Вера као ходање са Богом - шести део циклуса "Химна вере"

Посл. Јеврејима 11:5

 

Енох је значајна личност библијске праисторије која је представљена у краткој вињети Адамове генеалогије (Пост 5). Све вињете завршавају говором о смрти појединца кoјим се баве, изузев у случају Еноха који угоди Богу и који не виде смрти јер га узе Бог (Пост 5:24; Јевр 11:5). Формулација Јевр 11:5 преузета је из LXX, где се старозаветни исказ Енох je ходao са Богом преводи са Енох је угодио Богу, докје реченица да не види смрти објашњење Еноховог узношења. Ово је кључно место развојa јудејског предања о Еноху.

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета.[1] Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16). Овакво разумевање утемељено је на схватању да се речи које сведоче о Еноховом ходу са Богом односе на његов живот после рођења Еноховог сина, Матусалема. Могуће је да је Еноха искуство очинства навело да озбиљније промишља о моралној деградацији доминантој у друштву у којем је требало да подиже свог сина. Такво промишљање га је навело да истрајније трага за Богом, тражећи од њега помоћ да би својим примером могао да покаже сину којим путем треба да ходи. Да би то постигао, Енох је морао веровати да Бог постоји (Јевр 11:6). То није било лако у времену које је карактерисала разноврсна идолатрија којом се прикривало, као и данас, суштинско неверовање. Магијски пантеизам (обожавање природних стихија које као енергије прожимају сву стварност), неретко је био као и данас маска чије је наличје секуларизам. Тиме се може објаснити чињеница да у савременом добу секуларизма јача интересовање за пантеизам, магију и древне, претхришћанке религијске обрасце.

Писац Посланице је познавао предања о Еноху, али старозаветну приповест сагледава из нове перспективе, перспективе вере. Енох никада није, унутар јеврејског предања, приказан као човек чија вера служи као пример. Писац, стога, у Јевр 11:5 једноставно и без тумачења наводи речи из Пост 5, да би потом у 11:6 дао оригинално тумачење навода. Тим тумачењем писац Химне вере веру описује као кључни, животни избор Еноха, као есхатолошко опредељење које је постало темељ Еноховог богоугодништва. Тумачење је, истовремено, и актуелизација која хришћане осведочава да без вере није могуће угодити Богу (Јевр 11:6а). Од хришћана се, дакле, тражи да у свом животу одражавају радост богоугађања, радост која је била обележје Еноховог живота.

Живот богоугодништва почиње трагањем за Богом које је утемељено на вери у Његово постојање. Израз да Бог постоји (Јевр 11:6б) формулисан је по кредо обрасцу јелинистичких синагога. Сусрет јудејства и јелинизма у синагогама дијаспоре резултирао је, наиме, кредо статусом исповедања вере у једног Бога, вере која је утемељена на Старом завету (види: шема Исраил у Пнз 6:4 уп. Изл 3:14). То исповедање разликовало је Јевреје од пагана (нпр. 4Мак 5:24; ПремСол 13:1). 

Јевр 11:6 прецизније одређује веру као начин приласка Богу живоме. Та формулација је, такође, наслеђена из јудео-јелинизма. Њоме се окрећемо разумевању карактера Бога који се описује јединственим изразом: онај који награђује оне који га траже (Јевр 11:6в).[2]

Глагол тражити описује оне који богоугодном вером приступају Богу, чврсто очекујући награду, будући да су уверени да Бог управља будућношћу. Они посредством вере имају искуство будућности већ овде и сада (Јевр 11:1). Боготражитељи тако, вером, предокушају вечни живот у који је Енох ушао, показујући да је предукус вечног живота искуство које могу да имају сви они који следе Енохов пример. У Старом завету се два пута понавља да је Енох једнако „ходио по вољи Божјој“ (Пост. 5:22.24). Приликом другог навода додаје се: „нестаде га, јер га узе Бог.“ Аутор Посл. на основу тог исказа истиче: Вером Енох беше узнесен да не види смрти; и више се не нађе јер га Бог узнесе пошто пре његовог узнесења беше му потврђено да је угодио Богу“ (Јевр. 11:5). Он баштини апокалиптичко предање о Еноху, које је код хришћана несумњиво добило месијанско-типолошки смисао повезан са васкрсењем Христовим. Бл. Августин истиче да је „Енохово вазнесење предизобразило наше коначно освећење које је уистину већ извршено у Христу – нашој Глави (тј. глави Цркве – прим.аут). Он је устао, васкрсао, тако да више никада не умре и Сâм је био узнет (вазнесен), иако још преостаје друго освећење целог дома (Цркве-прим.аут) чији је темељ Сâм Христос. А то освећење је остављено за крај, када ће сви устати да више не умиру.“ Слично говори и св. Јован Златоусти по коме Енох наговештава „затирање смрти и разорење ђаволске тираније, као и да ће смрт бити уклоњена. Јер он би вазнесен не као мртав, него као да не види смрт.“

Писац Посланице свесно гради диптих унутар кога је Авељ (као пример самопожртвовања) са једне, а Енох (као пример победе смрти) са друге стране. Обојици је потврђено да су угодили Богу и као такви предизображавају жртвену смрт и славно васкрсење Господње. У Цркви се Енох прославља, са другим праоцима Старог завета, у Недељу праотаца, као онај који се„благоугодивши Господу представи у слави“ икоји се показа „бољи од смрти, као што би написано, јер је био најискренији слуга Божији.“ (Минеј за децембар).

Употребљени термин - слуга Божији изузетно је значајан. Поменути израз се у библијском речнику често употребљавао у вези са учешћем у богослужењу, са свештенослужењем. Црква је, стога, у Еноху препознала свештенослужитеља, иако та његова улога није сасвим јасно истакнута у Светом Писму. У Јевр. 11:5 не постоји непосредни навод о Еноховом свештенослужењу. Писац Посланице, ипак, правиинтересантан избор израза у својој ретроспективи. Нарочито је значајна употреба термина „угодио.“ Поменути израз у Старом завету повезан је са жртвоприношењем као приношењем мириса угодног Богу. Писац Посланице Јеврејима неоспорно је добро познавао старозаветни култ. Он је, осим тога, био веома заинтересован за смисао претхришћанског богослужења. То можда сугерише да он свесно употребљава израз угодио Богу како би Еноха повезо са свештеничком праксом. При томе, писац Посланице се можда ослањао и на интертестаментарно предање о Еноху у којем је поменути праотац описиван као свештеник. Уз то, на више места у Старом завету формулација „ход са Богом“ повезана је са свештенослужењем (уп. 1Сам 2:30.35; Зах 3:7). У Светом Писму, стога, нема непосредних података о богослужбеној пракси Еноха, али се може претпоставити да је био укључен у обред приношења жртава. Жртвоприношење је у древном свету било најпрактикованији облик богослужбене радње. 

Од нарочитог значаја је, такође, то што интертестаментарно предање, а пре свега Књига Јубилеја, Еноха представља као свештеника који је два пута дневно приносио Богу тамјан (Јуб4:25), односно „мирис угодни.“ У истом апокрифном спису Енох се представља као изумитељ писма и први писац (Јуб 4:17-19). Према овом предању, Енох је свештена знања, знања о почецима људске историје и календару (који је био јако значајан за правилно вршење богослужбеног циклуса у Јевреја), писаним путем прено праоцу Ноју. Ноје је, пак, иста предања преко Сима пренео Аврааму, Исааку, Јакову и Левију - родозачетнику свештеничког племена и породице древног Израила. Тако се Енох доводи у посредну везу управо са оном групом која је у свом свештеном деловању значајну пажњу поклањала проучавању и подучавању Закона Божијег. 

Енох није само један од старозаветних великана вере већ и (свештено)служитељ чији пример нас подстиче на укључивање у богослужбени живот заједнице, али и опомиње да „без вере није могуће угодити Богу, јер који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже“ (Јевр 11:6). Ова напомена покреће на размишљање. У њој доминира атмосфера богослужења изражена глаголима који истичу активност - тражити и прилазити. 

Принцип који се изводи из Јевр 11:6 може се применити на сваку личност која се спомиње у овом поглављу, а нарочито на последње у низу великана вере о којима говори писац Посланице (ст 30-31). Тиме се потврђује предложена хијастичка структура Химне. У Јевр 11:6 представљена су три начела вере. Првим се указује на то да је приступ Богу немогућ без вере у Божије постојање. Бог Светог Писма, међутим, није трансцендентно божанство удаљено од човека, већ Бог који је укључен у историју света. То је друго начело вере које открива овај стих. Треће начело са којим се сусрећемо у овом стиху јесте уверење да Бог плаћа онима који га траже. Бог Светог Писма је Бог чије се дело може препознати у свакодневним животним искуствима, у складу који влада свемиром, у смени годишњих доба, плодности земље... То је Бог који је у личности Исуса Христа постао човек и са којим је могуће успоставити лични однос.

У Старом и Новом завету прилажење или приступање Богу је привилегија свештеника. Ту привилегију понекад је уживаои сав Израил, старозаветни народ Божији, као свети народ, односно као народ који је почаствован називом „царско свештенство“(Изл 19:6). Понекад су богоизабрани представници народа приступали Богу заступајући народ у његовој целовитости. Јеврејска реч која је употребљавана да се опише такав свештени приступ, преведена је грчким термином који је често употребљаван у Посланици као богослужбени појам (Јевр 4, 16; 7, 19.25; 10, 1.22; 11, 6; 12, 18-24). Управо тај појам је употребљен и у Химни вере када се говори о неопходности вере као услова за приступање Богу (Јевр 11:6). Порука је јасна. Благодарећи Христу, привилегију свештеног приступа Богу имају сви хришћани које карактерише вера какву је имао Енох. 

Хришћани су позвани да „приступе слободно престолу благодати... (да би) имали моћну утеху, ми који смо прибегли да се држимо наде која је пред нама и њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар, иза завесе, где као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавек по реду Мелхиседековом... Имајући, дакле, браћо слободу за улазак у светињу крвљу Исусовом... приступимо чистим срцем, у пуној вери, са срцима очишћеним од зле савести и телом опраним водом чистом“ (= водом крштења, Јевр 4:16; 6:19.20; 10:19.22). 

Христов дар царског свештенства (1Пт 2:9) истовремено је и захтев да се у богослужење укључимо (пуном) вером, јер ће оно тек тада бити истинско. То је захтев да форму богослужења испунимо суштинском тежњом да се сусретнемо са Богом и ходамо са Њим. Енохов пример је и опомена да без вере која на неки начин представља ход са Богом, не можемо ни да угодимо Богу (Јевр 11:6), не можемо да будемо учесници истинског богослужења. Без вере богослужење (ма како оно само по себи било добро, лепо, садржајно и канонски исправно) постаје Каинова жртва.

Богослужбени ход са Богом, при томе, никад не би требало да буде ограничен на вечерњу, јутарњу и литургијску службу. Завршни возглас Св. Литургије нас позива да „у миру изађемо“ и благодат коју смо ту примили понесемо у свет и свакодневни живот преображавајући их у богослужење. Служење човеку не смемо да претпоставимо служењу Богу (=богослужењу). Потребно је, ипак, да увек будемо свесни да се мера аутентичности нашег богослужења увек препознаје у спремности да се ставимо у службу ближњима и да са њима будемо у односу љубави, а то подразумева самопожртвовану љубав кроз коју делује вера као мост између човека и Бога.

 

[1]Сажета и бременита формулација Старог завета је изродила обимно апокрифно, апокалиптичко и јудео-јелинистичко предање о Еноху. Његов значај се препознаје у томе што је у оквиру јелинистичког јудаизма било довољно споменути човека који је угодио Богу и који је узнесен да би се помислило на Еноха. Та литература је била, сасвим сигурно, позната првим хришћанима и они су је прихватили и преобликовали у сладу са својим богословским интересовањима и схватањима (Јд. 14.15). Познате су нам и апокрифно-апокалиптичке књиге чије се ауторство повезује са Енохом иако он заправо није био њихов аутор. Jеврејско предање формирано између два завета је развило слику Еноха који је представљен као праведник попут грчког Атласа, и који је досегао бесмртност (ИсСир 1Ен, АпокПост, Јубилеји). Реагујући против оваквог тумачења, неки од равина су библијску формулацију узе га Бог, тумачили као Бог га је усмртио (у стању праведности). Писац Посланице следи интертестаментарно предање када тумачи Пост 5:21–24.
[2]Опис Бога као Оног који награђује укључује употребу ретког израза који се јавља само у овој Посланици. Могуће је да је тај термин сковао писац Посланице. Плата припадаонима који ревносно траже никогадругог до самог Бога. Опис служи да опише Еноха и друге примере људи који се спомињу у Јевр 11 као личности које су се ослањале на Бога и које се у њему тражиле извор свог најдубљег задовољства. Они баштине и награду какву је Енох добио, вечни живот у Царству Божијем (уп. Јевр 4:16; 7:25; 10:22; 12:22).