ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – децембар 2022

Научници су употребом иновативне мобилне ласерске технологије утврдили да је злато древне Троје, Полихронија и Ура истог порекла. Ернст Перничкa (Ernst Pernicka) научни директор Курт-Енгелхорн центра за археометрију (scientific director of the Curt-Engelhorn Center for Archaeometry, CEZA) Музеја Реис-Енгелхорн у Манхајму (Reiss-Engelhorn Museumsin Mannheim) и директор пројекта Троја Универзитета у Тибингену (director of the University of Tübingen’s Troy project) и Барбара Хорејс (Barbara Horejs), директорка Аустријског археолошког института (director of the Austrian Archaeological Institute, ÖAI) на Аустријској академији наука у Бечу (Austrian Academy of Sciences in Vienna) предводили су тим научника са Центра за археометрију Курт-Енгелхорн (Curt-Engelhorn Center for Archaeometry), Аустријског археолошког института у Бечу (Austrian Archaeological Institute in Vienna) и Националног археолошког музеја у Атини (National Archaeological Museumin Athens) који су применили преносни систем ласерске аблације (portable laser ablation system, pLA) како би анализиразли узорке накита из Бронзаног доба који су пронађени у Троји, Полихрони и Уру.

Археометријска проучавања златних предмета углавном се фокусирају на неколико питања, као што су развој металуршких процеса, геолошко порекло сировине, идентификација радионице, као и златарске технике.  Систематска анализа елемената у траговима у археолошким златним артефактима започела је студијама Аксела Хартмана (AxelHartmann), који је анализирао око 4000 археолошких златних предмета у погледу класификације и провенијенције помоћу атомске емисионе спектрометрије (AES). Касније је неколико елементарних и изотопских приступа тестирано сензитивнијим методама. Тренутно се истраживања о класификацији материјала као и о поријеклу златних артефаката углавном заснивају на анализи главних, споредних и елемената у траговима, укључујући  платинске групе елемента (PGE). У западној Анадолији позната су бројна налазишта злата, од којих су – према древној традицији – рудник Астира ископали Тројанци током Тројанског рата (Страбон, Географија 14,5,28). Експлоатација злата из времена касног бронзаног доба је посведочена у северној Грчкој и јужној Бугарској, док у јужном Егеју нема познатих налазишта злата.

Троја (позната и као Илиос, Илион и Илиум) је древни град који се идентификује са савременим Хисарлику у Чанакалеу (Турска). Састоји се од вишепериодног локалитета, који је сада делимично затрпан у вештачком приказу који илуструје постепени развој града у северозападној Малој Азији. Троја је овековечена кроз знаменито Хомерово дело, Илијаду (једно од најстаријих сачуваних дела западне књижевности). Овај еп прича причу о граду који је опседала војска савеза грчких полиса.

Полиохне, често познато по новијем имену Полиохни, било је древно насеље на источној обали острва Лемнос. Насељен је у касном халколиту и најранијем егејском бронзаном добу, и верује се да је један од најстаријих градова у Европи, штавише да претходи Троји I од које је удаљен око 60км.

Откако је Хајнрих Шлиман открио Пријамово благо у Троји 1873. год., порекло злата је мистерија. Професор Перничк и међународни тим су сада успели да докажу да благо потиче из секундарних наслага као што су реке, а његов хемијски састав није само идентичан са златним предметима из насеља Полиохни на Лемносу и из краљевских гробница у Уру. у Месопотамији, али и са предметима из Грузије. 

Студија Portable laser ablation sheds light on  Early Bronze Age gold treasures in the old world: New insights from Troy, Poliochni, and related finds недавно објављена у Journal of Archaeological Science доноси резултате недавне примене преносног система ласерске аблације (pLA).

Данас је комбинација ласерске аблације са масеном спектрометријом индуктивно спрегнуте плазме (laser ablation with inductively coupled plasma mass spectrometry, LA-ICP-MS) најраспрострањенија техника за анализу археолошких златних предмета. Почетни проблеми са квантификацијом  су углавном превазиђени али, конвенционалне LA-ICP-MS технике захтевају или ситно метално брушење или транспорт предмета у лабораторију. Обе опције се често испостављају као веома проблематичне са становишта очувања и/или због полисе осигурања и политичких разлога као резултат њихове високе унутрашње вредности и јединствености. Штавише, због ограничених димензија већине ћелија за аблацију, стационарне ласерске аблације често искључују веће објекте из минимално инвазивних научних анализа. Стога, LA-ICP-MS као и други утврђени, а ипак лабораторијски засновани приступи као што је протон-индукована рендгенска емисија (proton-inducedX-rayemission, PIXE) или синхротронска рендгенска флуоресцентна анализа (synchrotron-basedX-rayfluorescenceanalysis, Radtke) не може се користити за истраживање великог броја златних предмета који се тренутно чувају у музејима. Уместо тога, за свеобухватну истрагу мора се применити минимално инвазивна или неинвазивна мобилна метода за узорковање у одговарајућим музејима. Како радионичке анализе и студије провенијенције злата морају да укључују квантификацију елемената у траговима, успостављене мобилне аналитичке методе као што је недеструктивна преносива рендгенска флуоресценција се не могу применити, јер нису довољно осетљиви и, сходно томе, не дозвољавају квантификацију већине елемената у траговима. Осим тога, са рендгенским зрацима дубина информација у злату је само реда величине 10 μм и стога можда неће обезбедити састав оригиналне легуре због површинских ефеката. Насупрот томе, дубина информација ласерске аблације је реда величине 200 μм и стога је мање погођена таквим ефектима.

Међутим, у последњој деценији, преносиви уређај за ласерску аблацију (pLA) постао је доступан за теренско микро-узорковање елементарних и изотопских анализа археолошких објеката, укључујући злато. Узимајући у обзир раније наведена ограничења у погледу анализе златних артефаката, чини се да су pLA уређаји најбољи избор као практично недеструктивна метода узорковања археолошког злата на лицу места како би се утврдио њихов елементарни и, потенцијално, чак и изотопски састав. Ова метода омогућава минимално инвазивно узорковање, односно невидљиво голим оком, на лицу места или у музеју, уз накнадну анализу прикупљеног материјала у лабораторији. Овај приступ комбинује и свестраност мобилног система, који се лако може транспортовати широм света. За разлику од горе поменутих стационарних метода, преносна поставка ласерске аблације не намеће никаква ограничења у погледу димензија анализираног артефакта, јер у његовој поставци није потребна комора за узорке.

Студија је била усресређена на примену pLA-ICP-MS методе за узорковање и анализу драгоцених златних предмета из Егејског раног бронзаног доба. Конкретно, златни предмети такозваних блага Троје и Полиохнија на Лемносу нуде могућност класификације материјала и могућност да се одговори на отворена питања у вези са њиховом производњом, пореклом коришћеног злата, као и да се открију регионалне и супрарегионални контакти који су од суштинског значаја за разумевање социо-културних дешавања у 3. миленијуму пре Хр.

Средишњи циљ истраживања био је добијање висококвалитетне композиционе анализа златних предмета са локалитета Троја и Полиохни да би се истражила, да ли је типолошка сличност упоредна са елементарним саставом злата, укључујући елементе у траговима. Ово би сугерисало не само сличну набавку метала на овим локацијама, већ и потенцијалну размену предмета и/или специјализованих радника. У другом кораку, резултати су упоређени са подацима из савремених златних предмета из Ура у јужној Месопотамији, одакле су недавно постали доступни LA-ICP-MS подаци. Коначно, преглед таквих података за златне предмете из региона богатих златом користи се за сужавање могућег порекла злата из раног бронзаног доба у Старом свету.

Примена поменутог система истраживања система омогућила је истраживачима да предузму минимално инвазивну екстракцију узорака. Процес је спроведен над узорцима који су се чували у Националном археолошком музеју у Атини. Огрлице, привесци  и минђуше које се налазе у музеју су толико драгоцене да их није дозвољено преносити у лабораторију или вршити било какав преглед који оставља видљив траг на предметима. Све раније доступне методе нису успеле због најмање једног од ових ограничења. Насупрот томе, радећи на лицу места, преносиви ласерски уређај топи тако малу рупу у предметима да се не може видети голим оком. Рупа истопљена на површини златног предмета снопом из преносног система ласерске аблације има пречник само 120 микрометара и конусног је облика. Оштећење златног предмета може се уочити само помоћу електронског микроскопа.

Перничка и његов тим у Курт-Енгелхорн центру за археометрију у Манхајму су тада били у могућности да истраже састав узорака помоћу масене спектрометрије. Поред злата, историјски комади накита увек садрже и друге елементе као што су сребро, бакар, цинк, паладијум и платина.

Користећи поменуте методе, истраживачи су кроз 84 анализе испитали укупно 61 артефакт из времена раног Бронзаног доба (2500-2000. год. пре Хр). Већина златних предмета из Полиохнија (25) и Троје (20) узоркована је у Националном археолошком музеју у Атини помоћу преносне ласерске аблације (45) и потом анализирана ИЦП масеном спектрометријом (видети испод). Додатни подаци из објеката анализираних лабораторијским LA-ICP-MS.

Хронолошки, благо се углавном везује за фазе Троје I–III (ЕБА 2–3), које датирају у другу половину трећег миленијума пре Хр. Ово је такође период чувеног Пријамовог блага, које је Шлиман погрешно приписао митском краљу Троје из Хомерове Илијаде. Украси за косу, игла и огрлице и били су међу укупно 26 златних предмета из Полиохнија на Лемносу које је проучавао међународни тим истраживача. У зависности од легуре, научници могу да направе посебан хемијски профил за налазе које су користили за извођење закључака. На пример, високе концентрације цинка, паладијума и платине у накиту из Троје јасан су знак да је злато испрано из реке у облику златне прашине. Сви аналитички резултати су сумирани. Артефакти из Троје и Полиохнија открили су широк спектар садржаја сребра (3–45%; сл. 5) који је типичан за домородачко злато, али већина анализираних предмета има концентрацију сребра између 10 и 45%, док сви анализирани делови полумесечасте минђуше са гранулацијом из Троје показују знатно нижу. концентрације сребра.

Истраживачи су такође успели да покажу да се накит масовно производио у радионицама, односно да то нису били само  појединачни предмети. Другачије не би могла да се објасни идентична количина платине и паладијума присутна у златним дисковима у огрлицама истог дизајна које су пронађене на различитим локацијама.

Порекло злата нађеног у краљевским гробницама Ура дуго је био предмет дебате у научним круговима. Наиме,  у Месопотамији не постоје природни извори злата. Сматрало се да је западна Анадолија, у којој је била смештена и сама Троја, била могући извор овог племенитог метала. предлагани су, међутим, и сасвим другачији региони који су, зна се, били у трговачким везама са Уром, истиче Перничка.

Компаративне археолошке студије показале су запањујуће сличне предмете који су коришћени у раном Бронзаном добу на великом географском подручју, које се протеже од Егеја до долине Инда у данашњем Пакистану: званични печати и стандардизовани тегови, минђуше са истим спиралним шарама, драго камење као што је лапис лазули или светлуцави карнеол. Нови археометријски подаци отварају чврст и глобални оквир за наше моделе друштава, њихове мреже и значај ресурса пре око 4500 година, каже Хорејс. Огроман број висококвалитетних златних предмета је упадљив, поготово што пракса гомилања престижних предмета раније није позната у Егејском мору и у западној Анадолији. Овај нови културни феномен је снажно повезан са формирањем нових друштвено-политички и хијерархијски организованих друштава и првих прото-урбаних центара око 2600. год. пре Хр. Пракса гомилања златног блага није евидентна само у центрима попут Троје, већ иу другим насељима, као што је Полиохни. Истраживачи су сада успели да докажу да потиче из такозваних секундарних лежишта као што су реке и да је његов хемијски састав с једне стране идентичан са златним предметима из насеља Полиохни и из краљевских гробница у месопотамском Уру, а с друге стране са предметима прављеним од злата експлоатисаног у Грузији.

Тачно порекло тројанског злата није могло да се утврди, међутим, Перничк каже: Ако посматрамо удео елемената у траговима у злату из Троје, Полиохнија и Ура, злато из бронзаног доба из Грузије најсличније је са материјалом пронађим на наведеним локацијама. Али још увек нам недостају подаци и студије из других региона и других објеката да бисмо утврдили ову претпоставку. У сваком случају, постојање слично обрађеног златног накита (и предмета уопштено), сличног хемијског састава и у смислу изворног материјала и у смислу формиране легуре, показује да су морале постојати трговинске везе између ових удаљених региона, закључује Перничк. Нпр. могуће је формирати мапу која приказује позната лежишта злата у бронзаном добу и дистрибуцију упечатљиве минђуше са четири мале спирале.

За библијски контекст од нарочитог значаја је чињеница да су у истраживању испитивани и артефакти из Ура, сумерског града јужне Месопотамији (данас Ирак) и који је, на Божији позив, напустио праотац Авраам упутивши се ка Ханану, земљи Обећања. Ур је био значајан лучки град у Персијском заливу који је започео, највероватније, као мало село у убаидском периоду месопотамске историје (5000-4100. пре Хр.) битан град град до 16. в.  пре Хр. и готово непрекидно насељена локација 450. год. пре Хр. Место је постало познато 1922. год. када је Сир Леонард Вули  (Leonard Wooly) ископао рушевине и открио велику посмртну јаму краљевске гробнице (сложени гробни комплекс).

Ур је био град огромне величине, обима и богатства који је своје огромно богатство црпео из положаја у Персијском заливу и трговине која је то допуштала са земљама чак до Индије. Садашње место рушевина Ура много је дубље у унутрашњости него у време када је град процветао због отицања река Тигар и Еуфрат. Ур је од почетка био важан трговачки центар захваљујући свом положају на кључној тачки где Тигар и Еуфрат улазе у Персијски залив. Археолошка ископавања су потврдила да је Ур рано поседовао велико богатство и да су грађани уживали у нивоу комфора који је непознат у другим градовима Месопотамије.

Као и други велики урбани комплекси у региону, град је настао као мало село које је највероватније водио свештеник или свештеник-краљ. Краљ прве династије, Месаепада, познат је у сумерској таблици краљева и натписима са артефаката пронађеним у гробовима Ура. Друга династија је имала четири краља чија је владавина и њена достигнућа обавијена велом тајне. Акадски владари Ура угледали су се на владаре Треће династије (Ур III, 2047-1750 пре Хр.). То је период када град досеже зенит и који, вероватно непосредно претходи, библијском опису Авраама који напушта Ур. Велики зигурат Ура, који се и даље може посетити датира из овог периода, и неки сматрају да је његова изградња била инспирација за приповест о вавилонској кули, како у њеним библијским тако и ванбиблијским варијантама. Откриће заједничког порекла злата и места његове обраде, које Ур повезује са анадолском Тројом, долином Инда и Грузијом указује да је на овом подручју постојао веома развијем систем кретања и трговине који је вероватно користио (а могуће делом и унапредио) и номадско-породични клан праоца израилског народа и монотеистичких религија, Авраам.

Истраживање су финансијски помогли Фондација Герда Хенкел (Gerda Henkel Foundation), Аустријска академија наука (Austrian Academy of Sciences) као покровитељи истраживачких пројеката Нови приступ за златно благо (A new Approach for Golden Treasures) и Микенско злато – студије о пореклу, дистрибуцији и аутентичности (Mycenaean gold – Studieson Origin, Distribution and Authenticity).

 

 

1Мкв 2:29–37.

 

Макавејски устанак је један од кључних догађаја који је уродио последњим периодом независности античке Јудеје. Године борбе и деценије правих ратова најпознатије су по величанственом очишћењу и обнови јерусалимског храма у спомен којих се, управо ових дана, празнује Ханука – један од најзначајнијих јеврејских празника. Овогодишње предпразништво увеличала су два значајна археолошка налаза повезана са поменутим догађајима.

 

Кованице из са почетка Макавејског устанка пронађене у пећини Јудејске пустиње

Ретка дрвена кутија која садржи 15 сребрних новчића (тетрадрахми) из времена владавине Антиоха IV откривена је у ископавању у пећини Мураба‘ат у парку природе Дарагех Стреам (Darageh Stream Nature Reserve). Тетрадрахма је била велики сребрни новац који се сматра најважнијим новцем древне Грчке, еквивалентан четири драхме.

Вади Мураба'ат је дубока јаруга коју је пресекао сезонски поток који тече од јудејске пустиње источно од Витлејема током милиона година, поред Иродијума до Мртвог мора.  Цео овај регион је прошаран пећинама од пешчара, од којих су већину насељавали древни земљорадници. Четири огромне пећине, познате као Вади Мурабба'ат, први су открили и истражили бедуини Та'амире 1952. год. У две од њих пронађена је збирка примитивних пољопривредних алата из периода халколита (4. миленијум пре Хр.).

У октобру 1951, група локалних бедуинских пољопривредника сакупљала је земљу богату гваном, која се може користити као ђубриво, из пећина у Вади Мураба’ату када су ископали непроцењиво древно благо, фрагменте коже исписане древним јевререјским и грчким писмом, које су понудили Рокфелеровом музеју (Rockefeller Museum). Током наредна два месеца, археолог Ролан де Во (Roland de Vaux) је купио  још много фрагмената од локалних трговаца антиквитетима, који су набавили делове древних рукописа из пећина у Вади Мураба'ату. Следеће године је ископао четири пећине, откривајући неколико слојева артефаката и двадесет новчића, укључујући девет из Другог јеврејског рата (132-135. хр. ере).

Друге две пећине откриле су различите слојеве насеља који датирају из средњег Бронзаног доба (18-17. в. пре Хр.) и из Гвозденог доба II (8-7. век пре нове ере). Велики ћупови, гвоздено и бронзано оружје, као и алати, новчићи и оруђа од дрвета, камена, коже и костију, показали су да је заузимање четири пећине било најинтензивније током римског периода. У ове две пећине откривено је неколико кожних пергамената исписаних на хебрејском, арамејском, грчком, латинском и арапском, укључујући фрагменте Малих пророка и Изласка.

Пећина Мураба‘ат, дуга око 100м, први пут је истраживана пре седам деценија, и данас када су јој се научници вратили нови узбудљиви објекти и даље излазе на видело, укључујући фрагменте свитака и невероватно очувани текстил. Према IAA, ризницу је можда оставио неко ко је бежао од верских декрета Антиоха IV из 167. пре Хр., или од пљачке јерусалимског храма и уништења градских зидина те године. Иако тумачење IAA није једино објашњење како су новчићи могли завршити у пећини,  чини се највероватнијим.

Занимљиво је замислити ко је био човек који је побегао и тамо сакрио своју приватну имовину са намером да се врати. Изгледа да је због тадашњих догађаја човек погинуо у борби и није се вратио да узме своју имовину, и оставио је да нас чека 2.200 год., каже др Еитан Клајн Еитан Клајн (Dr. Eitan Klein), заменик директора Јединице за превенцију крађе IAA (deputy director of the IAA’s Theft Prevention Unit) о открићу истичући јединствену природу налаза: први јасан археолошки доказ да су пећине Јудејске пустиње коришћене као подручје активности јеврејских побуњеника или избеглица у данима пре Макавејске побуне, или на почетку ње. Овде имамо добар доказ да су људи заиста бежали. Уопштено говорећи, када пронађемо залихе новчића, они нам причају причу о рату. Иначе људи не побегну и не оставе своју животну уштеђевину. Данашња противвредност је две двомесечне плате, а то је нешто што неко неће једноставно оставити у пећини  и отићи.

Сама кутија је одличне израде, очигледно прављена на стругу што није случај са недавно пронађеном кутијом из Еин Гедија, на пример, али није била тако лепо завршена. Кутије су, иначе, због трошног основног материјала редак проналазак и пошто су у сонови органског порекла преживеле су само оне које су остале у пустињи.

Горњи део кутије био је пун набијене земље и ситног камења. Испод овог слоја пронађен је комад пурпурне вунене тканине, који је прекривао новчиће који су били поређани на комадићима овчје вуне у доњем делу сандука. Да ли је ова вуна обојена биљном или краљевском пурпуром драгоценом бојом извученом из шкољки или пужа показаће наредна истраживања. Чињеница да је свега изузетно мали проценат обојеног правом љубичастом библијских времена. Редак пример истог пронађен је у Тимни (древни рудник бакра у Негеву који се пословично повезује са царем Соломоном) и потиче из времена миленијума пре ове вунене тканине, ово сугерише да резултат вероватно неће бити тако драматичан. Сукеник је рекла да је њен тим још у прелиминарној фази истраживања и да још не зна од које врсте дрвета је направљена прелепа цеваста кутија. Она, такође, чека резултате који ће потврдити је боја коришћена на љубичастој тканини. Постоји неколико паралелних артефаката са дрвеном кутијом, рекла је додајући да нема сумње да је налаз веома јединствен, углавном због читаве комплексне приче коју нам прича са сакривањем шкриње пре 2.200 година.

Ризница новчића, очишћених у лабораторији Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA), састојала се од 15 сребрних тетрадрахми (сваки од новчића тажак је 0,5 унци), египатског цара Птоломеја VI. Птолемеј VI Филометор, најстарији син краља Птолемеја V и краљице Клеопатре VI, који је владао Египтом у два наврата (180-164. пре Хр. и 163-145. пре Хр.) Историја памти сукоб Птоломеја VI са Селеукидским царством око контроле данашње Сирије. Калајн је новчиће анализирао заједно са нумизматичарком Габријелом Бијовским (Gabriela Bijovsky). Најмлађи новчић у шкрињи датира из 170. пре Хр., и то чини могућим да је шкриња сакривена у вези са догађањима Макавејског устанка против Антиоха IV Епифана који је био ујак и противник поменутог египатско-јелинистичког владара Египта. Три најранија новчића у остави искована су 176. године пре нове ере, док каснији новац у остави датира из 171-170. год. пре Хр. На једном од новчића налазила се рукописна гравура библијског имена Шалмај на арамејском писму. 

Наиме, у периоди 270-168. пре Хр. Селеукиди и Птоломеји су водили шест сиријских ратова. После четвртог рата, територију Јудеје је освојио Антиох III, у бици код Панеона 200. год. пре Хр. Његов наследник је изазвао устанак чији су трагови управо пронађени. Садржај кутије може изгледати збуњујуће. Драгоцени сребрни новчићи умотани у вуну, прекривени љубичастим текстилом и, затим, прљавштином. Ипак, то је веома логично. Сва та подлога – на шта се све своди – би заштитила новчиће, а власник је био у бекству и није желео да његова залиха звецка у кутији.

Немогуће је знати одакле је особа побегла. Однекуд из Јуде, можда из Јерусалима... Сваки пут када би дошло до рата или трауматичног догађаја, људи су бежали у пустињу и скривали се у пећинама, које су биле њихове 'сигурне собе'. Напуштали су своје домове и узимали само своје важне ствари. Данас можемо узети џип. У том периоду постојао је пут до Мртвог мора, али су га пратила многа непријатељска племена и било је опасно ходати усред пустиње, рекао је Клајн истичући да су Мураба'ат пећине миленијумима коришћена као уточиште, присталице Хасмонеја нису били једини побуњеници који су користили ове пећине. Почетком 1950-их, француски свештеник, археолог Ролан де Во, открио је складиште писама у пећини — од којих је једно написао лично вођа побуне Бар Кохба из 132–136.год.

Можда су зато новчићи још увек били ту, пронађени са другим стварима из давнина – укључујући фрагменте ужета и текстила, друге новчиће који могу бити из периода Бар Кохбе, па чак и ситне фрагменте свитака, открива Клајн.

Шкриња и благо које је сакривала откривена је током маја 2022. год. и њен садржај је рестауриран и проучаван. Копали смо скоро два месеца када смо пронашли благо каже Клајн истичући да процес ископавања укључује пажљиво и педантно уклањање слојева уз пажљиво праћење налаза, објашњава он - а пећина се не може замислити као соба, са глатким зидовима и угловима. То је замршено, кршевито, назубљено место. У неком тренутку, дошло је на ред ископавање претходно неистраженог места у истраживањиа која су део пројекта ископавања и истраживања Јудејске пустиње који води IAA и Одељење за археологију цивилне управе Јудеје и Самарије (Archaeology Department of the Civil Administration of Judea and Samaria), у сарадњи са Министарством за Јерусалим и наслеђе (Ministry for Jerusalem and Heritage). Министар за наслеђе, грађевинарство и становање Јерусалима (Minister of Construction and Housing, Jerusalem and Heritage) Зив Елкин (Zeev Elkin) је истакао да је 

ово дирљиво откриће, које долази непосредно пре празника Хануке, симболично је. Још једном наглашава важност наше активности у области наслеђа. Последњих година Министарство Јерусалима и наслеђа... уложило је милионе шекела у истраживање Јудејске пустиње, заједно са IAA, Израелском управом за антиквитете и шефом Одељења за археологију цивилне управе Јудеје и Самарије, предузели смо кораке да спасемо и очувамо многа места наслеђа у Јудејској пустињи и широм Јудеје и Самарије, и похваљујем све учеснике у овом важном задатку. Током Недеље наслеђа која ће се одржати на Хануку, десетине локација ће бити отворене за јавност са посебним активностима за породице и децу, укључујући могућност да се види ново откриће новчића у Хасмонејском музеју у Модиину, и позивам цео Израел да посећују и уживају у националном наслеђу.

IAA пројекат истраживања и ископавања који је спровела у Јудејској пустињи у протеклих шест година показао се у томе што су хиљаде археолошких артефаката спашене од уништења и пљачке, укључујући делове библијских свитака, врхове стрела из устанка Бар Кохбе, корпа стара 10.500 година и још много тога, рекао је Амир Ганор (Amir Ganor), директор ископавања IAA. Наиме, од 2017. год., IAA предводи амбициозно истраживање око 500 пећина у Јудејској пустињи у потрази за неоткривеним свицима са Мртвог мора и у покушају да заштити од пљачкаша антиквитета непроцењиве археолошке артефакте.

Без обзира на претходна ископавања, пећине и даље нуде огроман потенцијал за још ископавања и радови ће тамо бити у току. Проверавамо да ли има нових ствари које треба открити и да пронађемо много тога, рекао је Клајн. Имамо много више пећина за проверу, али концентришемо наше напоре на она места која имају највећи потенцијал односно могуће артефакте али и доступност истима у контексту могућности за добро документована научна ископавања. Клајн каже да се нада да ће наредна ископавања која ће почети касније током децембра дати додатне информације, али да ће бити тешко надмашити неке друге артефакте пронађене током истраживања у пустињи.

 

Равин Елеазер Папо нас подсећа:

Сагледавајући на овај начин, могли да кажемо да је Ханука, као празник успотављен у вези са Макавејским устанком још једна у низу борби која је, будући овенчана победом, обележена и празником. Макавејски устанак, заиста, јесте била побуна предвођена представницима јеврејске свештеничке породице (назване Макавеји-чекићари) против Селеукидског царства, једне од грчких држава старог јелинистичког света која је настала из пепела Македонског царства Александра Великог. Сама побуна је била изазвана потребом да се бори против утицаја који је јелинистички начин живота Селеукида имао на јеврејски живот.

Значајно је да је овај рат започео као асиметричан герилски рат који су водиле мање снаге Макавејаца против веће војске, али се развио у праву војну силу која се борила против Селеукида у борби током седам година (167-160. год. пре Хр.) до погибије Јуде Макавејца у бици код Еласе. Рат је, заправо настављен током наредних деценија све док, 134. пре Хр., Макавејци нису стекли независност, формирајући Хасмонејско краљевство. Ово је био први пут да су Јевреји успоставили сопствени суверенитет у земљи Израела од уништења Првог храма и трајаће све до његовог освајања од стране Римљана. Макавејски устанак чини основу јеврејског празника Ханука, који слави победу Макабејаца над Селеукидским царством, а испричана је у две девтероканонске књиге (1-2Мкв).

Ипак, Макавејски устанак, а тиме и празник који је у вези са њим успостављен има неке своје особености. О њима за Библијски културни центар говори рави Елеазар Папо:

 

У поменутој причи вероватно је учествовао и грчки војник који је од хасмоснејских трупа бранио јелински град Јавне. То је једна од опција која је предложена након што је на локацији поменутог града откривен оловни метак за праћку са грчким натписом Победа за Херакла и Хаурона. Прича о Хануки је прича о магији, инспирацији и божанском спасењу. Испаљени пројектил и бојни покличи, касније ће постати део приче која се и данас понавља и чува у писаној и усменој традицији.

Муниција за праћку дужине 4,4см, пронађена у централном граду Јавне, чија исторја сеже на почетак 2. миленијума пре Хр., када је основан од стране хананских становника региона. Муниција је вероватно припадала грчком војнику што потврује грчки натпис којим се спомињу и призивају богови који су током јелинистичког периода сматрани заштитиницима древног Јавнеа, рекла је историчарка која је дешифровала натпис, Јулија Устинова (Yulia Ustinova) са израелског Универзитета Бен Гурион (Ben Gurion University) у Негеву.

Овакви натписи су били део психолошког ратовања, углавном намењених да магично подстакну метак праћке, застраше непријатеља, уједине ратнике и подигну њихов дух, додала је она. Ово се проширило у модерно доба, са порукама или слоганима који су често исписивани на муницију. Научници Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) сматрају да је ово траг сукоба Јелина и хасмонејских Јевреја који су нападали Јавне као град који је био у савезу са њиховим непријатељима. Оловне праћке, које најављују скору победу богова паганског Јавнеа, опипљив су доказ жестоке битке која се у то време одиграла у Јавнеу.

Примерак мумиције је откривен пре годину дана и од тада је подвргнут различитим испитивањима. Археолози кажу да је оружје, које је требало да обезбеди победу у борби, можда припадало грчком војнику током рата против Хасмонејаца током јелинистичког периода. Хасмонејци, чланови свештеничке класе и владајућа династија Јудеје и околних региона током класичне антике (140-37. пре Хр.), су настојали да потчине друге нације и створе хомогену и „чисту државу“ са верско-ритуалистичке тачке гледишта кажу Пабло Бецер и др Данијел Варга (Pablo Betzer and Dr. Daniel Varga), директори ископавања у име IAA. Сићушни оловни меци, који објављују скору победу богова Јавнеа, сведоче о жестокој борби која се у то време водила у граду, саопштила је IAA. 

На једној страни метка, који је коришћен као муниција за праћку, исписана је грчка реч НИКХ (Победа). Грчки божански херој Херкул, син Зевса (римског Јупитера) и смртне Алкмене, познат је по својој снази и бројним далекосежним авантурама. На полеђини су имена митског Херакла, сина Зевса и Харона, скелара из Хада, наводно да би призвали моћ фигура. Хауронас, или Хаурон, је био древни египатски бог који се обожавао у Гизи. Заправо, натпис на метку од праћке је први археолошки доказ о двојици чувара Јавнеа, откривен у самом Јавнеу. Ова грчка божанства су као пар, до данас, били познати само по натпису на грчком острву Делос чији су били покровитељи, рекла је Устинова додавши да је претња замишљена као претња противницима грчког ратника. То се сада променило истакла је она додавши: меци за оловне праћке познати су у античком свету почевши од 5. в. пре Хр, а у Израелу је пронађено неколико појединачних метака са натписима.

Може се само замислити шта је мислио и осећао онај ратник који је у праћки држао метак пре 2.200 година, док је држао наду у божанско спасење, рекао је директор ИАА (IAA director) Ели Ескусидо (Eli Escusido). Научници IAA су сагласни са оваквом интерпретацијом јер је у 2. в. пре Хр., пагански Јавне – који је био савезник Селеукида био подвргнут нападима Хасмонејске војске. Они, ипак, наглашавају да, не постоји начин да се сазна да ли је пројектил заиста припадао грчком војнику или не.

Чини се да је писање порука на оруђама рата традиција стара колико и сам рат, при чему је праћка међу првим дометним оружјем које је човечанство користило, иако су најстарији сачувани примери датирани у око 2500 год. пре Хр., археолози сматрају да би то могао бити далеко древнији проналазак. 

Јавне се налази 24 км јужно од Тел Авива. Тај град познат је и као Јамнија (Ιαμνια), град који је постао кључни јудаистички центар након уништења Другог храма 70. год. хр. ере. У неким случајевима се помиње као Јабнех (енг. верзија), док се током грчко-римског периода звао Јамниа или Ибелин. Током Селеукидске контроле над регионом, Јавне, који се налази дуж јужне обале Израела, између Тел Авива и Ашдода, био је потпуно јелинизован град. Не постоји начин да се зна ко је употребио метак од праћке или на кога је можда бачен. Међутим, Пабло Бецер (Pablo Betzer) и Данијел Варга (Daniel Varga), директори ископавања (directors of the excavation), сугеришу да није немогуће да је то повезано са сукобом између Грка и Хасмонејаца.

IAA је саопштила да се наведена ископавања у Јавнеу спроводе у оквиру иницијативе израелске земаљске управе (Israel Land Authority initiative) за проширење града и у сарадњи са општином. Ископавање Јавне је пројекат великих размера који је у току и следи. Ископавање Јавне је „мега“ ископавање – једно од највећих које је спровела IAA и дало је фасцинантна открића која сведоче о богатој и разноврсној историји дугој 7.000 година, а ми жељно ишчекујемо будућа открића, истакао је Ескусидо додавши да ће откриће и његова прича бити представљени јавности на бесплатном догађају под називом Јавне и његове тајне који ће се одржати у градској дворани културе. Ископавање у Јавнеу једно је од највећих које је икада спровела IAA, са много невероватних налаза који су раније најављени, укључујући највећу фабрику вина икада откривену из византијског периода (4–7. в. хр. ере), гробнице из времена јеврејског Синедриона у Јамнији, ризница златника и још много тога. Већ се ради на плану да се ово место претвори у археолошки парк. Међутим, пре него што се то догоди, археолози у потпуности очекују још изванредних налаза. Према речима генералног директора IAA Ели Ескозида сигурни смо да Јавне још није рекала своју последњу реч.

Упоредно са тим Ханука гелт (новац) који IAA поклања народу и држави Израел, како је Ели Ескусидо назвао кованице о којима је раније било речи, биће изложен јавности у оквиру догађаја на Недељи израелске баштине у родном месту вођа побуне у Хасмонејском музеју, у Модиину.

 

1. Ископавање јерусалимске тврђаве Ефела открило редак новчић из времена јудејског устанка – налаз који повезује Мојсејев закон, еванђелску приповест и разорење Јерусалима

Недавна ископавања у области Офел јужно од Храмовне горе открила су остатке монументалне јавне грађевине из периода Другог храма, која је уништена 70. год. хр. ер. Офел – или цитадела – је још увек постојећа иродијанска грађевина којом је обрубљена храмовна гора. Грађевина је омеђена на југу седлом, праћена гребеном познатим као југоисточно брдо које се протеже до царског врта и Силоамске бање. Јотам и Манасија, јудејски цареви, означени су као они који су масовно ојачали офелска утврђења.

Ова утврђења су идентична или су близу сионске тврђаве која се доводи у везу са царем Давидом. Офел - налазиште првобитно је ископано под руководством проф. Бенџамина Мазара 1970-их (Prof. Benjamin Mazar ). Даља ископавања су се одвијала на локацији углавном под управом др. Еилат Мазар (Dr. Eilat Mazar) која је преминула прошле године (https://bkcentar.rs/sr/blog/da-li-sam-pronasla-palatu-cara-davida-eilat-mazar).

Више од 150 новчића откривено је током процеса ископавања (са све више њих који су континуирано излазили током текућег процеса мокрог просејавања). У слоју разарања иродијанског утврђења пронађено је десетине кованица из времена Првог јудејског устанка (66–70. хр. ере), већином од бронзе. Пронађен је и веома редак сребрњак од пола шекела из времена 69-70. год. хр. ере. Новчић је пронађен у великој јавној грађевини окруженој микваотом (купатилом за ритуално прочишћавање) која је играла важну улогу у функцији храмовне службе. Редак новчић је очишћен у конзерваторској лабораторији Института за археологију. Процес конзервирања је вршио Мими Лави (Mimi Lavi), шеф лабораторије за конзервацију на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, а кованицу је идентификовао др Јоав Фархи (Dr. Yoav Farhi), нумизматички експерт тима и кустос нумизматичког павиљона Кадман у музеју Ерец Израел у Тел Авиву (Kadman Numismatic Pavilion at the Eretz Israel Museum in Tel Aviv).

Ово је трећи новчић ове врсте пронађен у ископавањима у Јерусалиму и један од ретких који је икада пронађен у археолошким ископавањима, рекли су истраживачи.

Током устанка против Рима, Јевреји су у Јерусалиму ковали бронзани и сребрни новац. Већина сребрњака са једне стране је имала пехар, а изнад древним јеврејским писмом била назначена година побуне. Неке кованице су, такође, имале натпис израилски шекел, пола шекела или четврт шекела. На другој страни кованица обично је приказивана грана са три нара, окружена натписом Свети Јерусалим. Сматра се да су драгоцени сребрни новчићи ковани у комплексу храма.

Током римског доба, ковање сребрног новца било је право цара, тако да је ковање оваквих новчића од стране оних који нису признавали царску власт било политичка изјава и израз националног ослобођења од римске владавине од стране јеврејских побуњеника, нарочито уколико се има на уму да током римског периода, који је претходио Великој побуни, Јевреји нису ковали ниједан сребрњак, чак ни за време владавине цара Ирода Великог.

Према истраживачима, новчићи од пола шекела (који су имали просечну тежину од 7 грама) су такође коришћени за плаћање пореза од пола шекела храму, који годишње доприноси сваки одрасли Јеврејин како би се покрили трошкови богослужења (Изл 30:13, 38:26). Чини се да је ова пракса у позадини писања еванђелисте Матеја који извештава о питању кафернаумских сакупљача храмовног пореза упућеног Петру.

Питање је, можда, имало за циљ да Христа доведе у незгодну позицију. Наиме, уколико би он одбио да плати храмовни порез могли би да га оптуже за кршење Мојсејевог закона. Са друге стране, плаћање храмовног пореза могло би да се схвати као његово одрицање од месијанства. Замка постављена Христу, међутим, послужила је управо као потврда његовог чудесног свезнања (Мт 17:24-27).

До устанка храмовни порез се плаћа квалитетном кованицом од пола шекела искованом у Тиру у Либану. Те кованице су познате као 'тирски шекели' или 'тирски пола шекела.' На овој кованици налазила се слика Херакле-Мелкарта, главног божанства Тира, а на полеђини су приказивали орла окруженог грчким натписом 'Тир, свети и град уточишта', рекао је Др Фархи додавши: сребрне кованице из времена устанка су биле замена за тирске, а користиле су прикладнију иконографију усклађену са Декалогом. Сребрни новчићи из устанка били су први и последњи у древним временима који су носили наслов 'шекел'. Следећи пут ово име је коришћено 1980. године на израелским новчићима од шекела које је производила Банка Израела. У септембру ове године је сребрњак од четвртине шекела из истог периода враћен у Израел после дводеценијске потраге за предметом који је противзаконито изнет из државе (https://bkcentar.rs/sr/blog/retka-kovanica-iz-vremena-prvog-judejskog-ustanka-posle-dve-decenije-vracena-u-izrael). Такође, у децембру прошле године кованицу од једног шекела пронашла је једанаестогодишња девојчица која је са родитељима учествовавла у ископавањима (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/pronadjen-retka-kovanica-iz-vremena-prvog-judejskog-ustanka-novcic-pronasla-11-godisnja-ucesnica-arheoloskog-projekta).

Устанак је био прва од неколико побуна јеврејског становништва против Римског царства. То је био одговор на све веће верске тензије и високе порезе од стране Римљана. Резултирала је војном одмаздом, пљачком и уништењем другог храма, као и хапшењем високих јеврејских политичких и верских личности. Ипак, до слома устанка прошло је неколико година током којих је потиснут римски гарнизон Јудеје, а пред побуњеницима из Јерусалима је побегао проримски краљ Ирод Агрипа II. Почетни успех устаника приморао је Римљане да у помоћ Агрипиним снагама пошаљу четири легије. Ове снаге су 70. год. хр. ере стигле пред Јерусалим стављајући град под четворомесечну опсаду. После неколико битака, цео град и други храм су уништени. Устанак који се догодио између 66. и 70. год. нове ере био је народна побуна против Римског царства изазвана жељом за независношћу и слободним исповедањем монотеизма, а укључивао је класне притужбе и друге факторе. Устанак се завршио уништењем Јерусалима, али је ипак био једно од најхеројскијих поглавља у јеврејској историји, истиче се у јевресјким изворима. Близу седам деценија доцније избио је други јудејски устанак на чије чело је стао Бар Кохба. Оба устанка су угушена у крви и сматрају се највећим страдањима јеврејског народа пре холокауста.

У августу 2022. год. презентовани су резултати новог истраживачког пројекта који осветљава дешавања повезана са  Legio X Fretensis (Tenth legion of the Strait) тј. римском легијом која је заслужна за освајање Јерусалима. Истраживачи су открили локацију са које је почео напад који је резултирао уништењем јерусалимског храма 70. год хр. ере. Хришћани сматрају да је уништење Јерусалима и његовог храма у Првом јудејском устанку довело до испуњавања Христових речи којима је пророковао о тим догађајима.

Сматра се да је разорење храма био и коначна тачка разлаза Јевреја и хришћана који су се до тада сматрали унутарјеврејском верском заједницом попут садукеја, фарисеја, есена... Наиме, према библијском и ванбиблијском предању Христово пророштво о разорењу Јерусалима, као слици дешавања која ће обележити историју света, садржало је и опомену на бази које су хришћани искористили краткотрајно повлачење римске војске напустивши Јерусалим пре коначног разорења града и уништења тамошњег храма. Према овим схватањима, то је од стране шире јудејске заједнице схваћено као чин коначне издаје и довело је до изопштења хришћана који, са друге стране, због непријатељстава која је Рим предузимао против Јевреја и сами покушавају да се дистанцирају од јудејске заједнице и представе као независни и другачији у односу на њу.

Ископавање је обавио тим са Јеврејског универзитета (Hebrew University) и Херберт В. Армстронг Колеџ, Едмонду, Оклахома (Herbert W. Armstrong College in Edmond, Oklahoma), који је водио проф. Узи Леибнер (Prof. Uzi Leibner) са Института за археологију (Institute of Archaeology). Ископавање су подржали Израилска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), Израелска управа за природу и паркове (Israel Nature and Parks Authority, INPA) и East Jerusalem Development Company.

 

Извори: