ВЕРА КАО ЗАПОВЕСТ СПАСЕЊА - дванаести део циклуса Химна вере

19 December 2023

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

Вером Јосиф на самрти спомену Излазак

синова Израилових

и заповеди за кости своје.

Посл. Јеврејима 11:22

 

Јосиф је једанаести син праоца Јакова, дуго очекивани првенац његове вољене супруге Рахиле, дуго њен једини син. Наведене околности су га ставиле у позицију очевог миљеника, и полубрата гледаног са завишћу своје старије браће. Читав његов живот био је обележен овом амбиваленцијом. Она се показивала на најразличитије начине током бурног и прилично суровог времена са краја 16. и почетка 15.в. (што је период у који може да се сместе најзначајније године Јосифивог живота).

Древни Оријент овог периода је пролазио кроз велика превирања. Сумерско и древно-вавилонско царство доживљавало је велику кризу и његов сјај је битно урушен ратничким најездама пљачкашких народа који су жудели за богатством високоцивилизованих градова древне Месопотамије. Многи су били принуђени да се окрену номадском животу и упуте на запад и југ, како би преко Ханана, дошли на границе Египта, друге велике империје тог доба.

Египат доминира у библијској нарацији о праоцу Јосифу. Бурна времена која су обележавала историју Египта у овом периоду била су тесно скопчана са Јосифовим животом. Бурне политичке и уопште друштвене промене окруживале су живот младића баченог из атмосфере породичне нетрпељивости и напетости у вртлог дворских интрига. Све то је допринело да и Јосифов живот и сам буде промењив, несигуран и чудесан као што је промењиво, несигурно и чудесно било и време у којем је Јосиф живео. Библијска приповест о праоцу Јосифу чини засебну целину унутар нарације о праоцима Израила, која је својом формом блиска сличним, пре свега египатским, приповестима у толикој мери да се могу сматрати засебним жанром древнооријенталне новеле.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

Предивна новела о Јосифу обухвата велики део Постања и представља засебну приповедну целину, смештену у оквир шире нарације о праоцима Израила. Стилски, подсећа на сличне приповести познате из античких египатских споменика. Од њих се, ипак, одваја јасном богословском поруком, снажним истицањем Провиђења као покретача свих дешавања, што се снажно рефлектује у речима које је Јосиф упутио браћи: „Бог ме посла пред вама ради живота вашега јер виде глад у земљи... Бог ме посла пред вама да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим“ (Пост 45:5б-7).

Праотац Јосиф је снажно испирисао касније библијске и ванбиблијске писце који су се усредсређивали на негову верност (Прем 10:13-14; 1Мак 22:53; 4Мак 18:11; 1Клм 4:9 упр. Пс 105:17-19). Инструкције које је он дао својој браћи, а које се тичу крајњег одредишта његових посмртних остатака привукле су доста мање пажње, а и тада се овај детаљ библиске нарације сагледавао као доказ Јосифове јединствености и величанствености јер није рођен такав човек као Јосиф и о његовим костима се водило рачуна (Сир 49:15).

Пажњу писца Химне вере, међутим, привлаче управо ови запостављени моменти са краја Јосифовог живота када он заповеди за кости своје (Јевр 11:22). Ове речи Посланице су несумњива алузија на Пост 50:24-25; али истовремено њихово егзистенцијално тумачење којим се пажња изнова усмерава ка делу вере које се реализује у атмосфери смрти. Јасно је да ни Јосиф ни писац Химне нису у смрти препознали претњу за испуњење божанских обећања (упр. Јевр 11:12-21). Јосиф је био потакнут очевом заповешћу да не буде сахрањен у Египту већ у породичној племенској гробници Мекпеле, првом поседу Израила у Обећаној земљи. Том заповешћу Јаков је изразио веру у испуњење обећања о наследству земље.

Слична есхатолошка перспектива види се и у случају Јосифа и његове заповести о својим помртним остацима. Иако је он постигао високо звање у Египту, Јосиф није припадао земљи Нила. Јосифова брига за сахрану у Ханану, израз је жеље мотивисане вером да буде присаједињен наследницима обећања. Попут својих великих предака, Јосиф је вером видео ствари још невиђене (ст 1б), јасно као догађаје који су се десили. У вери је он препознао да је излазак Израилаца из Египта зајамчен као део остварења обећања о поседовању земље (Пост 50:24-25). Јосиф се са осталим праоцима вере повезује есхатолошки оријентисаном вером. Њом је видео излазак синова Израилових из Египта, величанствену Пасху којом су се његови потомци усмерили ка Ханану. Св. Јован Златоусти сведочи да Јосифово напомињање о изласку сведочи о његовој чежњи за Обећаном земљом. То нам показује да је он упркос благодатима које је уживао као високи дворјанин величнствене Египатске империје чезнуо за вишим стварима односно остварењем есхатолошких обећања Божијих, баш као што је та чежња карактерисала и друге праведнике и пророке Мојсеја, Данила, Јеремију... и многе који су скроз искуство земаљског странствовања били научени од Бога да је њихова истинска отаџбина Царство Божије.

Снага и значај овог Јосифовог пророштва постају импресивни у светлости библијске нарације са почетка Књиге Изласка. Прва поглавља овог списа сведоче нам да Египат за Израилце није био само страна земља у којој су (макар за неко време нашли уточиште и спасење од глади), и чак ни само земља тежачког живота и обесправљености, већ пре свега земља смрти која је вапила да их прогута и уништи. У светлости те чињенице, Јосифова заповест о костима је охрабрујућа порука да смрт није коначна тачка, а израилско испуњење те заповести (Изл 13:19; ИНав 24:32) постаје величанствена типолошка најава оне истинске Пасхе, Господње Пасхе, свештене и славне, како је називамо у Васкршњој Литургији исповедајући да је то пасхално искуство, искуство пресласка из смрти у живот и са земље у небо, у Царство небеско, истинску и праву земљу Обећања којој су тежили и праоци Израила међу којима значајно место заузима праотац Јосиф.

Писац нам заправо даје пример три праоца Израила, указујући нам на најмањи заједничи именитељ њихове вере. Исаак је гледајући у будућност благосиљао своје синове. Јаков је свој поглед усмеравао на исту страну, поклањајући се пред Јосифом чије је синове благословио. Сам Јосиф је следујући перспективама својих претходника пророковао о будућим догађајима. Праоци Израила су, заправо, препознати као они који свештеноделовањем и пророчким созерцањем гледају преко свог смртног часа ка Богу који испуњава своја обећања у односу на свој народ. То је перспектива коју смо и ми позвани да сагледамо.