Вера као прослављање пасхалног спасења -17. део циклуса "ХИМНА ВЕРЕ"

Посл. Јеврејима  11:28

 

Аутор Химне вере писање о Мојсеју закључује подсећањем на култну активност која је спасила првенце Израила од смрти – на приношење Пасхе. Текст представља сажету алузију на последњу ноћ коју су Израилци провели у Египту. То је најзначајнија ноћ у историји Израила и излазак као најзначајнији догађај у историји Израила утемељен је на догађајима те прве пасхалне ноћи. Пасхална ноћ је постала основа израилске вере, а догађај који јој је следио довео је до радикалног преосмишљавања пасхалног обреда[1] учинивши пасхалну жртву вечним споменом Божије бриге за свој народ и његовог ослобођења.У широким круговима богословске науке опште је прихваћено да је библијско предање о изласку срце најранијих предања старозаветног Израила. Тема изласка прожима читаво предање Светог писма, како старог тако и Новог завета (Пнз 5:6; 6:20; 26:5; ИНав 3:1; Пс 78; 105; 114...; Ам 2:10; 9:7; Ос 2:15; 11:1; Јзк 20:33-34; Ис 51:9; 52.1; Нем 9:6; Дан 9:15; 1Дн 17:21; 2Дн 6:5; 7:22).

 

Наведене речи представљају пасхално вероисповедање које изговара најстарији члан породице одговарајући на питање најмлађег члана о разлозима због којих је пасхани обед специфичан. Ово исповедање предствља сажетак првог дела књиге Изласка. Вероисповедање сведочи да је за израилски народ, током читаве историје, догађај изласка био подсетник спасења од ропске смрти у Египту. То одражава и Химна вере која подсећа на тегобни рад, невољу, а и на смртну опасност у којој су се Израилци налазили (Изл 1:8-22), да би потом осликала рођење и одрастање Мојсеја, народног вође и посредника божанског спасења (Изл 2:1-15). Спасење је представљено у ст 28. Подразумевају се дешавања између Мојсејевог повратка у Египат и пасхалне ноћи у којој је повео своје сународнике у слободу.

 

Изл 2 се завршава интервенцијом приповедача који нам говори говори о дешавањима која се одигравају на небу и у Египту, током Мојсејевог дугачког изгнанства у Мадијану (Изл 2:23–25). Фараон који је тражио Мојсејев живот је умро, Израилци вапе за помоћ, Бог чује њихов вапај и сећа се свог савеза са Авраамом, Исааком и Јаковом.  Овим се поставља позорница за Мојсејево позивање у пог 3. Књига Изласка се чврсто ослања на Постање и, стога, предвиђа да ће Бог испунити обећање које је дао праоцима, не само ослобађајући Израил из ропства, већ довођењем Израила у хананску земљу. Посредник те божанске интервенције у историји је Мојсеј, а догађај који је одредио даљи ток Мојсејевог живота била је теофанија пред горућом купином. Могућа природна објашњења овог феномена стоје у супротности са религијским искуством које происходи из Мојсејевог сусрета са Богом.[2]

Мојсеј је позван да буде посредник и оруђе Божијег деловања у историји. Иако са извесним оклевањем, прихаватио је позив и тако је отпочела последња и најзначајнија фаза његовог живота. Синајска теофанија уствари показује да је циљ Мојсејвог ходочасничког егзила из Египта и странствовања у Мадијану био сусрет са Богом, сусрет којим је позван да буде његов служитељ у историји спасења. Тим сусретом, међутим, није завршено Мојсејво животно ходочашће. Напротив, оно прелази на нови ниво и постаје темељ будућег ходочашћа свег Израила као народа који треба да се буде ослобођен египатског ропства како би се упутио Мојсејевим стопама и ходочастио до Синаја, до теофанијске горе где ће служити Богу и тиме бити образован у богослужбену заједницу цасрког свештенства (Изл 3:12; 19:1-6). Литерарно-конструктивистички приступ библијској приповести открива нам драгоцене нијансе текста у којима препознајемо намеру библијског писца да Мојсеја прикаже као оног ко у сопственом животу оваплоћава доживљаје свег Израила. Мојсеј улази у сукоб са фараоном и његов живот је угрожен као и живот угњетаваних Израилаца (Изл 2:15). Мојсеј је принуђен да бежи у пустињу (земљу Мадиана – Изл 2:15) и тамо проналази сигурност баш као што Израил проналази сигурност у пустињи после ослобођења из Египта. Мојсејева срж идентитета била је изречена од њега самог странац сам у туђој земљи, баш као што су то били израилски робови у Египту. Мојсеј отеловорава искуство Израила у самом себи. На још једном нивоу, Мојсејев сукоб са фараоном и, још важније, његов сукоб са другим Израилцима (Изл 2:13) наговештава побуне и сукобе које ће он доживети са Израилцима када их из Египта буде водио кроз пустињу (Изл 5:21; 6:9–11; 14:11–12; Бр 12: 1–2; 16:12–14).

 

Четири деценије после странствовања у Мадијану, Мојсеј се вратио у Египат. Фараон, Мојсејев поочим, више није био жив. Његов наследник, највероватније фараон Мермнептах,[3] оштро је одбио Мојсејев захтев да пусти Израил како би у пустињи принео жртве свом Богу (Изл 8:1). Бројне филмске верзије овековечиле су последице фараоновог одбијања: вода Нила је претворена у крв, рибе у води су угинуле, Египат су прекриле жабе, скакавци... Уследили су помор стоке, град, помрачење... и коначно помор прворођених у Египту. Говрећи о првој пошасти Јефрем Сирин истиче да је Мојсеј ударио реку зато што је пређашњи фараон загадио реку телима деце, која су се у њој подавила, воде њене су се претвориле у крв, и рибе које су се угојиле једући месо деце, су помрле.

Примећено је да су зла која су погодила Египат била природне непогоде, које су (макар у неколико случајева) биле каузално повезане. Обилне кише у Етиопији спрале су необично велику количину црвенице у Нил (или је можда у воду доспела смртоносна бактерија која ју је обојила у црвено). Последично, рибе су угинуле и наредних неколико зала (најезда муха и жаба, а можда и помор стоке) били су природна последица овог догађаја. Помрачење сунца могло је бити последица снажне пустињске олује, која је вероватно била део могућег поремећаја у природи, као и град. Уколико прихватимо овакво схватање, логични закључак би био да су два или три природна догађаја покренула низ непогода које су снажно погодиле Египат. То нас изнова суочава са Богом који као Творац и Сведржитељ природе користи њене силе и процесе да би у историји деловао у корист свог изабраног народа. Овакав след природних непогода засигурно је могао бити снажан ударац египатској аграрној економији. Коначни ударац је тек следио и њега је, према писцу Химне вере задао Онај који је убијао првенце(Јевр 11:28б). 

Пасхална ноћ је била ноћ уочи изласка Израила из Египта, када су Израилци ритуално обедовали жртвену вечеру (јагње или јаре) која их је подсећала на богатство и благостање у Земљи обећања, док је Египат као земља муке, смрти и ропства, представљен горким зељем и бесквасним хлебом. Прва Пасха се јела у журној атмосфери ишчекивања скорог и ужурбаног поласка на пут ка Ханану. Крв жртвене животиње имала је велики значај и речи Посланице сведоче да је Мојсеј извршио кропљење крвљу, односно да је наложио да се крвљу обележе довратници израилских домова (Јевр 11:28а). Аутор, такође, наводи и разлог таквог поступка речима да их не дотакне онај који је убијао првенце (11:28б). Шта се десило у Египту те прве пасхалне ноћи? Шта је био узрок смрти међу египатских првенаца?

Међу предложеним одговорима истичу се они по којима је смрт египатских првенаца била последица употребе убуђалог жита из египатских робних резерви. Неки тумачи сугериши да библијски текст треба схвататити дословно и да је поменута смрт била последица дела ангела смрти. Предлагано је да се иза библијског описа крије оружана побуна Израилаца и дела египатског становништва у којој су прве жртве била деца египатских угледника.[4] Св. Јефрем Сирин у свом тумачењу Изласка, инсистира да је смрт египатских првенаца била одмазда за смрт синова Израилових пострадалих због суровости фараона.[5] Он, ипак, примећује да је Мојсејев штап, појео штапове египатских врачева (Изл 7:10-13), да смрт не би појела прворођенце... Бог је поставио смрт прворођених на крају свих зала, зато што је најгора од свих, како би поправили путеве своје преко првих зала, и тако били спашени смрти прворођених, која је била страшнија од зала која су јој претходиле.

Какогод схватили библијску нарацију, из ње зрачи иста порука: крв жртвоване животиње је била средство спасења израилског народа и знамење пораза египатске империје. Тако је крв пасхалног јагњета постала симбол победе Бога и Израила над непријатељима његовог народа. Прво прослављање (установљење) Пасхе повезано је са вером Мојсеја, и управо на то нас подсећа аутор Посланице када каже да Мојсеј вером учини пасху (). Јагње је било најчешћа жртва у читавом жртвеном обрасцу библијског Израила и, на неки начин, свака жртва истовремено је била и повезивање са пасхалном жртвом и успомена на пасхалну победу. Та успомена није била само подсећање на минули догађај, већ и истицање савезног принципа, веровања да Бог силовито делује у корист свог народа и дарује му победу над непријатељима ма како моћни они били.

 

Када разматрамо тему Пасхе као пророштва потребно је да се најпре окренемо унутрашњој структури Књиге Изласка. Наиме, у ранијем тексту смо указали да реторичко-конструктивистичко читање Изласка, које је блиско неким од отачких читања овог библијског списа, нам помаже да уочимо како библијски писац посредством понављања мотива развија богословску поруку. Тако Божији напад на Мојсеја који је био скоро смртоносан и улога крви прворођеног сина у спасавању Мојсеја (Изл 4:24–26) најављује тему Пасхе. Израилци употребљавају крв јагњета на довратницима да их заштити од Божијег напада на сву прворођену децу у Египту (Изл 12:21–32). Прва пошаст, претварање воде Египта у крв (која доноси смрт услед недостатка воде, ширења заразе и умножавање каснијих елемената пошасти), може да се схвати као одговарајућа мера одмазде за крв која је проливена у тим водамама које су гутале мушку децу израилских робова. Истовремено, мотиви који се јављају у описима десет пошасти које погађају Египат (Изл 7–12) најављују елементе са којима се сусрећемо у Пасхи и приликом преласка Црвеног мора (Изл 13–15) са наглашеним понављањем кључних речи и слика. На пример, прва пошаст говори о претварању воде у крв (Изл 7:14–24) као да најављује крв на довратницима у вези са Пасхом (Изл 12:13) и смрт фараона и његове војске у водама Црвеног мора (Изл 14:26–29). Жабе и скакавци су прекрили земљу Египта (Изл 8:6; 10:5.15), баш као што је вода Црвеног мора прекрила фараона и његову војску (Изл 14:28; 15:5.10). Пошасти се приказују као еколошке или елементарне непогоде које су део божанског суда над људском неправдом, демонстрација виталног узајамног дејства између људске историје и већег створеног (али не на човека ограниченог) света. Сви ови унутрашњи спојеви дају општој приповести рефлекциони карактер; свака приповест одражава аспект друге, чиме се појединачне приче држе повезаним и обезбеђује се унутрашња динамика и самоинтерпретација.

Овакав модел нам омогућује да и целокупну приповест Изласка, са Пасхом као централном тачком приповести, сагледамо као најаву будућих догађаја у бурној историји савезног народа Божијег. То је био начин на који су библијску приповест о изласку читали каснији писци свештених списа, пре свега пророци. Они су у преломним тренуцима бурне историје израилског народа испуњене причама о моћним народима и империјама које су периодично потчињавале Израил и Јудеју увек своје савременике подсећали на излазак. Ханански народи, Египат, Асирија, Вавилон, Персија, Грчка... Сваки пораз народа Божијег, међутим, у себи је крио клицу покајања којом се народ враћао свом великом и снажном Богу, Богу који је увек изнова показивао своју снагу пружајући ослобођење свом народу, обнављајући и актуелизујући пасхално искуство. Крајем претхришћанске и почетком хришћанске ере Римска империја је наментула своју сурову власт јеврејском народу. Упркос снази римске војске, нада у коначно ослобођење није изгубљена. Њу су додатно јачали бројни апокалиптички списи који су најављивали коначну победу Бога над његовим непријатељима.

Посредник те победе је био Месија, у апокалиптичким текстовима неретко престављан као војујуће јагње Божије, међутим, то не значи да је била заборављена жртвена димензија пасхалног јагњета. Дијалектика јагње жртва - војујуће јагње, можда, није сасвим јасно изведена у апокалиптичкој литератури Јевреја, али је своје разрешење несумњиво добила у новозаветној литератури која у Христу препознаје јагње Божије које на себе узима грех света (Јн 1:29.36), али и као победничко јагње које је у центру есхатолошког литургијског славља (Отк 5:6.8.12.13; 6:1 ; 7:9.10.17; 13:8.11; 14:1.4.10; 15:3; 17:14; 19:9 ; 21:22.23). Св. ап. Павле је, такође, истицао да се и наша Пасха закла, Христос (1Кор 5:7). Овакво тумачење је постало темељ каснијих отачких тумачења Пасхе. Древни хришћански тумачи Писма су дубоко промишљали о готово сваком детаљу који је повезан са Изл 12, односно библијском нарацијом о Пасхи, и то се снажно одразило на богослужбену књижевност. Они су и у самом годишњем добу када се Пасха одиграла видели знамење божанске силе живота и васкрсења посредоване Христовим страдањем. Целокупно отачко тумачење Пасхе је формирано по христолошком кључу (Ориген, св. Кипријан, св. Кирил Александријски, св. Исидор Севиљски, св. Псевдо-Макарије, св. Атанасије, св. Амвросије, св. Јероним, св. Златоусти, св. Максим, св. Јован Златоусти, св. Јероним, Беде). Неки од наведених отаца Цркве (пре свега Ориген, Јероним, Кирил Јерусалимски, Кипријан и Златоусти) непосредно повезују Христа са пасхалним јагњетом и крв пасхалног јагњета схватају као праслику Христове крви која очишћава од греха и штити верујуће. На овом месту је упутно да подсетимо на речи св. Амвросија Миланског који подсећајући на Јахвеово упутство да се Пасха једе у журби, са обућом на ногама и штапом у руци... (Изл 12:11) истиче да је то у извесном смислу позив на будност и спремност на врлину, као потврду истинске вере. 

Remove

Оваква повезивања Христове смрти и победе над грехом дароване у васкрсењу су оставила дубок утицај на богослужбену литературу хришћанске цркве, и најјасније се огледају у речима Васкршње Литургије: Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани. У овом контексту можемо да прихватимо сугестије заговорника тзв. теологије ослобођења да је излазак парадигматско искуство. То не значи да се не негира историјска особеност библијског догађаја, али се прихвата схватање да порука тог догађаја далеко надилази иторијска ограничења. Уколико се сагледа на овакав начин догађај изласка престаје да буде самодогађај у којем је учествовала јеврејска нација и препознаје се као манифестација ослободилачког и спаситељског плана Божијег у односу на све људе.

[1]Обично се сматра да је оригинално порекло библијских празника, укључујући и Пасху, предмојсејевско и да проистиче из пољопривредног култа предизраилских народа древног библијског Оријента. Уколико се прихвати ово начелно схватање, најраније порекло Пасхе треба тражити у пролећним пастирским жртвовањима пре извођења стада из торова на испашу. То је био обред којим се тражила божанска заштита за стада. Мојсеј преузима познати празник повезан са култом (и обожавањем) природе и обрезује гаучинивши га споменом на спасењско дело Божије у историји.
[2]Према неким схватањима у пустињским областима Синаја постоје грмови купине који испуштају етерична уља. Поменута уља у потпуности облажу гране грма. На високим температурама могу да се запале, а да истовремено ватра не захвати уљем изоловане гране. Предлагано је и да је грм био на подручју које је богато земним гасом, те да је гас избијајући на површину запаљен, а да је грм угљенисан услед овог процеса и да је задржао облик. У оба случаја, Бог је могао употребити природну појаву да привуче Мојсеја како би му се затим обратио упутивши га на дело које је требало да изврши. За Писмо Бог је Творац и Сведржитељ природе и природу употребљава да би се кроз њу објавио у историји и деловао у историји. Управо то укључивање Бога у историју и активно деловање у њој јесте оно што даје значај овом догађају.
[3] У холивудским представама Мојсеја и његовог живота готово увек се сугерише да је фараон угњетавања Сет I, а да је фараон изласка са којим је Мојсеј одрастао Рамзес II. Хронолошки, ово се чини нетачним и чини се да је заправо Рамзес II био фараон угњетавња, а да се излазак десио током владавине његовог сина Мермнептаха. Свакако, и овакво датирање није неоспорно, али је задовољавајуће.
[4]Уколико прихватимо последње тумачење, библијски израз ангео, употребљен у Изласку, мора се схватити у најширем смислу – онај који делује у име Божије, било да је у питању духовно биће, или човек (као у случају Јована Крститеља) или група људи која делује у име Божије и (што је можда случај о којем се говори у Изласку). У овом случају, поступак означавања крвљу израилских домова је била лозинка, која је ангелског егзокутора требала да упути који дом да поштеди. Остаје, ипак, необјашњено како је наоружана група Јевреја могла из Гошема несметано доћи до престоничких центара, тако да овакво тумачење ипак остаје у домену тешко прихватљиве хипотезе.
[5]Треба признати да су заговорници тзв, деконструктвистичког читања Изласка у праву када истичу да десета пошаст и смрт прворођене деце у Египту представља ужасавајући догађај чији се смисао не може у потпуности ишчитати из библијског текста и да се, стога, читалац библијске приповести бори да наметне кохерентност, конзистентност или „смисао" тексту. Чини се да су и сами редактори библијског текста били суочени са сличним проблемом и стога се у Изласку налазе најмање три различита образложења овог догађаја. Прво објашњење је објашњење одмазде или ударац-за-ударац по којем прворођена деца Египта страдају због геноцидног убијања мушке израилске деце и геноцидног односа према Израилу, као Божијем првенцу, уопште (4:22–23; 12:29–32). Каснија редакције Изласка погубљење египатских првенаца повезује са праксом посвећивања израилских првенаца Богу. Овај акт посвећења или освећења свих прворођених Израилаца је култни чин којим Израил служи Богу и признаје да он правилно влада њиховим животима. Посвећење првенаца потврђује Божије право да узме натраг сваку ствар која законито припада Богу било да је прворођена или последњерођена. Фараон се више пута противи спознаји Бога, богослужењу или признавању Божије моћи кроз десет пошасти (Изл 5:2). Последња пошаст тј. смрт египтаских прворођенаца може да се сагледа као култни акт или божански чин узимања натраг од фараона и Египта оно што легитимно припада Богу (тј. првенаца) и на тај начин то се показује дефинитивним прогласом Божије моћи и врховне власти над фараоном и боговима Египта. Израилци будући спашени од смрти коју су доживели Египћани, култним чином признају своју припадност Јахвеу и његову власт над њима. Овај редакторски слој не објашњава толико сам догађај погубљења првенаца Египта колико истиче Божију милост према Израилу и, следствено томе, образује богослужбену успомену на догађај у којем је та милост најснажније показана (Изл 13:1). Слично се може рећи и за треће објашњење које праксу откупљивања израилских првенаца изводи из догађаја који је обележио пасхалну ноћ (Изл 13:11–16[15]).