ВЕРА КАО ОСМЕХ ЖИВОТУ - осми део циклуса "Химна вере"

Посл. Јеврејима 11:11-12

 

Химна вере се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израила - пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања. У древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.

Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога. Стваралачка власт Бога додатно је истакнута јер је стављена у контраст са неуспешним покушајем да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника односом са наложницом коју му је представила супруга (Пост 16:2-3; 17:15.19[1] Обећани син, требало је да буде и могао је једино бити божански дар. У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15:1-6; 17:15-22; 18:9-15).[2]

Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка химне вере је догађај из Пост (Пост 18:1-16). Велики део описа је посвећен Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11:11).

Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом. Почетна сцена бедуинског гостољубља прераста у величанствену теофанију. Она има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18:10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина.

Сара се, чувши те речи, најсмејала подсетивши се биолошке немогућности остваривања пророштва (Пост 18:12). Речи и сама Сара, могуће је превести и са чак и Сара. Оваква најава би могла да значи да на известан начин писац Посланице препознаје у Сари личност чијој је вери претходио известан степен рационалне сумње. Сарина вера, можда, није блистала као вера других хероја споменутих у овом поглављу. Узевши у обзир, међутим, њене године старости она је имала много разлога за сумњу. Оно што ју је сврстало међу хероје вере јесте што је успела да се вером уздигне изнад те сумње. Писац Посланице, дакле, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не само неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама веромдоби силу да ствара потомство(Јевр 11:11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога завета Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7:8b;1Клим; 10:7a; TgNeofExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12:2; 15:5; 22:17).

Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11:11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6:13; 10:23; 11:11; 12:27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ.

Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања. У њему се супроставља Авраам као један и бескрајно мноштва његових потомака који су по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11:12). Ова формулација није директан навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посланице наводио по сећању (Пост 15:5; 22:17; Изл 32:13; Пнз 1:10; 10:22; 28:62). Повезане изјаве из Јевр 11:11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6:13-15. Оба одељка се усресређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство. На тај начин, то што су Авраам и Сара потомка добили када више није за очекивати да га добију постало је снажна слика која је вековима подсећала припаднике народа Божијег на то да је Богу могуће да образује и уздигне свој народ и онда када то изгледа немогућим (Јзк 33:24; Мал 2:15-таргумска верзија; Рим 4:19).

Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исаака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Они су били сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди... символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града...

Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3:21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога[3] чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, конфесионалном и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу.

[1] Авраам и Сара су дуго чекали рођење обећаног потомка губећи наду у рођење биолошког наследника тако да је Авраам одлучио да усини верног слугу Елеазара из Дамаска, учинивши га наследником имовине и култа. Сара је, са друге стране, такође у складу са тадашњим обичајима, одлучила да свом мужу обезбеди наложницу са којом ће добити наследника. Тако се родио Исмаил Агарјанин, родозачетник бројних арапских племена, али не и изабраног народа Божијег – Израила. Иако је овим поступком Авраам добио биолошког потомка он није добио наследника који ће баштинити савезна обећања Божија. Штавише, Агарина трудноћа и рођење Исмаила последично су довеле до напетости и сукоба у Авраамовом дому (Пост 16:5-6; 21).
[2]Иако би требало да представља чин љубави и поштовања, Сарино давање Агаре за наложницу Аврааму, имало је негативне последице јер је изродило суревњивост између ње као нероткиње и слушкиње која је носила дете њеног супруга. Суревњивост се развила у отворени сукоб и коначно потпуни раздор којим је постављен основ миленијумског сукоба израиских и арапских племена. Ова племена су делила истог претка, али до данас нису успела да поделе његово наслеђе. Може се рећи да је и савремни блискоисточни сукоб започео свађом Саре и Агаре у Авраамовим шаторима.
[3]Текст који описује теофанију под мамријским храстом говори о три човека, односно о три ангела у антропоморфном облику(Пост 18:1-3) који путују ка Содоми и Гомори да би над њима извршили божански суд (Пост 19:1.4. упр. 19:12). У Содому, међутим, стижу два ангела, док је један од путника остао са Аврамом објавивши му шта ће се десити. Авраам, стога, посредује за становниле Содоме (Пост 18:19-33 упр. 19:13-14). Значајно је да објаву Аврааму не даје ангео већ Господ и да Авраам посредује ставши пред Господом. Тајновитост библијског извештаја је рано изнедрила различите интерпретације. Древна јеврејска тумачења су путнике препознавала као ангеле Рафаила, Михаила и Гаврила. Филон је, насупрот томе, сматрао да се Аврааму јавио Бог са две матријализоване божанске енергије, Умом и Логосом. Овај део јудео-јелинског предања постао је темељ доцнијој хришћанској интерпретацији која је у овом одељку препознала тројичну теофанију, као што сведоче бројне православне иконографске представе Св. Тројице које користе овај старозаветни мотив.