ТРИ ЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА, ОКТОБАР 2023

Ископине пронађене у области Умм ал-Кааб у Абидосу (област дуж Нила недалеко од Луксора), једном од најстаријих градова Египта осветлиле су владавину древне царице Мернејт, која је владала током 1. династије Египта.

Приликом ископавања гробнице  пронађен је натпис на каменој посуди који пружа нове историјске информације о Мернејтиној владавини, током које је имала велику позицију и била одговорна за средишња дешавања двора, рекла је шефица ископавања Кристијана Келер (Christiana Köhler) са Универзитета у Бечу (University of Vienna) додавши „Спекулисало се да је Мернајт можда била прва жена фараон у старом Египту, али њен прави идентитет остаје мистерија.“ Она је прецизирала да је ова владарка, познатија као Мерет-Нејт, можда била задужена за ризницу царства, као и да је обављала многе друге државне функције. Уколико је ово тачно, може се закључити да је заиста имала велики историјски значај. То што је она је једина жена из 1. династије чија је гробница до сада откривена у Абидосу (локацији која је била прво познато царско гробље Египта) сугерише да је имала висок статус. Комплекс царичине гробнице, направљен je од непечене цигле, глине и дрвета. Захваљујући пажљивим методама ископавања и разним новим археолошким технологијама, тим је успео да покаже да су гробнице грађене у неколико фаза изградње и током релативно дугог временског периода.

С обзиром на то да су ово остаци људских живота и дела од пре 5.000 година, сваки дан смо запањени невероватним детаљима на које наилазимо током наших истраживања, укључујући савршено очуване семенке грожђа, занатске радове, па чак и отиске стопала у блату, рекла је Келер додајући да досадашња открића оспоравају праксу приношења људских жртава у вези са сахрањивањем египатских владара.

Наиме, поред гробнице ове владарке, археолози су пронашли четрдесет и једну гробницу њених дворјана и слугу. Одаје су изграђене у различитим периодима што заједно са другим доказима, радикално оспорава често предлагану, али недоказану идеју о ритуалном жртвовању људи у Првој династији, рекла је Келер.

Истакнуто откриће стотина винских посуда старих 5.000 година које никада нису биле отворене. Неке од њих су веома добро очуване са нетакнутим чеповима за посуде, рекла је Келер. Са овим се слаже и Мустафа Вазири (Mustafa Waziri), генерални секретар египатског Врховног савета за антиквитете (Secretary General of Egypt’s Supreme Council of Antiquities) истакавши да су откривене посуде велике величине и у добром стању за даље чување. Вино више није било течно и не можемо рећи да ли је било црвено или бело. Пронашли смо много органских остатака, семенки грожђа и кристала, вероватно тартара — и све се то тренутно анализира. То је вероватно други најстарији директни доказ за вино — најстарији такође потиче из Абидоса, рекла је Келер.

Богатство сахране указује да је покојница можда била не само високи дворски службеник, већ и (са)владарка. Носила је име која значи „миљеница богиње Неитх“, а била је жена краља Џета — трећег краља прве династије. Била је и мајка његовог наследника, краља Дена. Претходни налази су открили да је име Мерет-Неитх било на гробу њеног сина на листи владара са титулом царева мајка, што сугерише да је била Денов регент док је он био дете.

Сама чињеница да је њено име додато на листу царева показује да се нешто веома важно морало догодити са Мерет-Неитх, рекао је Роналд Лепрохон (Ronald Leprohon), професор емеритус египтологије на Универзитету у Торонту ( professor emeritus of Egyptology at the University of Toronto). Елизабет Карни (Elizabeth Carney), проф. емерита историје на Универзитету Клемсон у Јужној Каролини (professor emerita of history at Clemson University in South Carolina), додаје: Заиста би било упадљиво да сте имали женског цара још у првој династији. Наиме, њфена гробница датира из Прве египатске династије, која је око 3.000 година пре Хр., када су се Горњи и Доњи Египат ујединили у оно што данас познајемо као Старо царство. Сматра се да је оснивач првог уједињеног царства Египта био цар Нармер, владар познат по једној од малобројних палета на којој су приказане његове ратне победе (https://bkcentar.rs/sr/blog/narmerova-pobednicka-paleta-najstariji-prikaz-prvog-vladara-ujedinjenog-egipta).

Значај који је Нармер имао за Египат не огледа се само у богатим и трајним предањима која су образована око његове личности, већ и симболици моћи која се са њим повезује. Она је постала канон представљања будућих господара Египта. Најпознатији симболи власти господара две земље подсећају на краљевску пастирску бригу, спремност на принуду, заштиту и власт над добрима (пре свега пољима) Египта датирају из прединастијског периода, али широку употребу добијају управо у вези са представама краља Нармера још током владавине краљева прве династије (Хор-Аха, Дјер, Дјет, Мернеит, Ден, Анедјиб, Семеркхет, Ка'a, Снеферка, Хорус Бирд) али далеко превазилазе географске и историјске границе Египта постајући симболи које проналазимо у религији библијског Израила, па и хришћанства (https://bkcentar.rs/sr/blog/vladari-dve-zemlje-veliki-carevi-drevnog-egipta-prvi-deo).

Постоји недореченост у вези са питањем да ли је Мерет-Неитх била моћна као неки мушки египатски цареви. Жене су у древном Египту, наиме, ретко уживале такву власт. Како год одговорили на то питање чини се да је имала „необично висок ниво ауторитета за цареву жену“, каже Маргарет Мејтланд (Margaret Maitland), главни кустос древних медитеранских колекција у Националним музејима Шкотске (principal curator of ancient Mediterranean collections at National Museums Scotland). Иако вероватно није носила титулу фараона (која почиње да се употребљава доста касније) чини се да је она била најмоћнија жена свог времена, а можда и прва владарка две земље. Уколико је то тачно, Хатшепсут која је до сада важила за прву фараонку и чија је добро очувана гробница популарно туристичко место, имала је своју претходницу у времену миленијум и по раније. Нова открића поново су покренула расправе о њеном јединственом месту у историји, јер је њен прави идентитет и даље обавијен велом мистерије. И поред тога, нова ископавања откривају узбудљиве нове информације о овој јединственој жени и њеном времену. Осим Хатшепсут сматра се да је Нефертити, такође имала звање савладара Египта. Владарка која је ушла у легенду била је и осветница Нитокрис. Постојале су и друге жене које су имале снажан утицај на историју Египта и владавину њихових царева. То су биле: Кхенткаус I и III, Собекнеферу, Tiye, Kiya, Нефертари… (https://bkcentar.rs/sr/blog/vladarke-u-zemlji-nila-zene-na-tronu-egipta-i-iza-njega).

До последњег открића је дошао интернационални археолошки тим у којем су били археолози из Египта, Немачке и Аустрије. Откриће је резултат сарадње више институција, укључујући египатско Министарство туризма и антиквитета (Egyptian Ministry of Tourism and Antiquities), Немачки археолошки институт у Каиру (German Archaeological Institute in Cairo), Универзитет у Бечу (University of Vienna), Бечки технолошки универзитет у Аустрији (Vienna University of Technology in Austria) и Универзитет Лунд у Шведској (Lund University in Sweden). Њихов рад је омогућен захваљујући подршци Аустријског фонда за науку (Austrian Science Fund, FWF) и Немачке истраживачке фондације (German Research Foundation, DFG).

У недавном археолошком открићу на древном локалитету Персеполис, ирански археолози открили су источни зид велике историјске капије. Изванредна грађевина, која се такође назива и Кирова капија, протеже се на импресивних 40м у дужину, 12м у висину и може се похвалити значајном ширином од 5м. У потпуности изграђена од комбинације опека и плоча, уз употребу тзв. битуменског малтера, што је грађевинска техника која се означава као фасцинантна.

Новији налази су на видело изнели упечатљив низ глазираних опека које красе цео источни зид капије. Живописне стакласте плочице украшене су приказима легендарних животиња, цветова са осам латица и налазе се у палети са глазираним опекама беле, жуте, плаве и зелене боје. Украсни орнаменти укаључивали су и верске симболе старих древних Иранаца, Еламита и Месопотамаца. Доњи делови и основа која подупире зидове украшени су цветовима лотоса. У ходнику који је пролазио кроз центар капије откривени су клинасти натписи на вавилонском (арамејском) и еламитском језику. Све сугерише да је током свог зенита ова капија била једна од најпознатијих у античком свету.

Персеполис је основао Дарије I 518. пре Хр.. Био је то главни град Ахеменидског царства. Изграђен је на масивној полувештачкој, полуприродној тераси, на којој је цар над царевима подигао импресиван дворски комплекс подражавајући месопотамске узорима. Краљевски град Персеполис, познат као драгуљ ахеменидске (персијске) архитектуре, урбаног планирања, грађевинске технологије и уметности, сврстава се међу археолошка налазишта која немају еквивалент и представљају јединствено сведочење о древној цивилизацији.Комплекс Персеполиса је подигнут високо на платформи ограђеној зидом, са пет палата или сала различите величине и великим улазима. Комплекс су дограђивали наредни цареви након Дарија.Тачна функција ове престонице ипак остаје тајанствена будући да и поред тога што је  био престоница није убрајан у највеће градове нити је био насељен током целе године. Велики церемонијални комплекс се користио само сезонски. Ипак, подаци показују да је био седиште владе Ахеменидског царства, као и изложбено место и центар за пријеме и фестивале царева и њиховог царства. Парса је заиста постала "град за показивање" за Ахеменида пошто су Ксеркс и други наследници учинили Парсу градом-драгуљем царства да би демонстрирали моћ и величанственост Персијанаца. Сатрапи, достојанственици и представници њихових вазалних провинција који су морали да донесу свој годишњи данак Парси били су запањени док су били сведоци величине, лепоте и богатства града.

 

Око 3км северозападно од Персополиса у области познатој као врт Фирузабад (Firuzabad Garden), налази се древно место познато као Тал-е Ајори. На овој локацији археолози су дошли до налаза који пружају значајне увиде у прошлост. Област је била предмет археолошких истраживања током протекле деценије. Величанствене рушевине овог зида почивају у подножју Кух-е Рахмат (Брдо милосрђа) у југозападном Ирану.Тим иранских и италијанских археолога, као и стручњака за културно наслеђе 2011. године предвођен иранским археологом Алирезом Аскари-Чархоуди (Alireza Askari-Charhoudi) са Универзитета у Ширазу (University of Shiraz) и италијанским археологом Пјерфранческом Калијеријем (Pierfrancesco Callieri) са Универзитета у Болоњи (University of Bologna).

Монументална грађевина (зид и капија) некада је омогућавала приступ царском врту познатом као рај, који је укључивао велику палату која сада лежи у рушевинама на локацији Фирузабад. Током времена, комеморативна капија је напуштена током ахеменидске ере, касније је подлегла разорној сили значајног земљотреса и пљачке током наредних ера. Македонски освајач Александар Велики заузео је Персеполис 330. пре Хр., а неколико месеци касније његове трупе су уништиле већи део града. Познато је да је велика Ксерксова палата запаљена уз пожар који је касније спалио огромне делове града. Након овог уништења, престиж града је постепено опадао и никада више није постао главни центар моћи. Ипак, град је остао запамћен по имену које су му дали његови уништитељи, а не градитељи који су га назвали Парса.

Слава Персеполиса почела је да се враћа 1930. год., када је Оријентални институт Универзитета у Чикагу (Oriental Institute of the University of Chicago) започео прва научна истраживања  под вођством Ернста Херцфелда (Ernst Herzfeld) и Ериха Шмита (Erich Schmidt). Осам сезона ископавања открило је величанственост статуа, резбарења, рељефа и бројних великих степеница и капија о чему је вођена обимна фотографска документација. Пепео и остаци настали у пожару током уништења Персеполиса сачували су изненађујућу количину уметности и архитектуре града.Године 1979. ово истраживање Универзитета у Чикагу је у великој мери допринело да Унеско (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу) прогласи Персеполис регистрованим заштићеним местом светске баштине као древну престоницу краљева из династије Ахеменида.

Недавни налази указали су да је капија и пратећи зид изграђен у време Кира (претпостављало се да Персополис грађен по замисли његовог савладара и наследника Дарија) и вероватно у част његовог освајања Вавилона. Капија је вероватно остала функционална и током краткотрајне владавине Кировог сина Камбиза, пре него је Дарије у потпуности преузео власт над царством. Заправо, према неким схватањима Кир је изградио тријумфалну капију која прославља његову победу заједно са вртом и (можда привременом) резиденцијом или чак палатом за одмор. Тиме је поставио (можда и ненамерно) темеље за изградњу Персополиса који је под Даријем никао свега 3,5 км даље од царских вртова који су се и сами ширили.

 

Оснивач Персијског царства, Кир био је вазални господар провинције Парс (или Фарс) која се налазила дуж северне обале Персијског залива. Она је била део Медије, краљевства које је у том тренутку било у компликованим односима са светском силом, Неовавилонским царством. Низом политичких и војних акција и околности Кир је најпре ослободио Персију од Миђана, а затим преузео власт над државом некадашњих господара почевши њено ширење преко вавилонских територија и коначно заузимајући сам Вавилон. У тренутку његове смрти 530.год. царство које је основао простирало кроз данашњу Турску до обале Средоземног мора, на исток до реке Инд и границе Индије. Ширење његовог царства није било увек војно. Наиме, локалне краљевине и господари често су приступали Персији будући да је Кир показивао поштовање према народима и културама управљајући царством начелима политичке и културне флексибилности. Власт је делегирао власт у руке сатрапа или гувернера над сваком од провинција царства. Све док су одржавали своју лојалност и доносили годишње порезе, сатрапи су могли да врше широка овлашћења да управљају својим провинцијама неометано.

Након што је победио Вавилон и Лидију, ова заробљена краљевства нису спаљена, нити је он погубио преживеле нити их продао у ропство као што су то чинили освајачи његовог времена. Уместо тога, ова краљевства су третирана као „под новом управом“, због чега се Кир сматрао ослободиоцем, а не тиранином. Значајно је и то што је дозволио народима да неометано поштују своје верске и друге обичаје.

За разлику од Навуходоносора који је у потпуности уништио Јерусалим и тамошњи Соломонов храм, раселивши велики део не само становника Јерусалима већ и Јудеје, Кир је дозволио повратак расељених, обнову града и храма. Штавише из државне ризнице је финансирао ове пројекте вероватно подстакнут Исаијиним пророштвом у којем се о њему говори по имену и у којем се назива месијом (помазаником) Господњим (Ис 45:1-6). Занимљиво је да се у Исаијином пророштву не само спомиње Кирово име, него се и истиче да га Јахве зна по имену. Формулација којом се наглашава да неко божанство владара зна по имену препознатљива је још из периода неосумерске ренесансе и оснивања Старовавилонског царства (готово миленијум и по пре Кира) и коришћена је у случају значајних владара који у својим натписима желели да истакну нарочито божанско изабрање, вођство и благослов.

Кир је основао царство које се наврхунцусвојемоћипростиралосеодгрчкихтериторијадоПерсијскогзалива. СматраседајеововеликоЦарствоуспоставилопреседанкаопрвидржавнимоделзаснованнапринципимаразличитостииизузетнетолеранцијепремаразличитимкултурамаирелигијама.

Месопотамија са средиштем у областима Сумера сматра се колевком цивилизације. На северу Месопотамије формирало се Кишитско краљевство које је карактерисала централистичка управа која је стајала насупрот федералном уређењу сумерских град-држава на југу. Кишитски владари јасно су показивали своје претензије према суседној територији што је сумерске господаре натерало да формирају коалицију која се супротставила надирању северног суседа. Коалиција није имала реалног успеха, али Киш ипак није успео да наметне своју власт. Ове борбе изнедриле су нову силу повезану са новооснованом престоницом на северу, легендарном Акадом чија локација још увек није пронађена. Тамошњи владар Саргон, поразио је Киш, а затим под своју власт је ставио и области Сумера ширећи територију којом је управљао на Запад преко Сирије скоро до Анадолије, али и на исток ка Персијском заливу. Створио је прво познато цасртво, Акад. Вековима после његове смрти, наследници на трону Акада покушавали су да задрже власт над овом обимном територијом, са све мање успеха. Власт Саргонида

постепено је опадала колико због тога што нису успели да успоставе одрживу организацију обимне државе унутар које су се јављали покушаји осамостаљивања ранијих краљевских средишта, толико и због напада спољашњих непријатеља, пре свега Гута. 

Урушавањем Акадског царства и неспособношћу Гута да заузму његово место јавља се простор унутар кога господари ранијих град-краљевина покушавају да обнове ранији статус. Ово је период тзв. неосумерске ренесансе, делимичне обнове сумерске величанствености и устројства. Ипак, аморејски ратни господари у то време надиру са запада и често бивају они који успостављају своје династије отимајући се за првенство до коначног успостављања Древно вавилонског царства.

Чини се да је управо овај период преласка из неосумерске ренесансе у Древно вавилонско царство, време када је настала глинена плочица коју су археолози пронашли пре неколико година. Посветили су се њеном проучавању и испоставило се да је ово откриће не само веома занимљиво, него потенцијално и веома значајно. Четири миленијума стара плочица била је нека врста предбрачног уговора којим је било предвиђено све, од развода до питања плодности. Плочица је пронађена на подручју древне Анадолије (савр. Турска, провинција Кајсер) на локалитету Kultepe-Kanešu, а изложена је у Музеју у Истанбулу.

Клинопис описује брак мушкарца (Lakipum) и жене (Hatala). Уговором је предвиђено да уколико Хатала не затрудни две године после венчања, започиње процес сурогат мајчинства. Наиме, предвиђено је да у том случају Лакипум себи купи робињу (тзв. hijerodula) са којом ће зачети потомство. Када робиња роди мушко дете, господар је могао да учини са њом шта жели, укључујући да је прода, премда је овој уговор сугерисао да би требала да буде ослобођена. Могуће је да је рођењем детета, таква робиња стицала  - за то време и културу – престижни статус храмовне блуднице. Занимљиво је да се асирском мушкарцу који је, како се чини узимао анадолску младу, забрањује да има другу жену осим у случају да му његова прва изабраница не може родити дете. Штавише, узимање друге жене се измешта натраг у Асирију где се он у престоном Ашуру може изнова оженити робињом зарад потомства. 

Питање плодности и данас је велики изазов у друштву, чак и поред значајног научно-медицинског и технолошког напретка. У древности оно је било израженије, како због недоступности медикамената, тако и због инсистирања на неопходности продужетка породичне лозе. И  данас, као и у древности чест узрок развода брака јесте неплодност (једног или оба брачника, с тим што се у древности неплодност повезивала само са женом). И данас у неким земљама брачни партнери се одлучују за сурогат мајчиство које подразумева да сурогат-мајка носи плод зачет од оба родитеља у својој утроби. Сурогат-мајчинство је, изгледа, доста старије него што се мислило. Оно је осмишљено пре више хиљада година, у складу са тадашњим могућностима и друштвено-економским околностима и обичајним (а сада се чини) и кодификованим правом. Постоје докази да су груби аранжмани сурогат мајчинства били широко распрострањени у старој Месопотамији и Египту.Хамурабијев законик садржи неколико нарочитих одредби у вези са древним сурогат-мајчинством којима се наглашавају  имовинска права и ропски статус слушкиње која је имала статус сурогат-мајке. Уколико слушкиња не би успела да роди наследника могла је да буде продата. Када добије мушку децу, господар је није могао продати, али је могао да је задржи као робињу. Вавилонске законске одредбе такође сматрају да мушкарац који је имао децу са слушкињом коју је понудила његова прва жена не може узети другу жену.

Овај уговор, који је очигледно претходио Хамурабијевом законику,  је подразумевао да жена, у случају да не може да роди, неће бити остављена. Сурогат мајка је препознавана као средство одржања брака. Уколико би, пак, мушкарац инсистирао на разводу, према овом уговору био је дужан да жени плати пет мина сребра, такође уколико би се супруга одлучила на развод била је дужна да исплати исту количину сребра остављеном супругу.

Овај древни уговор у сећање дозива библијске наративе. Одмах се сећамо приче о Сари и Агари у којој, египатска робиња има очигледно улогу сурогат-мајкекаже Лиубов Бен-Нун (Liubov Ben-Nun), професор емеритус на Медицинском факултету Џојс и Ирвинг Голдман Универзитета Бен-Гурион, у Израелу (professor emeritus at the Joyce and Irving Goldman Medical School of Ben-Gurion University, Israel).  Треба, међутим, имати на уму да ово није једини пример. Слична сцена се понавља у трећој генерацији од Авраама. Ту се описује праотац Јаков, ожењен са две сестре, Рахиљом и Лијом. Обе му дају своје слушкиње као наложнице са којима ће оставити потомство.

Треба имати на уму да иако су постојали законици старији од Хамурабијевог, они су нама доступни само фрагментарно. Такође, сам Хамурабијев законик настаје као кодификација ранијих различитих законика и обичајног права. Појединачни уговори су вероватно постојали у различитим формама и подразумевали су не само различите могућности, већ и различита разрешења кризних ситуација. То значи да између библијских наратива и конкретног уговора не постоји (нити се може очекивати) потпуна паралела. Штавише, унутар самог библијског наратива не постоји уједначеност када су унутапородични обрасци у питању.

 

Пажљиво читање текста уз употребу многих доступних алата за разумевање породичне динамике у Постању (антрополошких, етнографских, међукултуралних аналогија, књижевне анализе итд) открива нам комплексност у овом погледу. Пост 16 покреће динамику између Саре, Авраама и Агаре у потрази за наследником који би наставио Авраамову лозу. Богословско читање Пост 16 наглашава Божју улогу, а социолошко тумачење текста фокусира се на друштвену стварност неплодне жене, Саре, у друштву у којем се очекивало да жена мора да роди сина да би наставила лозу свог мужа. Сарини поступци су поступци нероткиње, а не израз њене личности (16:2б). Људска биологија може бити прилично неефикасан аранжман за одржавање породице због различитих потенцијалних препрека које могу ометати репродукцију, па није ни чудо што Постање показује разна „решења“ за континуитет породице. У такозваном јахвистичком извештају о стварању, веза између мушкарца и жене у Пост 2:246 сугерише моногамну породицу за разлику од полигамних породица Авраама (две жене, једна робиња, Агара, која припада Сари), Исава (шест жена) и Јакова (две жене, две робиње припадају његовим женама) касније у Постању. Ови полигамни типови породичних структура се појављују као легитимне алтернативе моногамији. Од главних парова, само Адам и Ева, Исак и Ревека, и Јосиф и Асената су моногамни. Ноје је такође моногаман, али се име његове супруге не спомиње (6:18). Чини се да се у случају Авраама може говорити о тзв. поликоитету – облику брака у којем мушкарац узима друге жене, које су нижег статуса од његове примарне жене, за своју секундарну жену – одражава околности Авраама, ожењеног једном законитом женом, Саром, и једном робињом/конкубином, Агаром. Пост 25:1–6 сугерише да се Авраам оженио Кетуром након што је Сара умрла. У том случају, брак би био категорисан као серијска моногамија. Код Јакова се, међутим, може говорити о полигамији, породичној заједници која подразумева да мушкарац има више жена исторвемено. Како је Јаков ожењен сестрама, у питању је тзв. сорорална полигинија, али како су оне Јакову дале слушкиње као конкубине може се гвоорити и о поликоитету. Ови примери заједно пружају доказе о конкурентским моделима друштвених структура брака и породичног живота у причама о праоцима.

Циљ полигамије и поликоитета је наставак патрилозе. Уколико је жена неплодна могућности одржања патрилозе су ограничене. Лоза се могла наставити усвајањем блиског сродника као наследника (вероватно је то било у основи Лотовог покрета са Авраамом) или усвајање слуге (Елиезера, Пост 15:2–3) или остављањем потомства посредством конкубине.

Ово је свакако повезано са питањем наслеђа. Акценат је на линеарном/вертикалном наслеђивању. Постоји тензија између једнократног и вишеструког наследства јер подела наследства даје мањи удео имовине што доводи до смањене економске продуктивности за сваког наследника. Исаак је једини наследник, за разлику од Исмаила и Кетувиних синова који добијају дарове.

У Постању, чини се, жене имају мало контроле над својим телима; морају да користе тела као оруђе да легитимишу место у домаћинству мужа тако што ће рађати синове. То индукује такмичење међу њима будући да је  њихово самодефинисање и вредност повезана са способношћу рађања. Чини се да мајчинство у Постању успоставља социоекономску вредност жене и обезбеђује њено место у домаћинству.

Нарочито проблематичан статус имају конкубине/робиње. Примарна супруга је жена која у брак уноси имовину (путем  мираза) и  има законска и економска права која нису доступна жени која не уноси имовину. Њен статус је додатно узвишенуколико је потомак Таре (Пост 20:12). Насупрот томе, робиња има нижи статус — економски и правно. Примарна жена има заштиту од развода кроз имовину коју уноси у брачну заједницу. Агарин статус је одвојен од статуса њеног детета, које се сматра легитимним наследником биолошког оца, Аврама, и Саре.

Образац брака и породичног живота заснованог на патрилинеарној, патрилокалној ендогамији чији је циљ економски, односно намењен да гарантује производњу и репродукцију породице из генерације у генерацију, произилази из текста и објашњава понашање које се понавља из једне генерације до следећег. Фокус на патрилинеарну, патрилокалну ендогамију значи да из мушке перспективе, мушкарац из лозе Таре има за омиљену супругу жену која потиче из лозе Тарахита, и да након брака пар живи са породицом мужа како би живе на земљи, односно наследству, које ће одржавати породицу док раде на репродукцији примарног мушког наследника како би породицу преместили у следећу генерацију. Нагласак у породичним причама је на томе како појединци пролазе кроз своје животе да би испунили улоге у односима које се од њих очекују, а не на томе како се емоционално односе. Породична динамика открива да не обликују појединци породичне циљеве и идентитет, већ идентитет заједнице који обликује понашање и интересе појединца. Примарна је дужност према породици, а не испуњавање личних амбиција.

Патрилинеарна, патрилокална ендогамија служи као основа за свет породице у Постању који је утемељен на вредностима производње и репродукције. Породични континуитет је био заснован на преношењу правог наследства и преносу имовине на правог наследника. У генерацији Јакова и његових синова фокус се помера са линеарне/вертикалне генеалогије, фокусиране на избор само једног сина, на сегментирану/хоризонталну генеалогију, сви Јаковљеви синови постају  наследници.

 

Плоча са древним месопотамско-анадолским уговором откривена је током савремених ископавања локације на којој је 1925. откривено око 1.000 таквих плоча. Данас их научници називају Кападокијске плоче, а од 2014. налазиште Култепе -Канеш се појавио на Унесковој листи светске баштине. Њена вредност је, можда, већа због питања која (као и библијски текст) намеће…

Сексуално ропство, злостављање и сексуално насиље укључујући и непријатељство које је Агара доживела од Саре и данас су инспирација за проблематизовање трајних питања укључујући сексуалну експлоатацију, неплодност и репродуктивни избор.

Научни напредак и криминализација ропства у савременом свету променили су облик сурогат мајчинства, али потреба за њим и даље се јавља и то намеће бројне етичке дилеме, нарочито у случају комерцијализације сурогат мајчинства и у вези са систематичнијим злостављањем жена по културним и расним линијама. Често се изражава страх да "индустрија обезбеђивања сурогат мајки" из земаља у развоју отвара сексуалне експлоатације сиромашних жена

Лакипум је можда имао дете са робињом чије име никада не би било уписано у глину. Помисао на њу треба да делује као подсетник да 4000 година ни репродуктивне експлоатације ни сексуалног ропства није остало у историји.

 

Naomi A. Steinberg, The World of the Family in Genesis у The Book of Genesis, Composition, Reception, and Interpretation.