ОД ИСКОНИ ДО "ГЛАДИ ВРЕМЕНА" - Религијска мисао у стваралаштву Миодрага Павловића 1.део

„Исконско“ је вероватно адекватна реч за оно чиме је привучен Миодраг Павловић када описује живот старих времена, палеолита и неолита. Није то ни паганизам ни митолошко, што га наводи да неуморно разматра ритуале и уметничку праксу старих народа. Нешто универзално, као што је камен или вода, оно од чега је човек створен и чији је део, наставља свој живот у нама, мада је потиснуто хуком савременог живота. 

Не запоставља Павловић ни тај савремени живот. Али изражава га речима много сложенијим, у њему више не видимо јасну нит која је постојала када говори о старом свету. Попут неког посматрача који заглушује уши како не би чуо неусаглашеност тонова, песник га преноси нама и има потребу да изнесе барем тихи протест, без велике наде да ће тај приговор нешто променити. Многи гласови савременог света претварају се у галаму у којој више не разазнајемо смисао ни циљ. Али усред Павловићевог песимизма и катаклизмичког погледа на савремени живот, провејава идеја о једној врсти противотрова. Дискретно али ипак јасно формулисано, хришћанство је пут ка нади. Он га не намеће, не проповедa, не придикује. Чак и не покушава да буде његов гласник, оно је успутни глас његовог певања, одраз личног кутка у коме проналази спасење.

И пећина схваћена као храм, чини се, боља је, а и већа, од кутије шибица, у коју данашњи човек у великом граду покушава да „смести“ Бога. Ритуално осмишљен поредак је, макар у магновењу које је претходило откупитељској објави, могао много тога да понуди. Реч предака и древне мудрости давао је правац и јасноћу која је данас, чини се да песник тако сматра, потцењена. Окружен буком, он урања у себе где проналази предачку, исконску мисао. Путући према сопству и аутентичности, завирује у древна огњишта, слуша туп звук оруђа којим археолог копа и раскрчује земљиште. Али песник овог пута није са ове „наше“ стране историје, он седи уз ватру коју су запалили преци и распламсава је да би допрла до нас. Археолог је на неки начин и судија, односно дете модерног света које изриче престрог суд над старином:  Само да се усред сласти/ на видику не појави/ страшни судија/ Археолог! (Нова певања на виру)

Жртвени обреди су, као неизоставни облици древног друштва, били посебан предмет Павловићевог интересовања. Било да су то пагански жртвени дарови моћима природе, крвне жртве описане у Старом завету, или, у контексту свега тога, она крајња свеутољујућа жртва Господа Исуса Христа, он их анализира у покушају да допре до начина размишљања којим су руковођени наши преци. У својој књизи „Поетика жртвеног обреда“, описује непристрасно ову еволуцију у схватању жртве. У свакој од пракси жртвоприношења проналази смисао. И баш кад смо заједно са њим почели да схватамо начин размишљања древног човека, и када нас је прожела језа од количине крви и вапаја невиних жртва, глас смислености нас запљускује. Закључује да је жртва која спашава она која је добровољна, јер жртвовање не доноси плодове ако није добровољно, и ако изабрани примерак није проворазредни представник свога соја. Треба рећи да неко ко доведе свој животни пут до тога да буде жртвован, и пристане на то са помирљивом свешћу и са уверењем да ће кроз то васкрснути и он и други, обнавља смисао и снагу жртвеног ритуала у његовом суштаственом и једноставном виду. То каже и недвосмислена изјава: „ако зрно бачено на земљу не умре, неће донети плода многоструког“ (Јован, 12,24). Исказ, врло оптимистичан, искупљује смисао свеколиког боравка на земљи.

Саможртвује се онај који воли и, иако то директно Павловић не каже, осећамо да је љубав посведочена приликом драговољног жртвовања чудо, несхватљивије и од оних која пркосе законима природе, и води васкрсењу. Али васкрсењу претходи Велики Петак. Али, није ли живот један велики Петак који траје од рођења до смрти, стање везаности, ослепелости, незнања...?

Да животни пут можемо да посматрамо као низ  смислених патњи, сведочи целокупно стваралаштво Миодрага Павловића. Он је често циник и песимиста, али и онај који с времена на време проналази изворе утехе, таман толико колико је потребно да живот добије довољно снаге да би био „жив“, довољно подстицаја за напоре који утиру пут духовности која нас осмишљава. Понекад су његови периоди одмора надахнути источњачком филозофијом, заустављањем мисли, када тражи пример/ како се чврсто стоји/ кад се мисао замени/ за белине (Јунгфрау, збирка Заветине), или када испитује Да ли је могуће/ да ли је истина/ да мутна вода/ постаје бистра/ ако своје лице/ умије у њој/ наш брат будиста? (Мутна вода, из последње збирке Такозвани мртви). Овакви предаси праћени су мислима које се роје попут облака на усковитланом небу, вероватно баш оним над Голготом, које је предзнак апокалипсе, али и спасења.

Нису сви, додуше, добили задатак да у тој мери пате. Неки просто „пливају“ у буци живота. Док је за Павловића општи потоп још увек aктуелан, и та врста казнене и прочишћујуће стихије, сматра он, никада није ни престала, постоје и они којима је такво окружење природно: благо томе/ ко је рођен у води/ и за потоп остао/ глув (Потоп).

Алузију на библијске приче о подели човечанства на само две групе људи налазимо и у песми Два пута: „Један пут је добар и видан/ њим су ишли многи (...) други пут/ кроз густиш (...) Овим путем/ којег се други клоне/ полазиш да видиш/ то зло шта је. Чини се да ова разлика у путевима није само питање религијске оријентације. Људи се деле на основу склоности дубоком промишљању, која им се понекад чини као проклетство, а понекад као баш оно што је свима потребно. То је склоност која је, како осећају, понекад знак неуклопљености, а често и  глас разума. Овај свет је неминовно у рату сам са собом, као да ишчитавамо из Павловићевих речи, и можда се због тога једино право здравље и налази у муци и болести. Привременој, барем ако се уздамо у крајњи преврат, у оно што долази након апокалипсе, у снази која се буди приликом оздрављења. 

Ја имам наде за овај град, певао је ипак Павловић, ја имам велику наду/ ја имам град. (...) Ја видим велику луку сјаја (Одбрана нашег града). Попут  морнара који је након дугог лутања угледао обрисе копна, он кликће понет новим оптимизмом: јер имали су наде за овај долазак/ они пре нас и сунце изнад нас/ за овај град, за овај грч/ за ову глад времена и грч бремена/ за облак новог лика. Апокалиптика, барем за трен, није само хаотичан глас градске вреве на коју скептик реагује цинизмом. Она је и оно немогуће, што је у исто време и једино могуће, једино истинито, васкрсавајуће.