Вера као гледање лица Створитељевог - пети део серијала Химна вере

Посл. Јеврејима 11:3

Посланица Јеврејима сведочи о томе да је вера утемељена на искуству које се стиче учешћем у историји спасења. Вера је за писца Посланице, истовремено, неизоставно повезана са есхатолошком надом хришћанског живота ка чијем је остварењу усмерена историја спасења. Мост између тог историјског искуства, са једне, и есхатолошке наде са друге стране, препознаје се у богослужбеном животу Цркве. Писац ове Химне став потврђује низом старозаветних примера. Пре изношења тих примера, аутор ипак, усмерава своју пажњу на почетну и темељу истину хришћанске вере – на божански акт стварања. Писац Посланице у Јевр 11:3 не говори само о делима вере старозаветних сведока, већ и о вери самој (уп. Јевр 11:1). Препознавање невидљиве креативне активности Бога из видљивог универзума потврђује способност да се помоћу вере разуме стварност која се не може спознати само чулима. У Јевр 11:3-31, реч веромје истакнута. Taj термин је смештен на почетак реченице и тиме је наглашен.    

Нагласак у ст 3 је на почетној фрази: вером ми разумевамо. Овај исказ многим људима данашњице изгледа контрадикторно. Они су навикли да су вера и разум(евање) међусобно супростављени. Тачност исказа који говори о вери као о средству спознаје (разумевања) потврђен је искуством бројних великана науке кроз историју и данас. Они веру не доживљавају као сметњу развоју свог разум(евањ)а, већ као оруђе спознаје. Штавише, како примећује св. Јован Златоусти, наше ограничено знање о Богу бива надомештено вером. О томе сведочи наведени стих поручујући да вером кроз видљиво наслућујемо невидљиву божанску реалност која је истински темељ све твари.

Данас је готово заборављен изворни смисао стварања и замењен је некритичким прихватањем различитих безличних еволутивних теорија; готово је заборављено значење појма стваралаштво и стваралачки чин је замењен производњом. У таквом свету једино нас вера доводи пред лице Бога Оца, сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог... Она нас води у сусрет Богу Створитељу по чијој слици смо створени да и сами будемо ствараоци и учесници у божанском делу стварања (Пост 1:27-28; 2:15).

Вера нас уздиже у сферу у којој се свемир не доживљава као објективна датост којој се човек евентуално и повремено диви или је истражује на материјално-механичком нивоу. Вером се свет препознаје као дар божанске стваралачке активности. Свемир се приказује живим и динамичним, а његова унутрашња динамика је условљења стваралачким актом, деловањем божанске Речи. Свемир постаје средство комуникације, реч Божијег откривења човеку, реч која се вером разуме као откривење божанске љубави. У позадини исказа из Јевр 11:3а је Пост 1:1.3-2:1. У Постању се стваралачка Божија Реч описује као она која има снагу позивања из непостојања у постојање, из смрти у живот. Она је, истовремено, и сила уређења видљивог универзума. Глагол саздати (= створити за постојање у добром поретку) употребљаван је у LXX да опише божанско стварање.

Текст је близак мудросној литератури, пре свега ПремСол 13:1-5 где читамо: 

 

Размишљање о вери, (по)знању и стварању, враћа нас почетним страницама Светог писма и значајном библијском изразу у почетку. То је најрадикалнији израз у историји древних космологија и космогонија. Свет библијског Оријента и Грчке доживљавао је стварност као непрестано и цикличко кружење, смењивање еона (векова). Није било места ни почетку ни завршетку.[1] Природа и њене стихије (вода, ваздух, ватра и земља), сматрани су савечним боговима. Овакви концепти се могу препознати у списима Хесиода, Емпедоклеа, Платона, али и Филона Александријског.

Према платонистичко-филоновској мисли бог(ови) нису стварали свет, већ су га обликовали, односно уређивали из прапостојећих елемената. Такав свет, заједно са својим уређивачем (или уређивачима) пролази кроз смену еона враћајући се у првобитно стање и изнова се обликујући из њега. У оваквој космологији и космогонији не само да нема места за почетак и крај, за историју и есхатон, за истинско стварање (ни из чега) и обожење, већ ни за Бога који је независан и самовласан у односу на свет и материју. 

Учење о кружењима еона и астралним утицајима на судбину света древно је колико и стари Вавилон, Персија и Индија, а опет савремено колико и знаменита песма Акваријус из култног мјузикла Коса, теозофско-антропозофски неогностицизамNewAge-a или хороскоп из дневних листова. Оно је непосредно супротстављено почетним речима Светог Писма: у почетку створи Бог...(Пост 1:1). Тачније, наведени библијски стих као и читав библијски космолошки концепт, обликован је тако да се супротставља древнооријенталним космологијама, укључујући и космологију античке Грчке (уп. 2Мак 7:28). Библијска космологија сведочи да свет и материја нису вечни, да не постоји вечно и циклично кружење еона (светова), да се вечност и вечно постојање могу повезивати искључиво са Богом који јесте и који је као Онај који јесте (Изл 3:14) учинио почетак космоса, створивши небо и земљу. 

Увођење идеје реалног почетка је од суштинског значаја. То сведочи да твар, материја, није осуђена на бескрајно, бесциљно и неминовно кружење, већ да је усмерена од почетка ка крају, каесхатону и ка небеском Царству. Св. Јефрем Сиријски је сматрао да је учење о вечности материје у њеним основним елементима (води, ватри, ваздуху и земљи) и њиховој суштинској истоветности са божанским постало доминантно после Вавилонске куле. Према истом светитељу, разлог писања Постања било је управо супротстављање поменутом учењу. Св. Јефрем Сирин овакве ставове излаже, највероватније, да би се супротставио гностички настројеним следбеницима сиријског хетородоксног учитеља Вардесана. Он зато истиче апсолутност библијског стварања exnihilo и његова полемика је заиста необично актуелна и данас, у времену које карактерише буђење и јачање неогностицизма.

Први део 11:3 је, како смо видели, дубоко утемељен у Старом завету. Други део стиха садржи тврдњу „да је видљиво из невидљивог постало.“ Овај исказ обликован је у духу јелинског јудаизма. Многи јудејски учитељи су били склони да свет препознају као материјалну форму идеалног, невидљивог и нематеријалног обрасца. Према овом схвтању, тај образац је постојао у божанској Речи још пре стварања материјалног света (уп. Приче 8:22–31). Ово учење о стварању имало је, у библијској перспективи (Пост 1-2), сасвим другачије значење од пантеистичке космологије стоика, чију су терминологију неретко позајмљивали јудејски учитељи са краја претхришћанске и почетка хришћанске ере, а можда и сам писац Посланице.

Понекад се, наиме, сматра да је писац Посл. Јеврејима био под утицајем платоновско-филоновских концепата, нарочито у смислу космологије и космогоније. Тврдња изречена у Јевр 11:3 сведочи управо супротно. Платон је развио, а Филон прихватао учење по којем је Божије стварање заправо било украшавање прапостојеће, хаотичне и видљиве материје уз употребу идеја или облика као модела. Писац Посланице одбацује такво веровање. Он је веран библијском схватању да Бог ни из чега ствара хаотичну материју (Пост 1:2) да би је потом уредио. Писац можда свесно полемише желећи да исправи широко распрострањену тенденцију јелинистичког јудаизма да се Постање 1 чита у светлу Платоновог Тимеја. Његову полемику и мисао о стварању ни из чега наставили су оци православног Истока, пре свега Св. Јован Златоусити, Св. Григорије Богослов, Св. Атанасије Велики, Св. Теофило Антиохијски и други учитељи Цркве који су развијали мисао наведених отаца.

У 11:3а писац потврђује схватање да је свемир настао дејством Речи Божије, док у 11:3б истиче да се настанак физичког света не може извести ни из чега материјалног. Ове две тврдње из Јевр 11:3 исказују исту значајну мисао, о стварању exnihilo. При томе,прва реченица је обликована као позитивно тврђење о Речи Божијој која је узрок настанка универзума, а друга негира да универзум има материјално препостојање.

Друга мисао истакнута у основном тексту је тврдња да је божанска стваралачка активност вршена посредством Речи Божије. То је у складу са извештајем Постања (Пост 1:3.6.9.14.20.24.26) и општим уверењем надахнутих писаца Старога завета да се Речју Божијом небеса створише (Пс 33:6). За њих је Божија Реч истовремено била и Његово дело. Ујеврејској мисли реч није беживотни звук, него делатан чинилац.У Старом завету појам Реч Божија добија све личнији тон, све више се доживљава као Личност. Повезује се и готово изједначава са појмом Премудрости Божије којој су се, такође, приписивале карактеристике личног божанског (само)постојања (Приче 8:22; Сир 24:3.9; ПремСол 8:3.4; 18:14 уп. Ос 1:1; Мих 1:1; Мал 1:1; Соф 1:1). 

Реч је била тесно повезана са историјом коју заправо и ствара, у њој се открива и готово оваплоћује да би затим сама историја Речју била и описана. Реч бива овековечена јер остаје заувек (Ис 40:8) и бива испуњена, јер Божја Реч је истовремено и божанско деловање. Логос (Реч Божија) сматрана је савечном Богу. Вечност Речи, дакле, није извођена из историјског трајања него из вечности самога Јахвеа. Развој Логос-богословља препознаје се у интертестаменталној књижевности која Реч повезује са месијанско-есхатолошким, а каткад и са апокалиптичким схватањима. Реч Божија се препознаје као дефтеро-теос (други Бог) или Мали Јахве у којем су сакупљене све ангелообразне теофаније Старог завета.

Дух Свети, који је говорио кроз пророке, припремао је пут новозаветној благовести о Христу који је Оваплоћена Реч (Логос) и Премудрост (Софија) Божија. То сведочи и Јевр 4:12-13. У овим стиховима Реч Божија се описује као жива, делотворна, као она која испитује, и на крају суди свему и свакоме. У стиховима је наглашена персоналност Pечи и стога су оци Цркве у њима препознали сведочанство о Христу. Ови стихови представљају степеницу у развоју христологије Посланице која је започета описивањем Сина Божијега изразима које су александријски Јевреји користили да би представили карактер Речи Божије и Мудрости Божије.

Писац Посланице примењује поступак који је препознатљив у списима св. ап. Павла. Св. aп. Павле је, наиме, карактеристике које су у мудросној литератури приписане Премудрости, примењивао на Христа (Фил 2:5; Кол 1:15 и даље). Он често употребљава израз проповедати Христа (1Кор 1:23; 2Кор 4:5; Гал 3:1) као синоним за проповедање речи тј. еванђеља. Примећено је да у Кол 1:25 Павле Реч Божију означава као тајну коју затим представља речима: Христос у вама. Значајан је израз са почетка Лукиног еванђеља у коме се апостоли означавају као „слуге речи“ и као њени „очевици“ (Лк 1:2 уп. Дап 6:4).

Највеличанственији домет новозаветне Логос-христилогије повезан је са списима Јована Богослова у којима писац прави алузију на почетне речи Светога писма употребљавајући израз У почетку (Јн 1:1 уп. Пост 1:1). Оваквом алузијом св.ап. Јован поставља темељ разумевању једног новог почетка, новог стварања, пресаздавања, нове твари у Исусу Христу који је Логос живота (= животодавни, 1Јн 1:1 уп. Јн 1:1-3). Истиче се стваралачка активност Логоса Божијег. Не смемо испустити из вида да је и писац Посланице Јеврејима у ранијем поглављима већ истакао Христову улогу у стварању (Јевр l:2).

Св. Максим Исповедник, ослањајући се на новозаветно разумевање Христа као стваралачке и оваплоћене Речи Божије, истиче да Бог није само довео све из небића у биће него је сву творевину осмислио ологосио, и дао јој њено значење и смер кретања ка њеном коначном циљу – ка Богу. У ранијем тексту смо рекли да када писац Посланице говори о стварању користи израз еон. Тај израз има значење свет, али и век или време у смислу историјског трајања неког периода. Уколико се овај израз сагледа у односу на пресаздавање света и човека омогућено у Христу као Речи Божијој, може се закључити да писац Посланице говори о временима (еонима). Еони (времена) су започети стварањем exnihiloи они су наставили да се смењују у историјском постојању које, уколико се сагледа као историја спасења, представља константно пресаздавање читаве стварности. То пресаздавање је утемељено на Оваплоћењу Речи Божије, а коначни резултат достиже у есхатолошком сједињењу са оваплоћеном Речју Божијом – Христом.

Наведени текст Химне вере нам сведочи управо о томе да је вера то искуство којим се осведочавамо у стваралачку активност Бога као и Логоса Божијег који је узео тело поставши човек, да би преобразио човека и учинио га дететом Божијим, односно боголиким. Циљ боголикости о којој говоримо, по схватању аутора Химне вере, јесте улазак човека у Цркву као богослужбену заједницу са Богом и са другим учесницима богослужења. Они су у даљем тексту химне вере наведени као пример оних који су у њој (вери) примили добро сведочанство (Јевр 11:2). Враћајући се на сцене стварања описане у Постању, писац Посланице подсећа своје читаоце да је вера у Бога као Створитеља основа на којој се гради библијски поглед на свет. 

Уколико Бога препознајемо као Створитеља и Сведржитеља природе и историје, у прошлости и садашњости, то је основа на којој свако покољење верника може да има поверење у његово обећање о будућности у којој ће се потпуно остварити оно због чега су свет и човек и створени. Оци су чврсто повезивали наду, веру и љубав. Штавише, они су управо у овој вези вере, наде и љубави налазили потврду оправданости саме вере. Нада се, по природи ствари, не може ослонити на оно што је видљиво (у смислу чињеничне реалности). У природи љубави је, такође, да увек измиче одређењима и да се не може видети. Она се, ипак, препознаје у делима љубави и, стога, је стварна и неоспориваа. Вера као искуство осведочења у (још) невиђене ствари. Она је, дакле, темељ наде и средство препознавања љубави будући да верујемо оном кога волимо и у чију смо љубав осведочени. Зато је бл. Августин истицао да је неопходно пробудити разум свог срца, отворити унутарње очи и бити спреман на унутарњи вид како би дозволили унутрашњем човеку да сагледа Божије стварање. Унутарњи вид о којем говори бл. Августин није апстрактни појам, будући да нас вера, која нам открива љубав Бога Творца, учи да више поштујемо природу препознајући у њој граматику писану Божијом руком. Вера нам помаже да природу схватимо као место боравка које нам је поверено на чување од стране њеног Творца. Она нас подсећа да је потребно да пронађемо путеве развоја који се не заснивају само на корисности и профиту. Вера нас позива да развој препознајемо само у активностима које у твари препознају дар пред чијим смо Створитељем одговорни за управљање тим даром.

 

[1] У српском преводу Светог писма у Јевр 11:3 употребљен је израз векови. Оригинални термин се понекада преводи и изразом светови. Оригинални грчки израз еон има значење доба (век) једног света. Термин је био повезан са цикличким разумевањем времена унутар кога се еони јављају као својеврсне реинкарнације читавог света који је у стању константног кружења. Овакво разумевање стварности било је широко прихваћено у античком свету како на простору Далеког Истока, тако и на подручју библијског Оријента (пре свега Мале Азије, Египта, Вавилона и Персије). У античким религијским системима еони су повезани са зодијачким знацима. Оваква схватања запљускују Грчку као део источњачког таласа и појаве бројних мистеријских религија и различитих облика (пред)гностицизма. Она нису била страна Платону, а засигурно их је прихватао Питагора. Припадници његове школе су ово учење пропагирали са уверењем. У новије време, због надирања новог источњачког таласа и буђења интересовања за оријенталне религије, термин изнова улази у употребу у контексту теософије, антропософије и њиховог вулгаризованог облика - New Age (ново доба, односно нови еон или век).