ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА - новембар 2025

На Хисару, археолошком налазишту у Прокупљу, пронађен је ретки предмет, а археолози верују да ће даља ископавања довести до сензационалних открића. У недавном ископавању пронађен је кошчани чешаљ са приказима апостола-рибара. Према првим провенама чешаљ се датује период 4-6.в. хр. ере и спада у луксузне предмете како се ретко налазе на археолошким локацијама савремене Србије. Сања Црнобања Красић из Народног музеја Топлице истиче: 

Током овогодишњих ископавања пронађен и бронзани крст, среле и делови појасне опреме. Истражиавња која се спроводе су део пројектаАрхеолошка истраживања утврђења Хисара у Прокупљу. Пројекат се остварује уз подршку Министарства културе Републике Србије.

Према евнђељима најмање једна трећина апостоло били су рибари. Св. ап. Јован и Јаков Заведејеви веровазтно су заједно са својим оцем имали рибарско предузеће које је запошљавало друга два апостола Петар и Андреј били радници овог предузећа. Они су рибарили на Галилејском језеру, али с обзиром на то да су били познату у круговима јерусалимског високог свештенства (Јн 18:15–16 уп. Мк 1:20) могуће је да су имали и развијену трговачку мрежу која је имала развијено тржиште у јудејској престоници. Црнобања истиче: 

Четворица апостола били су рибари, Петар, Андреј, Јаков и Јован. Верујемо да су на оригиналном, целом чешљу, била приказана сва четворица. Моделација фигура је толико добра да је потпуно извесно да је предмет рађен у врхунској радионици.

Она додаје да је овај чешаљ мали предмет, али да је његова вриједност огромна, те да отвара питање колико су дубоки коријени хришћанства у Топлици и какве су се приче из Светог писма слушале на брду изнад Прокупља.

Сцена приказана на новопронађеном артефакту подсећа на опис тренутка када апостоли на Христову заповест бацају мреже, после неуспешног оћног рибарења, и обезбеђују богати улов да би исти оставили поставши рибари људи (Мт 4:18–22; Мк 1:16–20; Лк 5,1–11). Ипак, сцена можда приказује и постваскршње еванђеље која у основи има сличан наратив (Јн 21:1–14). У оба случаја богословска порука еванђеља истиче радикални дисконтинуитет са обичним,  рибарским животом и императив хришћанске мисије. Симболичним бројем уловљене рибе у приповести четв ртог еванђеља истиче се пунина улова (у антици се веровало да постоји 153 врсте рибе), тако да ова еванђелска сцена представља сликовиту паралелу великог, постваскршњег, послања апостола (Мт 28:18-20), односно универзалности хришћанске мисије.

Сличан предмет пронађен је у Сремској Митровици, али, нажалост, постоје само његове фотографије. Артефакт је украден, док је најпознатији аналогни примерак такозвани Мирински чешаљ из Омиша.

 

Током последњих пет година археолошка истраживања су открила да је Хисар имао чак три линије бедема, цитаделу и скривени пролаз за бег, слично бројним рановизантијским тврђавама. Овде пронађена трвђава из рановизантијског периода датује се у доба цара Јустинијана. Пронађени су трагови базилике, касноантичких терми и објеката из различитих периода. Данас, тврђава на Хисару представља карактеристичан пример српске средњовековне архитектуре 14. в. Хисар, међутим, није само утврђење, већ обиман комплекс који обухвата Цркву св. Прокопија, латинску цркву и античке остатке древног Хамеунума. Истраживања све јасније потврђују богату и вишеслојну прошлост локалитета, као и значај који је Хисар имао у антици, рановизантијском добу и средњем веку. Из средњег века, на локцији су такође пронађени значајни артефакти међу којима је вредан новац Вука Бранковића, валута која се ретко проналази ван Косова и Метохије. Овакве проналаске допуњују бројни други предмети који потврђују да је простор Хисара вековима био активан и стратешки значајан. Дирљиви траг те прошлости је опека са отиском стопала двогодишњег детета. Тренутно се ради на више локација, а сваке године археолози отварају од четири до шест сонди. У последњих пет година истраживачи су стекли много јаснију слику о конфигурацији терена и распореду некадашње инфраструктуре.

Досадашња истраживања указују на постојање различитих народа који су оставили свој траг на овом простору. Постоји и велики број слојева паљења, што представља сведочанство да је утврђење више пута освајано и разрано, да би се изнова уздигло из пепела. Локалитет Хисар у Прокупљу представља, несумњиво, један од најзначајнијих у Толици и може се, стога, рећи да је Прокупље:

Археолози су у северном Ираку открили монументалну грађевину, која датира од пре 5.000 година и потенцијално мења сазнања о начину на који су се први градови интегрисали са својим окружењем. Налази се датирају у период Урука (3300–3100. год. пре хр.), време када се рана урбана цивилизација формирала у јужној Месопотамији. До њих су дошли археолози који су истраживали на локалитету Кани Шаје у губернаторству Сулејманија.

Откриће је објавио Археолошки пројекат Кани Шаје (Kani Shaie Archaeological Project) који се спроводу у међународној сарадњи Центра за студије археологије, уметности и науке о наслеђу Универзитета у Коимбри (University of Coimbra’s Centre for Studies in Archaeology, Arts and Heritage Sciences), Универзитет Кембриџ (University of Cambridge and the Slemani Antiquities) и Дирекција за старине и наслеђе Слемани (Heritage Directorate). Ископавања су открила велику грађевину изграђену на врху хумке. Грађевина је вероватно имала јавни карактер, односно функционисала је као храм или култни простор где су се обављале ритуалне или административне активности.

Археолози су идентификовали јединствене зидне конусе – декоративне елементе од глине или камена утиснуте у малтерисане зидове и осликане да би се формирали шарени геометријски мозаици – уобичајене у монументалној архитектури јужне Месопотамије. Равни делови купа су затим обојени, стварајући мозаички ефекат преко зида који је често садржао геометријске дизајне, попут троуглова и цик-цак линија. Ово сугерише да је зграда имала церемонијалну или јавну функцију. Други налази укључују фрагмент златног привеска, који потврђује приступ луксузним материјалима и самим тим друштвени престиж, и цилиндричне печате, који се користе за вођење евиденције и потврђивање моћи. Ови налази заједно сугеришу да Кани Шаје није био изоловано насеље већ активни учесник у административним и културним мрежама свог времена.

Локација се налази се скоро 480 км (петнаест дана хода) северно од Урука, који се сматра првом метрополом на свету. Та чињеница чини налазе у Кани Шајеу посебно значајним, јер се показује да иако удаљен од Урука, град није био неразвијена периферија, како су археолози раније претпостављали због његове удаљености. Уместо тога, насеље је изгледа било део широке културне и политичке мреже која се протезала преко древне Месопотамије. Урук, са популацијом до 80.000 становника и организованим улицама и храмовима, утицао је на рано писање, трговину и религију.  Древни Урук се простирао на површини до 400 хе са мрежастим распоредом улица и зона за различите функције, као што су административна и стамбена насеља. Монументална зграда у Кани Шајеу указује на то да се овај утицај протезао дубоко у подножје Загроса, повезујући брдске заједнице са урбаним центрима јужне равнице. Истраживаћи истичу:

Ископавања у Кани Шају открила су и касније слојеве насељавања из хеленистичко-партског периода (247. пре Хр-224. хр. ере) и неоасирског периода (око 911–609. пре Хр.). Ови налази потврђују дугорочни стратешки и културни значај локалитета. Међу неоасирским остацима пронађен је још један цилиндрични печат, што сугерише да је Кани Шај задржао свој регионални значај унутар царске мреже. Ова континуирана окупација током миленијума истиче улогу локалитета као раскрснице између Месопотамије и Загроса, границе где су се различити народи и царства сусретали, међусобно комуницирали и размењивали робу и идеје.

Ископавања у Кани Шају, која су у току од 2013. год., открила су дуг низ људских насеља од халколитског периода, око средине 7. до 3. миленијума пре Хр. Каснији слојеви датирају из неоасирског и јелинско-партског периода. Ово га чини једним од најважнијих археолошких локалитета источно од реке Тигар за проучавање раног друштвеног и политичког развоја.Сезону пројекта 2025. финансирала је Португалска фондација за науку и технологију (Portuguese Foundation for Science and Technology, FCT), а подржао ју је Универзитет у Кембриџу. Коруководиоци тима су Андре Томе (André Tomé) CEAACP/University of Coimbra), Стив Ренет (Steve Renette (CEAACP/University of Cambridgе)), Марија да Консеисао Лопес (Maria da Conceição Lopes, CEAACP/UC) и Мајкл Луис (Michael Lewis, CEAACP/UC, Associate Director)). Пројекат окупља истраживаче са Универзитета у Коимбри, Универзитета у Алгарвеу и Универзитета у Кембриџу, као и стручњаке из курдских власти за заштиту баштине и међународне стручњаке.Налази потврђују да су културне мреже које повезују Плодни полумесец – колевку цивилизације – биле опсежније и динамичније него што се раније веровало.

 

Урук (данашња Варка у јужном Ираку) је можда био први град на свету и снажно је утицао на Сумере, а касније и на месопотамске цивилизације. Људима из Урука се приписује изум клинастог писма, које је можда био први систем писања и коришћено је широм Месопотамије хиљадама година. Такође им се приписује развој првих писаних бројева, који су, изгледа, коришћени за бројање пољопривредних производа. Урук је такође био пионир у облику зигурата стила градње који ће касније месопотамске цивилизације користити за храмове; и можда је био прво место где су се свештеници одликовали посебним одеждама и верском иконографијом.Економски и политички домет Урука простирао се преко Плодног полумесеца, повезујући Месопотамију са Анадолијом, Левантом и планинама Загрос кроз трговинске мреже и културне размене. Налази попут оних у Кани Шају помажу научницима да реконструишу како су се идеје о управљању, архитектури и уметности шириле из месопотамских низија у суседна брдска друштва. Како се археолошки докази настављају појављивати, Кани Шаје се истиче као кључно место за разумевање како су се први урбани експерименти на свету ширили по пејзажима, повезујући срце Месопотамије са планинама које су обликовале древни Блиски исток.

 

Урук у Библији и митологији. Древни град Урук заузима посебно место и у библијском и у месопотамском културном наслеђу. У Библији се јавља под именом Орех (јевр. Ерех), док је у сумерско-акадској традицији познат као Урук, један од најстаријих градова у историји човечанства. Упоређивање библијског текста са Епом о Гилгамешу открива заједничко културно памћење древног Блиског истока, али и дубоке разлике у теолошком и филозофском разумевању света. Библија Урук повезује са легендарним Бевродом/Нимродом (Пост 10:10), моћним владаром и пословичним ловцем који је поставио темеље месопотамских царстава.
Библијски текст Урук се не описује као легендарно место, већ као историјски град у земљи Сенар, у истој области у којој се касније јавља прича о Вавилонској кули.  Супротно, Еп о Гилгамешу поставља Урук у само средиште нарације. Град је приказан као снажно утврђено, богато и религијски значајно средиште, понос људске цивилизације. Његов владар, Гилгамеш, није обичан човек: он је две трећине бог и једна трећина човек, чија изузетна снага и моћ у почетку прелазе у тиранију. Док је Урук у Библији географска и историјска чињеница, у Епу он постаје симбол људске величине, али и људске трагедије.

Посебно значајна тачка додира између Библије и Епа о Гилгамешу јесте прича о потопу и бесмртности. У контексту ових поређења, занимљиво је напоменути да поједини савремени научници и историчари износе хипотезу да би легендарни Неврод (Нимрод) могао бити заснован на сећању на стварног историјског владара, најчешће Саргона Акадског (23. в. пре Хр.). Саргон је био оснивач првог великог месопотамског царства и фигура која је, попут Нимрода, повезана са освајањем, урбанизацијом и почецима империјалне власти. Иако ова идентификација остаје предмет расправе и није општеприхваћена, она указује на могућност да библијски текст чува историјско језгро обликовано теолошком интерпретацијом.

Хиљадама година унатраг у долини Језреел, људи су већ правили вино и обављали ритуалне церемоније. Ово је потврдило и ново откриће у области Мегида које је открило најранију пресу за вино и доказе о хананском народном култу.

Импресивни докази о ширењу насеља у долини Језреел на почетку урбанизације и о хананском култу који је постојао у земљи пре него што су Израилци ушли у регион, недавно су откривени источно од Тел Мегида. Археолошка ископавања која је спровела Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) на траси изградње аутопута 66 који финансира Национална компанија за транспортну инфраструктуру Нетивеи Израел (Netivei Israel – National Transport Infrastructure Company), открила су тесану пресу за вино стару око 5.000 година – једну од најстаријих икада откривених у Израелу, као и касније доказе о хананском народном култу старе 3.300 година – керамички модел светишта и нетакнути церемонијални зооморфни комплет прибора.

Археолошка ископавања су спроведена у оквиру великог транспортног пројекта који промовише Министарство саобраћаја.  Опсежна археолошка ископавања, која су се простирала на 1,2 км дуж трасе деонице 2 аутопута 66, открила су многе налазе из различитих периода. Археолози IAA открили су изузетне налазе из раног бронзаног доба IB/раног хананског периода пре 5.000 година и касног бронзаног доба II/касног хананског периода пре 3.300 година.Из раног бронзаног периода IB, откривена је мала преса за производњу вина, уклесана у стену, са косом површином за гажење и сабирном посудом. Др Амир Голанија и Барак Цини (Dr. Amir Golani and Barak Tzin), директори ископавања у име IAA истичу:

Око пресе за вино откривене су и многе стамбене зграде – доказ њеног значаја у заједници у то време и ширења Мегида далеко изван добро познатих граница тела. Ископавање је открило додатна изненађења која су бацила светло на древни ханански култ у Мегиду. Ритуалне посуде откривене су из касног бронзаног доба II, пре око 3.300 година, које су пажљиво постављене у земљу и закопане као део ритуалних приноса. Међу њима су били минијатурни керамички модел светишта, посуде за складиштење, увезени бокали и врчеви са Кипра, као и јединствен и импресиван сет посуда, који је вероватно коришћен за либације или церемонијално сипање течности. Овај сет се састоји од зооморфне посуде у облику овна, са неколико малих чинија у близини. Посуде попут ове се обично откривају само као изоловани повремени фрагменти, што истраживачима отежава разумевање њиховог комплетног облика и како су функционисале заједно. Пошто је овај сет сахрањен нетакнут, и на начин који указује на његову функцију, он омогућава – по први пут у целом региону – увид у начин на који су Хананци користили ове посуде у својим ритуалним церемонијама пре хиљадама година:

Истраживачи верују да места сахрањивања ових ритуалних посуда у земљи, а опет у директној линији вида великог храмовног подручја које је функционисало у Тел Мегиду у касном бронзаном добу II, можда указују на ханански народни култ који се одвијао ван града на путу до главне градске капије – вероватно од стране локалних пољопривредника који нису могли да уђу у град и његов храм, долазећи са својих оближњих поља да би понудили освећења течности или вредних пољопривредних производа, попут вина или уља. Неки од ових приноса откривени су као нетакнуте грнчарске посуде закопане поред великог каменог избоја, који је можда служио као олтар на отвореном испред хананског града Мегида. Истраживачи сумирају:

Нисим Перец (Nissim Peretz), генерални директор компаније „Нетивеј Јисраел“ (CEO of Netivei Yisrael), изјавио је: 

Елија Ескусида, директор IAA, додаје:

Откирће, иако припада периоду пре него су се Израилци населили у Ханану је значајно за разумевање Библије будући да су Израилци уласком у Обећану земљу дошли у контакт са Хананцима и њиховим религијским праксама.  То нам даје материјалну основу за разумевање оних места у Старом завету где су Израелци оклевали извршити монотеизам и окретали се боговима хананског пантеона (као што су Ваал, Астарт, Молох…). 

Мегидо је једно од библијских места чије значење далеко превазилази географију. Иако је у историјском смислу био стварни град и бојно поље, у библијском наративу Мегидо постаје снажан симбол сукоба, суда и пресудних тренутака у односу између Бога и човечанства. Његово приказивање у Библији обухвата и конкретну историјску стварност Старог завета и дубоку пророчку симболику Новог завета.

У Старом завету, Мегидо се појављује као стратешки важан град у северном Израилу, смештен на раскршћу главних трговачких и војних путева. Управо због тог положаја, Мегидо је често био место великих и крвавих битки. Библија описује борбу Израилаца против хаананских царева код вода мегидских, где се наглашава Божја интервенција у историјском сукобу (Суд 5:19). Овим догађајем Мегидо се већ рано повезује са идејом да се на том месту одлучује судбина народа и владара.

Мегидо се такође помиње у контексту политичких преврата и смрти царева. У време пророка Јелисеја, цар Ахазија бежи од Јуја и бива смртно рањен, након чега умире у Мегиду (2Цар 9:27). Овај догађај додатно учвршћује слику Мегида као места где се завршава власт и где се anиспуњава Божји суд над владарима.

Посебно значајан догађај везан за Мегидо јесте погибија јудејског цара Јосије. Он гине у борби против египатског фараона Неха, који је ишао у рат код Еуфрата, а Јосија му се супротставио код Мегида (2Цар 23:29; 2Дн 35:22). Смрт овог побожног цара била је велики шок за народ и означила је почетак духовног и политичког пада Јуде. Плач над Јосијом постао је толико снажан мотив да се касније користи као слика најдубље жалости (Зах 12:11).

У новозаветној апокалиптици, Мегидо добија ново, пре свега симболичко и есхатолошко значење. У контексту последњих догађаја светске историје, говори се о месту званом Армагедон, што потиче од хебрејског израза Хар Мегидо – гора Мегида (Отк 16:16). Армагедон је описан као место где ће се сабрати цареви целе земље ради коначне битке у велики дан Бога Сведржитеља. Ова битка, међутим, није представљена само као војни сукоб, већ као врхунац духовне борбе између сила добра и зла (уп. Отк 19:19–21).

 

William F.Albright, From the Stone Age to Christianity: Monotheism and the Historical Process. 2nd ed. Baltimore: Johns Hopkins Press, 1957.

Kenneth A.Kitchen, On the Reliability of the Old Testament. Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Publishing Company, 2003.

John H.Walton, Ancient Near Eastern Thought and the Old Testament: Introducing the Conceptual World of the Hebrew Bible. Grand Rapids, MI: Baker Academic, 2006.

Thorkild Jacobsen,The Treasures of Darkness: A History of Mesopotamian Religion. New Haven: Yale University Press, 1976.

Douglas Petrovich, Identifying Nimrod of Genesis 10 with Sargonof Akkad, by Exegetical and Archeological Means,JETS 56,no 2 (2013).

Christopher Jones, The Literary-Historical Memory of Sargon of Akkad in Assyria as the Background for Nimrod in Genesis 10:8–12, JBL 141, no. 4 (2022).

Yigal Levin, Nimrod the mighty, king of kish, king of Sumer and Akkad, VTVol. 52 no. 3 (2002).

Israel Antiquities Authority, 5. новембар