УГАРИТ – престоница протохананске цивилизације

Етимологија израза је нејасна. Израз се изводио из појмовима: савијати се, (љубичасто) платно и трговац (види ПрСол 31:24). Област Ханана је била територија преко које су од вајкада пролазили трговачки путеви, копнени мост за трговце и војске, али свега око 10% становника региона се бавило трговином. Да ли су они успели да подаре име већини, углавном пољопривредног, становништва и читавој територији? 

Библијски текстови сведоче о бројним етничким групацијама које су биле насељене на овој територији (Јевусеји, Гивеонци...), али је њих готово немогуће разликовати према откривеним материјалним остацима. Њихова прапостојбина је је Персијски залив, макар се тако претпоставља. Подаци о Хананцима су се дуго изводили на темељу списа древног Оријента (египатских, месопотамских, хетистких) и Грчке. Нарочито место су заузимали грчки текстови и Библија. И у једном и у другом случају сумњало се у објективност извора и подозревала свесна злонамерност њихових писаца. Хананци су се, наиме, са минојском цивилизацијом борили око поморских трговачких путева, са јудеоизраилским племенима око копнених територија Зајорданије и средишњег Ханана. И Грци и Израилци су, стога, имали разлог да се негативно изражавају о Хананцима. У случају библијских писаца није постојала чак ни склоност ка религијском синкретизму карактеристичном за критско-микенске митове већ, напротив, изразити религијски антагонизам којим је религија Хананаца описана као убојитија од њиховог оружија. Много је било непознаница а онда се то променило када је 1928.год., обрађујући поље, локални земљорадник открио древну гробницу. Ово је прича о ономе што је уследило.

Угарит, древни град на око oко 10 км северно од Латакије (Al-Lādhiqīyah) на северносиријској обали Средоземног мора. Рушевине, удаљене мање од киломентра од обале залива Ал-Баида (Al-Bayḍā Bay), открио је локални сељанин радећи на пољу. Тачније, он је открио древну гробницу за коју се заинтересовала Служба за антиквитете Сирије и Либана (Service des Antiquites en Syrie et au Libaн). Пронађен је велики број уломака и неразбијених посуда али значајнијих открића није било. Ипак, француски истраживачи обратили су пажњу на локална предања која су их упутила на оближњу хумку која се налазила у близини села. Ископавања су започела 1929.год., под руководством Клода Ф. А. Шефера (Claude F.A. Schaeffer) из Француске археолошке мисије (French archaeological mission). Само након пет година копања откривена је прва таблица исписана акадским клинастим писмом које је одговарало Амарна периоду (14.в. пре Хр) што је археологе навело на погрешно датирање налаза. До 1935. год. било је јасно да је пронађен Угарит (или Рас Шамра ‒Raʾs Shamrah тј. брдо дивље мирођије), град познат из хетитских и египатских извора. Тако је Угарит зазео своје заслужено место уз Ур и Ериду, колевке урбане културе. Угарит је био средиште прото-хананске културе и најзначајнија урбана локацијаХананацакоји су у периоду раног 2. миленијума доминирали Палестином, Трансјорданијом и Сиријом. Говорили један језик, имали исту културу и религију, али никад нису створили јединствену државу већ мрежу независних град-држава које су биле у вазалном односу према доминатним регионалним силама.

Идентификовано је пет главних нивоа. Три најстарија подељена на мање јединице (слојеве). Најраније насеље, тј. мали утврђени град, настало је у 7. миленијуму пре Хр. (ниво V). Овај ниво садржи трагове предгрнчарске обраде камена, а у каснијем слоју налази се лака керамика сушена на сунцу. Ниво IV и део нивоа III припадају халколиту (камено-бронзано доба). То је време насељавања народа са североистока и истока и снажног утицаја Месопотамије који је препознатљив у присуству сликане грнчарије културе Хасунана и Халафија (северни Ирак). Утицај Месопотамије се наставља и у позном халколиту када је снажно заступљена монохроматска, убаидска, геометријски сликана керамика. Јављају се и први бакарни алати што води наредним слојевима раног бронзаног доба 3.миленијума (други део нивоа III). Сада доминира једнобојна брушена роба и нешто црвених углачаних предмета анадолског порекла. Приметан је убрзан развој металургије којем доприносе дошљаци (Torque-Bearers, 2000–1900. пре Хр). Нивои II и I одговарају историјским периодима унутар 2. миленијума пре Хр.

Угарит је био важан морски лучки град, кључни економски и трговачки центар древног Оријента на раскршћу великих сила бронзаног доба Египта, Месопотамије, Анадолије и Егеја. Прво поуздано датирање угаристких периода омогућило је проналажење карнеоланске перле фараона Сесотриса I (владао 1971–1928. пре Хр) покљењене угаритском краљу. Ту су и поклони које су његови наследници (Сесотрис II, Аменемхет III) поклањали угаритским владарима (стела и статуете). Унакрсно датирање омогућили су љуска јајета са Крита (средњемнојски период) и вавилонски цилиндрични печати пронађени у гробницама нивоа II. Град постаје трговачки центар око 1900. год. пре Хр. тј. са доласком аморејских народа из Месопотамије о којима сведочи листа угаритских краљева (CTU 1.113) и локални митови. Први писани спомен о Угариту долази из суседне Елбе (око 1800. год. пре Хр) а град ускоро долази под египатску сферу утицаја што се одразило на локалну уметност и културу. Током 18. и 17. в. пре Хр. Угарит је под контролом семитских племена блиских Хиксима, Хуријана и/или Митанијана. Значај града није проистицао из војне снаге већ географског положаја и политичког и економског пргаматизма који је омогућио искоришћавање географског положаја. Овај прагматизам препознатљив је у најстаријем познатом и сачуваном споразуму Угарита са градом Амуру (Либан). У сукобу са поменутим градом Угарит је поражен али је успео да задржи контролу над спорном територијом уз скромну надокнаду од 5.000 шекела сребра. Споразум није био реципрочан, мала свота и једностраност војног споразума показују да Угарит није био вазал, већ нација која радије новцем финансира мир него рат.

Златно, и најбоље документовано, доба Угарита обележила је доминација Египта (1450-1200. пре Хр) и Хетита (1350–1200. пре Хр). Писма из Амарне (око 1350. год. пре Хр.) садрже преписку са угаритском краљевском породицом (краљеви Амитамруа I и Никмадуа II). Средином златног доба Угарит постаје хетитски вазал и пружа војну подршку својим суверенима у битки код Кадеша. Упркос томе Угарит је остао у добрим односима са Египтом) а његови становници максимално развијају прагматизам. Са опадањем моћи Хетита расла је лојалност Угарита који су пружали важну војну и финансијску помоћ царству у опадању дајући нарочити третман хетитским трговцима и посредством њих ширећи свој утицај. Угарит постиже значајан развој и одржава блиске везе са значајним средиштима, древним Маријем, Египтом и Хетитима. То је доба изградње великих палата и храмовних комплекса са храмовним и секулрним библиотекама. Откривена је велика краљевска палата са 90 соба распоређених око осам затворених дворишта. На врху градског брда подигнути су храмови: храм Ваалу, краљу богова и Дагону, богу плодности и пшенице. Током златног доба записују се усмена предања и епови (владавина Никмадуа II 1350–1315. пре Хр). У градњи се осећа утицај Микене а присутна је и кипарска грнчарија. Уметност овог доба најбоље илуструје златна чаша и патера (здела) украшена урезаним угаритским сценама; клесане камене стеле, бронзане статуе, свечане секире; резбарене плоче од слоноваче са приказима краљевских активности исл. Египатски и микенски утицаји су препознатљиви али угаритска уметност показује и развој сопственог, сиријског, стила.

Крајем бронзаног доба Угарит спаљен до темеља. У слоју уништења пронађен је египатски мач са именом фараона Мернептаха, тако да је време владавине овог императора најранији период у који се уништење може датирати, но чини се да је град уништен у време Рамзеса III, 1178. год. пре Хр. То потврђује глинена плочица пронађена 1986. год. Пропаст хананске цивилизације била је скопчана са више фактора. Чини се да је регион био погођен различитим елементарним непогодама. Коначном уништењу претходило је постепено губљење хананских територија у Трансјорданији и средишњем Ханану (од стране Израилаца) и народа са мора који су се населили на подручју савремене Палестине и Краљевине Јордан. Последњи угаритски краљ бронзаног доба, савременик хетитског Суппилулиума II, Аммурапи у писму кипарском владару описује озбиљност кризе која је задесила бројне блискоисточне земље у том периоду услед инвазије народа са мора: Оче мој, гле, дођоше (овде) душманске лађе; моји градови су спаљени, и чинили су зла у мојој земљи. Зар мој отац не зна да су све моје трупе и кола у земљи Хати а сви моји бродови у земљи Лукка?... Дакле, земља је препуштена самој себи. Нека зна мој отац: седам непријатељских бродова који су дошли овамо нанели су нам много штете (RS 18.147)

Чини се да су Хананци између 1200. и 1050. пре нове ере задржали контролу над смањеним подручјем ‒ уским обалним појасом Либана између Арвада, Тира и Ака. Већина становништва живела је у пет главних градова: Арвад, Библос, Берит, Сидон и Тир. Становници су етнички и језички су били Хананци који су се представљали именима градова за које су били везани (Тирци, Сидонци...) али су од стране Грка препознати као пурпурни народ, Феничани (Φοινικη). Они крајем 11. в. пре Хр. почињу да се шире из свог центра, али овога пута на запад, стварајући својеврсно царство широм Средоземља. Овој јединственој причи ћемо се посветити у неком од наредних текстова. Пре тога представићемо писано и религијско наслеђе Угарита.

 

Пронађени су текстови писани непознатим алфабетским писмом, али фонетским а не слоговним. Откриће акадских и хуритских текстова писаних овим алфабетом помогло је да се убрза дешифровање писма које је било састављено од 28 или 30 словних знакова. Чини се да је касније преовладао алфабет са 25 или чак 22 знака. Угаритски језик припада западносемитским дијалектима као и јеврејски, феничански и арамејски. Велика ископавања локације из 50-тих година 20. века трајала су више од две и по деценије. Ископавања су вршена и у суседном насељу Рас Ибн Хани, предграђу Угарита. На обе локације пронађен је велики број текстова. Током ископавања 1958. год. откривена је библиотека. Текстови потичу из позног бронзаног доба (1550–1200. пре Хр). Писани су на осам језика (сумерски, акадски, хетитски, лувијски, хуритски, египатски, кипро-минојски и угаритски) и пет система писања, најчешће слоговном, сумеро-акадском и алфабетском угаритском.. Пронађени су дво- и тро-језични текстови међу којима има оних типичних за древни Оријент (Еп о Гилгамешу и друге потоп-приповести), али и оних типичних за Угарит. Ово показује космополитски карактер града.

Пронађене су дворске и приватне библиотеке и архиве у којима похрањени текстови покривају све аспекте градске политике, друштвеног, економског и културног живота. Једна од приватних библиотека припадала је дипломати по имену Рапану и садржавала је правне, економске, дипломатске, административне, књижевне и верске текстове. Према досадашњим сазнањима Угаритски писари формирали су клинастоугаритско писмо од 30 словних знакова око 1400. год. пре Хр. Оно је у основи феничанског писма које се доцније шири у басену Средоземља. Писмо је било доста једноставније и захваљујући њему писменост је постала доступна већем броју људи него што је то био случај са слоговним текстом који се нпр. у истом периоду користио у Микени (тзв. линеарно писмо Б).

Откриће храмовне библиотеке открило је и богато митолошко предање. Текстови Угарита: Легенда о Керету, Еп о Акхату (или Легенда о Данилу), Циклус митова о Ваалу дају сазнања о древнохананској митологији. Ту се именује угаритски пантеон са вавилонским еквивалентима. Откривени текстови су се снажно одразили у библијским студијама откривши амбијент живота праотаца Израила и показавши да библијска предања нису била само усмено преношена већ и да су имала писане верзије хананског порекла. Угаритска поезија има много елемената касније пронађених у јеврејској поезији (паралелизам, метар и ритам). У неким случајевима изгледа да су библијски текстови позајмљени непосредно из угаритског предања (нпр. персонификација мудрости у ПрСол 9) а да су други извшили посредан утицај на библијске писце (угаритска приповест Даниелу/библијска предања о пророку Данилу). Најзначајнији текстови припадају тзв. Вааловом циклусу, митолошки текст исписан на шест таблица у 2350 прилично добро очуваних редова (CTU 1.1-6). Ваалов циклис који описује основу за религију и култ хананског Ваала и драматични мит о његовом успону на чело пантеона хананских божанстава. Овај епски циклус истовремено представља најзначајнији писани извор за реконструкцију религије Ханана угаритског периода. Таблице Рас Шамре сада се чувају на Институту за антику и хришћанство Богословске школе Кларемонт (nstitute for Antiquity and Christianity at the Claremont School of Theology) у Калифорнији. Прво издање приредила је и уредила Лорен Р. Фишер (Loren R. Fisher) 1971. Год. 1973. откривена је додатна архива са око 120 таблица, 1994. још 300 које покривају последње године постојања града из бронзаног доба.

 

Иако су писани извори још увек оскудни чини се да је хананска религија укључивала богато митолошко предање које је служило као мост између старијих месопотамских и египатских религија и каснијих грчких и римских богова. Многа од хананских божанстава нашла су се у грчком и римском пантеону. На пример, карактеристике и Ел и Ваала могу се видети код Зевса, док Астарота подсећа на Афродиту, Анат на Атину, Јам на Посејдона а Мот на Хада или Танатоса. Према библијским писцима религија Израила и религија Ханана биле су одељене непомирљивим разликама (Пнз 7, 13, 17). Да ли је то разликовање било чињенично стање или вештачки конструкт? Чини се да није било ни једно ни друго и, истовремено, и једно и друго. Заправо, значајне сличности утицале су на обликовање религијско-идејног конструкта којим су наглашаване разлике које су имале за циљ и извођење практичних, друштвених, последица. Наиме, на древном Оријенту свет богова и друштвено уређење били су тесно повезани. Хананским градовима-државама владао је краљ, изабраник богова (и носиоц звања првосвештеника) који су сматрани градским заштитницима (нпр. заштитиница Библоса се називала Госпом од Библоса, Хамат и Хардах су били под заштитом Ваал-Шамема исл). Иако је успех краљевске власти теоријски повезиван са његовом оданошћу божанском патрону у пракси краљ је владао над слободним сељацима и грађанима, ослањајући се на свештеничку и војну аристократију. На дну јерархијске лествице налазили су се робови. Четири друштвена сталежа (краљ, племић, сељак, роб) имала су паралелу у божанском свети. На врху је стајао божански покровитељ. Други ниво чинили су били космички богови, владари природне и њених стихија. На трећем нивоу су били богови који су помагали у практичним аспектима свакодневног живота (занатство, рађање) и поштовани породични преци. Најнижи ранг богова, који је одговарао робовима у људском друштву, били су гласници (тј. анђели).

Имена хананских богова и њихово место у пантеону разликовала су се од места до места и од времена до времена. Током бронзаног доба најзначајнији бог је, несумњиво, био Ел. Крајем тог периода он у неким регионима уступа пред локалним (или националним) божанствима нпр. Кемошем у Моаву и Ешмунем у Сидону. Занимљиво је нпр. да је Дагану посвећен један од главних угаритских храмова иако се тај бог готово не спомиње у у угаристким митовима. Са друге стране, у митовима значајан, бог Мот нема храм нити култ који је повезан са њим. Имена и активности хананских божанстава су флуидни. Ваал (Господар) могао је постати господар грома (Ваал-Хадад), северне планине (Ваал-Зафон), небеса (Ваал-Шамем) али је могао и да буде асимилован од локалног божанства и везан за једну локацију, Мелкарт (краљ града) асимилује Ваала и постаје Ваал тирски. Један бог је могао узурпирати активности другог бога или дати своје карактеристике сличним боговима. За тумачење су, ипак, најзахтевније богиње Ханана, пре свега Анат и Астарота, које су се крајем прехришћанске ере спојиле у богињу Атаргатис. Ту је и мајка богова Атхират (Аширта или Ашера), супруга Елова а каткад и Ваалова, богиња која је била стални предмет критике библијских писаца (1Цар 15:13; 2Цар 23:4). Име јој се изводи из корена који значи (свето) место и могуће да је у почетку била ознака храма градског божанског патрона а тек касније персонификација женског божанског принципа. Упркос сталној флуидности неколико карактеристика главних божанстава су константа. 

 

Ханански пантеон имао је мноштво мање значајних божанстава (трећег и четвртог реда). Међу такве богове су спадали Котхар-и-Хасис (бог занатства), богиња порођаја Котхарат (премда је њену улогу често преузима Бес, египатска богиња), бог подземља Рафи који началствује посмртним гозбама краљева који и сами постају божанства тј. те-рафими (KTU 1.108; 1.113 уп. 1Сам 28:13). Постојало је мноштво локалних и националних божанстава (Кемош, Молоха, Баалат или Баалит ‒ главно божанство Библоса, можда локална верзија Астароте).Јарих ‒ бог месеца, по коме је град Јерихон добио име; Господар срп, давалац ноћне росе, ожењен са Никал богињом воћа и воћњака, удата за Јариха. Постоји и мноштво анонимних божанстава који су у процесу монотеизације лишени божанског статуса и претворени у анђеле.

Анат/Астарота млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина (KTU 1.108) и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви (KTU 1.3.ii.12–15). Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Ова богиња можда представља војну субкултуру хананског друштва тзв. Анатини синови (уп. Суд 3:31). Астарота се повезује са Венером (Зорњачом) и, такође, персонификује љубав и рат тако да се каткад поистовећује са Анат (иако се никад не описује као неукротива бунтовница) и носи бројне епитете Астара од борбе, Име Валово, Сјајнија од небеса... (KTU 1.16.vi.56).

Анат, Астарота, али и Ашера и Атхират носиле су сличне епитете и титуле повезане са небесима и све су кандидат за богињу коју прор. Јеремија назива царицом небеска (Јер 44). Библијски текст међу њима не прави јасну разлику (која није изражена ни у хананским митовима), тако да их подводи под заједнички плурал Анате/Астароте (јевр. Ататот, што је име села из кога је потицао овај свештени писац, Јер 1:1).

Даган (Дагон) је значајан бог за народне масе Ханана јер се сматрао богом кише и жита (због чега се понекад поштује као отац Ваала). Приношене су му бројне жртве (KTU 1.2.i.18–19; 1.5.vi.23–24; KTU 1.162). У народу је био поштован и Решеф, чувар капије подземног света кроз коју при сваком заласку пролази Сунце, господар куге и мртвих (KTU 1.78 уп. 2Сам 24; 2Цар 19; Ав 3). Он каткад носи титулу Саваи (војски), што се опет у библији повезује са Јахве над војскама (Јахве Саваот, Суд 5:20; 1Сам 4:4; Јов 38:7 Ис 34:4, Лк 2:13-14 уп. KTU 1.91).[1] Са мртвима су повезивани и други богови, нпр. Малик/Молох и Рафи.

Ил/Ел бикстворитељ неба и земље, сведржитељ твари (KTU 1.2.iii.21; 1.4.iii.31) је врховни бог Угарита. Он ствара речју, обликујући глину или полним чином а твар одржава мудрошћу и доброхотношћу. Нема угаритског храма који му је посвећен, али тамошњи култ је усресређен на овог љупког старог бога веселе природе који се осмехује и врти прстима док посматра божанску супругу (KTU 1.4.iv.27–30) која иде ка њему препознајући његов сјај и мудрост (KTU 1.4.в.3–5).

Пред Еловим блистањем се топе планине. Иако удаљен у крајну трансцеденцију, Ел остаје моћ која стоји иза моћи божанског заштитника (Ваала). Он благосиља Ваала у дан рата и Ваал је, стога, врховни посредник Елове моћи (али и божанство које је усвојило Елове атрибуте). Као блистајуће божанство, Ел има елементе соларног бога (Шафаша или Шемеша) које преузима Ваал-Шемем. Ваал постепено узурпира Елово место узевши му чак и супругу (Ашеру). Ипак, врховна позиција Ела остала је нетакнута што се види из фрагментарног апитаф-натписа Деир Алла храма. Ту се Ел спомиње као поглавар групе планинcких (Шадаи) божанстава.

Атхират, Аширта, Ашера/Астарота је Елова супруга, мајка седамдесет богова и дојиља њихових људских наследника (KTU 1.4.vi.46; cf. KTU 1.10.i.3–4; 1.15.ii.28; 1.23). У историју религијских идеја ступа као персонификација Еловог храма (KTU 1.65) али успоставља независну каријеру. У неким случајевима се поштује као дародаватељка светог статута (закона), кодекса који би могао да буде паралела Мојсејевом законику. Ово је можда у вези и са веровањем да је она персонификација Елове мудрости. Приказује се као она која доји краљеве, али и као жена која стоји на лаву, углавном нага са змијама у рукама (знамењима исцељења и плодности).

У неким случајевима се приказује у облику космичког дрвета живота (или познања?) окруженог козорозима. Библијски писци строго осуђују њен култ и забрањују поштовање/сађење светог дрвета/стуба (ашерим, ХХХ, уп. Пнз 16:21) укључујући и забрану. Управо наглашено супростављање Ашера/Астарота култу библијских писаца представља сведочанство да је тај култ био искушење Израила, те да је у неким хибридним варијантама повезиван и са јахвизмом (KTU 1.43.13 уп. 1Цар 16:33). Култ Ашере је потиснут, али слика персонификоване Божије мудрости је прихваћена од стране библијских писаца (предма лишена полне особености). Тиме је постављен основ новозаветне Логос-христологије (ПрСол 3:18; ПрСол 8; ПремСир 24). У грчким изворима који описују хананску религију заједница Ел Елиона и његове супруге одговара заједници Ураноса и Гее.

Вaaл-(Х)адад (Господар грома), само Ваал (Господар), Господарећи (владајући) Принц (Ваал Зебул) познат и као јахач облака је ханански бог олује и плодности (KTU 1.101) и најпоштованије божанство пољопривредног Ханана. Као Господар небеса (Ваал Шамам) био је заштитник многих хананских краљева. Посвећен му је један од два централна храма Угарита, града у којем се велича као заштитник градске капије (KTU 1.119.26–36). Најзначајнији поетско-митолошки корпус Угарита описује Ваалову борбу за превласт у божанском свету. Ел је фаворизовао Јама, бога мора персонификованог у змајоликом бићу, као свог наследника (KTU 1.1–1.4).

Ипак, овај је поражен од Ваала (KTU 1.1–1.2), кога Ел признаје за свог заступника и дозвољава изградњу његовог двора на планини Зафон и изворишту животодавне реке (KTU 1.3–1.4). Ваал, ипак, бива убијен од пустињског божанства Мота и из подземног света га избавља сестра-супруга Анат/Астарота (KTU 1.5–1.6; KTU 1.6.ii. 26–27). Мот је, такође, оживео и кренуо у нови напад на Ваала, али након тешке битке ипак признао пораз. Мит је алегоријска представа смене годишњих доба (сезона) као и други митови о умируће-васкрсавајућим божанствима. У овим митским предањима постоји извесна флуидност те се у неким верзијама Анат а не Ваал јавља као она која побеђује не само Мота, већ и Јама (KTU 1.6.ii.31–36 уп. KTU 1.133).

Верска пракса обичних становника Ханана је тешка за реконструкцију будући да је текстове и артефакте за собом остављала виша класа. Мања хананска насеља имала су своје храмове а тамошњо свештенство је било подређено краљевским свештеницима Угарита. Најраније хананске богомоље били су једноставни олтари на висинама (природним или вештачким брдима), обично са светим гајевима (шумарцима, Јер 3:6). Накнадно се развијају храмови са великом просторијом, тремом и двориштем у којем се налазио жртвеник. Позније храмовне конструкције садрже унутрашњу светињу главног храма тј. светиња над светињама.

Ископани сакрални предмети укључују олтаре за тамјан, жртвенике, столове за приносе пића и хране, бронзане статуете, глинене фигурице нагих богиња, посуде за уље и вино, печате и усправљено камење.Постојала су три нивоа религијског живота хананске заједнице. Владарска породица је била усредсређена на поштовање врховног Бога заштитника и његових космичких пратиоца а друштвено уређење које се из тога изводило било је у складу са потребама владајуће класе. У ширем друштву бог-заштитник је поштован, али је примарна пажња посвећивана боговима који су помагали у практичним аспектима живота (божанства природе и пољопривреде, плодности усева, стада и материце). Трећи значајан ниво религиозног искуства био је повезан са нуклеосом породице, поштовањем предака, породичним гробницама и кућним боговима заштитницима.

 

Археологија и писана сведочанства (укључујући и библијска) сведоче о значајним сличностима култа временски и географски удаљених средина. Преклапање сугерише заједништво верске културе од бронзаног до гвозденог доба. Разлике, ипак, постоје. Библија нпр., за разлику од угаритских текстова, наглашава да је крв центар живота (нпр. Пнз 12:23). Храмови су служили као краљевске и државне ризнице, али у свести широких маса су функционисали као средишта жртвеног култа који је подразумевао приносе у облику хране. Светишта су, стога, контролисала већи део пољопривреде. Порез је плаћан у натури а порески систем је организован посредством обредних приноса меса, житарица, вина, уља, тканина, метала и тамјана, производње и промета заветних фигурица и других предмета ручног рада. Приноси (пшеница, јечам, грожђе и маслине) су идентификовани хемијском анализом остатака на олтарским површинама и у посудама за складиштење. Скоро све домаће животиње су приношене. Део меса је принесен богу у знак захвалности, али већи део је припадао људима (свештеницима и аристократији).

Обични људи су ретко или никада улазили у зграду храма (то је била посебна привилегија свештеника), али олтар се налазио у предворју тако да су приносиоци сведочили процесу жртвовања и узношењу химни. Већина Хананца је веровала да се процесом жртве храна преноси у свет богова (уп. Лев 3:11). Ритуални текстови Угарита сведоче о две најчешће жртве: принос мира и свепаљеница. Жртва мира била је заједничка вечера. Део жртвеног меса је спаљиван (дарован богу) а остатак су конзумирали приносиоци и свештенство у циљу остварења мира са божанством и једних са другима. Жртва паљеница је била животиња која је у потпуности дата богу без преосталог меса за људе. Ова врста приноса представљала је храну за бога, али је била и захвалност за благослове.У Ханану, као и у Писму, нарочито су били значајни јесењи празници. Иако су у Библији они (празник Нове године-Рош ХаШана, Дан Помирења-Јом Кипур и Празник Сеница) историзовани повезивањем са догађајима изласка њихова пољопривредна основа је очигледна. Заједно, они чине прославу јесење жетве и имају паралеле у Угариту (KTU 1.40; 1.41; 1.87).

Владар је учествовао у обредним контемплацијама током којих је гледао кип или слику божанства. Постојале су магијско-пророчке праксе (гледање у утробу животиња, астрологија, магијски текстови заштите или проклињања, магија лечења, обреди за мртве, нпр. KTU 1.108; 1.113; 1.161). Библија садржи осуде некромантије и неких видова жаљења за покојницима (Ис 8:19; Лев 19:27–29) или организовања погребних гозби тзв. Марзеа, која се спомиње у Угариту и у Библији као повластица виших класа (KTU 1.114; 3.9 уп. Пс 106:28; Јер 16:5; Ам 6:4-7). Тако нпр. писар у Угариту користи причу о Елу који се срушио опијен на Марзеа-гозби као пролог рецепту за отрежњење (KTU 1.114).

У древном аграрном друштву, плодност усева, стада и људи била је средишња брига и зависила је од богова. Према неким схватањима плодност земље се обезбеђивала посредством имитативне магије која је подразумевала полно општење са посвећеним мушкарцима/женама а у циљу стимулисања полног општења међу боговима којим се долазило до плодности земље и богатог рода. Већина доказа за ову хипотезу је неубедљива. Угаритски текстови сведоче о веровању да богови ступају у полно општење (KTU 1.4.v.38–39; 1.5.v.18–22; 1.11; 1.12; 1.23; 1.24) али нема назнаке о имитативној магији на коју асоцира Библија. Чини се ипак, да је постојала сакрална проституција, као и празничногпрактивања ритуалног брака (хиерос гамос) краља и свештенице.

 

У хананској религији су се у одређеним приликама приносиле људске жртве о чему сведочи Библија, египатке рељефне скулптуре (нпр. 2Цар 3) и други извори. У феничанским колонијама Картагини, Сицилији и Сардинији, археолози су пронашли доказе масовне гробнице мале деце и стелу која приказује свештеника који приноси новорођенче пред божанством. Многи научници верују да су праксу жртвовања деце понели са собом из Ханана, те да је поменута пракса била уобичајени део хананске религије. Ова могућност се не може искључити. У Библији се помиње неколико врста људских жртава (Лев 20:2–5; Суд 11; Јер 7:31; 19:5, Јзк 20:25–26), али начелно библијски писци ову праксу осуђују.

 

Нека библијска места имплицирају да је израилска религија задржала политеистичке мотиве, Јахве је најпре био Један (од бројних) богова којег је Ел (Елион) доделио као национално божанство Израилу (Пнз 32:8-9 уп. Пс 82:1-6; Јов 1:6). Библија говори о седамдесет древних краљевстава која имају надприродне заштитнике, богове који у познијој књижевности постају анђели (синови Божији, Мих 4:5 уп. Пост 10). Исти идиом (синови Божији) у Угариту је повезан са члановима божанског пантеона, односно божанствима млађе генерације које Атхират (мајка богова) рађа Елу (оцу богова).

Археолошки се потврђује да су народи древног Ханана делили материјалну културу и обрасце свакодневног (и религијског) понашања. Идентично окружење и култура резултирају сличним религиозним искуствима и понашањима. Ово важи и за израилску религију која је део хананског контекста. Сличности између библијске религије Израила и Ханана су нарочито приметне у поетским описима библијског Бога. Јахве којем дим иде из ноздрва и који јаше на херувимима, савија земљу громогласним гласом и има престо над водама хаоса (Пс 18, 29 уп. KTU 1.4.ив.20–24) подсећа на описе Ела и Ваала. Ова божанства контролишу време, јашу на облацима, побеђују митске звери које симболизују хаотичне поплавне воде које прете земљи и владају као божански цареви. Библијски Јахве се бори против бога мора, као и угаристки Ваал. Божанство праисконских вода у Хананану се назива Јам (море) или Нахар (река), што су имена која библијски писци користе да опишу стихије природе које је Јахве спутао. У библијском исказу ове стихије нису персинофиковане (или су лишене божанске персонификације) али се као и у Угариту повезују са митским бићима (Лотан, Левијатан,...Рахаб (Јов 26:12–13; Пс 74:14 и 89:10 уп., KTU 1.3.iii.40–42; 1.5.i.1–3). Описивање Бога као творца неба и земље, заједничко је за Библију и Угарит. Поновљени закони се оштро супростављају другим боговима, и истовремено Јахвеа описују као великог Бога/Ела, Бог над богова и господара над господарима (10:17; 33:26-29). Јахве је у Библији повезан са Ел Елионом (Бог Свевишњи), Елохимом, Богом савеза (Ел Верит), Сведидећим Богом (Ел Рои) и сл. То су позната божанства хананског пантеона, која у мисли библијског писца постају епитети једног неисказивог Бога. Као што је Ел или Ваал венчан са локалном богињом која је често персонификовала град (нпр. у грчким изворима Ел је венчан са Бетутом, богињом која је као заштитница подарила име савремној либанској престоници, Бејруту), тако је и Јерусалим/Сион представљен као Јахвеова заручница, али лишена свих божанских епитета и описана као персонификација јудео-израилског народа. Постоје схватања да је прича о Ваалу и Јаму у основи за библијски наратив о преласку Црвеног мора. Библијски наратив је, ипак, превише историјски да би се једноставно повезао са митом, али то не значи да библијски писци нису користили митолошке слике да би изразили поруку историјског догађаја и наратива (уп. Ис 51:9–10). Штавише, божански победник Ваал који као јахач облака долази пред Ела који га потврђује за врховно божанство можда је испирисао неке апокалиптичке пророчке сцене које су у својој, демитологизованој варијанти, постале значајни месијански мотиви библијског корпуса (Дн 7:27).

Хијерархија богова каква је препознатљива у Ханану каткад се назива хенотеизам. Можда је израилску религију најбоље схватити као подскуп хананске хенотеистичке религије унутар којег постоје два под-подскупа. Један, онај који је можда у раном периоду насељавања био можда и доминантан, представљао је синкретистички религијски концепт, који је био карактеристичан за религијска струјања древног Оријента уопштено, тј. прихватање верске разноликости у терминологији и истовремено религијске униформисаности у веровањима и пракси. На другом крају се налазила библијска вера Израила која је прихватала униформност религијског исказа (описивање Јахвеа уз помоћ блиско познатих митских слика) и доброг дела ритуала, али уз изразито наглашавање особености у веровањима. Већина народа Израила и Јудеје предегзилног доба налазила се негде на пола пута односно храмала је на обе стране (1Цар 18:21). Процес монотеизације кретао се од бога као Једног (међу и над многима) до Бога као јединог. Можда је од хенотеизма до монотеизма постојао само један корак, али тај један корак је обично изостајао у древном светu изван библијског Израила који га је учинио ходећи ка идеалу оличеном у Тори и пророчким списима. Тај корак древног библијског Израила показао се пресудним за даљу историју религије.

 

Cross, Frank Moore. Canaanite Myth and Hebrew Epic. Harvard University Press, 1997.

Day, John. Yahweh & the Gods & Goddesses of Canaan. Sheffield Academic Press, 2000. 

[1]Војске (небеске) повезиване са астрономским телима и соларним божанствима Шафаш (женско)/Шемеш (женско или мушко). Лунарно божанство било је Sheger.