МОТИВ ОДЕЋЕ У ЈОСИФ-НАРАТИВУ - одећа као средство обмане (први део)

Мотив снова у приповести о Јосифу је толико истакнут и доминатан да читалац може да пропусти да уочи друге, не мање битне мотиве унутар којих значајно место заузима мотив одеће. Са овим мотивом се сусрећемо када се говори о Јосифовој одећи која служи да истакне Јаковљеву нарочиту наклоност према сину своје старости(בן־זקנים הוא לו). Загонетна хаљина описана је изразом  који наговештава неку врсту царске одеће (כתנת פסים, Пост 37:3). Слична одећа се повезује са неудатим кћерима царског дома, девственим принцезама (2Сам 13:18). То је можда туника дугих рука, непогодна за физички рад. Нејасноће у вези са овим типом одеће сежу све до првих превода Писма. Сматра се да је то била нарочита туника каква се спомиње још само у 2Сам 13:18а, док се у Јосиф-приповести спомиње пет пута.Компаративне студије са асирском књижевношћу потврђују схватање да је ова врста одеће царског карактера, повезана пре свега са принцезама. Туника је ироничан начин да се покаже како је Јаковљев однос однос према Јосифу превише заштитнички, преувеличан и повезан са женским фигурама прошлости.

Занимљиво је да су оба носиоца ове одеће жртве породичног насиља, а да се туника у оба случаја цепа надвоје. Ипак, у Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

 

Мотив у приповести је често повезан са преваром. Тако браћа Јакова наводе на погрешан закључак показујући му Јосифову, обележену крвљу животиње из стада (27:32-35). Већ у наредном поглављу одећа и животиња из стада поново се јављају као средство обмане (38:14-20), овог пута Јуде који је, вероватно, осмислио претходно споменуту обману оца. Одећа као средство обмане се два пута јавља и у целинама које су смештене у Египат. Први пут када Портифарова жена оптужује Јосифа за покушај напаствовања, одећа коју је стргла са њега служи јој као доказ оптужбе (39:12-13). Јеврејска реч која се овде (39:12) користи за огртач (דו ג ב) је иста која се користи за описивање Тамарине одеће (38:14). Постоји понављање у начину на који се са Јосифа скида одећа и она се лажно користи против њега. Јосиф као велики везир Египта вара браћу која га не препознају, вероватно и стога што је обучен у великашку одећу добијену од фараона. Уколико се одећа схвати као, како ћемо доцније приметити, знамење статуса Јосиф је остављањем одеће у руци Потиферове супруге одустао од статуса који је стекао у његовом дому. Таква незахвалност била би увреда за господара. Ово одражава ситуацију из претходног поглавља, када су браћа донела јединствену тунику Јакову. У оба случаја етикета се враћа дародавцу.

Веза одеће и обмане не само да повезује различите делове Јосиф-наратива, већ и читав наратив враћа унатраг ка праотачким сагама, а можда и библијској праисторији. Као што су Јосифова браћа обманула оца, користећи животињу из стада (тј. њену крв) и одећу свог брата, тако је деценијама раније Јаков био у улози варалице који истим средствима обмањује обневиделог Исаака. Јудине речи шта имамо од тога ако брата свога убијемо и сакријемо злочин... да не дижемо руке на њега, јер је ипак наш брат, наше тело (Пост 37:26-27) воде осмишљавању преваре. У њима као да одјекује сећање на приповест о Каину и Авељу и речи суда крв брата твојега виче са земље на небо. Проклета да је земља која је отворила уста своја да прими крв брата твојега (Пост 4:10-11). Одећа пружа прилику да се млађи брат удаљи из породице, а да се при томе не пролије његова крв и, тиме, избегне проклетство. Јосифова браћа, практично покушавају да формално избегну преступ. Продају брата, али не проливају његову крв. Сугестивним питањем наводе оца на погрешан закључак, али га не лажу. Крвава хаљина је семиотички симбол свега што је Јосиф представљао, као и Јаковљевих сломљених нада за његову породицу (Пост 37:33). Коначна ситуација у Пост 37 је и у чињеници да су браћа прешла границу.

Обмана оца (37:32) је сложен, симболички и асоцијативно савршен, тренутак. Десеторица браће притискају  тунику у руке оца, подстичући га да (погрешно) протумачи шта се десило са носиоцем одеће. Бинарно питање (да ли је ово туника твог сина или не) постављено је тако да скреће пажњу са правог питања: где је (а не ко је) власник тунике. Јаков који упада у постављену замку, болно закључује оно што синови посредно сугеришу. Тренутак је богат наговештајима и алузијама. Чин изведен без обзира на осећања оца и његову реакцију бескрајног туговања. Лаж Јаковљевих синова одјекује, преваром коју је сам Јаков извео над остарелим оцем (Пост 27:1). Укључује клање јарета (Пост 27:9) и одећу брата (Пост 27:15). Поред теме поетске правде, браћа дрско показују пасивно-агресивно понашање према оцу показујући му крвави капут и тражећи од Јакова да својим очима испита одећу. Као да се свете и Јаков у њиховом чину добија сурово подсећање на плодове сопственог понашања – мора да гледа тунику коју је раније њима ставио пред очи поклонивши је фаворизованом сину (Пост. 37:23).

Видевши Јосифову крваву одећу, Јаков растрже своју одећу и говори како је Јосиф растргнут. Слично је реагово Рувим када је сазнао да је Јосиф продат, али и сва браћа када се Јосифов пехар пронађе у Венијаминовом пртљагу. Јаков и Рувим, међутим, не мењају одећу и тиме се симболички показује да не пролазе кроз трансформацију кроз коју пролази Јосиф. Фокус браће на Јосифову одећу, међутим, није повезан само са обманом будући да је она заправо један од разлога због којег Јосиф постаје мета њихове агресије.

Понављање овог мотива и причу о Јуди и Тамари повезује са братском борбом око превласти. Тамара користи одећу да превари Јуду и прикрије идентитет, као што су Јосифова браћа користила одећу да преваре свог оца и прикрију чињеницу да су продали Јосифа. Ипак, у случају Тамаре кривица није на страни варалице, већ Јуде који јој је ускратио Шелу и, посредно, потомство. Мотив преваре је уведен преваром Јакова посредством Јосифове окрвављене тунике (37:32-33; 38:14), а наставља се када је Јуда преварен одећом и јаретом. Повезаност мотива додатно је осликана симболиком одевних предмета. Туника дефинише Јосифа у Пост 37 и њено скидање га чини немим реквизитом, баш као што Јудин чин Тамару чини реквизитом. Постоји иронична веза између симбола који означавају Јудин и Јосифов статус и достојанство. Јуда предаје свој печат, акорд и штап Тамари (38:18), док Јосиф губи тунику која је симболизовала његов статус (37:3, 23). Јуда губи предмете који потврђују његов идентитет када их даје Тамари.

Оба мушкарца су изгубила симболе који их дефинишу и дају им статус. Промена коју Јуда овде доживљава омогућава му да помери ствари касније у причи о Јосифу (Пост 43:8-10.18-34). Ако се печатни прстен, акорд и штап које Јуда даје Тамари као залог, схвате као део одеће, имају улогу као и у другим одећа-секвенцама тј. потврђују Јудин преступ и Тамарину праведност (Пост 38:18). Јудино препознавање предмета као сопствених учинило је да увиди своју кривицу (Пост 38:26). То је покретач његове унутрашње промене која није ограничена на признање кривице и Тамарине праведности, већ води схватању неопходносте ризиказарад настављања породичне лозе.

Коначно, одећа је имплицитно средство преваре у сусретима Јосифа и браће у Египту. Они га не препознају због језичке баријере, али и због његове одеће која је симбол узвишеног статуса, део Јосифовог усвајања египатског идентитета којим обмањује браћу.