НАЈЗНАЧАЈНИЈА АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – децембар 2023

Археолози су открили тестеру стару 2.250 година током ископавања у древном хетитском граду Хатуша у Турској. Локација се истражује од 1906. године и истраживања су открила огроман број древних артефаката, укључујући плочу са мистериозним језичким знацима. На листу светске баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) 1986. године због својих добро заштићених архитектонских структура и места ископавања. Такође носи УНЕСКО титулу „Памћење света“ од 2001. године са својим клинастим писмом које представља најстарији познати облик индоевропских језика. Хатуша служи као музеј на отвореном са градским зидинама дугим 6 км, монументалним градским капијама, подземним пролазом дугим 71м, палатом Хетита у Бујукалеу, 31 откривеним храмом и древним силосом пшенице. Овај древни град служио је као престоница Хетитског царства, истакнуте силе на Блиском истоку током касног бронзаног доба, у распону од приближно 1600. до 1180. године пре Хр. У Хатуси су пронађене бројне клинасте плоче, које пружају непроцењиве информације о Хетитима и другим језицима, административним обичајима, верским ритуалима и историјским догађајима. Хатуша се истиче по свом урбанистичком планирању, очувању различитих структура—укључујући храмове, краљевске палате и утврђења—замршеног украса Лавље капије и Краљевске капије, и пронађене колекције камене уметности у Јазиликаји. Откопане структуре и градски распореди пружили су увид у урбано планирање и архитектонску снагу хетитске цивилизације, укључујући прелепе храмове, палате, стамбена подручја и одбрамбене зидове.

Професор Андреас Шахнер (AndreasSchachner), који води ископавања, рекао је за AnadoluAgency (АА) да је гвожђе тестере било дебље од савремених тестера, али је иначе веома слично онима које се користе данас закључивши „да људи не мењају једноставно радне алате“. Античко оруђе дугачко је 20см и пронађено је на северозападној страни града.

Професор Шахнер је приметио да је ово откриће ретко и да представља прво те врсте у Анадолији у 3. в. пре Хр. Ова тестера је пронађена у згради из галатског периода у области ископавања. Посебно је интригантно пронаћи тестеру из овог периода. Спровели смо нека истраживања и нема много упоредивих примера. Успели смо да идентификујемо неколико примера из каснијих римских периода, али тестера која датира најмање из 3. в. пре Хр. остаје јединствена, барем у Анадолији – каже он напоменувши да је од тестере остао само гвоздени део и објаснио да, колико разумеју из рупа на две стране тестере, мисле да је на њој полукружна дршка. Дакле, столар из тог периода је можда користио тестеру држећи је од дрвета и померајући је.

Тестера је невероватно користан алат који је значајно еволуирао током хиљада година и омогућио напредак у различитим облицима конструкције, обраде дрвета и метала. Тврди се и да без тестере не бисмо имали точак.

Прве тестере су биле направљене од тврдих материјала, као што су кремен, опсидијан и зуби ајкуле, што је омогућило да се назубљена ивица користи за сечење мекших материјала.

Најраније познате тестере за метал датирају још од старих Египћана, око 3000-4000 година пре нове ере. То су били примитивни алати направљени од бакра и састојали су се од зупчастог сечива причвршћеног за дршку. Зуби су постављени на такав начин да олакшају сечење материјала када се померају напред-назад.

Са појавом бронзаног доба (око 3200. године пре нове ере) и касније гвозденог доба (почевши око 1200. године пре нове ере), тестере су значајно еволуирале. Бронза и гвожђе омогућили су јача и издржљивија сечива. У овом периоду се развијају и различите врсте тестера за различите намене, као што су веће тестере за две особе за дрво и мање тестере са ситнијим зупцима за сложене радове у обради дрвета и столарији.

Хетити су били древни народ у интезивним односима са егејском, египатском и месопотамском цивилизацијом. Имају значајно место у Светом писму још од времена праотаца све до времена Давидовог царства. Ово откриће показује да је локација имала значајну улогу и дуго пошто је Хетитско царство нестало под навалом  народа са мора.

Последњи месец 2023.године обележила су два значајна открића у Помпеји. Тринаест фигурица пронађених на локацији древног римског града сведоче о прехришћанским ритуалним праксама тамошњих становника. Пронађене фигурице направљене су од теракоте. Археолози су их открили у усправном положају, а претпоставља се да су стајале на полици у атријуму једне помпејске куће која је вероватно припадала богатом помпејском трговцу. Распоред фигурица сугерише да су коришћене у ритуалној церемонији, највероватније повезаној са култом Кибеле и Атиса који је био повезан са животним циклусом годишњих доба и плодношћу земље, а самим тим и са пролећном равнодневницом. Уз антропоморфне фигурице пронађене су у оне које приказују главу петла, бадем, орах и шишарку, могуће симболе плодности.

Мит о Кибели се сматра фригијским митом Она је заправо сматрана мајком богова, исконском богињом природе, а обожавана је у оргијастичким обредима централне и западне Анадолије. Кибела је у грчкој митологији поистовећивана са титанском богињом Реом, а код Трачана  са Хекатом. Код Грка је повезивана са оријастичким аспектима Дионисовог култа. Наиме, она је сматрана мајком фригијског бога Сабазија који је идентичан грчком Дионису, тако да према броојним античким изворима Дионисове оргије корен имају у Кибелином култу (Pseudo-Apollodorus, Bibliotheca 3. 33; Strabo, Geography 10. 3. 13; Nonnus, Dionysiaca 9. 136), при чему се сам Кибелин култ сматрао мистеријским. Чини се да је први храм у част ове погиње подигао фригијски краљ  и он се сматра зачетником свечаности у њену част. У неки градовима свештеници посвећени овој богињи имали су и политичку власт. 

Кибела је била ћерка фригијског бога неба (који своју аналогију има код Грка има у Зевсу) и мајке земље. Рођена је као хермафродит по имену Агдистис кога су богови кастрирали да би постала богиња Кибела. Кибелу су понекад описивали као мајку митског фригијског краља Мидаса - човека са златним додиром (Pseudo-Hyginus, Fabulae 191; Pseudo-Hyginus, Fabulae 274).

У основи мита је трагична љубав између богиње (Кибеле) и смртника Атиса који је исгром судбине и богова кастриран и тиме спречен да реализује своју љубав. Неки претпостављају да је мушко свештенство посвећено овој богињи вршило самокастрацију како би обнављало митски догађај. Трагика љубави богиње смртника, међутим, није повезана са овим митом, и у различитим варијантама се може пратити у различитим религијама укључујући и предања о месопотамској богињи Иштар.  Занимљиво је да се под разним именима, обожавање богиње Кибеле могло пратити све до Месопотамије – сматрају неки научници. Неки сматрају да је заправо корен овог култа повезан са деификовањем легендарне сумерске краљице Кубабе, једине женке владарке чије се име нашло на листи сумерских краљева. Уколико је ово тачно, пронађене фигурице повезују свет библијског Оријента и Средоземља не само географски, већ и кроз миленијумску историју.

Помпејске фигурице су високе око 15цм. Зидови просторије у којој су фигурице пронађене били су осликани, а фрескопис је фрагментарно сачуван у горњем делу зида. Кућа у којој су фигурице пронађене налази се у близини знаменитог помпејског Лединог и лабудовог дома, куће у којој је пронађена фино осликана просторија у којој се истичу четири округла са женским лицима истанчане елеганције. Све то указује да је ово можда био елитни квар Помпеје. Готово истовремено откривена је пекара-затвор која се налази у регионуIX, близу падина античке Помпеје. Откривене су мале просторије у којима су робови живели заједно са магарцима. Исте просторије су им служиле и као радни простор. Робови су, наиме, били су задужени, да у готово немогућним условима мељу жито и производе хлеб. Просторија је имала само мали прозор који осим тога што је био обезбеђен решеткама био је толико високо постављен да робови нису могли да гледају кроз њега.

Магарци, са повезом на очима су сатима терани да ходају у круг како би померали жрвањ и млели жито. Помагао им је роб који је и сам био принуђен да гура камен, али и да бичем нагони животињу на рад. Робови, чија су чела била обележена словима, коса обријана са једне стране, ноге оковане, очни капци изгорели од врелине и дима, а лица прекривена прљавштином, били су принуђени да додају жито и ваде брашно.

Наплочнику просторије која је служила за рад, живот и спавање људи и животиња и даље су видљиви урези направљени да спрече проклизавање, али и да усмеравају циркуларни пут. Посматрано из ваздуха, види се да је простор толико мали да два магарца нису могла проћи у исто време, тако да су увек морали да пазе да буду у некој врсти синхронизације са осталима.

Пекара је радила у тренутку ерупције вулкана. То је омогућило да се сачува пример екстремне суровости Римског царства која је раније била позната из фрескописних приказа и писаних извора  попут Апулејевог Златног магарца:

Филеб је одмах купио и жито, добро ме напртио и довео до млина. Онде су много идући у круг окретали млинове разне величине и без одмора млели жито окрећући млинско камење не само дању, него и ноћу уз светло, будни сву ноћ. Идућег дана ме већ ујутру упрегоше у млин који ми је изгледао највећи, покрише ми одмах главу, нагнаше ме у круг кривудавим путем и ту морах ограђен свеудиљ ићи за својим трагом и враћајући се властитим стопама, поново започињати свој круг. О добри богови, колико је ту било јадника с кожом свом ишараном плавим масницама, а изударана им леђа била више заклоњена него покривена искиданим крпама. Неки су имали имали само крпицу преко доњега дела трбуха. А сви беху обучени тако да се међу дроњцима видело све. Чела су им била обележена словима, коса обријана с једне стране, а ноге оковане у прстен. Изобличени од пљавштине, с очним капцима изгорелим од врела и густа дима, они скоро ништа нису видели, као рвачи пред борбу који се посипљу ситним прахом, белели су се прекривени прљавим брашном и пепелом.

Иконографски и књижевни извори, посебно рељефи из Еуризаковог гроба у Риму, сугеришу да је воденички камен обично померао пар који се састојао од магарца и роба. Овај последњи, поред гурања жрвња, имао задатак да подстакне животињу и да прати процес млевења, додавања житарица и сакупљања брашна. Нема сумње да је новооткривена пекара изграђена према истим спецификацијама као и други објекти за производњу хлеба у Помпеји и другде у римским земљама. Ова скучена просторија, заправо је пронађена испод куће, која је била изнад ње. Кућа, на локацији од 44 хектара која се тренутно ископава, била је подељена на стамбени део украшен изузетним фрескама и производни део тј. пекару. Затворена у унутрашњости велике стамбене зграде, пекара је без зидова окренутих споља. Једина врата у просторији водила су директно у атријум, који се потом отварао у шталу или шталу где би животиње биле смештене када нису радиле. Кућа са производним погоном је вероватно била у власништву богате римске породице, која би живела релативно лако и удобно као резултат експлоатације робова и животиња. Као такви, били су савршени приказ друштвене, културне и економске стварности Римског царства у 1.в. хр. ере, које се у великој мери ослањало на поробљене људе да обављају сав тежак посао како би елите имале више времена да се препусте својим маштаријама и фантазијама.

Простор откривен у археолошким ископавањима сведочи не само о животу робова, већ открива најшокатнију  страну античког робовласништва и брутално насиље над поробљеним људима који су на својим плећима носили спољашњи сјај империје. У Помпејима робови су чинили око 30 одсто укупне градске популације од 12.000 људи. Ово сведочи о нивоу трговине људима и ропства који су били неопходни за одржавање луксузног начина живота који су преферирали римски аристократи који су живели у време Римског царства. У једној просторији пекаре откривена су три скелета који показују да је кућа била насељена. Скелетни остаци три жртве ове катастрофе заправо су пронађени у просторији која је сада идентификована као пекара, иако не постоји начин да се утврди да ли су то били робови који су посећивали овај простор или становници домаћинства који су тражили безбедно место да побегну од лаве. Ово откриће баца светло на заборављене појединце, попут робова, који су, иако често занемарени у историјским изворима, чинили већину становништва, значајно доприносећи економији, култури и друштвеном ткиву римске цивилизације.

Коначно, ерупција Везува је једнако изненада прекинула животе становника Помпеје свих класа и статуса, откривајући људску рањивост на дела природе којима се не може супротставити никакав просперитет, луксуз или експлоатација других.

Раскошан живот са једне, и потпуна беда са друге биле су околности у којима се јавља жеља за променом. Та жеља је могла да има револуционарни карактер Спартаковог устанка, али је могла да буде уобличена и као практични исход религијских идеја као што је било хришћанство. Можда управо то објашњава како је управо тих година св.ап. Павле успешно мисионирао и за хришћанство неретко задобијао припаднике нижих слојева друштва. Такође, његов позив да робовање земаљским господарима заменимо служењем небеском Господару добија нарочиту димензију у сусрету са оваквим и сличним археолошким открићима.

 

1. ЦРЕПОВИ СТАРИ 2.200 ГОДИНА ПРОНАЂЕНИ У ЈЕРУСАЛИМУ ПРУЖАЈУ НЕПОСРЕДНУ ВЕЗУ СА ИСТОРИЈОМ ХАНУКЕ

Археолози у Јерусалиму су ископали 16 фрагмената керамичких црепова коришћених у изградњи грчке тврђаве. Древни керамички црепови пронађени у националном парку у Јерусалиму могу бити повезани са историјом Хануке. Археолози су до открића дошли током ископавања у Националном парку Давидов град (City of David National Park) , који се налази изван зидина Старог града Јерусалима, наводи се у објави на Фејсбуку коју је објавила Израелска управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA).

Пронађени црепови датирају се у 2.в. пре Хр, односно јелинистички период и представљају најдревнији проналазак овог типа који је пронађен у Израелу. Временом су повезане са владавином јелинистичког краља описаног у причи о Хануки. Према причи, Антиох IV Епифан је напао Јерусалим, оскврнавио храм и спречио Јевреје да практикују своју религију, што је на крају довело до побуне Макабејаца. Догађај се обележава у част јеврејског празника Ханука.

Откриће потврђује присуство селеукидских Грка у граду током овог временског периода. Филип Вукосавовић виши археолог и истраживач (seniorarchaeologistandresearcher) који је као део тима IAA учествовао у ископавањима истиче: „До сада смо имали мало материјалних доказа о присуству Грка Селеукида у Јерусалиму“, написао је Филип ,  IАА који је био део ископавања. Црепови су откривени у Давидовом граду и пружају опипљиве остатке селеукидског грчког присуства у региону, повезујући нас са причом о Хануки. Веома је узбудљиво сусрести селеукидског владара Антиоха IV 'лицем у лице.'

У склопу инвазије јелинистички краљ је изградио тврђаву користећи кцрепове, који би се у то време сматрали страним грађевинским материјалом. Тачна локација тврђаве није у потпуности позната, али црепови јачају теорију да је она постојала у Давидовом граду. Антиох је вероватно донео у Јерусалим сазнање о томе техници прављења ових црепова и они су коришћене за изградњу селеукидске тврђаве Акра. Представници селеукидског краља Антиоха IV, који је владао огромним областима од Сирије до Персије, донели су знање и традицију изградње кровова од црепа из Сирије коју контролишу Селеукиди, наводи се у саопштењу истраживача који додају: изненађујуће је како тако мало откриће може отворити мали прозор у огроман свет истраживања.

Грчки војници су користили тврђаву као свој дом док су чистили храм у Јерусалиму, загорчавајући животе јеврејских становника, наводи се у Књизи о Макавејима. То је довело до побуне Макавејаца и приче о Хануки, која говори о чуду једнодневног снабдевања уљем за паљење меноре у трајању од осам дана након ослобођења Јерусалимског храма.

Чак и са описима тврђаве који обилују историјским референцама, научници се нису сагласили око тачне локације Акре. Архитектонски остаци откривени последњих година поново су отворили дебату и заправо јачају идентификацију тврђаве на локацији Брда Давидовог града (CityofDavidHill), рекла је Ајала Зилберштајн (AyalaZilberstein) из истраживачког тима додајући: откриће црепова представља додатни доказ и додатно појачање из другог правца за идентификацију јеленистичког присуства у Давидовом граду, које карактеришу иностране грађевинске технике.

Др Вукосавовић објашњава да клима и релативно мале количине падавина у Израелу, као и други фактори, не оправдавају употребу црепа за покривање кровова, али је Антиох ипак одлучио да користи ове црепове, вероватно из културних разлога и да изјаву, увођењем грчке монументалне материјалне културе у земљу на малој удаљености од Јеврејског храма. Стога вероватно није случајно да су с пропашћу Селеукидске власти и успоном Хасмонејаца, црепови нестали из Јерусалима све до доласка нових римских освајача.

Ханука је верски празник који траје осам дана обележава се у знак сећања на побуну Макавејаца против Селеукида. Макавејске књиге које описују ове догађаје нису део тзв.ужег канона Светог писма. У Римокатоличкој цркви се прихватају као канонске, док их православни сматрају девтероканонским. Сама Ханука је прослава чуда за које се каже да се догодило након ослобођења јерусалимског храма, када је посуда у којој је било уља двољно за један дан давало светлост менори читавих осам дана..

Ископавања која су довела до овог открића спроводила је IAA у сарадњи са Универзитетом Тел Авива (Tel-Aviv University) под покровитељством Фондације Давидовог града ( City of David Foundation). Проналазак ових црепова је само један у низу новијих археолошких открића која се могу повезати са Хануком и макавејском борбом за ослобођење.

 

https://bkcentar.rs/sr/blog/ko-su-bili-drevni-hetiti-da-li-biblija-i-arheologija-daju-razlicite-odgovore