Анализа остатака у Тел Твеинију открива шта су јели пре више од 3.000 година и како су превазишли климатске промене и хаос који су преплавили велика царства. Велика студија биљних, животињских и људских остатака са древног локалитета на сиријској обали расветлила је шта су људи јели пре више од 3.000 година и како су успели да преживе кроз климатске промене које су донеле периоде дуготрајне суше.

Тел је археолошко налазиште које се налази на надморској висини од 19–27м и покрива површину од 11,6 hа. Налази се на ушћу две реке (Нахр ар-Румаилах и Нахр ал-Фаввар) у близини модерног града Џаблех. Тел Твеини се вероватно може идентификовати са древним градом Гибала, најјужнијим градом Угаритског краљевства, и једном од његове четири луке. Главни период насељавања био је између средњег бронзаног и гвозденог доба I/II (2000–700. пре Хр). Током средњег бронзаног доба (око 2000–1600. пре Хр) на Леванту се појавило неколико малих држава које су довеле до развоја сложених комерцијалних трговинских мрежа. Средње бронзано доба I (око 2000–1800. пре Хр.) је загонетан период у области Тел Твеини, са само неколико присутних насеља и гробница и вероватно смањеним насељем. Већина интрамуралних гробница ископаних у Тел Твеинију датира из средњег бронзаног доба II (око 1800–1600. пре Хр). Касно бронзано доба (1600–1200. пре Хр.) представља период просперитета у економској и културној историји Сирије и целог источног Медитерана. Било је то време великог Угаритског краљевства, чији је део била древна Гибала/Тел Твеини све до пада Угаритског краљевства убрзо после 1200. године пре Хр. Многа увезена луксузна роба пронађена на локацији потврђује постојање разрађене мреже међународних односа и трансфера ресурса посебно са Кипром, Критом, Сиро-Месопотамијом, Хетитским царством и Египтом . Последње насеље из касног бронзаног доба доживело је извесно уништење, али је Тел Твеини наставио, више не бивши део Угаритског краљевства, у гвозденом добу I, II и III до отприлике 500. године пре Хр. Карактеристике одрживог пејзажа око Тел Твеинија су  мочварно подручје које карактерише густа трска, плитки базени и променљиви ниво подземних вода. Флувијални услови и вегетацијски покривач су варирали, али извориште потока Ал-Фавар се и даље налази јужно од локалитета, а мочварна вегетација у мочварном подручју стварала је идеалне услове за настанак седре.

Ископавања на локацији спровођена су у периоду  1999-2010. год. и водио их је проф. Јоаким Бретчнеидер (Prof. Joachim Bretschneider) са Универзитета у Генту (Ghent University). Археолози су открили много костију домаћих животиња, углавном говеда, коза и оваца, са траговима клања, али анализа остатака показала је да ове животиње углавном нису систематски клане, већ су убијане у старијој доби, када је њихова употреба за труд или млеко била исцрпљена.

Истраживање показује да је такозвана медитеранска исхрана, лабаво дефинисана као режим сиромашан животињским протеинима, а акценат се ставља на махунарке, житарице, воће и поврће. Храна је била доста сиромашна, а начин живота попут живота људи вековима раније у бронзаном добу. Ипак, људи су показали способност да суоче са изазовима који су многе древне цивилизације бациле на колена пре неких 3200. година. Научници су се фокусирали на стотине костију, семена и других биљних и животињских остатака ископаних у древном приобалном граду Тел Твеини који је око 30км удаљен од сиријске луке Латакије.

Међународни тим научника комбиновао је археолошке налазе са анализом изотопа како би прикупио информације о томе шта су људи и животиње јели и како су њихови усеви прошли у временима кризе.

Проучавајући количине специфичних елемената и њихових изотопа у органским остацима, научници археолози могу нам рећи много о животу тог организма: где је неко одрастао, шта је јео и, у случају биљке, да ли је током свог живота добијала довољно воде. Истраживачи су посматрали неке од ових фактора кроз огроман временски период у Тел Твеини, од раног бронзаног доба, пре више од 4.500 година, преко средњег и касног бронзаног доба, кроз кризи кризе која је довела до зоре гвозденог доба све до коначног напуштања насеља 500. год. пре Хр.

Ви сте оно што једете, та стара пословица је веома истинита, каже др Бенџамин Фулер (Dr. BenjaminFuller), истраживач са Универзитета у Левену у Белгији (UniversityofLeuveninBelgium) који је водио студију. Он истиче: не можемо рећи да ли једете хамбургер, помфрит и кока-колу, али обрасци исхране, одређене класе хране, морска храна, копнена храна, житарице, имају посебне хемијске потписе, који су забележени у вашим костима и зубима.

Пронађени изотопски резултати се слажу са главним археоботаничким налазима пронађеним из сахрањивања (махунасте усеве, маслине, грожђе и смокве). Конкретно, један од ових гробова је садржао теглу са значајном понудом семена горке грахорице, што је наглашавало одређени значај ове махунарке у људској исхрани. Даље, ископавање пећи у Тел Твеинију открило је велике количине семенки грожђа и коштица маслина што такође сведочи о важности ових намирница за људску исхрану. Исхрана богата угљеним хидратима је такође подржана високом учесталошћу зубног каријеса који се налази код ових особа из средњег бронзаног доба.

Фулер и његове колеге су открили да је ниво азота у људским остацима из Тел Твеинија изненађујуће низак, што указује да животињски протеини нису били бизни елемент исхране. Слични резултати могу да сие пронађу у ширем региону, почев од грчких острва, пре других локалитата Сирије и Ханана, све до Јордана.

Нивои азота говоре о вашој позицији у ланцу исхране: биљке су ниже, животиње једу биљке и оне су у средини, а онда људи генерално једу животиње и они су виши, али ови појединци су на нивоу животиња или чак испод, што је неуобичајено, објашњава Фулер додајући: Имали смо узорке паса који су имали више азота од људи.

То значи да су становници Тел Твајнија већину својих калорија добијали из локалних усева, укључујући емер, пшеницу, грожђе, маслине и горку грахорицу, махунарке богате протеинима.

Истраживачи напомињу да иако су били у могућности да извуку податке из стотина биљних и животињских узорака, само 16 људских остатака дало поуздане информације о изотопима за анализу - а већина њих долази из једне заједничке гробнице из средњег бронзаног доба, око 1700. пре Хр. Ово би могло отежати генерализацију резултата из Тел Твеинија, признаје Фулер, међутим, шири археолошки налази поткрепљују анализу: Становници Твеинија сигурно нису били вегани, јели су неке млечне производе и повремено месо, али недовољно да би се појавили у изотопском саставу њихових костију, каже он док Бретчнеидер додаје:

занимљиво је да је анализа изотопа угљеника у људским костима показала да су они такође конзумирали углавном копнену исхрану, са мало или без уноса из морских извора. Ово може бити изненађујуће с обзиром на древно налазиште које је било нешто више од километра од обале и за које се знало да има широке контакте са прекоморским земљама, укључујући Грчку и Кипар. Фулер се надовезује тврдњом: рибље кости су пронађене у Твеинију, али то је око један одсто животињских остатака пронађених тамо, тако да су мештани мало користили рибе. Слични резултати су пронађени и код других приморских популација из предримских времена широм Медитерана, и помало је мистерија зашто ови древни људи нису више искористили храну коју нуди море а ни јели мало морских плодова, али недовољно да се јасно виде у њиховим костима.

У бронзаном добу, Твеини је био један од градова који су били део малог краљевства Угарит, обалног подручја које је било повезано са сфером културе Ханаана. Угарит, чије се рушевине налазе у близини Латакије, био је просперитетни град, са трговачким контактима са Анадолијом, Месопотамијом, Египтом и другим медитеранским земљама, а његов систем писања сматра се кључном прекретницом у развоју писма. Све се то, међутим, срушило недуго након 1200. пре Хр., када су загонетни народи мора пробили већи део Леванта, уништивши Угарит и многа друга насеља. Превирања која су довела до краја бронзаног доба довела су и до пропасти Хетитског царства у Анадолији, микенске цивилизације у Грчкој и озбиљно угрозила древни Египат.

Током овог кризног периода дошло је до широко распрострањеног напуштања многих највећих археолошких налазишта и древних градова у региону, као и великог броја мањих локалитета, рекла је Џеси Казана (Jesse Casana), професор антропологије на Универзитету у Арканзасу (professor of anthropology at the University of Arkansas) додајући: у Тел Каркур-у и вероватно на другим локацијама такође у долини реке Оронтес, где се налази наша локација, (насеље) се наставља, а у нашем случају изгледа да се вероватно проширило (за то време).

Један од најзанимљивијих ископаних налаза је мали храм или светиште направљено од камена које такође датира 4.200 година уназад. То је мала камена грађевина са читавим низом омалтерисаних умиваоника унутар зграде који су коришћени вероватно у некој врсти ритуала либације, истакнуто је у истраживању. Тим је такође пронашао велико стојеће камење, кости јагњади, култне столове који се користе за тамјан и украсне фигурице, од којих су неке сада изложене у локалном музеју.

Модерни научници су дуго времена кривили народе са мора за цивилизацијску кризу на Медитерану. У последњој деценији, међутим, истраживачи су насликали много нијансиранију слику.  Подаци о животној средини прикупљени из бројних извора, укључујући језгра океанских седимената и биљних остатака, сугеришу да је постојао климатски догађај који је потресао Блиски исток и већи део планете пре 4.200 година.

Пре 4.200 година дошло је до нагле промене климе, наглог сушења и наглог скретања медитеранских западних ветрова који преносе влажан ваздух у регион источног Медитерана, рекао је Харви Вајс (Harvey Weiss) са Универзитета Јејл (Yale University) додајући: то скретање  ветрова смањило је годишњу количину падавина широм западне Азије у наредна три века и то негде између 30 и 50 процената. То је значило да су градови на Блиском истоку који су зависили од усева храњених кишом тешко преживели.Заједно са месопотамским и источномедитеранским друштвима која су дочекала своју пропаст, урушена је и египатска империја: Другачији временски систем смањио је ток реке Нил у истом периоду тако да је Нил био погођен, рекао је Вајс. Нису сви научници уверени да су климатске промене главни узрок пропасти градова на Блиском истоку. То је прилично трновито питање. Неки истраживачи „једноставно не воле врсту узрочне приче један на један коју прича та врста наратива, у којој је киша престала да пада и сви су умрли, рекао је Казана додајући да начин на који људи обрађују и користе земљу можда је такође одиграо важну улогу. Он је указао и на пољуљану политичку стабилност коју велике државе понекад трпе: има других научника који једноставно мисле да је пропадање ових цивилизација, у то време, део приче о самој цивилизацији.

Узорци полена из касног бронзаног доба узети на местима широм Леванта, укључујући Тел Твеини и израелско језеро Кинерет, показали су да је регион прошао кроз дуготрајну сушу током овог периода, а то је заузврат могло да изазове нападе глади, миграција, рата и општа нестабилност.  Без обзира на крајње узроке, Угарит је заиста уништен почетком 12. в. пре Хр и никада није поново изграђен. Тел Твеини је такође побеђен, вероватно од стране истих Народа мора, али за разлику од престонице свог краљевства, прилично брзо се вратио и опстао као независан град све до гвозденог доба, каже Бретнајдер.  Осим што више није био део Угаритског краљевства, Телл Твеини је опстао током 12. и 11. в. пре Хр. вероватно са промењеном организацијом заједнице, што сугеришу различите карактеристике становања. Поново је уништен у 11. в. пре Хр, каже он - а затим се поново брзо уздигао и поново постао регионални трговачки центар. Наиме, Рудолф Дорнеман (Rudolph Dornemann) археолог Унивезитета Бостон (Boston University)  открили су куће од опека иза градских утврђења, што сугерише да је ово подручје напредовало. Чини се да постоји интензивно окупирано језгро и утврђено подручје, као и дисперзованија насеља која га окружују, истакли су научници. Повећано насељавање забележено је за почетак гвозденог доба II директно на врху града из гвозденог доба I са неколико зграда из гвозденог доба I које су поново коришћене. Ова обнова урбане културе на левантинској обали може се повезати са новим трговинским мрежама између Кипра и унутрашње Сирије. Опет, бројне увезене кипарске посуде пронађене су у Тел Твеини.

Трагајући за одговором на питање зашто је Угарит нестао, а Твеини опстао научници урадили изотопске анализе биљних остатака у Твеинију. Резултати су показали да је ово место било нешто попут оазе пољопривредне стабилности усред оскудице изазване сушом и ратом на крају бронзаног доба. Када биљке пате од дехидрације, оне се затварају да би сачувале воду и апсорбовале мање угљеника из атмосфере објашњава проф. Симон Рил (Prof. SimoneRiehl), археоботаничар са Универзитета у Тибингену у Немачкој (archaeobotanistfromTübingenUniversityinGermany). Ово заузврат повећава однос угљеника 13, наспрам чешћег угљеника 12, у биљци, и упозорава научнике да је овај организам у неком тренутку свог живота патио од недостатка воде. Проф Рил истиче: док су неки усеви показивали слабе знаке недостатка воде на крају касног бронзаног доба и у раном гвозденом добу, чини се да је пољопривреда у Твеинију наставила да цвета током кризе, примећује Риехл додајући: ово се посебно односи на грожђе и маслине, високо вредне усеве о којима су мештани увек посебно неговали.

Са овим је сагласан проф. Фулер који истиче: Били смо фасцинирани колико су добро заливени виногради, колико су добро негован. Уз све ове климатске промене и ове друштвене преокрете, кроз читаву окупацију локације не видимо доказе о озбиљном стресу воде на грожђу и маслинама. Сви усеви су добро успели, али су они посебно напредовали.

Способност преусмеравања водних ресурса да би се заштитили највреднији усеви може се објаснити комбинацијом технолошког знања и оне увек истините пословице о некретнинама: локација, локација, локација. Твеини се налазио између две реке и око себе је имао обилне мочваре и изворе. Можда су их становници користили за наводњавање, каже Риехл истичући: градски усеви били су у много бољем стању од оних у сушнијим јужном Леванту или унутрашњости Сирије, где су друге студије показале доказе озбиљне суше. Најимпресивнији налаз за мене је како су људи у Твеинију били у стању да се супротставе било каквом климатском развоју током свих периода. Имали су прилично повољне услове, али и веома висок технолошки стандард што је значило да на њих нису утицале велике климатске промене.

Резултати средње вредности Δ13Ц ​​за седам биљних врста показују да су пшеница, маслине, грахорица, раж и јечам били адекватно или добро заливени током свих периода насељавања. Резултати грожђа Δ13Ц ​​указују на одличне услове за узгој и посебну бригу за његову култивацију. Генерално, домаће животиње (говеда, овце, козе) су имале копнену исхрану и држане су заједно у сличним срединама. Међутим, неке животиње су конзумирале значајне количине морских биљака, вероватно из поремећених станишта због притиска коришћења земљишта или трава и жбуња отпорних на со из мочварних средина, који су забележени у непосредној близини локације.

Изотопска анализа костију подразумевала је припрему материјла за екстракцију колагена у бившем Одељењу за људску еволуцију, Макс Планк институт за еволуциону антропологију у Лајпцигу, Немачка (Department of Human Evolution, Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology in Leipzig, Germany).  Остаци угљенисаних биљака такође су припремљени у Лајпцигу, као и на Институту за геонауке на Универзитету у Тибингену, Немачка (Geosciences at the University of Tübingen, Germany). Изотопска мерења су спроведена на Институту за геонауке Универзитет у Тибингену (Institute of Geosciences University of Tübingen).

Прецизна мерења омогућила су праћене квалитета усева у области, а аутори су добијене резултате представили посебно по периодима и биљним култуама (пшеница, јечам, винова лоза, маслина, смоква). Представљени су и резултати истраживања фауне. Показано је да је постојала ограничена употреба ресурса дивљих животиња, а фауничним остацима су углавном доминирале домаће животиње, углавном овце, козе и говеда. Дивљи сисари идентификовани у Тел Твеини укључују врсте које су се вероватно конзумирале, као што су зец, мрки медвед, дивља свиња, газела гушавост, црвени јелен  и месопотамски јелен лопатар. Идентификована је и црвена лисица (ловљена вероватно због крзна). Ове врсте нису се нужно појавиле у региону Тел Твеини јер су њихови остаци можда донети са других места као сировина или као куриозитет. 

Пронађене врсте указују на то да су животиње донете у насеље из различитих станишта, укључујући степске средине (газеле), али вероватно углавном из шумских подручја (јелен лопатар, дивља свиња). Према Каниевском и др. [31], најближа шума Тел Твеинију била је удаљена само неколико километара и састојала се од храстових шума и топлих мешовитих шума које показују опадајући тренд у гвозденом добу. У фаунистичким скуповима из Тел Твеиниа газеле се појављују тек у касном бронзаном добу и повећавају релативни значај у наредном гвозденом добу. Пошто је број дивљих сисара тако низак да је нејасно да ли је ово алеаторна флуктуација или постоји веза са сушним догађајем у ранијем гвозденом добу. Остаци птица су ретки у поређењу са остацима сисара.

Пољопривредна производња у бронзаном и гвозденом добу Тел Твеини захтева разматрање  два дубоко замршена наратива о источномедитеранској историји човечанства, односно, главним климатским променама мегалајске ере холоцена и међукултурним односима тог времена препознатљивим у у археолошким и историјским доказима о трговачким мрежама и ратовању. Чини се да су древна друштва, или макар нека од њих, налазила начин да се супротставе еколошким претњама. Геоархеолошка истраживања око Тел Твеиниа открила су постојање мочвара до око 1000. године пре Хр., које су вероватно штитиле од климатских флуктуација. Археоботанички записи из раног бронзаног доба из Тел Твеиниа су ограничени, али може се приметити да се мочварна станишта огледају у скуповима семена дивљих биљака током свих периода, а заједно са генерално повољном локацијом близу обале, режим падавина је вероватно био генерално већи. у поређењу са више унутрашњих региона.

Релативно сушна секвенца у периоду 1200-900. год. пре Хр. доводи се у везу са пропадањем усева, политичким превратима и економским колапсом који широм региона Леванта и Месопотамије.  Климатске реконструкције средњег касног холоцена засноване на полену такође често указују на доступност хране зависну од климе.  Веза између локалних климатских ефеката и приноса очигледна, али људски актери могу значајно модификовати апсолутни принос усева и ублажити неуспех усева различитим мерама. Према геоархеолошком запису, мочварно подручје око Тел Твеиниа опстало је током касног бронзаног доба, док је током раног гвоздено доба (1200–900. пре Хр.) постало „топли степски/врућ пустињски биом“. Ово је време обележено историјски и археолошки документованим друштвеним преокретом и колапсом у целом Леванту, што се не само одразило на пад Угаритског краљевства, укључујући Гибалу/Тел Твеини. Ипак, насељавање у Тел Твеини наставља се почетком гвозденог доба II и сачувало је археолошке доказе о производњи маслиновог уља. Усеви​из касног бронзаног и гвозденог доба у Тел Твеини указују на висок ниво доступности воде у поређењу са другим локалитетима.

Изванредне структурне карактеристике локације Тел Твеини-а, као што су његов стратешки положај на споју две реке, око 1,5км од обале Средоземног мора, географска и комерцијална повезаност са Угаритом из касног бронзаног доба, као и бројни археолошки налази географски удаљеног порекла, као што су месопотамски цилиндрични печати, каснохеладска и кипарска грнчарија или заједничка типологија тежине развоја са Кипром и филистејским насељима јужног Леванта претпостављају да је Тел Твеини играо главну улогу у левантинској економији бронзаног и гвозденог доба, периода који је укључивала снажну пољопривредну производњу за сопствено становништво као и за могуће учешће у трговини. Дакле, посматрајући пољопривредну производњу у Тел Твеини у ширем просторном контексту, можемо сумирати да су древни становници искусили основне услове који су генерално били повољнији него у насељима која се налазе у унутрашњости и на локацијама које су биле удаљеније од мочварних екосистема, и које су омогућавале, на шта указује низак ниво стреса биљака, вишак производње.

Закључно, исхрана током средњег бронзаног доба у Тел Твеинију изгледа упоредива са оним што се данас сматра типичном медитеранском исхраном са хлебом (пшеницом), маслинама, махунаркама, вероватно мало сира и млека и малим количинама меса. Ово је у складу са великом већином изотопских доказа из источног Медитерана и указује на чињеницу да се ова „модерна медитеранска исхрана“ практикује у региону најмање од бронзаног доба.

Подаци из Тел Твеини-а указују на то да разлике у регионалним и локалним климатским ефектима и људским акцијама које осигуравају одрживе приносе захтевају прилагођавање генерализованих модела укључивањем додатних истраживања као што су геоархеолошки, археоботанички, фаунистички и стабилни изотопи који се баве процесима изградње пољопривредних ниша на одређеним локацијама.

2Цар 19:35-37

Да ли су идентификовани опсадни логори постављени током Сенахерибове кампање против Јуде (око 701. пре Хр.)? Према новој студији, одговор је позитиван. Ослањајући се на асирске приказе опсадних логора и историјске географске детаље, академик Стивен Комтон (Stephen Compton) предлаже да су скоро сва археолошка налазишта широм Израела и Леванта позната као Мудаввара (Mudawwara) вероватно локације древних асирских опсадних логора, од којих се неколико помиње у Библији.

Један од важних градова које је освојио, а који се помиње у Библији, као и у асирским документима, је Лахиш, рекао је Комтон истичући да на зиду Сенахирибове палате имао је рељеф који је у камену приказао освајање града Лахиша, а затим са једне стране његов војни логор. И његов војни логор је био велики овал. Сами рељефи нису сачувани, али њихова скица коју је 1849. год. сачинио археолог сер Хенри Лањард (Sir Henry Lanyard) чува се у Британском музеју. Запис палате такође детаљно описује терене на којима је асирска војска деловала, као и постављање овалног кампа. 

На овим паноима је приказан његов војни логор, утврђен са 24 стражарске куле.  Дуго се претпостављало да се логор налази унутар прамца јужног зида града; међутим, на предложеном подручју никада нису пронађени археолошки докази о логору. Преиспитујући Лахиш-рељеф и ране фотографије из ваздуха, Комптон је дао нови предлог закључивши да је асирски логор постављен на великој удаљености, сакривен иза брда северно од града као и да је имао овалну структуру. Одговарајућа локација, по његовом схвтању је Кхирбет ал-Мудаввара (арп. рушевине логора освајачког владара). Она боље одговара топографским информацијама пронађеним у рељефу, па чак и показује остатке могуће одбрамбеног зида који је можда био израз Сенахерибове предострожности изведене из погибије његовог оца Саргона II. Комптон сугерише да топоним Мудавара може да буде траг за историју локалитета буудћи да поменути арапски израз означава шатор врховног војног заповедника, цара у походу. То је одговарајући опис Сенахерибовог опсадног логора и да у неким случајевима, такође је било могуће користити новооткривене логоре за лоцирање места древних градова за које се знало да су били под опсадом Асираца, али чије су локације биле непознате или неизвесне.

Десетине других локалитета у овој области носе имена изведена из израза Мудаввара а један од њих је у околини Јерусалима. Комптон сугерише да можда скоро сва ова места откривају локацију древних асирских опсадних логора, те да Џебел ел-Мудавара на само неколико миља од древног Јерусалима, пре древним скицама и фотографијама, изгледа скоро идентично као Кхирбет ал-Мудаввара у близини Лахиша. У почетку се веровало да је римски логор због своје локације и дизајна, даља анализа је показала да је његов распоред био у складу са асирским војним логорима, који су били карактеристично овални, за разлику од правоугаоних римских логора.

Знали смо да је овал. Оно што сам урадио је да сам узео слику рељефа и упарио је са препознатљивим карактеристикама у пејзажу са стварним пејзажом и преклопио та два рекао је Комптон додавши: користио сам раније фотографије пејзажа из Другог светског рата, непосредно пре великих промена. Мислим да је узбудљиво што смо пронашли то место и надам се да ћемо ускоро видети археолошка ископавања која нам могу дати више информација о локалитету.

Испитујући ове различите Мудавваре, Комптон сугерише да је могуће направити мапу Сенахерибовог опседања Јерусалима и то пратећи Мудавваре од региона Филистеје преко јудејског Азеке јужно до Лахиша. Затим се окреће на север према Јерусалиму. Овакво схватање може да се усагласи са библијским наративима који сугеришу да је асирска војска Јерусалим опсела прилазећи са севера (10:24–32 уп. 2Цар 19:35, Ис 37:36-38; 2.Дн 32:21).

Лахиш је био најјужнији град који је освојио Сенахериб. Асирци су се задржали у Лахишу док су водили коресподенцију са Језекијом у Јерусалиму (2Цар 18:14). Сенахериб се одатле преселио у Либну. Користећи локацију друге мудавваре, Комптон је повезао Либну са данашњим израелским националним парком Лавнин. Следећи логор, југозападно од Бет-Шемеша, мало се разликује од осталих јер се не налази на врху његовог брда. Највероватније је брдо било превише неравно. Чини се да ова мудаввара одговара издуженој висоравни која се протеже у правцу север–југ дуж стране брда, чији је периметар обложен остацима сухозида сличног оном из Лахиш -мудаввара - каже Комптон.

Од Бет-Шемеша, изненађујуће, траг логора се наставља на север што значи да је Сенахериб уместо директног пута према Јерусалиму, заобишао престоницу и освојио још неколико севернијих градова пре него кренуо назад на југ према Јерусалиму. Можда је његова стратегија била да изненади цара Језекију јер је очекивао напад са југа.

Гледајући даље на север, најраније фотографије Јерусалима из ваздуха... показују структуру сличну Лахиш мудаввари, са остацима значајних овалних зидова око базе и врха. Чини се да је доњи зид био далеко већи на страни окренутој према Јерусалиму, у складу са супротстављеним односом. Карта Јерусалима Преглед Палестине [1945.] означила је ову Џебел ел Мудаввара, Планина Мудаввара, написао је Комптон.

Случај Лахиша је најинтересантнији, рекао је Исраел Финкелштајн (Israel Finkelstein), професор емеритус археологије (professor emeritus of archaeology) на Универзитету у Тел Авиву (Tel Aviv University) истакавши да следеће што треба да урадите је да проверите локацију на терену. Екарт Фрам (Eckart Frahm), професор асириологије на Универзитету Јејл (professor of Assyriology at Yale University), рекао је да је могуће да је Кхирбет ал Мудаввара био асирски опсадни логор.

Други научници, међутим, остају скептични према изнетим закључцима. Рута, локације Сенахерибових логора и одговарајуће импликације наишли су на различите критике у академској заједници. Неки археолози, укључујући Криса Мекинија (Chris McKinny), који је специјалиста за историјску географију, сматрају да је Комптонова теорија неубедљива, рекавши да, иако је могуће да су неколико од његових предложених локалитета можда били асирски логори, сугестија да се на ово име може ослонити на prima facie идентификовати такве логоре је без основа. Дејвид Усишкин (David Ussishkin), професор археологије на Универзитету у Тел Авиву (Tel Aviv University) који је обавио опсежан рад у Лахишу, рекао је да мисли да је опсадни логор био југозападно од Лахиша. Такође, идеја о Џебел ел Мудаввари као логору за опсаду Јерусалима је критикована. Тако Фрахм истиче да рекао да асирски натписи сугеришу да је Сенахериб блокирао Јерусалим, али да није покушао да га заузме јуришом или употребом опсадних машина. Асирски натписи кажу да је Сенахериб изградио „утврђене структуре“ да би блокирао Јерусалим, а не да је подигао логоре, истиче је Фрахм који критикује предложено тумачење арапске речи мудаввара, рекавши да се она не односи нужно на место где би господар поставио свој шатор. Основно значење арапског 'мудаввара', ако се не варам, је 'округло место' — и по мом мишљењу, много различитих ал-Муда. Са овим се слаже Мекини додајући: Мудаввара, што једноставно значи ’круг’ и не може бити нека врста тајне шифре за проналажење Сенахерибових кампања. Постоји на десетине локација са овим именом, а односи се на разне кружне карактеристике на локацијама, укључујући рушевине са кружним зидовима. Након посете Мудаввара у близини Лахиша, сасвим је очигледно да се мисли на кружни зид терасе који окружује локацију, а свакако не на асирски зид који је направио Сенахериб.

Асирско царство, које је владало од 1365. до 609. пре нове ере, било је познато по својим опсежним војним освајањима која су имале за циљ проширење територије и контролисање путева. Асирска војна снага увелико се заснивала и на усавршеној техници обраде гвожда што је њиховој војсци давало велику предност у односу на снаге које су и даље користиле оружије од знатно мекшег материјала. Асирско царство је доминирало древним Блиским истоком током већег дела 8. и 7. века пре нове ере, постајући најјача војна сила на свету. На свом врхунцу, Асирија се простирала до данашњег Ирака, Сирије, Јордана и Либана. Била је стална претња Израилу. Почевши од 733. пре Хр. под царем Тиглат-Палесаром III, Библија бележи како је Бог користио Асирију да казни племена Израилског царства због идолопоклонства (1Дн 5:23-26; 2Дн 15:29). Асирски цар  Саргон II погинуо је у бици, а његов син Сенахериб је устоличен. Његове прве акције биле су гушење побуна у Малој Азији, а затим је 701. пре Христа скренуо пажњу на Левант где су Језекија јудејски, Луле, цар Сидона, Сидка, цар Аскалона и цар Екрона, склопили савез са Египтом против Асирије. Сенахериб је напао побуњенике, освојивши Аскалон, Сидон и Екрон, потом Либну и Лахиш. Записи у асирској палати у Ниниви говоре да је у овом војном походу уништено 46 градова (Ис 36:1). Коначно, асирска експедиција се завршила опсадом самог Јерусалима. Овај поход сматра се његовим најзначајнијим походом. Циљ је био Јерусалим, а царски анали асирског императора бележе: И Језекија из Јуде, који се није покорио мом јарму... њега сам затворио у Јерусалиму, његов царски град као птицу у кавезу. Подигао сам земљане радове против њега, и свакога ко је изашао из његове градске капије натерао сам да плати за његов злочин. Његове градове које сам опљачкао одсекох из његове руке...

За разлику од похвалног слова о освајању Јерусалима, говори се само о његовој опради... Асирски текст то објашњава тако што истиче да је Језекија платио данак месопотамском суверену: ​Што се тиче Језекије, сјај мог величанства га је преплавио... 30 златних таланата... драгоцено благо.... Довео је за мном у Ниниву. Да ода почаст и да ми ода почаст, послао је своје изасланике’

Асирски текстови прелазе одмах од описа битке за Јерусалим до плаћања Језекијиног данка. Управо у тренутку када је цела земља била потчињена и када је опсада Јерусалима, последње тачке отпора, била у пуном јеку, догодило се неочекивано: Сенахериб је прекинуо напад у последњем тренутку. Само нешто сасвим необично га је могло навести да прекине борбу. 

Шта је то могло бити?

Сенахерибова опсада Јерусалима 701. пре Хр. била је део ове шире стратегије за контролу путева преко сиријске пустиње до Средоземног мора. Библијски наратив сугерише да је ова кампања Асираца окончана потпуним поразом који је био последица Господње реакције на молитве јудејског цара Језекије. Библијски писац каже да је у току ноћи анђео Господњи побио огроман број војника у асирском логору. Антички извори потврђују изненадност асирског напуштања опсаде Јерусалима. Неки то објашњавају епидемијом куге која је захватила војни логор, а нпр. грчки антички извори говоре о најезди мишева који су прегризли струне на луковима асирских војника (успут можда ширећи заразу?). Тако нпр. Херодот преноси информације које је добио у разговору са египатским свештеницима на уским улазима у земљу, војска пољских мишева у ноћи нахрупила над њиховим противницима... прогризла им тобоце и лукове, и ручке њихових штитова, тако да су следећег дана побегли од њихове руке и велики број њих је пао [од последица куге]. За народе античког света, миш је био еквивалент пацова у средњем веку и био је симбол куге.

Ово је можда добар пример да се подсетимо вишезначности библијског појма анђео, јер у извесном броју случајева ираз се односи на етерична бића, вишекрила, са много очију или попут крилатих животиња у неким библијским описима. Ипак, постоји доста примера који сведоче да анђео није ознака природе већ службе. Тако нпр. Јован Крститељ се назива анђелом који долази пред лицем Господњим (иако је, сасвим сигурно, сам Јован био човек). Штавише, псалмиста Давид ће устврдити ветрове чиниш анђелима и слуге су ти пламени огњени (), указујући да природне стихије које су подложне вољи Божијој и у историји се употребљавају као средство испуњења Божије воље могу бити означени овим појмом. У том контексту, значајно је приметити да се појама анђела Господњег који врши одмазду над непријатељима народа Божијег, али и над самим савезним народом у случају апостасије каткад повезује са помором (), те да се може схватити да и болест (епидемија) може бити средство спровођења воље Божије у корист његовог народа у историји. Оваква сазнања се могу добро уклопити у библијски опис слома Сенахерибове војне кампање против Јерусалима, нарочито уколико се укрсте библијски и ванбиблијски извори о истом.

Комтон је користио модерне технике мапирања да лоцира оно што верује да су остаци асирске војне базе описане у овим библијским причама. Проучавање ових места открило је дистрибуцију која је у складу са оним што је познато о Сенахерибовом путу инвазије и градовима које су његове снаге опседале, а Комптон се нада да би наредна истраживања могла да доведу до открића неких изгубљених градова међу којима је и Нов, један од значајних религијских средишта из времена ране (Саулове) монархије. Према Немији, Нов је био град северно од Јерусалима, део територије Венијаминовог племена (Нем 11:31-32). У то време Скинија је била у Нову и тамошњи свештеници су помогли Давиду и његовим ратницима који су бежали пред Саулом (1Сам 21-22) због чега је Саул учинио страшан масакр међу њима (1Сам. 22:19). Град се више није помињао неких 300 година, све док Асирци нису улогорили. Раније је тачна локација Нова била енигма за археологе. Наиме, Исаија у пог. 10 бележи застрашујуће напредовање асирске војске и да су се улогорили у Нову.

Према неким схватањима археолошки докази које је открио он не потврђују натприродне аспекте библијског наратива, али пружају убедљиву подршку историјском присуству асирских војних снага у близини Јерусалима током Сенахерибове владавине.На локацији нема ничега што би доказало натприродну појаву, али се могу пронаћи утврђени војни логор који датира из правог временског периода показује да је Сенахерибова војска била у том подручју и да је очигледно била спремна да разори Јерусалим. Неуспех ове војне кампање допринео је, вероватно, атентату који су организовали синови асирског цара убивши га док је узносио молитве свом божанском патрону Нисроху (Ис 37:38). Можда је неуспех код Јерусалима био први корак у урушавању моћне асирске империје. Наиме, мање од века касније, користећи унутрашње немире и борбу око престола  снаге Вавилона и Медије су поразили асирске снаге и 612. год. пре Хр. разорили асирску престоницу Ниниву.Град се више никада није подигао, а његова локација је била дуго заборављена све док археолози нису пронашли његове остатке 1849. године. То што се Нинива никада више уздигла многи тумаче као испуњење библијског пророштва датог преко Наума  (Нм 1:8-9.14-15).

 

1) ИГРА СОЛОМОНОВЕ МОЋИ - ПОТВРДА ЦАРСКОГ СОЛОМОНОВСКОГ КОМПЛЕКСА ГЕЗЕРУ

Библијски писци тврде да је Соломонова слава и моћ била потврђена утврђивањем царским средиштима као што су Асор, Мегидо и Гезер (1Цар 9:15–16). Почевши од Јигаела Јадина (Yigael Yadin), многи археолози прошлог века идентификовали су кључна утврђења и структуре са ових локација са Соломоновим грађевинским програмом у 10.в. пре Хр., иако су други од тада почели да доводе у питање датовање и атрибуцију ових остатака. Нова истраживања, међутим, пружају доказе из Гезера који указују да се у време Соломона град заиста могао похвалити монументалном капијом и административним комплексом који је требало да пренесе моћ и власт над новостеченим територијама у Шефели (подножју између приморских равница и јудејска брдска земља). Наши налази су резултат деценијског пројекта ископавања (2006-2017). Пројекат је имао за циљ проучавање хронологије, историје и урбанистичког планирања једног од најважнијих и стратешких локалитета јужног Израила током бронзаног и гвоздено доба.

Да бисмо разумели драматичне промене које су се догодиле током Соломонове владавине, морамо да почнемо од касног 13. в. Хр., када је напредни ханански град Гезер уништен, највероватније од стране египатског фараона Мернептаха. Ова освајања била су један од последњих великих покушаја Египта да поново успостави контролу над градовима-државама и вазалима из јужног Ханана. Из пепела, Гезер је поново изграђен једноставним, али ефектним периметарским зидом који је окруживао станове, оставе и богате дворишне куће. Из предања сачуваних у Библији сазнајемо да је овај нови град има значајну улогу и током израилског заузимања Ханана (ИНав 10:33). Такође читамо да је служила као уточиште Филистејцима када их је Давид прогонио (2Сам 5:17–25), и да ју је уништио египатски фараон (вероватно Сиамун) пре него што је дат као мираз Соломону (1Цар 9:16).

Током Соломонове владавине, средином 10.в. пре Хр., Гезер је доживео корените промене. Постао је добро утврђен град са масивном шестокоморном капијом, суседним казаматским зидом и великом административном зградом. Новија истраживања су била усресређена на потпуно откривање административне зграде и околних карактеристика, као и целе дужине казаматског зида. Резултати, које овде разматрамо, потврђују да је током 10.в. пре Хр., Гезер био утврђени град којим је највероватније управљала царска власт.

Гезер је дуго био познат по својој капији са шест комора, коју су многи археолози датирали у десети век и приписали је цару Соломону. Већ 1950-их, Јадин је претпоставио да је тзв. „Макавејски замак“ откривен током Р.А.С. Мацалистерова (R.A.S. Macalister) ископавања у Гезеру почетком 20. в. заправо су била капија са шест комора слична „соломонским“ капијама идентификованим у Мегиду и Хазору. Накнадна ископавања, које је водио Вилијам Девер (William Dever), потврдила су датовање и идентификацију капије са шест комора, која је била масивна двоспратна грађевина са темељима изграђеним од тесаних кречњачких громада и огромних блокова каменог камена. Садржао је шест одаја, по три са сваке стране, и имао је две импозантне куле које су доминирале улазом. Такође је имао добро дизајниран систем за одводњавање са покривеним каналом који пролази испод капије који је усмеравао површинску воду ван градских зидина.

Уз капију је био добро грађен казаматски зид састављен од најмање четири просторије, који се ширио  западно од комплекса капије у дужини од 30м. Зид није протезао много даље  што сугерише да је изграђен првенствено да побољша утврђења непосредно око градске капије.

Уз зид казамата налазила се велика управна зграда димензија више од 18 х 12м. Зграда се састојала од великог дворишта окруженог са неколико добро изграђених просторија и подељеног централном преградом од фино обрађеног тесана. Имала је два улаза, један на истоку који је омогућавао приступ комплексу капија кроз уску уличицу и други на западу који је вероватно служио је као главни јавни улаз у зграду. На северу је постојао и мањи улаз који је излазио у оближњу улицу. Неке од просторија су имале индустријске инсталације, као што су пресе за маслине, површине за млевење и табуни (пећи од глине) за припрему јела. Посебно су се истакле две просторије на југоистоку објекта са дебелим зидовима од грубо обрађеног камена и тесаног камена. Дебљина зидова и директан приступ просторија уличици указују на специфичну употребу овог дела зграде. Можда је био део стражарске куле повезане са комплексом капије, али је уграђен директно у управну зграду.

План административне зграде је сличан другим грађевинама из гвозденог доба са јужног Леванта које се често тумаче као палате, укључујући и грађевине ископане у Хазору, Мегиду и Самарији. Раније названа бет-хилани, ова врста палате је обично изграђена на или близу врха града и имала је бочне улазе, централна дворишта, зидане камене плоче и унутрашњи распоред који подсећа на куће са стубовима. Зграда у Гезеру  има многе од истих карактеристика, али није изграђена на акропољу, већ поред капије. Све његове просторије имале су приступ централном дворишту и било је мало доказа о рутинским кућним активностима. Ово сугерише да је зграда била административни центар, а не царска резиденција.

Непосредно северно од управне зграде ископали смо делове каменом поплочане улице и степеништа који су вероватно служили као један од главних путева између комплекса капије и западне стране града. Занимљиво је да је ниво улице око 0,5м стопа виши од спратова административне зграде, што сугерише да је структура можда уграђена у падину локације. Улица није у потпуности ископана, али је вероватно водила до великог каменом поплочаног трга који је поздрављао оне који улазе у град кроз главну капију.

Комплекс Гезерових капија, казаматски зид и управна зграда насилно су уништени средином до касног 10.в. Ово уништење се приписује египатском фараону Шошенку I који је водио освајања кроз већи део Израила и Јудеје 925. пре Хр. (1Цар 14:25–26; 2Дн 12:4). Управна зграда је потпуно срушена и затрпана под дебелим слојем рушевина. Неколико налаза откривених на подовима указује да су многи становници града можда побегли пре Шошенковог напада. Редак налаз била је изузетна играћа табла украшена са пет прелепих розета и вероватно се користила за играње популарне игре "дванаест квадрата".

Узети заједно, напори на утврђивању и планирању града сугеришу правац и надзор од стране централне власти. У светлу материјалне културе и нових С-14 доказа ова велика монументална дела  могу се датирати у средину 10.в. пре Хр., односно у време цара Соломона.

Какву је функцију имао овај грађевински програм и да ли је био ефикасан?

Недавна ископавања у Шефели, на местима као што су Тимна, Бет-Шемеш и Бурна (библијска Ливна), показала су да је овај регион био спорна средина између Филистејаца, ране Јудејске државе  и раштрканих остатака хананског становништва. Током 11. и 10. пре Хр., ове групе нису имале фиксне границе, већ су се шириле и скупљале на основу флуидних друштвених односа и променљивих политичких савеза. Ископавања су  показала да је Гезер  од хананског града, тесно повезаног са Филистејцима у 11. в., постао утврђени административни центар растуће Јудејске државе у 10.в. Чини се да је ова промена била последица јудејског ширења ка западу, које је описано у библијским приповестима и које се повезују са експанзионистичком политиком Давида и Соломона. Када је Давид под своју контролу довео северна племена која су раније била повезана са Саулом (2.Сам3:12), освојио је Јерусалим, учврстивши своју моћ над јужним племенима. Вест о уједињењу израилских племена и успостављању њихове престонице у Јерусалиму изазвала је реакцију Филистејаца који су кренули у висоравни, у долину Рефаим, да се суоче са овом растућом силом (2Сам 5:17–25). Давид је победио Филистејце и протерао их из њихових упоришта, од Геве све до Гезера. Ова прича сугерише, дакле, да је, барем за време Давида, Гезер још увек био ханански град уско повезан са Филистејцима.

Међутим, до Соломоновог времена ствари су се промениле. Гезер више није био сигурно уточиште за Филистеје, већ је био град под окриљем Јерусалима. За разлику од Давида, чији је утицај растао због његових подвига на бојном пољу, Соломон је проширио своје царство кроз државну власт и савезе. Заиста, у Библији нема извештаја о Соломону који је учествовао у битци, само приче о брачним савезима са Египтом (1Цар 3:1) и економском партнерству са Хирамом, краљем Тира (1Цар 9:10–14) и краљицом из Сабе (1Цар 10).

На основу ископавања може се закључити да су градска капија, казаматски зид и управна зграда били део царске грађевине која је намеравала да утисне Јудино административно присуство у насељу. Ако комбинујемо ово запажање са библијским предањем у вези са Гезеровим укључивањем у Јуду током Соломонове владавине, као што је забележено у 1Цар 9:15–16, можемо спекулисати да су ове монументалне конструкције биле израз доминације Јудеја над новостеченом територијом. Ово може помоћи да се објасни зашто су станари управне зграде изгледа напустили пре него што је уништена. Лако се може замислити да се званичници из Јерусалима, послати у Гезер да управљају периферном територијом, повлаче у сигурност главног града уочи египатске кампање.

Недавна ископавања у Гезеру укључивала су програм С-14 датирања, са узорцима који обухватају крај касног бронзаног доба до већег дела гвозденог доба. Органски материјали — обично угљенисано семе које има кратак период раста и стога је прилично поуздано за прецизно датирање — узети су из различитих контекста, укључујући слојеве за уништавање, пећнице, канте и подове. У утврђеном и монументалном граду из десетог века пре нове ере, узорци су долазили са подова велике управне зграде. Извршено је скоро 30 мерења из седам узаступних слојева чиме је прецизирана хронологија касног бронзаног и гвозденог доба локалитета. Користећи статистичке методе и стратиграфски поредак узорака добијена је тачна и прецизна хронологија.

Резултати показују да се разарање града из касног бронзаног доба, које истраживачи приписују египатском фараону Мернептаху, заиста добро уклапа у његов поход на југ Леванта на самом крају 13. в. пре Хр.

Први наговештај културног утицаја из Филистеје десио се у следећој великој фази града, која датира од средине до краја 12. в. пре Хр. Од кључног значаја за археологију повезану са царем Соломоном о којој се много расправљало су налази који потврђују трансформацију ка монументалним утврђењима и архитектури, заједно са увођењем централизоване администрације. То се догодило током прве половине 10.в. пре Хр., а не знатно касније као што су предлагали неки научници. До уништења добро утврђеног града и велике административне зграде дошло је око средине 10.в. пре Хр., вероватно због левантинског похода египатског фараона Шошенка I.

https://library.biblicalarchaeology.org/article/solomons-powerplay-gezers-royal-complex-confirmed/

Compton, S. C. (2024). The trail of Sennacherib’s siege camps. Near Eastern Archaeology, 87(2), 110–120.