да Душара и Дионис, осим аспекта плодности, не деле ништа. Херодотово тврђење да  једини богови које [Арапи] признају су Дионис и Уранос... Дионис на њиховом језику је Оротал, а Уранос Алилат је вероватно погрешно. Два рељефа бисте који вероватно приказују Диониса ни један ни други контекст не подржавају претпоставку о повезивању ових биста са Душаром. Наглашена је дионизијска компонента скулптуралне декорације богатих вила и купатила на Ум ал Бијари.  Овај дионисијски украс присутан јеу навутејском периоду. Постоји приказ старог брадатог бога на стубу и бисте младог бога у тонду који носи стуб. Стари бог је вероватно Душара, а млади Дионис. Дакле, Душара сам није приказиван као Дионис.

 

Локални прикази  Душаре

Душара је представљен, највероватније у неким вет-илима и рељефима, каткад бистама и на кованицама. Не приказује као млади бог, осим када се приказује као господар клесара тј. младо божанство (дете), повезано са богињом Мајком која је приказана налик Афродити, Изиди или Венери. Фигурине се могуповезати са извештајем Епифанија Саламинског о томе да Навутеји верују да је Душара рођен од девице (PanarionII 51.22,11):

Вође идолопоклоника... на многим местима одржавају велике празнике у саму ноћ Богојављења... Пре свега, у Александрији одржавају празник у ономе што се зове Coreum, који је велики храм, односно света област Коре. Они остају будни целе ноћи и певају химне идолу уз пратњу фрула. Они то чине читаву ноћ, а након што се бакљоноше спуштају у подземно светилиште и износе дрвену статуу која седи гола на носиљци... Они носе кип седам пута у круг око самог центра храма уз пратњу фрула, kettledrums-а и химне и на тај начин уживају, а затим га носеназад у подземље. Упитани шта тај обред значи, они кажу: Данас у овај час Кора (што значи девица) родила је Еон. То се ради и у граду Петру... у тамошњем храму идола. Богородици певају химне на арапском, зову је на арапском „Чааму“, што значи Коре или „девица“, и она рађа „Душара“... Обред се те ноћи обавља и у граду Елуса, као у Петри и Александрији.

Описани празник повезан је са зимским солстициј 24. дец/6. јануара и слави се као мистерија у неколико култура. Између осталих можемо додати и рођење Митре исте ноћи. Претварање воде Нила у вино догодило се и током овог празника. Празник солстиција је био рођење светлости. Астралне компоненте фестивала су очигледне. Водене церемоније су изражавале плодност, поновно рађање вегетације. Непрекидно поновно рађање божанстава учинило их је бесмртним и водило је успостављању природног поретка и трајања храма, града, народа, династије и космоса. Вероватно је да је прослава рођења Душара у Петри и Елусеји била слична описаном догађају у Александрији, упркос неким варијацијама: окупљање у храму Душара,  боравак целе ноћи и певање химни уз пратњу флаута и бубњева. После толико сати, прва светлост, Јутарња звезда и излазак сунца најављују рођење и богојављење Душара, наговештено и откривањем вет-ила, који се затим седам пута носи у обиласку око храма да би се приказао свим поклоницима, објављујући богојављење. Рођење Душара могло би се упоредити са рођењем Исуса јер се прослава рођења Исуса Христа одвијала 6.јан/25.дец. Хришћани су, вероватно, изабрали најбоље аспекте паганског култа давши им ново значење, одвајајући се од култа природе и плодности и везујући се за историју и личност Исуса Христа. Проналазак овог храма значајно дорпиноси разумевању културне и религијске размере на подручју древног библијског Оријента и ширег басена Средоземља у периоду са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере, са једне стране. Са друге стране, конкретан пример нам омогућује да увидимо начин на који су хришћани – дистанцирајући се од општег синкретизма свог времена, успевали да пронађу архетипске слике прехришћанског доба, да би асоцирајући на њих посредовали истину свог веровања.

 

Научник је пронашао изгубљени део преписа библијског текста око 1550 година након што је првобитно написан. Све што му је било потребно је ултраљубичаста опрема за фотографисање и обиље истраживачког знања.

Грузијски рукопис из десетог века Sin. geo. 49 сачуван у манастиру Свете Катарине на Синају није обичан кодекс. Грузијски текст баписао ј, наиме, писар Јован Зосиме користио велики број пергаментног материјала који је првобитно припадао другим рукописима преписаним на различитим језицима. Ово није комплетан кодекс и његови делови се чувају у различитим библиотекама. Међу њима су и два претходно неистражена membradisjecta—Vat. iber. 4 andHMMLMs. Frag. 32. Ново истраживање показује да су поновоупотребљавани материјали за писање сведоци далеко старијег текста. Рукопис је постао познат  научницима 1888. године, када је Александар Цагарели (AlexanderTzagareli) објавио први опис збирке грузијских рукописа која се чувала у манастиру Свете Катарине. Примећено је да је пергаментни рукопис сачињен од делова неколико оригинално независних рукописа са подписима на грчком и сиријском језику. Утврђено је да га је преписао плодни грузијски писар и писац Јован Зосиме, који је деловао у другој половини 10.в. најпре у манастиру Св. Сава у Палестини и касније у манастиру Свете Катарине. Велики број рукописа, и делова рукописа, пореклом са Синаја, завршио је у разним библиотекама и збиркама широм света. До идентификована су три фрагмента који су првобитно припадали овом грузијском кодексу.

Други фрагмент рукописа — који се чува у BibliothèquenationaldeFrance (BnF). Идентификовао га је Бернард Оуттиер (BernardOuttier) који је указао да је сиријски подтекст коришћен да би се на њему накандно забележили пет агиографских текстова, од којих четири (житије Јевсевија Теледског, Македонијево житије), гл. 16 (Мароново житије, Марисов живот) припадају делу Теодорита Кирског Historiareligiosa, а пето је непознатог порекла. Vat. iber. 4 је вероватно набавила Ватиканска библиотека средином 20. века. Он је такође, овај непотпун кодек повезао са фрагментом који је био власништво ватиканске библиотеке и који се до 2010. год. сматран изгубљеним Срећом, фрагмент је поново открио др Делио Ванио Провербио (Dr. DelioVanioProverbio) 2010. год. Касније је фотографисан под природним и УВ светлом, а слике су додате у дигиталну библиотеку Ватиканске библиотеке.  Ово је омогућило проучавање фрагмента. Идентификовани текстови укључују Излазак, Амоса, Матеја, Марка, Луке  и житија св. Пелагије. Други membrum disjectum of Sin. geo. 49 чува се у Hill Museum & Manuscript Library (Collegeville, Minnesota). Порекло и начин доспевања на садашњу адресу су непоуздани. Фрагмент је 2017. год. у фондовима музеја открио кустос западних колекција ретких књига (HMML Curator of Western Collections and Rare Books) Метју З. Хеинтзелман (Matthew Z. Heintzelman). Да би се олакшало проучавање два слоја фрагмент је послат у јануару 2020. год. у Националну акцелераторску лабораторију СЛАЦ Универзитета Станфорд за снимање рендгенском флуоресценцијом (Stanford University’s SLAC National Accelerator Laboratory for x-ray fluorescence (XRF)) коришћењем извора светлости синхротронског зрачења. 

Vat. iber. 4 чува два листа оригиналног сиријског рукописа, који су остругани и преписани грузијским рукописом. HMML фрагмент представља горњу половину оригиналног сиријског рукописа, ff. 4–5  BnFgéorgien 30 је одговарајући доњи део. Први текст сиријског превода еванђеља дешифрован је у мањој мери, и вероватно представља тзв. старосиријски превод еванђеља. Садржи одељке Мт 8, 9, 13 и 27. Даљи докази о овом важном рукопису еванђеља сачувани су у релевантном делу BnFgéorgien 30.23 Коначно, ватикански фрагмент укључује два листа истог еванђеља  (Мт 11:30–12:26) на најстаријем слоју двоструког палимпсеста. Листови књиге употребљене за GreekApophthegmataPatrum, а затим изнова преписане грузијским текстом. Најстарији текст представља старосиријску верзију еванђеља. 

Рукопис из којег потиче лист разликује — и на палеографској и на текстуалној основи — од рукописа еванђеља. који је поново коришћен за Historiareligiosa. Још четири листа Vat. iber. 4 садрже беседу сиријског писца Јакова Серугаског О Рођењу нашег Господа. Два листа оригиналног сиријског рукописа поново су коришћена као материјал за грузијски кодекс. Сиријски текст је уредио Пол Беђан (PaulBedjan) на основу четири рукописа из Британске библиотеке. HMML, Ms. Frag. 32 andBnFgéorgien 30, ff. 2–5 су половином 6. в. коришћени. Ипак остала је препознатљива старосиријска верзија Мт 8-9. Подтекст је скоро потпуно нечитак, али неки делови се ипак могу идентификовати. Могућа реконструкција је била довољна да се утврди да сиријски текст не припада ни традицији Пешите (P) ни кодекса Синаитикус (S). У овом тексту се не јавља  додатак lēh као dativusethicus чини се да ниједан од њих не преводи грчки εκαθευδεν користећи конструкцију свршеног времена. ScriptioimaofVat. iber. 4, такође преписан половином 6. в. садржи древнији текст Мт 11:30–12:26 у старосиријској верзији будући да нема слагања са Пешитом и Синаитикусом.

HMML, Ms. Frag. 32 садржи подтекст који је преписан половином 8. в. Подтекст је готово потпуно нечитак, али неки моменти откривају да се ради о Мт 13. Нпр. на средини странице се налази читљив одељак Мт 13:49–50.

Најављујући откриће у раду објављеном у часопису NewTestamentStudies, стручњак за средњи век Григориј Кесел (GrigoryKessel, medievalist) из Аустријске академије наука (OeAWor ÖsterreichischeAkademiederWissenschaften) пронашао је скривено поглавље испод три слоја текста. Овакав начин писања назива се двоструки палимпсест.

Нови налаз представља један од најранијих превода Матејевог еванђеља 11. и 12. поглавља. Ово је фрагмент старосиријског превода. Због недостатка пергамента, неколико стотина година касније у региону, тај пергамент је поново употребљен, углавном бришући оригинални превод библијског Новог завета. Овакав документ, где један слој текста скрива избрисане остатке другог, назива се палимпсест. Кеселов налаз је двоструки палимпсест јер је пергамент тада коришћен трећи пут. Научници су открили библијски текст након што су применили ултраљубичасто светло на рукопис о древним хришћанским причама и химнама смештеним у Ватиканској библиотеци. Истраживачи још нису открили комплетан превод написан на древном сиријском, али су поделили неке детаље. Првобитни текст превода написан је средином 3. в., али га је избрисао писар у Палестини - уобичајена пракса јер је папир направљен од животињске коже био реткост. Кесел и његове колеге су рекли да је пергамент први пут поново употребљен за Apophthegmatapatrum (Изреке отаца). Пустињски оци су били ранохришћански пустињаци који су се подвизавали у египатској пустињи. Они су то учинили око 3. в. поставивши основу хришћанског монаштва. Apophthegmatapatrum је збирка од више од 1.000 њихових прича и изрека и датира у касни на крај 6. в. Следећи пут када је страница обрисана, поново је коришћена за препис грузијских химни 10. в. повезаних са именом MikaelModrekili. Сиријски превод је написан најмање век пре најстаријих грчких кодекса који су преживели, укључујући CodexSinaiticus - хришћански рукопис Библије на грчком из 4. в. Ипак, овај новооткривени препис старосиријског превода, на бази палеографије се датира у 6. в.

Текст еванђеља је био скривен у смислу да је почетком 6. в. пергаментни препис Еванђеља поново коришћена два пута и данас се на истој страници могу наћи три слоја писања (сиријски – грчки – грузијски), рекао је Кесел додавши: Овај старосиријски превод прилично често потврђује текст Еванђеља који се разликује од стандардног текста Јеванђеља каквог данас познајемо (тј. стандардног енгл. превода - прим.аут.). Традиција сиријског хришћанства познаје неколико превода Старог и Новог завета. Донедавно се знало да само два рукописа садрже старосиријски превод јеванђеља... Док грчки оригинал Мт 12:1 гласи: 'У оно време прође Исус кроз усеве у суботу; а његови ученици огладњеше и почеше тргати класје и јести', новопронађени сиријски превод,'[...] стадоше да тргају класје, трљати их у рукама и јести.'

Клаудија Рап (ClaudiaRapp), директорка Института за средњовековна истраживања при Аустријској академији наука (directoroftheInstituteforMedievalResearchattheAustrianAcademyofSciences), похвалила је Кеселове налазе: Григори Кесел је направио велико откриће захваљујући свом дубоком познавању старих сиријских текстова и карактеристика писма. Ово откриће доказује колико продуктивна и важна може бити интеракција између модерних дигиталних технологија и основних истраживања када се ради о средњовековним рукописима.

УВ светло је постало популарно међу научницима који се надају да ће открити тајне документе, јер скривени текст упија светлост и сија плаво. Може да ухвати скривени текст јер се пергамент натапа мастилом. Без обзира колико често се поново користи, оригинални записи су и даље утиснути на папир.

Професор Хју Хотон (HughHoughton) са Одсека за теологију и религију Универзитета у Бирмингему (UniversityofBirmingham'sDepartmentofTheologyandReligion) каже: право и важно откриће. До пре неколико година знали смо само за два сведока рукописа за старосиријски превод еванђеља, а сада их имамо четири. Вредност раних превода је у томе што су направљени од грчких рукописа који више не постоје и могу пружити неке од првих доказа за одређена читања. Проналазак је важан за хришћане јер ће докази из овог документа бити укључени у издања грчког Новог завета и коришћени од стране уредника да реконструишу најранији облик текста. С обзиром на то колико је мало рукописа преживело из првих векова, сви делови су добродошли у реконструкцији слагалице историје текста.

Џастин Бриерлеи (JustinBrierley), водитељ програма Premier'sUnbelievable, рекао је да је варијација у формулацији фасцинантна. Откриће овог новог фрагмента сиријске копије Јеванђеља је још један пример колико је рукописна традиција Новог завета била богата током много векова. Често наилазим на критичаре који доводе у питање да ли је Библија промењена током времена, али наука о текстуалној критици, потпомогнута открићима попут ових, помаже историчарима да саставе изузетно тачну слику онога што су изворна еванђеља говорила.

 

1. НОВО ЧИТАЊЕ ОФЕЛ-НАТПИСА ПОТВРЂУЈЕ НАРАТИВ О МОГУЋЕМ СУСРЕТУ КРАЉИЦЕ САВСКЕ И СОЛОМОНА– да ли оспорава убичајно препознавање Етиопије као легендарног Савејског краљевства

 

Било је то 02. новембра 1930. год., у времену када је у значајном делу западног света и даље владала јасна расна сеграгација, а у Африци снажна доминација белих Африканера који су снажно, каткад и сурово, доминирали над црним становништвом у друштву које је и даље познавало ропство. Африка је у потпуности била колонизовани континент, и то од стране европских земаља Италије, Француске и Велике Британије. Две земље, хибриднo створена Либерија и древна Етиопија су биле две једине самосталне државе. Тог 02. новембра у једној од њих, древној Етиопији, окупили су се представници свих тих колонизаторских снага на једном посебном догађају, крунисању Рас Тафари Маконена. Рас Тафари Маконен наследио је прастрица краља Менелика II, али се није задвољио титулом коју је он има, већ се прогласио царем Африке и Азије. При ступању на престо променио је име у Хаиле (етиоп. снага) Селасије (Св. Тројица) односно, Снага Свете Тројице. Пуна титула је гласила: Његово Царско Величанство Хајле Селасије I, Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји, њој је 1965. год. после сазивања Конференције оријенталних праволасвних цркава, додато и звање заштитиника вере. Активизам Хајла Селасија, његова мировна посредовања и борба за права и емципацију црног становништва на афричком континенту (а и шире) снажно су му подигли углед на међународној сцени (иако је то водило успореним реформама у самој Етиопији и коначно пучу у којем је цар свргнут са власти), давши му чак и религијски смисао црног месије, па чак га учинивши и оснивачем религије (растафијанства) препознатљиве по вери да је Хаиле Селасије божанска инкарнација, одбацивању западног друштва, дредовима (и реге-звуку) и конзумирању канабиса у ритуалне сврхе. Селасије можда и није желео да оде тако далеко, али сама његова титула укључивала је јасне месијанске моменте. Цар царева, господар господара је несумњиво алузија на месијанску апокалиптичку титулу самога Христа повезану са Његовим другим доласком (Отк 19:16). Ништа мање индикативно је звање Освајачки Лав Јудејског Племена. Оно са једне стране изнова призива у сећање апокалиптичке сцене последњег новозаветног списа (Отк 5:5), а са друге се ослања на древно предање о етиопским владарима, веома живо у тамошњој јеврејској и хришћанској заједници, о давидистичко-соломоновском пореклу етиопских владара. Да ли је дешифровање тзв. sabaeaninscription (савског или шебског натписа) дефинитивно разбило легенду о Етиопији као легендарној Савеји (Шеби) из које је у посету Соломону дошла знаменита краљица савска (1Цар 10; 1Дн 9)?

Упркос снажно укорењеном предању о етиопском наслеђу давидистичко-соломоновске лозе, научници су током последњих година (можда и деценија) сугерисали да Етиопија можда заправо и није древна Сава. Неки од њих су предлагали арапску област на крајњем југу која данас припада Јемену, као легендарну постојбину краљице која је вођена гласом о величанственој мудрости Соломона походила Јерусалим. Библија каже да је посетила Соломона да испита његову мудрост тако што му је поставила неколико загонетки, премда је вероватно ово била дипломатска мисија која је имала за циљ успостављање трговачких контаката будући да је савско краљевство вековима доцније у Јерусалим и шири регион библијског света извозило најквалитетнији тамјан. Коранско и библијско предање описујући краљевску посету Јерусалиму спомињу још и драго камење, злато, зачине... И каснији јеврејски историчари, нпр. Јосиф Флавије, говоре о овој посети и даровима.

Треба имати на уму да је време јудео-израилских царева Давида и Сломона изузетно значајно у истрији библијског Израила. У вези са тим Елиезер Папо, нерезидентни рабин БиХ и проф. Бен Гурион универзитета у Негеву каже: Давид и Соломон су две стране једне те исте медаље. Медаља је иста, али су јој стране битно различите. Давид је спонтана, харизматична и узлазна страна те медаље. Соломн је фаза врхунца и почетка пада. Давид је имао различите љубавне и пријатељске везе, али најважнија Давидова веза свих времена је био Господ Бог. Давид је први библијски јунак након Аврама и Мојсија који има тако бурну везу са Царем Васељене. Утолико, Давид јесте један нови почетак, на исти онај начин на који су Аврам и Мојсије нови почеци.... Бог се Авраму поверава, као човек ближњему својему. Место у коме је сахрањен Аврам зове се Хеврон, од јеврејске речи хавер, пријатељ; Хеврон, Град Пријатеља Божијег. На арапском се град зове Балад ал Халил, Град Пријатеља. По истом том пријатељу (Пост 18:17-19). Писмо описује и ванредни однос Мојсијев са Богом. Тако се сведочи да са његовм сестром Маријом и братом Ароном само једном прича у свесном стању (без сна ноћнога или транса дневнога), онако како стално прича са Мојсијем, колико да би искуственим путем схватили оно што би се језиком народне песме рекло: 'ђе су они, а ђе је Мојсије.' Мојсије је описан као бехол бети нееман у (он је веран у свему дому мојему), што у овом контексту значи да су му поверени кључеви Дома Господњег, тако да сербез може ући у било коју просторију Горњег Јерусалима и Божијега Двора у њему (Бр 12:1-8). Настављајући Е. Папо уакзује да је такав днос премашен у случају цара Давида: У Давидовом случају (Бог – прим. аут.) благо је одустао од невезивања за простор, као знака апсолутне суверености, и Давиду за љубав везао се за Јерусалим и за лозу Давидовића, под условом да и Град Великог Цара и Високи Царски Дом врше вољу Господњу онако како ју је вршио прототип свих будућих месија (Псалам 132: 10-18).

Соломон (јевр. Шеломо, потпуни) представља задњих сто метара успона (градња Храма), деценије стагнације на том врху врхова и прве знаке пропадања, јер у његовом су животу у једном тренутку везе са незнабошкињама постале претежније од везе са Давидовим Штитом (једно од Божијих имена у јеврејској литургији). Соломон је описан као најмудрији од свих људи свога времена, и можда баш о њему говоре Писма: 'Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде' (Проп 9:11). Укратко, Бог је суверен и тако и ступа у везе и односе. Није на дугме, и ништа не мора. Чињеница да је неко јако мудар не значи да је аутоматски у дубокој вези с Богом. Истовремено, Давид је унаточ небројеним 'глупостима' својим Богу био посебно драг, чак и када је хљебове Храма Господњег јео као Прингелс. Штреберима се овај одговор вјероватно не свиђа, али зато Динарцима отвара врата ка пророштву.

Да ли је и краљица савска била једна од незбашкиња која је занела срце цара Сломона? Или је можда била једна (можда и једина) нејеврејка која је везивањем са царем Соломоном прихватила и веру израилског народа?

Одгоовр на ово питање измиче, макар поуздан. О самој краљици савској постоји мало података, али и поред тога (а можда и баш због тога) њен лик  испирисао је различита јудејска предања, а и предања средњевековног хришћанства у којима је постала персонификација божанске мудрости. Представљана је у персијском сликарству, турској уметности, Хендловом ораторијуму и холивудским филмовима. У вези са тим Е. Папо каже:

Нема ту никакве 'Свете шуме' (Холивуда), то је више једна 'Воловски газ' (Оксфорд) прича. Краљица од Шеве је фасцинирана Шеломином мудрошћу. Не његовим увојцима, стасом, гласом, јунаштвом, снагом или моћи. За то постоје друге краљице: од 'драмаквин' до 'сајзквин'. Краљица од Шеве, међутим је 'брејнквин'. Тако би некако звучало текстуално рабинско тумачење, но не лези враже. Постоји и контекст текста, место епизоде у структури наратива. Прича о краљици од Шеве појављује се1Цар 10, као увод у једанаесто поглавље исте Књиге, које је хришћански преводиоц резимирао сљедећим насловом: 'Жене, идолопоклонство, непријатељи и смрт Соломунова', а чији први стих гласи: 'Али цар Соломун љубљаше многе жене туђинке осим кћери Фараонове, Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке'. Овде, заправо, почиње светошумски аспекат приче, након фасцинације Шеломом коју је Краљице од Шеве показала, Шеломо од штребер-цара са коцкастом кошуљом и дно од тегле наочарима постаје 'ом фатал' (мушки пандан 'фем фатал'), и као такав огреза у греху самољубља. По свему судећи, није Шеломо волио разне жене, него себе самога у очима разних жена. Допадао му се ефекат који је имао на жене. Као и свака друга жртва нарцисоидног поремећаја личности, и Шеломо је подценио ефекат који би на њега, Шелому, ломитеља женских срца и фасцинатора краљице од Шеве, могле да имају те исте жене, пуки објекти његовог самољубља. Све док га једна таква није завртила око малог прста и довела га до најниже замисливе тачке: активног идолопоклонства. Светошумље из времена у коме је Америка била културна суперсила умело би да направи нешто од овако прочитане приче. Ово данашње Профандрво, никло на крчевини Светошумља, би само од најбољег вина направило бозу, а боза на Песах није кашер.

О њој се и данас причају легенде широм Африке и Арабије, а збирка етиопских легенди о њој, Кебра Нагаст, стекла је статус свете књиге. Ово је једна од најстаријих љубавних прича на свету. Премда не потпуно срећна. Предања говоре да је Соломон њој испевао Песму над песмама у којој је описује као тамнопуту Сунамку коју је волео више од свих жена свог бројног харема и чијег сина је видео као свог наследника, али се у томе сучио са противљењем племићке и свештеничке олигархије која је на Давидовом трону желела чистокрвног Израелца. Она се, стога, враћа у своју отаџбину, а њен и Соломонов син, Менелик постаје родозачетник лозе краљева Абисиније. Равински тумачи су, углавном одбацивали романсирање библијске приповести о посети краљице савске Соломону, нарочито идеју да је са њом добио дете. Они се углавном ограничавају на библијском наративу, краљица је била задивљена Соломоновом мудрошћу, величанством и храмом који је изградио. Изразила је своје дивљење и вратила се у своју отаџбину.

Пре једананаест година, у овој области у којима су већ почињали сукоби који и данас трају и односе десетине хиљада живота, британска археолошка експедиција открила је рудник злата, храмовни простор и трагове ратних разарања. Ископавања је водила археолошкиња Луиз Шофилд (LouiseSchofield) и некадашњи кустос Британског музеја која је раније радила археолшка истраживања и  на Гералта висоравни Етиопије. 

Једна од ствари које сам одувек волела код археологије је начин на који она може да се повеже са легендама и митовима. Чињеница да можда имамо руднике краљице од савске је изванредна, каже она.

Првобитни траг лежао је у каменој стели (или плочи) од 20 стопа уклесаној Сунцем и полумесецом, визит карти земље Сабе, рекла је Шофилд додавши: пузала сам испод камена – опрезна јер сам била упозорена да ту живи кобра дужа од 2,5м и суочила се лицем у лице са наптисом на савејском језику, језику краљице савске.

На оближњој хумци пронашла је делове стубова и фино исклесаних камених канала из закопаног храма за који се чини да је посвећен лунарном божанству, врховном божанству Саве, цивилизације из 8. в. пре Хр. која је трајала 1.000 година. Трагови битке која се одиграла у близини потврдили су налази значајнег броја костију. Локално становништво и данас трага за златом у реци, али није било свесно постојања овог древног рудника чије је окно билоо закопано на брду, око 1,5м испод лешинарског станишта. У улазну осовину рудника, направљену савејским длетом, била је уграђена људска лобања. Шофилд каже да је јој било лако, док је стајала на древном локалитету, у стеновитом пејзажу кактуса и багрема,  замислити краљицу како стиже на камили, надгледајући робове и слонове који вуку камење из рудника. Тестови које је извршио трагач за златом који ју је упозорио на рудник, показују да је рудник велики, са одговарајућим окном и тунелом довољно великим да се њиме може ходати.

Исте године израелска архелошкиња др Ејлат Мазар (Dr. EilatMazar) и њене колеге ископали су остатке седам великих грнчарских врчева за складиштење (тзв. pithoi). Посуде су биле карактеристичног облика. Нису имла издужен врат, већ савијен обод.  Откривене су током ископавања у Офелу, тј. на подручју између тзв. Давидовог града на југу и Храмовне горе на северу. Њихово ископавање финансирали су Данијел Минц и Мередит Беркман (DanielMintz и MeredithBerkman) из Њујорка, Херберт В. Армстронг колеџ (HerbertW. ArmstrongCollege), Оkлахома, САД и компанија за развој Источног Јерусалима.

Локалитет Офел у археолошком врту у подножју јужног зида, у области националног парка који окружује зидине Јерусалима, обухвата руту која пролази између 2000 година старих ритуалних купатила које су користили ходочасници пре уласка у простор храма. Миленијум раније, то је био административни центар Соломонове престонице.

Посуда је пронађена унутар зграде  типична за рано Гвоздено доба IIА. Врчеви су датирани 10. в. пре Хр. (рано Гвоздено доба) како од стране археолога који су их ископали, тако у недавним поновним анализама. На једном од њих остао је делимично сачуван натпис испод обода на врату врча, који је у поменутим новијим истражиањима датиран у период из којег посуда потиче. Глинени врч садржао је тамјан, а откривен је на мање од 300м од локације храма, односно 80м од јужног зида храмовне горе. Ово је у складу са библијским извештајем о вавилонској посети цару Језекији који спомиње да се у царској ризници, међу осталим благом, чувају мириси и скупоцено уље (2Цар 20: 12–13; Ис 39:1–2). Врч је обележен урезаним словима од којих је седам сачувано. Скоро десет истраживача понудило је своја читања натписа, али су тумачења била различита, а значење нејасно.

Заједнички именитељ досадашњих тумачења натписа је да је писмо (старо)хананско. Уместо тога, у свом новом чланку IncensefromShebafortheJerusalemTemple објављеном у  часопису Института за археологију Јеврејског универзитета у Јерусалиму (InstituteofArchaeologyoftheHebrewUniversityofJerusalem) JerusalemJournalofArchaeology, епиграфер др Данијел Вајнстуб (Dr. DanielVainstub) тврди да је натпис уствари дијалект јужноарапског језика са почетка 1. миленијума пре Хр. односно да се ради о савејском језику. Он сматра да натпис одговара писму које је је у то време коришћено на подручју крајњег југа Арапског полуострва, односно подручју које се поклапа са данашњим Јеменом. Тамошњи језик је био јужносемитски језик, а писмо је било блиско старохананском из којег се развило старојеврејско писмо које се користило у данима Првог храма. Закључак аутора је да је савејски званичник коме су поверене ароматичне компоненте тамјана био активан у Јерусалиму у време цара Соломона.

Сматра се да је Савејско краљевство у овом периоду цветало, између осталог, и због гајења и продаје мирисних и тамјанских биљака. Савеји су развили напредне методе брана и наводњавања поља где су узгајали жбуње од којих су производили мирисе и састојке за тамјан. Са друге стране, Библија сведочи да је цар Соломон контролисао трговачке путеве у Негеву кроз које су пролазили каравани камила из Савеје, натоварени мирисима и биљкама тамјана, на путу ка медитеранским лукама. Дипломатска посета краљице савске, стога, не само да је могућа него и вероватна, предма њени разлози можда нису били (само) интелектуални, већ и економски.

 

Палеографска анализа

Захваљујући интезивним археолошким открићима на подручју која су дала натписе који се мoгу стратиграфски датирати, успостављању  онлајн Корпуса јужноарапских натписа (CorpusofSouthArabianInscriptions, CSAI) и С-14 датирању стабљика палминог листа и дрвених штапића коришћених за исписивање натписа наше знање о АСА писму и језицима које говоре и пишу цивилизације које су се развиле у југозападном углу Арапског полуострва од краја 2. миленијума пре Хр. изузетно се проширило последњих деценија. Резултати ових анализа имали су значајан утицај на епиграфска истраживања јер су осветлила две гране јужноарапског писма и омогућиле хронолошко преуређење натписа на чврстој радиометријској основи, а не само на њиховом палеографском развоју. Ова последња тачка је од велике важности за ову студију, јер пре новијих истраживања већина јужноарапских натписа је датована у 8.в. пре Хр. Сада је постало јасно да су два огранка овог писма била у употреби на југозападу  Арапског полуострва још у 11. в. пре Хр. Натпис пронађен у Јерусалиму одговара најстаријим познатим фазама епиграфике јужноарапског писма. 

Осим "š", које има мању аномалију, сва сачувана слова натписа приказују став и карактеристичне карактеристике јужноарапског писма. Поменуто слово аномално је због додатног угла. Грешка је можда узрокована брзим цик-цак клизањем оловке у мекој глини, али се примери оваквог писања повремено сусрећу и у другим случајевима. У каснијим периодима, различити облици слова са више углова коришћени су у разним древним северноарапским писмима.

Последње слово на десној ивици уломка (L) је највероватније последње и једино преживело слово другог,  писаног реда. Чини се да гравер није појединачно копирао слова из другог извора, већ их је течно писао, изводећи сваки потез брзо и одлучно.  Због мекшег материјала, писмо нашег натписа је курзивније и нема правоугаоност монументалних натписа.

D прати класичну форму слова, осим што његови хоризонтални потези, који су уписани после вертикалних, вире са обе стране. Чини се да су ове избочине резултат течног карактера писања, при чему се оловка брзо и одлучно гура по мекој глини, као што се понекад примећује на грнчарским посудама уписаним пре печења.

Аутор, на крају палеографске анализе, примећује да је дешифровање овог писма представљало значајан изазов за научнике који су се бавили натписом јер  не одговара облику ниједног хананског писма. Међутим, оно се уклапају у типичан облик јужноарапског писма и, упркос делимичној очуваности, сачувани делови писма омогућавају поуздану реконструкцију.

 

Две реконструкције се могуће  у вези са ]šy. Према једној могућности реч ке део глагола у чијој основи је mšw/y, у перфекту плурала коме је претходило (несачувано) лично име. У неким случајевима овим глаголом се изражава радња узимања или вођења животиња на жртву или је била исписивана на пехарима за жртве леванице. Према другој могућности фрагмент је део именице или глагола у чијој је основи ršw са значењем (бити) свештеник. Знак ḫ у  ḫ(ms)/ḫ(mst) служи као уобичајена јужноарапска скраћеница за број чија је употреба позната у савејским монументалним натписима. Број изражава неку стандардну, уобичајену меру запремине, коју је било непотребно прецизирати. Ладанум (lḏn) је смола (Cistusladaniferus) која се помиње у античким изворима широм овог подручја. Ladanum, написан са "ḏ"  је могуће читање фрагмента натписа уклесаног у камен из Суне. Пејављује се и у другим јужноарапским натписима, али се пише са "d", а не "ḏ".  Ови натписи су редовно повезани са кадионицама на којима је натпис угравиран. На свакој страни ових кадионица угравирано је име још једне ароматике која сачињава запаљени тамјан.  Ове мешавине изгледају прилично уобичајене, а већина њихових састојака има добре паралеле у јеврејским изворима. Од осам ароматика чија су имена исписана на кадионицама горионицима  четири може идентификовати са њиховим јеврејским паралелама, ldny је вероватно библијски נה.

Присуство ладанума у арапској лексикографији посебно је значајно за наше проучавање због његове географске близине Јужној Арабији. Класични арапски лексикони и речници преводе термин са ḏи сa "алифом" који представља дуго а после "лам". Каткад се повезује са лековитим својствима уз тврдњу да се у медицинске сврхе користи „на неким острвима у мору. Подаци указују на добро позната супстанца која није била пореклом из унутрашњости Арапског полуострва већ је произведена у суседном региону и тргована и транспортована кроз полуострво. Неки лексикони од 19. в. па надаље  реч пишу са d уместо ḏ (لادنة, لادن ). Ови лексикони, речју означавају је као смолу која се спаљује као тамјан или се користи као парфем. Важан допринос разјашњењу ове теме дају списи на арапском језику истакнутог персијског лекара Авицене (980–1037. хр. ере). Он открива постојање бројних варијанти ладанума, које потичу из различитих извора, што може бити разлог за разноврсну терминологију.

За разумевање значења израза значајна је уптреба сродних речи и арамејски, акадским и класичним (грчким и латинским) изворима. Арамејски користе израз у контексу oзначавања лека за кожну болест, док се у акадским извoрима паралелни израз користи за ароматичну супстанцу добијену од ароматичних и смоластих биљака. Израз (ληδανον, λαδανον, ladanum, ledanum) користе Херодот, Плиније Старији и Плутарх сведочећи да се сусптанца добија из биљака које су расле у различитим регионима, пре свега у Арабији и на медитеранским острвима. Често се сугерише да је ладанум смола која се користи за тамјан, лек или парфем. Употребу ладанума као тамјана у Арабији коју описује као најудаљенију од свих насељених земаља и једину земљу која производи тамјан (λιβανωτος) и смирну и касију и ласинданв (ληδανον).

Упадљиво је да ладанум није забележен ни у једном јеврејском извору у форми која је етимолошки повезана са његовим именом арабљанским именом. Поставља питање: да ли Библија користи јеврејско име изграђено на другом етимону за ароматично, и ако да, шта је ком?

Идентификација ароматика записаних у Библији је тежак задатак који је генерацијама заокупљао коментаторе, преводиоце и истраживаче. Нарочито су драгоцени средњовековни јеврејски егзегети Рав Саадиа Гаона (882–942) и Мајмонид (1138–1204). Они су, поред познавања Библије и њеног света, течно говорили арапски. У средњем веку и постсредњeвековном времену предложене су две идентификације за ладанум. Према једној од њих, израз треба идентификовати са לתחש, другом компонентом тамјана према Изласку 30:34. Чини се да ову идентификају подражавају јерусалимски и вавилонски Талмуд (Кер. 6а; Јома, 4:5), таргуми Онкелос и Pseudo-Jonathan, Септуагинта и низ средњевековних и постсредњевековних јеврејских (али и хришћанских) егзегета. Мајмониду је, међутим, било познато и схватање по којем израз треба да се идентификује са трећим састојком тамјама наведеним у Изл 30:34 (חלב  נה).

Чини се да је идентификација ладанума са јеврејским לתחש највероватнија. Томе у прилог говори и чињеницада се корен речи у равинском јеврејском има релативно широко и добро утемељено семантичко значење које изражава радњу извлачења нечега из воде или неке врсте течности, филтрирања или капања. Исти је случај са арамејским језиком. Чини се да треба да је לתח   ש супстанца која је филтрирана, добијена из течности, ароматично средство различито од осталих компоненти тамјана који се користио у јерусалимском храму. Ладанум, који се иначе третирао вином са меда, али је у не и у Јерусалиму, због верских ограничења (Лев 2:11), третиран алтернативном врстом вина, процеђен, сушен, а затим додаван у тамјан. Можда се користило локално произведено вино, засновано на процедури развијеној на Кипру која је резултирала вином са високим нивоом алкохола и шећера, слично као вино од меда, али без адитива који би га дисквалификовали из служења у Храму.

Уколико се прихватаи идентификовање и читање Офел-натписа које предлаже др Вајнстуб, то значи да је он најстарији јужноарапски натпис пронађен у Израелу, али мало касније они постају све чешћи и – занимљиво - попут Офел-натписа налазе се на керамици локалне израде. Офел натпис је такође дао важан допринос нашем разумевању геополитике у региону у 10. веку пре нове ере. У овом веку су била у игри три кључна фактора.

Наиме, током владавине 21. династије (1069–945 пре Хр.), Египат, регионална сила, био је слаб и подељен и изгубио је контролу над комерцијалним путевима у региону. Соломон шири свој суверенитет на југ све до Еилатског залива и северног Синаја, преузимајући контролу над трговачким путевима који повезују Арапско полуострво са Медитераном преко Негева (1Цар 9:18, 26–28; 2Дн 8:17–18). Археологија потврђује библијске описе у вези са овим дешавањима која објашњавају разлог египатске одмазде пет година после Соломонове смрти (1Цар 14:25–28; 2Дн 12:1–12). Археологија, такође,сведочи да су се крајем 2. миленијума на југозападу Арапског полуострва појавиле нације са просперитетном економијом заснованом на узгоју мирисних и тамјанских биљака и могућношћу преласка пустиња са караванима камила. Током прве половине 1. миленијума пре Хр. међу њима је доминирало Савејско краљевство.

Комбинација ова три фактора не само да је омогућила однос између Савеје и Соломоновог царства, већ га је учинила суштинским и веома профитабилним за обоје. Ово и хронолшки уоквирује наш натпис у време између обимних грађевинских радова у Офелу (средина 10. в. пре Хр.) и освајачке акције новог египатског фараона 923. год. пре Хр., као terminusadquem. Натпис даје важан допринос вековном питању вероватноће посете делегације са Јужног арапског полуострва цару Соломону и изнова  истиче питање истинитости библијског наратива, односно представља његову потврду и сугерише да је схватање према ком је у овом случају библијски наратив истријски тачан (а које јача током последње две деценије) исправан тренд.

Пре неколико година пронађени су докази о цимету у малим феничанским боцама откривеним на неколико локација у Израелу и датираним из 11.–10. в. пре Хр., вероватно чак и раније. Прошле године је потврђено да су јерусалимски владари користили вино зачињено ванилом (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/biblijski-carevi-i-vanila-vino). Извор ових зачина — највероватније била јужна или југоисточна Азија што је изнова покренуло питање почетка трговине на велике удаљености између Индијског океана на истоку и Египта на западу и његових рута. Штавише, ова питања су се интензивирала пре четири године са открићем доказа о цимету у Тел Мегиду који датирају у средње Бронзано доба (1650–1550. пре Хр.), односно  шест векова пре претходних налаза. Треба узети у обзир и зрна бибера коришћена за мумификацију Рамзеса II (1213. пре Хр.), такође, пореклом из Јужне Азије. Предложени су многи могући путеви за трговину између југозападне Азије и Леванта од времена Бронзаног доба надаље. Један од њих је поморска рута, пловидба око Арапског полуострва и дуж Црвеног мора. Ово је валидна могућност и за трговачки пут између Савеје и Израела у 10. в. пре Хр. Могло се, дакле, путовати морем све до Еилата и наставити ка северу копном преко долине Арава у складу са библијским извештајем (1Цар 10 :11.22; 2Дн 9:10.21), а потом преко Негева и долине Арава.

Уколико је ова реконструкција тачна, Офел-натпис означава почетну тачку онога што је требало да буде дугачка линија снабдевања ароматичних материја од Савеје до Јерусалимског храма о чему говоре и библијски пророци. Занимљиво, библијски прорци, заправо, заузимају привидно амбивалентну позицију у односу са саватејске миомирисе и њихову култну употребу и док прор. Јеремија у контексту верског формализма и култне изопачености критикује  приносеше саватејског тамјана (Јер 6:20), пророк Исаија га види као знамење месијанског доба (Ис 60:6).

Дешифровање натписа на овом врчу учи нас не само о присуству говорника савејског у Израилу у време цара Соломона, већ и о систему геополитичких односа на нашим просторима у то време — посебно у светлу места где је откривена је посуда. То је област позната по томе што је била и административни центар за време цара Соломона, рекао је др Вајнстуб додајући да је то још један доказ опсежних трговинских и културних веза које су постојале између Израила под краљем Соломоном и краљевства Савејског краљевства. Према новом тумачењу, натпис на посуди гласи []šyladanum 5, и  значи пет šǝḥēlet (оникс или каранфилић). Израз се односи на један од четири састојка која су према Библији потребна за мешавину тамјана (Изл 30:34). Šǝḥēlet је био суштински састојак тамјана који се палио у Првом и Другом храму и у равинској литератури се звао tziporen.

Сачувани су само фрагменти посуде, али и они су довољни да укажу да је читава посуда вероватно била запремине око 30 галона тј. 5 ефа, што је стандардна мера запремине у древној Јудеји. То сугерише да број 5 унутар натписа означава количину смоле коју је држала тегла.

Ово указује на јасну везу између Јерусалима из 10. в. пре Хр. (дани Соломоновог царства) и Савејског краљевства. Изгледа да је грнчарска посуда произведена око Јерусалима и да је натпис на њој угравиран пре него што је послат на печење од стране говорника савејског који је био укључен у снабдевање мирисним зачинима, рекао је др Вајнстуб. Чини се да је власник врча био становник древног града Аите (Aita) повезан са набавком тамјана.

Нису сви убеђени у исправност Вајнстубовог читања. Један од проблема је блиска сличност између савејског и и хананског писма. Јужноарапско писмо 1.  миленијума пре Хр. настало је из ранијег хананског писма. Дакле, иако је Ваинструбова интерпретација могућа, постоји мало начина да је епиграфи потврде са сигурношћу. Шта је вероватније, да у овом јерусалимском натпису имамо хананско писмо, које је добро посведочено у левантинском свету, или да имамо рано арапско писмо из 10. в.? пита Кристофер Ролстон, (ChristopherRollston) професор северозападних семитских језика и књижевности на Универзитету Џорџ Вашингтон (ProfessorofNorthwestSemiticLanguagesandLiteraturesatGeorgeWashingtonUniversity) додајући: предложио бих да чак и ако верујемо да се овај натпис односи на неки ароматични зачин, ипак има највише смисла једноставно рећи да је то био ханански натпис о ароматичном зачини. На крају крајева, левантски свет је свакако био заинтересован за тамјан, а овај комад грнчарије је посуда локалне производње!

Ваинстуба, међутим, критике не узнемиравају. Напротив, он управо полази од оваквог становишта као оног који је отежавао научницима који су раније покушали да дешифрују текст. Сви су мислили да је то ханански јер је пронађен у Јерусалиму, објашњава Вајнстуб. Писмо које су сви у то време користили у Израилу било је древно хананско и јеврејско. Нико није ни сањао да би [натпис] могао бити нешто друго.

Наиме, верује се да је први алфабетски систем писања на свету био прото-ханански. Према широко прихваћеном становишту развили су га синајско-хананки рудари који су радили у египатским рудницима и који су га осмислили упрошћавајући египатске хијероглифе и дајући им фнетски значај. Током векова, јеврејски, северноарапски, савејски (јужноарапски), па чак и критски су се развили из овог писма, као и каснији грчки и латински (све до савремене ћирилице и латинице). Данас многа од ових писама изгледају потпуно различито, али су се развили из истог корена. У раној фази развоја пјединачних система писања, нарочито код сродних (семитских) језика и сама форма слова је била сличнија и неретко је њихова варијабилност суприлна до непрепознатљивости, што отежава посао данашњим читачима.

Ваинстуб подсећа да су током десет година истраживачи безуспешно покушавали да натпис прочитају као кохерентан текст на хананском. По мом мишљењу, натпис се не може сматрати хананским истичући да је неколико слова је прилично тешко разумети као хананско, док једно слово (које означава број 5) ни у ком случају не може да се упореди ни са једним хананским словом, али тачно одговара древном јужноарапском.

 

На који начин ово утиче на разумевање библијске приповести?

Недостатак јасних археолошких или историјских доказа о раним трговинским или политичким везама између древне Јуде и Јужне Арабије навео је многе научнике да доводе у питање поузданост извештаја о посети савејске краљице Јерусалиму и цару Соломону. Ова студија и ново читање које је у њој предложено представља можда један непосредан доказ историчности библијског наратова (макар уколико се историчност схвати у широком смислу). Ако је Вајнстубова интерпретација тачна, мали натпис — откривен само 300 метара од претпостављене локације Соломоновог храма — могао би да понуди важан доказ раних трговачких веза између Јуде и Јужне Арабије и, стога, историчности библијске приче о Соломону и Савеји. Јеврејски Универзитет (HebrewUniversity), подсећајући на бројне налазе у вези са древном јеменском цивилизацијом до којих се дошло током последње деценије, истиче да је Савејско краљевство, са Ма'рибом као престоницом, током 10. в. пре Хр. досегло велики напредак као резултат узгоја и продаје биљака парфема и тамјана. Развили су напредне методе наводњавања за поља која узгајају биљке које се користе за прављење парфема и тамјана.

Шон Кингсли (SeanKingsley), археолог и аутор књиге Божије злато тврди: Где је краљица савска ископала своје златно богатство једна је од великих прича Старог завета. Тимна у пустињи Негев је лажно позната под именом 'Рудници краља Соломона.'

Иако је ово вероватно претерања тврдња будући да постојећа археолошка открића потврђују обимну активност Тимне у времену цара Соломона, док тамо пронађен остатак пурпурне тканине сведочи о царској управи над рудником, можемо да се сложимо са Кингслијем да је идеја да ће рушевине Савејског царства поново донети живот селима око Маикадоа је заиста поетска и прикладна. Учинити прошлост релевантном за садашњост је управо оно што би археолози требало да раде.

Како се, међутим, све ово уклапа са легендом о давидо-соломонском лозом етиопских-абисинских владара? Да ли идентификовање Савејског краљевства са облашћу савременог Јемена потпуно негативно одговара на могућу истинитост ове легенде? Летимичан поглед на мапу указаће нам да област јужне Арабије, односно савременог Јемена је уским прекокоморским појасом повезана са територијом Етиопије. Врло је могуће да је Савејско краљевство као регионална сила било двоконтинтенално, односно да је поред области савремног Јемена обихватало и прекоморске територије у савременој Етиопији и савременој Еритреји (појас који преко Аденског залива повезује Црвено и Арабљанско море). Уз мало маште није немогуће замислити да је је једно такво краљевство имало своју вице-престоницу управо у прекоморским областима, престоницу у коју су се савејски владари могли повући, због нама и за сада, непознатих околности носећи са собом предање о старој слави и свом давидистичком пореклу. Да ли је то предање, међутим, утемељено у чињеницама остаје изван могућности наше реконструкције древних догађаја и одговор мора да пронађен, на другом ниву, оном на којем обично разрешење добијају легенде и митови као медијуми архетипских истина.