ВЛАДАРИ „ДВЕ ЗЕМЉЕ“ – велики цареви древног Египта (први део)

Древни Египат асоцира на моћне владаре попут Рамзеса, његовог сина Мернептаха или претходника међу којима Амосе и Тутмос који су владали уједињеним царством две земље.  Не треба, међутим, заборавити да је уједињеном Египту претходио период током којег су се постепено формирале две регије, Доњи Египат на северу и Горњи на југу. Ове регије састојале су се од мањих краљевстава која су се развијала на темељима ранијих култура образованих у овим областима (бадаиринска, накаданска и мади-бутанска) у периоду дужем од миленијума (4400-3200. год. пре Хр). Од средине 4. миленијума културе северног Египта остварју контакт и са јужноегипатским културама, али и са азијским цивилизацијама на подручју Сиро-Палестине и Месопотамије.

 

Хорус Нармер је један од раних египатских краљева иза којих су остали историјски записи. Поред палете са његовим именом (https://bkcentar.rs/sr/blog/narmerova-pobednicka-paleta-najstariji-prikaz-prvog-vladara-ujedinjenog-egipta), име му је сачувано на статуи павијана[1] која се налази у Берлину (Altes Museum in Berlin) и више цилиндричних печата пронађених у Накади, источној Делти и јужном Леванту. О њему се, ипак, мало зна. Сматра се првим краљем уједињеног Египта. У близини његове гробнице у Ум ел-Каабу (Ummel-Qa’ab) налазе се две јаме означене као Ка Хоруса и Уста (Ири) Хоруса. Могуће да су то биле гробнице његових непосредних претходника. Један од претходника (или супарничких господара са југа) је и краљ назван Шкорпион. Име му је забележено на церемонијалном топузу пронађеном у Хијераконполису. Више сличних предмета носе име Нармер.

Идеја уједињења Египта постојала је и пре Нармера, али је он био први који је успео у њеном остварењу поставши оснивач 1. Египатске династије, познат ван Египта и као онај који први носи двоструку круну, симбол уједињеног краљевства.[2] Поистовећује се са краљем Манесом, а Манес је, можда, било његово почасно име (у значењу онај који истрајава).[3] Начин на који је остварио уједињење Египта и даље је споран.[4] Нармер засигурно јесте био ратник. Неки извори говоре о великој победи у мочварној земљи. Други о стварању провинције Мареотис. У неким случајевима приказују се симболи владара као да ударају свезане непријатеље, вероватно Либијце. Мането га описује као снажног ратника који је проширио границе краљевства и пружио осећај реда. Ипак, нема трагова већих освајања из његовог периода. Шта је било претежније у процесу уједињења, рат или дипломатија? 

Не знамо oдговор на ово питање, али знамо да је по успостављању власти и гушењу побуна краљ покренуо освајања Ханана и Нубије, велике грађевинске пројекте и снажну урбанизацију. Приписује му се изградња миленијумског владарског и религијског средишта на граници између два Египта, Мемфиса. Рељефи откривени 2012. год. у египатској пустињи (Nagel-Hamdulab) показују да је град изграђен у ранијем периоду те је вероватније да је постојећи град и квалитет живота у њему током владавине Нармера уздугнут на нови, виши ниво. Дотадашње египатске културе заснивале су се земљорадњи и сточарству. Културно уједињење и економско приближавање провинција постојало је и пре Нармера али је са његовом шездесетогодишњом владавином Египат почео да се развија у правцу цивилизације. Доцнији грчки историчари приписују му подизање раскошног храма богу Птах, иградњу насипа који је омогућио исушивање мочварних области око Мемфиса исл. Пољопривредно богатство Делте, рудно богатство Горњег Египта и спајање различитих трговачких путева помогли су изградњи великог царства. Развија се производња квалитетније грнчарије и опеке. Почиње прерада бакра.  Увео је жртве и обожавање богова, односно успоставио је организовани култ, унапредио је религијске праксе и иконографију. Плиније га доводи у везу са производњом папируса и формирањем писма а Диодор Сикулус га назива првим египатским законодавцем. Заслужан је за оснивање обликовања живота, елеганције и луксуза са мање посла и више времена за забаву и уживање у миру, храни и свеукупном изобиљу. Његова владавина запамћена је као златно доба Египта. Ослањајући се на достигнућа ранијих владара Горњег Египта успео у ономе чему су они тежили – уједињењу у једну државу које је резултирало плодоносном културном и економском разменом и поставило темељ даљег уздизања Египта  и свега што ће Египат постати.

Прича о ујединитељу Египта би, ипак, била непотпуна уколико би се заобишле легенде у којима се овај владар доводи у везу са легендарним древним египатским животињама. Према једној од легенди, Менес је основао Крокодилополис изражавајући захвалност крокодилу којег је јахао бежећи од својих подивљалих ловачких паса који су се окренули против господара. Друга прича није толико лепа будући да краља описује као жртву нилског коња а то је сматрано најгором смрћу у древном Египту.

Значај који је Нармер имао за Египат не огледа се само у богатим и трајним предањима која су образована око његове личности, већ и симболици моћи која се са њим повезује. Она је постала канон представљања будућих господара Египта. Најпознатији симболи власти господара две земље подсећају на краљевску пастирску бригу, спремност на принуду, заштиту и власт над добрима (пре свега пољима) Египта датирају из прединастијског периода, али широку употребу добијају управо у вези са представама краља Нармера још током владавине краљева прве династије (Хор-Аха, Дјер, Дјет, Мернеит, Ден, Анедјиб, Семеркхет, Ка'a, Снеферка, Хорус Бирд) али далеко превазилазе географске и историјске границе Египта постајући симболи које проналазимо у религији библијског Израила, па и хришћанства.

Међу наведеним владарима раног уједињеног Египта треба истаћи значај Дјера чије се име спомиње на знаменитом Палмеро камену, док је његова гробница поистовећена са легендарном Озирисовом гробницом. Значајан је и краљ Ден (Kénkenes или Qenqen) који је вероватно додатно учврстио јединствену власт над Египтом, због чега се приказује са двоструком круном. Он је, такође, први фараон који носи пуно име (велико име, или име које се састоји од четири имена), док је први египатски владар који носи потпуно развијено велико име Семеркхет. Владавина последњег је у потпуности представљена на тзв. Каирском камену.

Међу доцнијим владарима Египта неопходно је поменути Кеопса (Khufu, 2575–2465. пре Хр.) другог владара 4. династије и градитеља велике пирамидеу Гизи. Он је у египатским изворима представљен је као мудар владар, док га је Херодот представљао као угњетавача који је Египћане, укључујући и најужу породицу, бацио у беду зарад остваривања својих грађевинских подухвата. Похвале настале после Кеосове смрти бацају сумњу на Херодотово писање, но величина и грандиозност његових грађевинских подухвата (храм богиње Хатор и храм богиње Бесет) сведоче о високом степену државне организованости која је засигурно подразумевала и извесну принуду. Током његове владавине Старо царство досеже зенит.

Развојем рударења бакра, тиркиза и диорита оснажио је економију, а постављањем чланова царске породице за високе функционере оснажио је државну контролу. Привредне активности развијао је и на подручју освојених територија Медитерана, Нубије, Палестине и Феникије. У религијској пракси није уводио новине већ је наставио са снажењем култа бога Ра, поштованог током 1. Династије изнова повезавши име фараона са именом бога Хоруса, нарочито приказиваним божанством током његове владавине. У његово време се развија и култ Кхнум-Кхуфу повезан са поштовањем божанског грнчара који је израђивао предмете на захтев бога Тота. Ово божанство је повезивано са Хермесом, Меркуром, па чак и Енохом. Поменути култ је подразумевао обред иницијације у круг тзв. змија мудрости. Посвећеници су били препознатљиви по Хермесовом штапу испреплетаном са једном или две змије. Кхнум је у познијем периоду представљен као огромна змија и персонификовао је божанску стваралачку мудрост.

Пепи I (2325–око 2150. пре Хр.), трећи цар 6. Династије. Преживео је краткотрајну узурпаторску владавину Усеркареа. уздигао је Египат посредством трговине. Покренуо је освајање Нубије. Фрагменти посуда са његовим именом ископани су у Кармаху а нубијске трупе су регрутоване за борбе са побуњеним бедуинима на североистоку. Први је међу египатским владарима формирао праву војску која је бројала више хиљада регрута из целог Египта. Војска је била веома окрутна у борби и дисциплинована у односу према потчињеним територијама које није пљачкала. Египатски бродови из овог периода пронађени су у Библосу и представљају сведочанство о трговини са Феникијом. Писани извори говоре о трговини са Сомалијом, Пунтом исл. Током његове владавине јача утицај моћних провинција Горњег Египта што је вероватно корен будућих немилих догађаја.

 

Крај династије којој је припадао Пепи означио је и почетак првог међупериода. Египат је подељен. Владари 8 династије успоставили су делимично јединство, право јединство  постигнуто је тек под владарима друге половине 11. династије тј. током времена Средњег царства (2030-1650. пре Хр). Обновљени су културни и цивилизацијски принципи са почетка династијског периода, преосмишљавају и кодификују древна предања, осмишљава се царска идеологија, друштвена организација, верске праксе и односи са суседима. Реформе су препознатљиве у архитектури, скулптури, сликарству, рељефној декорацији, стелама, накиту, личним стварима и књижевности. На темељу фрагментарних остатака може се видети да је ово време прелепих уметничких дела изведених са великом вештином и сензибилитетом. Током првог међупериода политичка моћ је концентрисана у два центра: Хераклеопољу на северу и у Теби на југу. Коначно Теба је надјачала али је траума остала тако да је у текстовима Средњег краљевства постојао израженији страх од хаотичних сила  и истицала се потреба јединства. Истовремено, болно искуство је показало да је трауме могуће превазићи. Ово је време када се, знатно више него раније, подижу велики храмови под царским покровитељством. Јављају се први значајнији храмови изграђених од камена са обимним рефељним декором и програмима скулптура. Култ Амона постаје доминантнији а религија и храмовно криторство постаје кохезивна сила уједињења империје и наглашавања доминантне улоге цара. Препознају се трагови дубоке промене у верским уверењима, обичајима и разумевању улоге цара као политичког и духовног лидера. Упркос снажном пропагирању царске идеологије овај период није подарио значајније владаре. Његов крај се могао назрети и у самој чињеници да је током последњих 150 година Средњег царства на трон дошло више од 50 владара. Сасвим сигурно већина од њих трон није узела по принципу јасне породичне сукцесије. Све то доводи до поновне поделе и другог међупериода (1640-1540. год. пре Хр).

Уздизање владара 14. династије омогућује уједињење Египта али тек са владарима 18. династије царство досеже пуни потенцијал. Ахмосе I (вл. 1539–1514. пре Хр.), оснивач 18. династије на власт долази у тренуцима снажних превирања и то са само десет година. Прве године проводи под регенством мајке која је ефикасно консолидовала тебанску базу моћи пре него је сину потпуно предала власт. Ахмосе по преузимању власти креће на Хиксе који су му убили оца и то користећи њихово оружије, бојне двоколице и бронзане мачеве. Потискујући Хиксе и њихове савезнике, Ахмосе је повратио власт над древном престоницом, Мемфисом.  Успео је  да опседне  и заузме Аварис, главно упориште Хикса у Делти. Значајни египатски документ познат као Рајндов папирус (RhindPapyrus) показује стратешку генијалност краља Амосеа. Загосподаривши Херлиополисом он се упутио низ источну Делту. Заузео је Тјару, главно гранично утврђење на Хорусовом путу од Египта до Ханаана спречивши достављање помоћи и намирница Аварису ка коме је затим кренуо. После три неуспешна покушаја заузимања Авариса освојио је непријатељску престоницу. У том тренутку имао је 18-19 година. Непосредно по ослобађању од Хикса Ахмосе је кренуо на њиховог савезника, Нубију. Заузео је север територије и присвојио тамошње руднике злата. Покренуо је и потчињавање Палестине.

Након што је осигурао границе, Ахмосе је успоставио себи одану администрацију. Истакнутим ветеранима је доделио земљу а заповеднке учинио регионалним управитељима. Обновио је рударење бакра на Синају и трговину са Сиријом. Отворио каменоломе, руднике и започео масивне грађевинске пројекте и обнову храмова. Са Делтом и Нубијом под египатском контролом стечен је приступ ресурсима. Злато и сребро су добијали из Нубије, лапис лазулит из централне Азије, кедар из Библоса а тиркизну боју са Синаја. Пронађени су и неки предмети минојског порекла а у палати подигнутој на месту некадашње тврђаве Хикса у Аварису пронађени су фрагменти фрескописа минојског стила. Теба је постала престоница целог Египта чиме је успостављен континуитет са Средњим царством, искоришћен њен стратешки положај и религијски значај. 

Престоница је постала средиште државних писара и архивара који су били неопходни за сложенију администрацију. Остаци Ахмосесове пирамиде у Абидосу откривени су 1899. а идентификовани су 1902. год. Истраживања остатака пирамиде и околних структура 1993.год. обновљена су под покровитеством Пенсилванског-Јејл института лепих уметности Универзитета Њујорка (Pennsylvania-YaleInstituteofFineArts, NewYorkUniversity) и вођством Стивена Харвија (StephenHarvey). Пронађено је два реда неоштећеног обложног камена као и делови масивног бедема од опеке. У подножју пирамиде лежао је комплекс камених храмова окружених зидовима од опеке. Међу хиљадама резбарених и сликаних фрагмената, неколико је осликавало аспекте сложене нарације о борби са Азијатима (Хиксима). Рељефи приказују стреличаре, бродове, мртве Азијате и прве познате приказе коња у Египту. На једној од грађевина од опеке пронађено је утиснуто име главног ризничара Неферперета, званичника који је покренуо обнову рада каменолома у ел-Ма'асари (Тура) током 22. године у Ахмосеовог живота. Амосеова пирамида је била последња пирамида изграђена као део комплекса мртвачнице у Египту. 

Краљева мумија откривена је 1881.год.у брдима изнад посмртног храма краљице Хатшепсут у Деир ел-Бахри заједно са мумијама других вођа 18. и 19. династије. Пронађена је у саркофагу који је носио његово име исписано и хијероглифским и хијератским писмом. Мумија је била оштећена и очигледно да је била опљачкана. Чини се да је умро у средњим 30-тим годинама. Наследио га је други син, Аменхотеп I. Ахмосе је упамћен као победник Хикса, обновитељ тебанске власти над територијама Нубије и Ханана, реорганизатор администрације, онај који је обновио рад каменолома, рудника, трговине и ктитор масивних грађевинских пројеката. У сећању Египћања је по слави достигао и самог Нармера. Оставио је успешан и самоуверен Египат, инаугурисао је нову еру египатске културе и утро пут моћним фараонима Новог царства који ће проширити царство и оставити запањујуће архитектонско наслеђе на његовом хоризонту. 

Тутмос III је владар који је на трону остао дуже од пола века али је две деценије власт делио са помајком, знаменитом Хатпепсут. По смрти оца, постављен на трон у трећој години живота а самостални фараон није постао ни по стицању пунолетства. Чини се да је међу Хатшепсут и Тутмосом дошло до поделе власти. Тутмос је преузео заповедништво над војскама Египта показавши се као један од највећих војсковођа древног света. Тутмос је био даровити војни стратего и харизматични вођа који није изгубио ниједну битку. Проширио је и одржао царство због чега је назван Наполеоном древног Египта. То не чуди будући да је одрастао на двору у престоној Теби где је од најранијег детињства обучаван за место фараона кроз стицање физичку снаге, борбене спремности и стратешких знања. Био је врстан стреличар, необично снажан (премда не претерано висок) борац и вешт коњаник. Каснија владавина показује да је био и високо културан и софистициран човек који је знао значај уметности и који је поштовао људски живот.

По ступању у младалачко доба напустио је двор да би живео са војницима склонивши се из блиског окружења помајке. По њеној смрти 1458. пре Хр., Тутмос преузима власт и сузбија побуне. Током наредних седаманаест година Тутмос ће водити седамнаест успешних војних похода који су описани на стубовима Амоновог храма у Карнаку. Прва и најпознатија победа у бици код Мегида представљена је најдетаљније. У основи описа је ратни дневник његовог генерала Тјаненија који изражава дивљење према цару и његовој војној акцији. Описује га као потпуно свесног својих способности и способности својих трупа, потпуно увереног у победу. Најпознатији одељак описује фараона који на ратном већу заповеда да се ка Мегиду крене уским путем од Аруне, најтежим од свих. Заповедници се противе плану позивајући се на своје обавештајне податке. Цар истрајава у свом науму што је омогућило египатским снагама да изненаде противнике. Тутмос је лично предводио напад како би показао да верује како он и његове трупе уживају божанску заштиту. У битку је ушао на колима од финог злата, украшен сјајним оклопом, заслепљујући и застрашујући противнике који су одустали од борбе повукавши се у сам град. Град није одмах заузет јер се војска дала у сакупљање ратног плена. Уследила је опсада која је трајала 7-8 месеци. Град се на крају предао, становници, чак и предводници побуне, су поштеђени, али је узет плен како у виду блага тако и у виду намирница.

Такође, у Мегиду је по први пут узео децу непријатеља коју је повео у Египат где им је омогућио египатско образовање. То је касније радио после сваке победе коју је однео. Деца су истовремено била и таоци чије је присуство у Египту гарантовало оданост  њихових очева. По стицању пунолетности био им је дозвољен повратак у отаџбину где су, практично, били носиоци и пропагатори египатске културе. Уопштено, Тутмос је показивао велико поштовање према пораженим противницима и то му је подигло углед далеко изван граница Египта. Тутмос је потом кренуо у Сирију, тј. на Кадешкоји је у том тренутку био под управом Краљевства Митани. Победу у овој акцији обележио је стелом  на Еуфрату и натписом у Карнаку.  У 33. години Тутмосове владавине дошло је време за његов најхрабрији потез, напад на само краљевство Митани. Тутмос је добро планирао поход; понтонски чамци превожени су преко Сирије у циљу преласка реке Еуфрат. Сукоб се догодио на источној обали. Недостају описи детаља борбе али је јасно да се митанијски краљ брзо повукао са бојишта оставивши иза себе 30 жена из харема и неколико стотина војника који су били његови телохранитељи. У каснијим азијским походима (укупно их је било 17) Тутмос је био задовољан тиме да консолидује оно што је освојио и да постави темеље империјалне организације својих азијских поседа.

Његови нубијски походи били су подједнако успешни. До своје 50. године проширио је египатске поседе изнад на територије којима није управљао ниједан од ранијих фараона а земљу је учинио  богатијом него што је била икада.Данак Сирије и Палестине и Судана сливао се у његову ризницу. У аналима се наводе огромне количине дрвета и металне руде, стоке и житарица које су освојене области испоручивале. Минојски Крит и Кипар, Вавилонија, Асирија и Хетити су послали дарове. Гробнице високих званичника током владавине украшене су сценама које приказују пријем страних изасланика који долазе из места чак са Егејског мора и грчког копна да положе своје богате и егзотичне дарове пред ноге фараона. Престиж Египта никада раније није био толики.

Богатство је омогућило Тутмосу изградњу више од педесет храмова, бројних споменика и гробница. Његове обнове и доградње храма у Карнаку, заправо, спадају међу најзначајније. Уметничке технике Египта његовог доба досежу нове висине. Усавршена је израда стела, развија се стакларство, кип постаје мање идеализован, прикази уједначени,  далеко од ласкавих. Гробнице су украшене сложеним сликама, праве се јавни паркови и баште и језера. Празнична сала храма у Карнаку приказује фауну и флору — укључујући 275 биљака — које је сакупио током својих ратова у Азији. Насупрот томе стоји систематско разарање споменика које је оставила његова помајка, Хатшепсутиних. Њено име и слике уклоњени су са свих јавних споменика изузев из унутрашњости њеног погребног храма у Деир ел-Бахрију чиме готово да је осуђена на непостојање, јер је вечни живот био условљен памћењем живих. Разлог поступка треба вероватно тражити и у личном аморзитету Тутмозеса као и у идеолошком истицању да на трону Египта сме да седи само мушкарац. Хатшепсут је пореметила равнотежу и одступила је од улоге коју царици додељује митско предање Озирис-Сет-Изида-Хорус. Тиме је отворила пут губитку стабилности – равнотеже (маат) – и повратку исконског хаоса. 

Током своје владавине Тутмос је заузео скоро 350 градова и Египат је преобразио у тријумфалну и освајачку нацију која је тадашњем свету понудила систем управе који би могао да се назове Pax Egyptica. Тиме је трасирао пут уздизања и дао модел развоја будућих империја.

[1] Према неким схватањима, павијани су имали нарочито поштовани статус у Египту где су довођени у везу са боговима Тотоми Амон-Ра. Краљ Нармер се, стога, приказује у процесу трансформације у павијана названог велики бели. Ова сцена је представљала приказ његовог подмлађивања. Порекло павијана се тражило у Божијој земљи Пунт. Чини се да су рани египатски владари имали односе са овом земљом односном облашћу која највероватније обухвата широк појас делова савремених држава (Етипија, Еритреја, Судана, Сомалија). Ови односи су обновљени тек у време владавине Хатшепсут.
[2] Црвена круна Доњег Египта и Бела круна Горњег Египта биле су најраније круне које је носио краљ и уско су повезане са уједињењем земље које је изазвало пуну египатску цивилизацију. Владар који носи ову тзв. двоструку круну истиче своју власт над обе области Египта. Одвојене црвене и беле круне настављају да се носе и задржавају своје географске везе.
[3]Име Манес (Мени, Мин, Менас, Минај) спомињу египатски, грчки, римски па чак и јеврејски историчари међу којима су Херодот, Диодор Сикулус, Плиније, Ј. Флавије. Присутно је у тзв. Торинском канону, првој картуши Абидоске листи краљева, RamesseumMin-рељефима, али не и на печату који наводи имена првих шест владара 1. Династије Египта. Недостатак, пак, извора из времена живота овог владара навело је неке научнике да посумњају у његово постојање. Ипак, владари древног Египта у раном династичком периоду носили су име бога Хоруса (и владали су у као његови заступници) а не лично име. Ипак, и лично и владарско име су коришћени уз титуле а чини се да је Менес управо то, титула краља Хорус-Нармера који је ујединио Горњи и Доњи Египат мирним путем или посредством освајања.
[4] Предлагано је да је Горњи Египат уједињен мирним путем и да је тако уједињена територија кренула у освајачко ширење на север. Други сматрају да је уједињење био спор процес стимулисан економским растом. Горњи Египат је био просперитетнији и то му је омогућило да систематски апсорбују земље доњег Египта током времена. До Нармера, Египат је био подељен на Горњи (јужни) и Доњи  (севери) Египат. Горњи Египат је био урбанизованији и убрзано се развијао, док је Доњи био руралнији али богатији плодним пољима.

Извори: