ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА, јануар 2023

Први месец 2023. године обележила су сазнања о новим октићима на Криту. Једно од њих се тиче престонице из времена позног Бронзаног доба, а друго, пак сеже у време које смо склони да пре повежемо са класичном Грчком. Узета заједно ова открића откривају миленијумски континуитет микенске цивилизације на овом егејском острву које је је било кључно за размену идеја у области Средоземља. Крит је наиме острво које је, захваљујући географском положају, било спона између древнијих цивилизација Оријента и чији су становници преузимали њихове тековине уводећи их на европски континент. Прво од новијих открића које ово потврђује јесте откриће нове престонице прве савезне државе античке Европе, вероватно обликоване по раније познатим обрасцима Месопотамије, Леванта и Ханана.

Пре него укажемо на ова археолошка открића, споменућемо и нека значајна сазнања која нам је донела анализа материјала из раније цивилизације овог острва, односно из минојског периода.

 

Археогенетичка студија открива нам значајне податке о брачним савезима минојског Крита. Студија је спроведенa у кооперацији међународних партнера на Институту Макс Планк (Max Planck Institute). До садa је било познато да се први трагови минојске цивилизације повезују са средином 4. миленијума пре Хр. те да је имала напредну културу,  значајна знања из градитељства, уметности, систем писања и развијену мрежу трговине широм Медитерана. Ово је откривено од почетка 20. в. када је британски археолог сер Артур Еванс (Sir Arthur Evans) започео истраживања на острву.

Истраживачи са Института Макс Планк за еволуциону антропологију (Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology, MPI-EVA) анализирали су преко 100 генома људи из Бронзаног доба, стварајући прво биолошко породично стабло минојско-микенске породице у регионима који су због климатских услова су непогодни за очување ДНК. Студија је била фокусирана на минојско-микенско село из 16.в. пре Хр. где је било могуће реконструисати сродство становника куће. Подаци откривају да је ту до пунолетства живело неколико синова из засеока, а да су им деца сахрањена у гробници испод дворишта имања. Једна од жена која се удала је у кућу довела и своју сестру, где је и њена ћерка била сахрањена у истом гробу.

Истраживачи су такође успели да покажу да је на Криту и другим грчким острвима било уобичајено венчати се са првим рођаком пре 4.000 година. Сада је објављено више од хиљаду древних генома из различитих региона света, али изгледа да тако строг систем сродничких бракова није постојао нигде другде у древном свету, каже Еирини Скоуртаниоти (Eirini Skourtanioti), главни аутор студије који је вршио анализе. Он додаје: ово је било потпуно изненађење за све нас и поставља многа питања. Оно што је сигурно је да ће анализа древних генома наставити да нам пружа фантастичне нове увиде у древне породичне структуре у будућности.

Истраживачи кажу да је недавни методолошки напредак у производњи и евалуацији древних генетских скупова података омогућио његовом тиму генетичара да произведе тако опсежне историјске податке.

Претпоставља се да је ова пракса имала за циљ спречавање поделе наслеђеног пољопривредно земљишта и обезбеђивање континуитета породице на једном месту. Чин венчања рођака није био само секуларан за ово имање, већ је тим рекао да су бракови рођака пре око 4.000 година били уобичајени широм континенталне Грчке, на Криту и свим осталим грчким острвима. Разлог зашто се мишљења широм света толико разликују о предностима брака рођака је тај што деца родитеља који су рођаци имају знатно повећан ризик од аутозомно рецесивних генетских поремећаја.

Према студији из 2012. објављеној у Journal of Community Genetics, овај ризик је још већи код популација које су већ етнички веома сличне, као што су биле у старој Грчкој. Дакле, док су се древне грчке културе удавале за рођаке да би обезбедиле имање, свака од тих заједница је довела породицу корак ближе генетском Армагедону. Библијским писцима је био познат сроднички брак, премда не у толико блиском сродству осим у случају венчања брачника који имају заједничког једног родитеља. У раним временима библијске историје тј. добу праоца (који је временски паралелан доби испитних остатака у овој студији) сроднички брак се гледао као средство очувања крвне лозе, али се склапао у другом и трећем колену (Исаак се жени стричевом кћери, а Јаков ујаковим ћеркама). Ипак, већ Мојсејев закон забрањује сроднички брак, предма се он толерисао у изузетним случајевима уступајући пред тзв. брачним савезима. Хипотеза о брачном савезу указује на неопходну међузависност различитих породица и лоза у којима је брак облик комуникације. У суштини, теорија савеза покушава да разуме међуиндивидуалне односе унутар друштва.

Резултати ове нове генетске студије објављени су у часопису Nature Ecology & Evolution. Главни аутор студије, археолог Филип Стокхаммер (Philipp Stockhammer) рекао је да је уз помоћ анализе древних генома било могуће по први пут стећи увид у правила о сродству и браку у минојском Криту и микенској Грчкој.

 

Током последњих једанаест година ископавања у западној Месинији, на око 2км од села Иклаина и 14км јужно од Пилоса, омогућена су бројна сазнања која су умножила, али и променила схватања о организацији микенске Грчке. Киклопска архитектура здања откривених на локацији, зидна иконографија, урбана инфраструктура, стамбена организација...

Све сведочи да се овде налазио дворски центар који је одисао моћи и сјајем, сјајем који није избледео ни пет векова по уништењу локације када се и даље о овдашњем коплесу говорило као о једној од девет престоница западног дела краљевства Пилос. Хомер је имао разлога да у својој Илијади пева на тај начин. У попису бродова престоница се назива Аипи и то нам не открива много о њеној локацији, али археолошко налазиште удаљено свега 2км од савремног села Иклаина на око 14км јужно од Пилоса у потпуности одговара описима и, стога, представља најаважније археолошко налазиште откопано од 2011. год., истакао је проф. археологије при Мисури Универзитету (University of Missouri) и и шеф катедре за грчке студије (holder of the Endowed Chair of Greek Studies) Михаилис Космопулос (Michailis Kosmopoulos), директор ископавања, обраћајући се члановима Археолошког друштва, под чијим се покровитељством ископавања врше, током свог предавања Ископавања у Иклаини: нови увиди у микенско краљевство Пилос које је одржао крајем 2022. год. истичући:

Од суседних кућа и радионица пролазило се кроз монументалну капију до административног центра града. Управо та капија један је од најважнијих и импресивних налаза које је недавно ископао тим за ископавање предвођен професором Космопулосом. Састоји се од две велике коцке и отвора од 2м. Горњи део, вероватно направљен од опеке, није сачуван. Стање налаза није добро јер је вековима оштећаван на различите начине будући да се налазио на малој дубини од свега 20 -30см. Ово је централна тачка града, јер капија води од стамбеног до административног центра“, објаснио је један од истраживача додајући да „од капије почиње поплочани пут, дужине 17, и ширине капије (2м). Пут је таквог квалитета да ништа слично овоме не постоји ни у Микени, јер се спојеви ни не виде. Пут води до грађевине киклопског стила, односно до зграде са блоковима који су служили као платформа за подупирање двоспратнице.

Колико год импресивна вила у срцу административног центра није једини елемент који издваја Иклаину. Пронађени су и градски водовод и канализација и више од 1.000 фресака које приказују женске фигуре, морнаре и рибе...

Ископавања у Иклаини открила су две монументалне грађевине: величанствени двоспратни (или чак троспратни) комплекс са три крила изграђен око дворишта - једно крило изграђено на киклопској структури - и монументалну грађевину источно од првог, такође изграђену таквим камењем и ступове. Између њих се налазио поплочани трг и светилиште на отвореном, док је око њих насеље са кућама и радионицама. И зграде и фреске су импресивне.

Овакве инфраструктуре за микенски свет су изузетно ретке, налазимо их само у Микени, Тиринсу, Теби, Ељану, где се налази такозвана Несторова палата. То показује да је Иклаина велики непознати микенски центар. У насељу мањег значаја, тако нешто не бисте нашли, наглашава он, подсећајући на проналазак најстаријег познатог текста Линеарног Б писма пре шест година у депозиту, односно у смећу, праисторијског насеља. Текст је датован између 1420. и 1370. године пре Хр. тако да је вероватно деценијама древнији од ранијег најстаријег текста писаног истим писмом који се датира у време 1390-1315. год. пре Хр. Поменути текст, откривен у лето 2010. год. садржи листе производа на једној страни и мушка имена на другој. Овде је, такође, пронађен јединствени знак датован између 1400-1300. године п ре Хр. који је у медијима назван најстаријим Линеар Б знаком у Европи, премда проф. Космопулос сматра да врло вероватно постоје и други знакови из истог периода. Штавише, он сматра да питање старости није најзначајније, већ само постојање знака који сугерише постојање бирократије и то век пре Несторове палате за коју се сматрало да је била прва бирократски устројена владавина у овом региону.

Проф. Космопулос, такође, истиче да се пронађени остаци не могу описати као дворски јер са архитектонске тачке гледишта, овај локалитет не бих назвао центром палате, јер се овај термин везује за одређени архитектонски тип и користи се за велике центре и крај микенског периода, када је Иклаина била насељена владаром Несторове палате и уништене су њене монументалне грађевине. Иклаина има јединствене архитектонске карактеристике које, иако показују да је била моћна престоница током већег дела своје историје, отежавају њено класификовање као дворски центар.

Древно краљевство Пилос било је подељено на западну и источну провинцију. Источна провинција имала је седам престоница, а западна девет, од којих је једна била управо на овој локацији. Краљевство је формирано постепено. Упочетку, чини се, било је више независних градова са својим краљевима који су били у ратним односима са својим суседима. Владар из тзв. Несторове палате коначно је однео превагу и себи потчинио владаре других градова, али дајући им извесну независност , на тај начин, стварајући рану федерацију. Можемо рећи да је ово једна од најранијих 
савезних (федеративних) држава у овом делу света. Ископавање конкретне локације показује да је насеље процветало око 1300. год. пре Хр., век пре тзв. Несторове палате. 

Чини се да је уздизање нове силе, тј. господара Несторове палате, довело до освајања и уништења ранијег насеља, али је то уништење, чудно звучи, заправо било спас за очување градског пејзажа, јер, колико год то оксиморонски звучало, у случајевима када постоји континуитет у некој области, новије зграде уништавају старије, каже проф. Космополус. Дакле, локална престоница је цветала до инкорпорације територије у савезну државу на чијем челу је био владар Ано Еланоса (Несторове палате), а Историјски ток Иклаине показује континуирани процват све до насилног инкорпорације од стране владара Несторове палате. Током четири века колико је Иклаина живела, односи између два града су се мењали и мењали у складу са економским и политичким околностима, рекао је проф. Космополус.

Пре анексије од стране владара Несторове палате, Иклаина је изгледа била независна престоница хегемона или државе. Монументалне грађевине потичу из ове фазе насеља. Сматра се да се град простирао на скоро 180 хектара, али да доступни подаци нису довољни да се прецизно израчуна величина његове популације. Можемо пратити историјски пут од једноставног села на крају средњег бронзаног доба до моћне престонице у микенском периоду. То јест, од отприлике 1550. до 1300/1250. пре Хр., Иклаина је постепено еволуирала од главног града хегемоније до главног града једне државе. Упитан о томе да ли постоје потврђени други примери сличних прелаза на познатим микенским налазиштима, М. Космопулос истиче да је тешко донети опште закључке о другим микенским налазиштима јер је, нажалост, веома мало насеља систематски ископавано. Један од захтева микенске археологије је ископавање непалаталних локалитета како би се упоредио њихов историјски ток са оним главних палаталних центара.

Овај нарочити микенски центар више од 400 година од свог уништења спомиње се у Илијади и као еуктитон (добро изграђен). Управо тај епитет омогућио је научницима да открију његово древно име. Његова форма која се данас изговара Аипи или Аипхи, помиње се у Линеарним Б таблицама Пилоса, али не и на познатим мапама. Међутим, с обзиром на то да се главни градови увек појављују у истом географском реду у свим таблицама, а знајући да се Аипи налази јужно од Несторове палате и да, према доказима на плочама, није приморски град, закључујемо да се велики микенски центар Иклаина поистовећује са Аипиом, каже археолог и редовни члан Америчке академије наука у Сент Луису (regular member of the American Academy of Sciences of St. Louis).

Питање које збуњује истраживаче је: како је слава Аипи доспела у хомерске епове, будући да се разарање града догодило 1200. год. пре Хр., а писање епова се смешта у у 750-700. Највећа могућност је у усменој традицији, што значи да је Иклаина била веома моћан центар и да су њени споменици још увек били видљиви и импресионирали људе тог времена. Хомерово истраживање је показало да је постојала интеракција између епова који су рецитовани и њихових слушаоца, па су значајни центри са великим споменицима могли да се сачувају у епици и последично у сећању кроз усмено предање, закључује Михалис Космопулос.

Прва ископавања у Иклаини трајала су само неколико дана. Спровео их 1954. год. Спиридон Маринатос (SpyridonMarinatos) откривши делове монументалне грађевине коју је описао као палату, улицу и киклопске зидине. Налазиште је остало неистражено до 1990. год. када истраживања започиње проф. Георгиос Корес (GeorgiosKorres), који је локалитет уврстио на Маринатосову листу древних ископавања којима су потребна даља истраживања. Он је предложио М. Космопоулосу да настави истраживања и као резултат њихових напора основан је Археолошки програм Иклаина љубазношћу Ефората антиквитета Месиније и под покровитељством Археолошког друштва.

Катедра којом проф. Космопулос управља је једна од првих катедри за грчке студије у Сједињеним Државама, основана са циљем промоције истраживања, наставе и јавног образовања о хеленизму и, посебно, о утицају грчке културе на савремено друштво. Проучавање прошлости није академско и теоријско питање, одвојено од данашње стварности, већ питање од виталног значаја за будућност. То је драгоцено средство које нам омогућава, с једне стране, да разумемо одређене опште принципе који управљају људским понашањем и процесима који управљају развојем људских друштава, а са друге стране, да разумемо шта се дешава у нашем свету данас тако да можемо доносити добре одлуке за будућност. Питања као што су формирање, развој и уништавање држава или утицај насиља и рата на људе и даље утичу на наше животе данас. Ако не учимо на грешкама из прошлости, осуђени смо да их понављамо, истакао је проф. Космопулос најавивши не само наставак ископавања на локалитету већ и његову рестаурацију, заштиту и осветљавање, са крајњим циљем да локалитет буде отворен за јавност. Ископавања у Иклаини финансирају Универзитет Мисури-Сент Луис, Институт за праисторију Егеја (Institute of Aegean Prehistory), Национално географско друштво (the National Geographic Society), Национална задужбина за хуманистичке науке (National Endowment for the Humanities) и Национална научна фондација САД (National Science Foundation of the USA).

 

На југу Крита у области Ретимна у Орну у близини локације Агиос Василиос завршено је петогодишње ископавање, прво у низу који ће се наставити будући да су досадашња истраживања пронашла трагове микенске кнежевине и највећег откривеног акрополиса до сада познатог у области југоисточног Медитерана.

Импресивна открића и нове информације о древном Криту доприносе бољем и темељнијем познавању древне прошлости овог острва.

Обим откривеног археолошког богатства изазвао је интересовање широм света и навело је тим за ископавање да затражи дозволу за други програм ископавања након што је постало јасно да би древни акрополис у Орну могао да донесе још више „блага“ тј. налаза и историјских знања. Ископавања је вршио тим еминентних археолога који су вредно радили да на видело изнесу непознати свет чије су тајне скривали прошли векови.

Импресивна открића са краја прошле године односе се на истраживање грађевине из 4.в. пре Хр. (дакле, скоро из времена класичне Грчке) и резултати указују да је област била густо насељена, а да је кула била утврђена и одлично архитектонски-урбанинистичко планирана. То указује на постојање организоване централне управе. Изгледа да је у Орну постојала микенска кнежевина која је контролисала природне путеве ка мору кроз област данашње Агиа Галини, али и долину Амари до равнице Месаре. Акрополис, један од највећих у југоисточном Медитерану са површином од 55 хектара, био је утврђено насеље за много већи број људи него што се мислило, због густог распореда објеката у ограђеном простору. Пронађене су и зграде са складишним и лабораторијским објектима. Међу њима је била и металуршка радионица, о чему сведочи матрица, односно калуп за израду бронзаних копаља. Пронађени су трагови сакралних објеката у чијим остацима су пронађене фигурине. Постоје импресивно велике просторије које су поплочане, као и собе са радним столовима различите намене. Улице су биле поплочане, а експлоатисан је и пројектован нагнут терен, што сведочи о вештини градитеља, али и о потреби коришћења целокупног расположивог земљишта. Цитадела у Орну је уништена у пожару, чему је вероватно претходио земљотрес, о чему сведоче пољуљани зидови и изгореле греде. У собама су пронађени предмети које су становници користили, а који су остављени када је кула напуштена.

Петогодишњи археолошки пројекат завршен 2022. год. одобрио је Централни археолошки савет (Central Archaeological Council), а спроведен је уз покровитељство регије Крит (Region of Crete), општине Агиос Василеиос (Municipality of Agios Vasileios) и Института за праисторију Егеја (Institute of Aegean Prehistory). Тим за ископавања који је успео да расветли прошлост скривену у брдима Орна чине проф. Никос Ч. Стамполидис (Professor Nikos Chr. Stampolidis), директор Музеја Акрополиса (Director of the Acropolis Museum), проф. Манолис Стефанакис (Professor Manolis Stefanakis) са Егејског Универзитета (University of the Aegean), др Атанасија Канда (Dr. Athanasia Kanda), почасни директор за антиквитете регионалне јединице Хераклион (Honorary Director of Antiquities of the Heraklion Regional Unit), Анастасија Тцигунакис (Anastasia Tzigounakis), директорка Антиквитета Ретимна (Director of Antiquities of Rethymno), и археолог Манос Пападакис (Manos Papadakis). Они су се већ обратили Министарству културе и спорта (Ministry of Culture and Sports) тражећи дозволу за нови петогодишњи програм ископавања акрополиса истичући да је неопходан и обећавајући.

Грчки митови указују на то да су минојски господари баштиници древнијих оријенталних цивилизација (https://bkcentar.rs/sr/blog/arheolozi-na-kritu-pronasli-glavu-zrtvovanog-bika-otkrice-koje-povezuje-mit-i-kultnu-praksu-minojsko-kritske-civilizacije-sa-verovanjima-i-istorijom-biblijskog-orijenta), док библијски писци сведоче да су каснији критски становници (Ам 9:7) били део ратничког савеза народа са мора који су допринели слому цивилизација Бронзаног доба на источном Медитерану (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora) насељавајући се у овом региону и мешајући се са његовим староседеоцима образујући национално-верску заједницу коју библијски писци називају Филистејцима (https://bkcentar.rs/sr/blog/filistejci).

Асириолози, учењаци посвећени проучавању древних језика као што су акадски, сумерски, еламитски, арамејски и угаритски често месеце и године труда улажу како би дешифровали древне изворе, реконструсиали историју, културу и веровања древних становника Оријента. Ретко када су у жижи интересовања, али када се то деси често је разлог откриће за право славље. Чини се да управо  о таквом открићу говори проф. Нејтан Васерман (Professor Nathan Wasserman) са Института за археологију Јеврејског универзитета и Одељења за древне блискоисточне цивилизације (Hebrew University Institute of Archaelogy and Department of Ancient Near Eastern Civilizations) када каже ово је нешто сензационално. Узбуђен сам. Његов колега са Одељења за археологију Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University Archeology Department), ванредни профеор асирологије Јорам (Јори) Коен (associate professor of Assyriology Yoram (Yori) Cohen), назива то невероватном променом парадигме веома фундаменталног значаја. Он каже да Каже да су ове таблице можда служиле као нека врста водича за говорнике древног акадског језика који су хтели да науче  језик Аморита.

Наведени аутори говоре о две плочице исписане клинастим писмом пре око 3800 година. Древне глинене плоче садрже криптичне поруке на изгубљеном хананском језику и написане су у времену које је непосредно претходило уздизању Хамурабија, аутора познатог и најдревнијег потпуно сачуваног античког законика и оснивача Старовавилонског царства. Иако су његовом законику претходили други, мање познати и фрагментарно сачувани, законици из времена тзв. неосумерске ренесансе, управо је Хамурабијев законик онај који се најчешће пореди са законима Торе. Обе плоче су уписане у пејзажном формату, нешто што се обично повезује са средњовавилонским плочама, које датирају из каситског периода током 1. миленијума у јужној Месопотамији, али анализа материјала и језика сугерише да су старије.

Акадски је првобитно био језик раног месопотамског града Акада (познат и као Агаде) из 3. миленијума пре Хр, али је постао распрострањен у целом региону у каснијим вековима и културама, укључујући вавилонску цивилизацију, рочито у времену  од 19-6. в. пре Хр. Многе глинене плочице су написане овим писмом, а његово познавање  овог језика  било је кључни део образовања у Месопотамији више од хиљаду година, све док га није потиснуо халдејски (арамејски) језик неовавилонског царства.

Плочице су откривене у Ираку током Заливског рата (1980-1988). Тада су пребачене ван земље, што се може сматрати и крађом, али крађом која их је можда учинила познатим и доступним проучавању. Ипак, за то су је било потребно да сачекају три деценије, у депоу који је сваког дана био све испуњенији новим документима, артефактима и археолошким материјалима. Штавише, плочице су биле смештене у одвојеним збиркама, једна у колекцији клинастог писма Џонатана и Џинет Розен (Jonathan and Jeanette Rosen Cuneiform Collection), а друга у приватној колекцији у Лондону. Тек после три деценије на њих су пажњу обратили Ендрју Џорџ (Andrew George) професор емеритус вавилонске књижевности на Школи за оријенталне и афричке студије Универзитета у Лондону (emeritus professor of Babylonian literature at the University of London's School of Oriental and African Studies University of London) и Манфред Креберник (Manfred Krebernik) професор и председавајући античких блискоисточних студија са немачког Универзитета у Јени (professor and chair of ancient Near Eastern studies at the University of Jena) које проф. Васерман назива Роналдо и Меси из света археологије.

Креберник и Џорџ су почели да проучавају плоче 2016. год. У почетку су се борили да препознају тајанствени језик, иако су могли да утврде да припада породици западносемитских језика, која укључује арамејски и хебрејски. Истраживачи су провели године испитујући његову структуру и граматику. Анализом граматике и речника тајанственог језика, утврдили су да припада западносемитској породици језика, која укључује и јеврејски и арамејски, који је некада био распрострањен у целом региону, а сада се говори само у неколико раштрканих заједница на Блиском истоку. Након што су видели сличности између тајанственог језика и онога што се мало зна о аморитском језику, Креберник и Џорџ су утврдили да су они исти тј. да плоче описују аморитске фразе на старовавилонском дијалекту акадског:

Приказ аморејског језика дат у таблицама је изненађујуће свеобухватан. Две таблице значајно повећавају наше знање о аморитском, јер садрже не само нове речи већ и комплетне реченице, и тако показују много новог речника и граматике, рекли су истраживачи додавши да је плочице осмислио вавилонски или акадски писар као импровотну вежбу рођену из интелектуалне радозналости.

У последњем броју часописа Revue d’assyriologie et d’archéologie orientale, Џорџ и Креберник објавили су фотографије таблица и прецизну анализу њиховог садржаја. Текст на таблицама подсећа на језички приручник који је подељен на два дела. На првом су речи и фразе на аморејско/ханаанском језику – изумрлом древном језику о коме су научници до сада имали врло мало знања, а други садржи њихов превод на акадски, познати језик који се може читати и преводити. У ствари, плоче су сличне чувеном камену Розете, који је имао натпис на једном познатом језику (старогрчком) упоредо са два непозната писана староегипатска писма (хијероглифском и демотичком). У овом случају, познате акадске фразе помажу истраживачима да реконструиши древни аморјески језик и писмо и то не само давањем упоредног прегледа појединих речи, већ читавих реченица. У објављеној студији истраживачи напомињу да оне могу пружити боље разумевање аморитског верског пантеона, као и могућег система пасторалног календара.

У овом тексту, који је веома, веома стар, појављују се речи које ће свако ко зна јеврејски одмах препознати. Не морате бити лингвиста да бисте разумели везу са јеврејским, каже Коен додајући да текст изван сваке сумње доказује да је већ у 2. миленијуму пре Хр. постојао говорни језик који је био веома близак јеврејском, који је до сада био познат само од 1. миленијума пре Хр. У суштини, овде гледамо наше претке. Ово је веома значајно откриће за сваког ко говори јеврејски, коментарише Васерман.

Наше знање о амориту било је толико мало да су неки стручњаци сумњали да ли такав језик уопште постоји, рекли су  Креберник и Џорџ у писаној изјави додавши да плоче решавају то питање показујући да је језик кохерентно и предвидљиво артикулисан и потпуно различит од акадског.

Коен је транскрибовао аморитско/ханаански текст клинописа на јеврејска слова и представио савремени јеврејски превод. Резултат говори сам за себе. Линија ti -nam me -e la - a - i -de -ni се преводи као ten mayim al yadenu тј. дај нам воду на наше руке. Следи друга линија ia - a - a -nam si -qí-ni - a -ti која транскрибована на јеврејски (yeinam shiqiniti) значи налиј нам вино. Трећа линија (si - ḫa šu -ul - ḫ a -nam) има значење постави нам трпезу (јевр. et hashulhan), а затим долази реченица la - a ḫ -ma -am bi -lam na - a -NAM тј. донеси нам хлеба (lehem eleinu). Коначно, bi -ik -ra -ti -ia za -ba - a - ḫa a -na DI ĜIR -ia la -am - [ti]  тј. јевр. et zevah bikurai lo eten le’eli има значење: Принећу жртву, да, Боже мој.

Овај језички приручник, који укључује и реченице које се односе на састанке међу људима, на обраћање краљу, на припрему хране и на ситуације из свакодневног живота, практично је једина документација аморејског/хананског језика и најпотпунији пример за то до данас. Један значајан одломак је списак аморитских богова који их пореди са одговарајућим месопотамским боговима, а други одломак даје детаље поздравних фраза. Натписи укључују фразе о приношењу жртава, благосиљу рода, постављању заједничких оброка и др. 

Ако је језик леве колоне аморитски, онда се поставља питање да ли се листа богова која отвара леву колону текста бр. 1 може схватити као одраз специфичног аморитског пантеона? Свако божанство је објашњено у десној колони као пандан добро познатог члана вавилонског пантеона, кажу аутори истраживања.

До сада смо имали веома фрагментисано познанство са Аморитима/Ханаанцима, углавном од властитих именица и низа именица из Вавилоније и Ханана. А сада нам се одједном језик открива са пуном документацијом, са граматиком, речником, фразама, па чак и поезијом, каже Коен који указује да су многе аморејске фразе дате у табли су сличне фразама на јеврејском иако је најранији познати јеврејски запис око миленијум млађи. То продужава време када су ови [западносемитски] језици документовани… Лингвисти сада могу да испитају какве су промене ови језици прошли кроз векове, закључио је Коен.

Васерман тешко може да сакрије своје узбуђење због овог текста и других његових делова који садрже све од имена богова  до љубавне поезије. Таблице, заиста, обухватају читаву сферу живота. Прилично је невероватно. Они су заправо говорили неку врсту јеврејског. Није баш јеврејски, али је близак јеврејском, каже он. Коен описује њихов језик као мајку јеврејског и каже да се већина научника слаже да је јеврејски настао из њега и да је повезан са њим.

Ипак, постоје и другачија схватања. Наиме, конзервативнији библисти којима припада и Др Даглас Петровић (Dr. Douglas Petrovich)  проф. библијске историје и егзегезе на Брукс библијском колеџу (Professor of Biblical History and Exegesis Brookes Bible College) за Библијски културни центар каже да су научници који су дешифровали двојезични натпис рекли да је аморитски претеча јеврејског језика што је спекулативно и не може се доказати. Он предлаже да су аморитски и јеврејски језик сроднички језици, али је по вертикалној, већ хоризонталној линији и да су потекли из заједничког протосемитског језика.

Једна потенцијална критика студије је да су се истраживачи првенствено ослањали на фотографије таблета, јер су обе делови приватних колекција. У вези са тим аутори су истакли:

То је највећа загонетка, каже Коен. Био је то народ који је настао изненада – или тачније – достигао политичку зрелост – око 1800. године пре Хр, каже Васерман. У Библији се Аморејци помињу као један од народа који је живео у Ханану у време када су га покорила израелска племена. Пророк Амос израилску победу над Аморејима препознаје као Божије дело, а саме Амореје пореди са висином кедрова и снагом храстова (Ам 2:9 уп. Пс 135:11; 136:19). У сећању пророка Језекила који о Јерусалиму (Јудејцима) говори као о Хананцима насталим од Хетита и Амореја (Јзк 16:3), очувано је сећање на аморитско порекло Израила, као и на везу праотаца и хетитских становника Ханана које су затекли у Ханану. Треба, ипак, уочити да се у библијским наративима Хетити, као становници Ханана доводе у вези са временом праотаца. Исто се може рећи и за Аморите (Аморејце) (Изл 3:8; 13:5; 23:23; Бр 13:30; 21:13; 22:2; 32:33; Пнз 1:4; 3:2; 4:46; 7:1; 20:17; 1:4; ИНав 2:10; 5:1; 7:7; 10:4; 11:3; 12:2; 13:4; 24:8; Суд 1:34; 3:5; 6:10; 10:8; 11:19; 1Сам 7:14; 2Сам 21:2; 1Цар 4:20; 9:20; 21:26; 1Дн 1:14; 2Дн 8:7; Јзд 9:1; Нем 9:7). Ипак, међу њима постоји значајна разлика. Интеракција авраамовског клана са Хетитима је ограничена на предизраилски период. Авраам је онај који са њима склапа правне и купопродајне уговоре (Пост 23), док се Исав жени са припадницима овог народа што није било по вољи његовој мајци (Пост 27:46). Хетити се, дакле, не препознају као сродници авраамовског клана, нити као сродници Израила. У доцнијем периоду, тј. периоду израилског заузимања Ханана, Хетити се јављају само у општим пописима хананских народа, међутим, изостаје опис било какве интерације Израла и Хетита. И док библијски писци спомињу имена аморитских краљева, сукобе са Амаличанима и њихове краљеве, као и краљеве Мадијаца, Едомаца, сукобе са Моавцима и Амонцима, нема описа неког нарочитог војног сукоба нити се спомињу њихови краљеви исл. Изостанак поменутих детаља сугерише да Хетити у време израилског насељавања Ханана нису били значајан фактор. Наиме, то је време када је Хетитско краљевство већ срушено, а у Ханану се налазе или неке незнатније краљевине овог народа, или пре само трговачко-земљорадничке колоније и то нео-хетита који су само бледи одсјај некада моћне државе, одсјај који се у библисјким приповестима гаси са животом Урије Хетита.

Са друге стране, у једном од најстаријих исповедања Израила, постоји историјско сећање по којем је народни отац био Аморејац, номад (Пнз 26:5) који је сишао у Египат како би себе и своје скромно покућство заштитио од глади. Другачије речено, чини се да су Израилци били свесни да су њихови родозачетници били део тзв. аморејске сеобе која је из истoчних региона Месопотамије кренула из Месопоматије пут запада. Треба, међутим, имати на уму да су Амуру (Аморити) изворно били становници западног Оријента (Амуру- западњак), односно Ханана. Они су у неком тренутку кренули мигрирали у  Месопотамију где су основали краљевство. Овај процес се, вероватно, приближно поклапа са периодом тзв. неосумерске ренесансе. Неосумерска ренесанса је период који је уследио после слома првог познатог месопотамског царства, Акада. Гутеани и други народи, међу којима су вероватно били и Аморити, доводе до нестабилности у региону. Централна власт постепено слаби да би се коначно и потпуно урушила. Уследило је хаотично време у којем су ред покушали да успоставе локални краљеви који су себе претпознавали као баштинике древних, преададских предања и устројстава која нису познавала средишњу владавину, већ низ самосталних град-држава које повезује култура, језик и право. Ова неосумерска ренесанса окончана је уздизањем нове централне власти на чијем челу је био знаменити Хамураби, оснивач Старовавилонског царства. Нове политичке околности вероватно су део Аморита који нису били вољни да прихвате Хамурабијеву политичку и верску управу покренуле на нову сеобу, односно на повратак ка Западу и Ханану. Део те аморејске сеобе вероватно је чинила и Авраамова породица.

Дакле, Авраамова породица, клан и коначно народ Израила имао је  заједничке корене са општом аморитском популацијом. Ипак, ти заједнички корени нису били толико јаки да се још у времену праотаца не створи извесна разлика између нас амуру-Израилаца и њих, неизраилских Амореја. Потоњи се не спуштају у Египат већ током векова које Израил проводи у земљи Нила постају један од хананских народа (Пост 10:16; 14:7; 15:16; 48:22). На неки начин, може се рећи да су Јевреји били део амројеске популације који је унутар ње, захваљујући самосвести о богоизабрању са једне и историјском одсуствовању из Ханана са друге стране, обликовао у независни ентитет који је био у непријатељству са својим етничким и језичким сродницима. У том контексту, да, мајка јеврејског језика је аморејски, баш као што је отац Јевреја био аморејски номад. Другачије речено, ове таблице нам можда откривају језик којим су говорили праотац Авраам, Исаак и Јаков пре него су њихови потомци напустили Ханан и населили се у Египту.

Постање 23

Наведена приповест која припада последњим приповестима којима се представља живот праоца Авраама је веома дирљива и знаковита. Авраам је странац и дошљак у Ханану, земљи у коју је позван Божијим позивом и коју је проходио означавајућ и међе наслеђа будућем потомству подизањем олтара у Ветилу, Хеврону, на Морији. Па, ипак, прво парче земље које у Ханану стиче у власништво је гробна пећина. Олтари и гроб, два најснажнија подсетника на људску ограниченост и потребу за успостављањем духовне хоризонтале. Истовремено, ова знаковита и дирљива приповест била је предмет оспоравања у научним круговима и средство доказивања анахронизма у библијском наративу.

Наиме, у академским круговима се често сугерише да је присуство Хетита у региону било концентрисано у Анадолији, те да су гравитирали на запад ка Егеју, а на исток као областима Сирије. Њихово ширење на југ било је повезано са покушајем да Кадеш, древни угаритско-феничански центар ставе под своју контролу, односно преузму од Египћана, а и то је  повезано са почетом 13. в. пре Хр. и ближе је времену изласка, него ери праотаца. Предлагано је, стога, да се присуство Хетита у региону античког Израила (нпр. Урија Хетити) повеже са тзв. неохетитима, расељеним остацима хетитске империје која се неповратно срушила током слома цивилизација Бронзаног доба. Сматрало се да не постоје трагови који могу да укажу на присуство Хетита у региону античког Израила у времену уздизања и цветања њихове империје.

Други анахронизам у шриповести препознававан је у мотиву робно-новчане размене. Наиме, у науци се уобичајено сматрало да прва употреба новца на подручју савременог Израела може да се датира 12. в. пре Хр., те да су – самим тим – спомени робно-новчаних трансакција који се повезују са приповестима из историје праотаца Израила (Пост 23:9.15-16; 37:28; 42:25-28; 43:21-22; 44:2) анахронизми. Новија истраживања међутим сугеришу супротно, и прве трагове овог вида трговинске расправе враћају на почетак 16. в. пре Хр., време које се у савременој науци повезује са почетком историје праотаца, односно са временом праоца Авраама. 

Наиме, археолози  Универзитета у Хаифи (University of Haifa) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (University of Jerusalem) пронашли су сребрни новац направљен у Анадолији, однсно средишту Хетитског краљевства, током 17. в. пре Хр., односно управо у времену уздизања нове регионалне империје. Ове кованице су пронађење у археолошком контексту који припада 16. в. пре Хр. на територији Израела у  Тел Шилоах (Tel Shiloh) близу Јерусалима, Тел Гезеру (Tel Gezer) на западним падинама Јудејских брда, Мегиду и Тел ал-Аџулу (Tell al-Ajjul) у појасу Газе. Дакле, направљене у 17. в. пре Хр у Анадолији, коришћене су век касније на територији којом су ходили праоци Израила што потврђује њихову употребу у региону почетком позног Бронзаног доба.

Идентификација Анадолије као извора новца указује на континуирану и дугорочну трговину са Малом Азијом.

Прелазак на економску методу засновану на сребрњаку, који се не квари и има малу запремину и тежину у односу на жито, са собом доноси многе предности и нове могућности које ће сигурно допринети урбаном и економском развоју читавог региона истакла је др Тцила Ешел (Dr. Tzilla Eshel), једна од вођа истраживања са Универзитета Хаифе. Сребрњаци су често пристизали и доказ су дугих и стабилних трговинских односа са Анадолијом који су до сада били непознати истраживачима.

Сребро је било познато на Леванту још у 4. миленијуму пре Хр., када је коришћено за израду накита. Употреба кованог новца као средства плаћања била је позната у Месопотамији још у 3. миленијуму пре Хр. Знамо да је сребро било главно средство вредности и размене у Месопотамији дуго времена, чак и пре Леванта, објаснила је Ешел додавши:  све је вредновало сребрни шекел. 

У то време сребро је било резервисано углавном за велике куповине, при чему су јечам, вуна и други метали коришћени као врста валуте за олакшавање свакодневне размене (њихова вредност би, међутим, на неки начин била везана за сребро). Тако је врећа жита вредела 2, док је полаграма сребра била плата за једну и по дневницу рада.  Сребро је вероватно ушло у општију употребу тек када су откривени нови рудници, што је омогућило дистрибуцију сребрних комада у довољно значајним количинама да би се олакшала трговина великих размера. То би се догодило негде у 2. миленијуму пре Хр. на Леванту, као што показује пролиферација колекција сребра које датирају из тог времена.

Међутим, сматрало се да је у региону јужног Леванта, односно библијском Ханану, таква употреба била уобичајена само у гвозденом добу, почевши од 12. века пре Хр., премда су неки финансијски документи из Хазора представљали сведочанство да су његови становници током средњег Бронзаног доба имали новчану размену са древном семитском град-државом Мари (данас у Сирији). Сребрни новчићи су комади сребра чији неуглачани облик јасно указује да нису накит или украсни предмети. Обично су се налазили заједно, умотани у тканину и чувани у грнчарији, што указује да су коришћени као средство плаћања.

Раније студије на којима су радили др. Ешел, проф. Јигал Ерел (Prof. Yigal Erel) и проф. Нама Јахлом-Мак (Prof. Naama Yahlom-Mack) са Јеврејског универзитета и проф. Аиелет Гилбоа (Prof. Ayelet Gilboa) са Универзитета у Хаифи – су се опширно бавиле сребрним оставама из Гвозденог доба и лоцирале њихово порекло.

Истраживање трагова сребра откривеног у претходним ископавањима, током последњих година, па и деценија. Испитани су и сребрењаци откривени у ранијим истраживањима који су тренутно изложени у музејима (IAA, Рокфелеровом музеју и Музеју баптистичке богословије у Њу Орлеансу) и утврђено је да се заправо ради о раним прото-кованицама и да одговарају сребрним оставама ранијег периода тј. са краја средњег Бронзаног доба и почетка касног Бронзаног доба такође присутне. Ипак, свеобухватно истраживање овог материјала изостало је до ове студије, а концепт према којем је  употреба сребрног новца у јужном Леванту почела у Гвозденом добу наставила је да доминира. У тренутној студији, истраживачи су испитали сребрне оставе из Тел Шилоаха и Тел Гезера.

Морали смо да утврдимо да су то заиста сребрни новчићи коришћени за плаћање. Њихов облик, чињеница да су многе од њих изгледале као наруквице различитих величина – односно не за украсну употребу – и чињеница да су пронађене на јавним површинама, у складишту или близу градске капије, навеле су нас да претпоставимо да су то заиста били сребрни новчићи коришћени за трговину, написали су истраживачи у свом извештају указавши да само то није било довољно да се донесе поуздан закључак. Истраживање је захтевало други корак тј. утврђивање учесталости ових предмета којом би се утврдило или оспорило да су редовно коришћени за трансакције, односно која би показала да је то свеобухватан феномен, а не случајан случај. Према истраживачима, количина новца пронађена у оставама у Шилоу и Гезеру није била мала. Поред тога, у старим извештајима о ископавањима Тел Гезера објављен је још један значајан број сребрних остава из средњег и касног Бронзаног доба, што указује на велику распрострањеност сребрних трагова у насељу. Значајно је да  да су комади сребра у разним оставама намерно исечени тако да одговарају одређеним тежинама, што указује на сребро које је исечено на стандардне тежине да би се створио облик новца.

Перцепција истраживача је била да је употреба новца као средства плаћања била појава која карактерише Гвоздено доба, али чим смо је детаљно испитали, видели смо да је употреба сребрног новца постојала већ од средњег Бронзаног доба, написали су аутори студије додавши: број сребрњака у оставама у Тел ел-Аџулу то може врло добро да илуструје: у овим оставама је било златних украса који су привукли највише пажње истраживача, али када смо испитали њихов састав, показало се да постоји много више сребрењака и да су златни предмети били мањина.

Употреба сребра [као валуте] указује на друштво које је користило ваге и на друштво које је користило писање да запише трансакције, рекла је Ешел додајући: то такође значи да морате да сребро стално тече у ову област, тако да обим трговине мора бити већи и можете видети да се нешто веће дешава у економском смислу.

Научници су, дакле, закључили да количине сребрног новца указују на њихову широку употребу као средства плаћања. Трећи корак у њиховом истраживању био је откривање порекла протокованица, будући да на подручју Ханана нема познатих рудника сребра из тог времена. Да би се то учинило урађен је изотопски тест и добијени резултат је упоређен са изотопским саставом руда познатог порекла, као и са другим сребрним предметима. Изотопско тестирање је помало попут отиска прста, јер може повезати одређени хемијски отисак са одређеном локацијом на планети. Ешел назива изотопско тестирање невероватним и веома моћним алатом.

У испитивању које су спровели истраживачи, пронађена је сличност са рудама које потичу из Анадолије, као и са древним сребрним предметима пронађеним у ископавањима у Анадолији. Закључак да је сребрни новац био анадолског порекла потврдили су и други предмети пронађени у близини остава (глава секире, привезак и сл) који су очигледно имали анадолско порекло што је истраживаче навело на закључак да је највероватнији извор новца Анадолија. То не значи да је сребро у Анадолији претворено у новац, већ да је сребро тамошњег порекла коришћено за прављење протокованица. Од логичне претпоставке да је сребро баш у Анадолији претворено у новац, значајније је то што је оно повезано са другим делом света од Леванта. Ова информација је од виталног значаја, јер открива живахне везе између географских региона које су настале из економских разлога.

Раније су археолози пратили трговачке путеве користећи керамику, али сваки трговачки пут нема керамичке доказе, приметила је Ешел. Ово је први пут да то радимо за сребро у Бронзаном добу.

Дакле, десетине сребрењака пронађених током ископавања у Израелу и у појасу Газе коришћени су заправо као валута вероватно направљена и пуштена у оптицај у приоду 1.700-1.600 пре Хр. што  их учини најстаријим обликом новца икада откривеним на Леванту (данашњи Израел, Јордан, Либан и Сирија). Ово је најранији доказ скупљеног сребра [пронађеног у региону], потврдила је коауторка др Тзила Ешел. Откриће изузетно раних протокованица тако далеко од места њиховог порекла показује да су трговинске мреже морале бити напредније него што се раније веровало и сада: поуздано знамо да је у Гвозденом добу ова трговина постојала, али наша открића померају почетак такве трговине металима уназад најмање 500 година, закључили су они. Значај је у томе што смо открили прве доказе да је постојала континуирана и дугорочна трговина металима између региона Леванта и Анадолије већ у 17. в. пре Хр, закључили су истраживачи.

Ипак, протокованице од сребра или других метала нису били широко коришћени у региону све до 1. миленијума пре Хр., те је у ранијем периоду вредност сребра је била одређена стриктно његовом тежином, а не изгледом. Пре него што су постојали новчићи, постојала је нека врста протокованица. У ствари, људи су, пре него што би направили новчиће, прво користили идеју да узму сребро, разбију га на комаде и измере их на ваги, рекао је 2000.год. шеф одељења за новчиће Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) Доналд Ариел (Donald Ariel) додајући да су на исти начин коришћени комади поломљеног накита.

Овај закључак се одлично уклапа у библијски наратив о куповини гробне пећине и оближње ниве од стране праоца Авраама. Наиме, шекели који се спомињу у наративу правили су се од ломљених комада сребра. Стандардна тежина једног шекела према Вавилонским изворима била је 16,83гр. То значи да када је Авраам купио пећину за 6,7кг сребра. Такође, можемо да говоримо да је сама пракса робно-новчане трговине била преузета од Хетита чије је порекло повезано управо са Анадолијом одакле потиче и сребро. Може се, стога, закључити да је Авраам заправо био у контакту са трговачко-пољопривредном колонијом овог народа веома удаљеном од матичне територије, али у контакту са њом. Таква колонија није могла оставити превише материјалних остатака, али изостанак тих материјалних остатака, стога, не може се узети као доказ анахронизма у Библији, нарочито уколико узмемо у обзир нове проналаске (https://bkcentar.rs/sr/blog/hetitsko-kraljevstvo). 

Ешел је рекла да археолози често занемарују хаковано (ломљено) сребро јер је прилично ружно. Често, као што је Тел ел-Ајјул у Гази близу египатске границе, нагласак се налази са лепшим или блиставијим предметима који привлаче више пажње. Ешел је рекла да неправилне грудвице сребра могу открити исто толико, ако не и више, о свакодневном животу у древном Леванту. Ова сировина нема леп облик и не изгледа тако сјајно на фотографијама, али мислим да је прелепа.

Откриће објављено у Journal of Archaeological Science, показује да су древни градови у региону имали много развијеније трговинске односе на даљину и локалну економију него што се раније веровало.

https://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/cousins-married-0017806?fbclid=IwAR3mQVRQU17sKxtephkI0yZBRScCJSsD55wcUoCsnypycam3fWTIiz5TjVo
https://bkcentar.rs/sr/blog/nova-otkrica-na-kritu-mikenska-civilizacija-nastavljajuci-monojsko-orijentalne-tradicije-mozda-je-trajala-duze-nego-sto-se-mislilo
https://www.haaretz.com/archaeology/2023-01-20/ty-article/two-3-800-year-old-cuneiform-tablets-found-in-iraq-give-first-glimpse-of-hebrew-precursor/00000185-ca23-d3a8-a3cf-cf3326430000

https://bkcentar.rs/sr/blog/dve-ploce-ispisane-klinastim-pismom-pre-oko-3800-godina-otkrivaju-pretke-izraila-zaboravljeno-i-iznova-otkriveno-otkrice-iz-iraka
https://www.jpost.com/archaeology/article-727956?fbclid=IwAR1boz4bYuIShS53k8-9FaAFUnNQvlGhe7FzHNw6Z1CUCUKup1_lCkSaVxI

https://www.timesofisrael.com/study-claims-hoards-of-3600-year-old-cut-silver-pieces-are-first-currency-in-levant/?fbclid=IwAR3XuhSvdbSMwU5wlKnjQG25lYWb3vRq2pdtBJeKG7f0LFSc3DGzskPgQEg
https://bkcentar.rs/sr/blog/protosrebrenjaci-pronadjenina-lokacijama-izraila-antidatiraju-upotrebu-novca-u-regionu-nova-otkrica-i-analize-kontekstualizuju-dugo-osporavanu-biblijsku-pripovest