СВЕТ ПОРОДИЦЕ И ПОРОДИЧНИХ ВРЕДНОСТИ У ПОСТАЊУ

Постање функционише као пролог томе како је древни Израил одлучио да исприча своје почетке и да представи свој идентитет. Читав аранжман показује да је у време настанка народа и формирања државе перспектива била заснована на сећању на порекло породица. Тиме се указује на значење породице на све друге заједнице.

Писац и редактори Постања били су заинтересовани за породицу. То се може препознати и по учесталом присуству tôledôt-формуле. Неки сматрају да су древније месопотамске приповести о старијим и млађим божанским покољењима, у наративу Библије сведене на свет човека. Према овом схватању, аутор не само да је ревидирао традиције које је наследио већ је увео и нове наративе. Овај нови материјал обухватио је епизоде ​​које се тичу Каина и Авеља, Ламеха и његових жена, Ноја и његових синова. Какогод, нема сумње да је израилски аутор био заинтересован за размишљање о раном човечанству и да је своје интересовање изразио користећи форму приповести о породици. Појам породице је од примарне важности Пост 1-11, и то се наставља у даљем тексту прве библијске књиге. Већ у првом позивању Авраама, Бог праоцу обећава да ће кроз њега бити багословене све породице на земљи (Пост 12:3), тек касније се говори о народима (18:18; 22:18; 26:4). Библијски аутор жели да читаоци знају да они који нису из те лозе нису игнорисани. Штавише, о њима треба размишљати као о породици, широј породици човечанства.

Тôledôt-формула се у Пoстању појављује једанаест пута, а у основи најављује родослов. Стварајући и користећи ову формулу писац наглашава колико су широке и дубоке везе између Авраамове породице и веза других људи. Генеалогија одражава породичну сукцесију која покреће акцију напред и представља редакцијско средство које Р користи за организовање породичне историје у наративне циклусе. Породични језик држи књигу на окупу. 

Штавише, прва од tôledôt-формули повезује се са причом о настанку неба и земље (Пост 2:4а) да би се одмах у наставку говорило о божанском стварању човека (Пост 2:4б–25). Заједно узети, делови Пост 2:4 говоре о човечанству  као потомству неба и земље. Постоји породични однос између ширег створеног универзума и човечанства. За свештеничког писца, људска породица је уграђена у саму структуру универзума.

 

Да би се тврдило да је Постанак породична књижевност треба дефинисати жанр породичне књижевности. Уобичајено, под породичном књижевношћу се подразумева или  књижевност коју производе породице или књижевност о породици. Уколико се прихвати да је породична књижевност књижевност о породици, Пост 12-50 се уклапа у овај жанр. Од посебне важности за библијску науку је карактеризација исландских сага као породичне литературе јер су неки научници уочили сличности између исландских сага и приповедака у Постању. У спису истакнуто место имају породични обреди (нпр. обрезање, полагање заклетве, жртвоприношење, Пост 22:13; 31:54), док се може говорити и о породичним идолима који су можда представљали (Пост 31:19) дивинизоване претке. А обреди сахрањивања били су од суштинске важности. Покоп је представљен као породични чин, мужеви сахрањују жене (Пост 23:19), синови сахрањују оца (25: 9; 35:29; 49:29). У сваком погребу патријарха учествовало је више од једног сина. Исак и Јишмаел сахрањују Аврама; Јаков и Исав сахрањују Исака; и сви његови синови се опомињу да сахране Јакова. Коначно, Пост 12-50 константно приказује свађе унутар породице (а не треба заборавити ни Пост 4 у овом контексту) што доприноси и реалној слици. Препознатљива је слика успона и пада породице. Последња поглавља Постања описују породицу у расулу. Благослови из Пост 49 не сведоче само о међугенерацијским неподобностима већ и о појави хијеархије међу браћом (49: 8.28). После тога нестаје језик породице и он бива замењен језиком народа.

 

Да ли Постање, као књига о породици, даје неке породичне вредности? Зар од самог почетка не говори о братоубиству? Отац протерује једног од синова, а другог скоро убија. Књига о сукобу и братоубилачким намерама. Таст полно општи са снахом, а син са очевом иночом...

Породице у Постању не постоје изоловано. Авраам, Лот и Исаак имају синове који не припадају привилегованој линији порекла и који постају епонимски преци народа који ће касније бити у близини Израила. Свештенички писац структуру људске породице шири у димензије космоса, а један део те космичке породице може бити изабран да делује у корист других (Пост 12:3). Ова интер-породична динамика је значајна за разумевање Постања. Писац није усресређен на породични нуклеус, већ на ширу перспективу. То је прва породична вредност.У Постању се, такође, сусрећемо са патрилинеарном ендогамијом као и извесним начинима да се превазиђе проблем неплодности. Занимљиво је да библијски писци не осуђују Сарин поступак,док су антрополози пронашли паралеле са  „поликозитетом“ у другим културама где је потреба за наследником породична вредност која диктира начин поступања. Јаковљев брак са сестрама Лијом и Рахилом био је још чуднији. Оно што се у библијској литератури наводи као трик је, у антрополошкој литератури, представљено као прави образац брака, онај у којем се мушкарац оженио са две сестре. Такав брак познат је као сорорална полигинија. Циљ овог породичног обрасца је по свему судећи да се обезбеди присуство наследника и да породица буде у стању да сачува своју имовину.  Тежња за одржањем лозе и њеном способношћу да осигура наследство је друга породична вресност Постања. Трећа, није толико уочљива, али је можда најважнија за данашње време и покушаћемо да је представимо у наставку.

 

Када се библијска праисторија упореди са историјом праотаца, појављује се образац који повезује приче - то су сукоби унутар породица. Сукоб Агаре и Саре, Лије и Рахиље. Приче о Сари, Агари и Аврааму, и Јакову и његовим женама јасно показују да у свету породице у Постању жене имају мало контроле над својим телима; морају да користе тела као оруђе да легитимишу место у домаћинству мужа тако што ће рађати синове. Такмичење је изазвано друштвеним светом у коме самодефинисање и вредност жена долази кроз њихову способност да рађају синове. Рахиља и Лија, иако сестре, као супруге се такмиче једна против друге јер мајчинство у Постању успоставља социоекономску вредност жене и обезбеђује њено место у домаћинству. Улога жене је да изгради лозу како би се породица наставила у следећој генерацији и одржала породичну стабилност.

Рано у наративу о праоцима писац говори о Аврааму и Лоту, имућним породичним старешинама међу чијим пастирима је дошло због сукоба, вероватно око неопходних ресурса. Резултат је унутарпородично дистанцирање којим се, на Авраамов предлог, предупређују потенцијални сукоби у породици и њихова ескалација. 

 

После добрдошлице која је обележила почетак односа Лавана и Јакова, а по Јаковљевом јачању као главе породице која је имала значајнан број наследника и све већи сточни фонд почео је да тиња сукоб између таста и зета. Јаков се одлучује на одлазак. Следи опис Лаванове потере и напете сцене приликом новог сусрета који је претио да прерасте у насиље и да би то спречио Лаван предлаже савезну форму "договора о разграничењу", па и успостављање физичке границе између њихових породица. Овде поново видимо двоје чланова породице како решавају спор. Овога пута интезивнији спор захтева формалнији аранжман који је укључивао полагање заклетве, склапање савеза и стварање опипљиве границе. Читалац Пост 31 може да примети да Јаков и Лаван користе правни језик завета и заклетве. Мање је јасно да те заклетве полажу заклињући се на верност различитим божанствима. Требало би да се запитамо: Шта је значење овог позивања на два различита божанства?  Они не само да се заклињу да се више никада неће сусрести, већ сада прихватају другачији верски језик. Сада се одвајају једни од других. Породични раскол постаје религиозно секташки. Њихове разлике су непомирљиве.

Раздвајање Лавана и Јакова није срдачно. Лаван је пољубио своје ћерке и унуке и вратио се кући, да их више никада не види, али су сви чланови породице су живи. Породица Таре је поново успешно осмислила стратегију за суочавање са тешким сукобима.

 

Јаков се одвојио од Лавана, али је кренуо у сусрет свом брату Исаву, са којим се растао у непријатељским односима. Стратегије дистанцирања типа Авраам/Лот и савезЛаван/Јаков нису образац који би био функционалан. Јаков је с правом забринут (Пост 32:11 уп. Пост 27:41), али и развија стратегију даривања и узвраћања, као начина превазилажења сукоба. Уз то, битно место име и његово истицање значаја сусрета са братом (Пост 33:10). Он постепеним обраћањем брату, потенцијалну жељу Исава да му науди окреће у своју корист тумачећи Исавове поступке као знаке предусретљивости и љубазности. Потенцијално братоубиство је изнегнутио мудром стратегијом која омогућује мирно раздвајање браће и њихових породичних кланова. Два брата ће се поново срести, али само једном, када сахране свог оца Исака. Тако се завршава трећа сцена сукоба. Образац је да један човек се поставља насупрот другог из сопственог интереса и са циљем да стекне власт над другим човек унутар сродничке јединице. Чини се да сукоб одражава жељу да се отарасе конкурената за позиције ауторитета и за права на наслеђивање свих економских добара која су доступна. Права која прате статус наследника обликују стратегије које се користе за постизање овог положаја. Питање сукцесије је оно које доноси сукоб између мушкараца. Стабилност није одлика типичног породичног живота. Уместо тога, сукоби — а понекад и насиље — карактеришу породични живот. Међутим, три тренутка породичног сукоба решавају се применом вредности важне за ову породицу, наиме, решавањем сукоба без физичког насиља. Чланови породице користе се различитим стратегијама како не би повредили или убили једни друге.

Ове вредности су и данас значајне. Разговор о породичним вредностима треба да се усредсреди на породицу у њеном ширем смислу, укључујући, наравно, и даље од бриге за такозвану нуклеарну породицу. Даље, када неко размишља о човечанству у породичном смислу јасно је да развој људске породице захтева примене ненасилних решавања сукоба, нарочито данас када је насиље у породици достигло епидемијске размере, ако се погледа само статистика која се односи на злостављање супружника. Проблем насиља у породици требало би да буде од примарне важности за свакога ко је посвећен размишљању о Библији и породичним вредностима јер

коначно постизање мира на земљи зависи од његовог постигнућа у најмањој друштвеној јединици, породици. У Постању је Авраамова породица живела у породичној вредности ненасилног решавања сукоба. То је традиционална породична вредност и она је садржана у библијском тексту. Да смо успели да применимо ову библијску породичну вредност, посебно у свету који је и даље уздрман насиљем и у породицама и међу народима, то би заиста био благослов за све породице на земљи.

Ипак, систематско проучавање породице у Постању привлачи пажњу на многе породичне теме и њихово представљање није лак задатак.Поред пажљивог читања текста, доступни су многи алати за разумевање породица у Постању: антрополошке, етнографске, међукултуралне аналогије, књижевна анализа итд. Пост 16 покреће динамику између Саре, Авраама и Агаре у потрази за наследником који би наставио Авраамову лозу када је његова жена Сара нероткиња. Друштвено тумачење овог текста фокусира се на друштвену стварност неплодне жене у друштву у којем се очекивало да жена мора да роди сина да би наставила лозу свог мужа. Из ове перспективе, Сарини поступци су поступци нероткиње, а не израз њене личности (16:2б).

Библијски текст сведочи о специфичном изабрању неких од Бога (11:27–50:26), као и одговору изабраних породица на Божије изабрање. Постање се фокусира на различите породице и породичне структуре. Наративи представљају слику породичног живота која се понекад чини познатом савременом читаоцу, а понекад је прилично збуњујућа. У свом коначном канонском облику, текстови су обликовани гледиштем које можда не одражава перспективу времена када је текст првобитно написан, и можда одражава идеологију о томе какав би породични живот требао бити.

 

Пост 2:246 сугерише моногамну породицу за разлику од полигамних породица Авраама (две жене, једна робиња), Исава (шест жена) и Јакова (две жене, две робиње припадају његовим женама) Ови полигамни типови породичних структура се појављују као алтернативе моногамији. Од главних парова су само Адам и Ева, Ноје и његова супруга, Исак и Ревека, и Јосиф и Асената моногамни. Помоћ у разумевању ових образаца брака долази из међукултуралних студија брака и сродства. Поликоитет – облик брака у којем мушкарац узима друге жене, које су нижег статуса од његове примарне жене, за своју секундарну жену – одражава околности Авраама, ожењеног једном законитом женом, Саром, и једном робињом/конкубином.

Полигинија — облик брака у којем мушкарац може имати више жена истовремено, али су жене једнаког статуса — јавља се у браку Јакова са две сестре Рахиље и Лија; прецизна ознака за овај брак је сорорална полигинија. На крају су Била и Зилпа постале секундарне Јаковљеве жене, чиме је кућни аранжман постао поликотичан. Термин  серијска моногамија се примењује у случајевима брака само са једним супружником у исто време. Пост 25:1–6 сугерише да се Авраам оженио Кетуром након што је Сара умрла. У том случају, брак би био категорисан као серијска моногамија. Ови примери заједно пружају доказе о конкурентским моделима друштвених структура брака и породичног живота у предачким причама из Постања.

Да би човек наставио своју патрилозу, мора постати отац сина. Међутим, жене Авраама, Исака и Јакова су нероткиње. Важан мотив у Постању је да неплодност може бити излечена од Бога (18:9–5; 21:1–3; 25:21; 30:22). Како женина неплодност да произведе наследника мужевљеве лозе утиче на друштвени статус удате жене у древном Израилу? Које су алтернативне опције доступне да се њеном мужу обезбеди мушки наследник? Ова питања су везана за различите брачне аранжмане о којима је горе дискутовано, при чему се жене доводе у брак у сврху рађања.  Акценат је на линеарном/вертикалном наслеђивању.

Постоји тензија између једнократног и вишеструког наследства јер подела наследства даје мањи удео имовине што доводи до смањене економске продуктивности за сваког наследника. Патрилинеарни наследник не само да наставља линију порекла већ је наследник-прималац породичне земље. Проблеми наслеђа који су тако пажљиво разрађени у корист Исака не смеју се мешати када Авраам узме другу жену, Кетуру, након Сарине смрти (25:1–11). Исак је једини Авраамов наследник (ст 5), али и Кетурина деца добијају дарове (ст 6).

 

Уобичајена пракса породичног живота и у првобитној историји предака је изградња олтара. Каин и Авељ (4:3–4), Ноје (8:20) и праоци — са изузетком Исака — учествују у овом ритуалном понашању. Авраам гради више олтара (12:7–8; 13:8), који су понекад повезани са жртвеним приносима. У неким приликама постоји само жртва (Пост 15:9–21). Понекад је ритуал подизања олтара праћен жртвовањем, а такође се једе и обед (Пост 31:54). Ове праксе заједно се тумаче као сведочанство о породичној религији у свету праотаца. Припрема обеда — без пратеће жртве — такође се наводи као карактеристика света породице. Јаков храни Исава (25:29–34), а касније Исав прави храну за Исака (27:31). Обеди су понекад знак гостопримства (18:1–8), или славља (21:8).

 

Антрополошки модели породичне организације наглашавају важност: избора партнера, наследство, (мушко) потомство, првенаштво, подела наследства. Образац брака и породичног живота заснованог на о патрилинеарној, патрилокалној ендогамији. Фокус на патрилинеарну, патрилокалну ендогамију значи да из мушке перспективе, мушкарац из лозе Таре има за омиљену супругу жену која потиче из лозе Тарахита, и да након брака пар живи са породицом мужа уз тежњу да добију примарног мушког наследника како би породицу наставили у наредној генерацији. Породица је представљена јеврејским изразом дом очев или домаћинство предака. Породица је вишегенерацијска јединица и састоји се од брачног пара, конкубина и њихове деце, заједно са њиховим ожењеним синовима и њиховим женама и децом, као и другим неожењеним или зависним члановима и робовима. Породица је најмања јединица друштвене организације и социоекономска јединица. Јединица сродства непосредно изнад породичног домаћинства била је порорични клан - проширени круг сродства на лозе повезане браком.

Коначно, ту је племе, односи се на такозвани племенски ниво организације каснијег Израила који окупља кланове повезане пореклом од заједничког претка – било да су повезани крвљу или фиктивни. Ови концентрични кругови сродничке организације су структурисали друштво. У Постању, фокус породичног живота је на нивоу породичног домаћинства. Дакле, мушкарац се жени унутар лозе – ендогамије – и успоставља линију порекла уместо да се жени изван – егзогамије – и формира савез.  Авраамова лоза одређена је друштвено конструисаним обрасцима сродства, тј. културолошки утврђеним нагласком на крв и брак као преферирани метод за изградњу лозе, а не на пореклу који је апсолутно одређен искључиво крвном линијом. Идентитет појединаца био је везан за корпоративну јединицу, а не аутономијом. Нагласак у породичним причама је на томе како појединци пролазе кроз своје животе да би испунили улоге у односима које се од њих очекују, а не на томе како се емоционално односе. Породични континуитет је био заснован на преношењу правог наследства и преносу имовине на правог наследника.

 

Авраам

Авраам као један од тројице Тариних синова представљен је традиционалним генеалошким форматом (11:26–27). Проблем са којим се сусреће је Сарина неплодност  (11:30). Друштва која наглашавају патрилинеарно порекло морају имати стратегије за превазилажење овог проблема. Наративи Пост 12–25 показују више опција за успостављање наследства преко Авраама, у светлу чињенице да је његова жена Сара нероткиња.Једна од опција за наследство фокусира на Аврамовог нећака Лота (12:4–5). Ако Лот треба да буде одређен за наследника његовог стрица Авраама по оцу, он мора да живи на земљи која ће бити наследство. Свађа око земље доводи до раздвајања које резултира тиме да се Лот удаљује изван граница наследства (13:2–18). Касније, након Лотовог одласка, Аврам изјављује да ће бити Елијезер из Дамаска (15:2–3).

Пост 16 уводи тему о наследнику за Авраама, али овог пута из перспективе његове неплодне жене Саре. Њени поступци помажу читаоцу да схвати важност репродукције у свету породице у Постању. Они одражавају свет са становишта (неплодне) жене чија је друштвена валидност и будућност у породици одређена репродуктивним могућностима. Поглавље уводи на сцену и Агару у породично домаћинство Авраама и Саре. Сара долази са планом, који Авраам прихвата да зачне са Агаром. Дете ће се рачунати као Сарино и Аврамово потомство. Прича претпоставља постојање поликоитиа, облика брака, који је раније поменут (а подразумева секундарну, ниже рангирану, жену. Агара чак није ни консултована у вези са овим планом. Слична динамика функционише иу случајевима Биле и Зилпе, слушкиња Рахиље и Лијe. Ове жене немају контролу над својим телима у овим околностима. Положај Саре као примарне жене у домаћинству је веома различит од Агарине позиције робиње. Примарна супруга је жена која у брак уноси имовину (путем мираза) и има законска и економска права која нису доступна жени која не уноси имовину. Робиња има нижи статус — економски и правно. Агарин статус је одвојен од статуса њеног детета, које се сматра легитимним наследником. Породична динамика открива да појединци не обликују породичне циљеве и идентитет, већ идентитет заједнице обликује понашање и интересе појединца. Сара се понаша на основу друштвених очекивања. Случај такозване приче сестре/супруге у Пост 12:10–20 показује недостатак контроле ћерке/сестре над својом судбином у питањима која се односе на социо-економски опстанак породичне јединице.

Рођење Исмаила наизглед решава проблем наставка лозе (15:2–3) до тренутка рођења Исаака. У Пост 21, направљен је избор за Исака уместо Исмаила као наследника патрилиније. Сара врши притисак на протеривање Агаре и Исмаила. Бити жена није довољно - треба постати мајка. Није довољно бити мајка - мора се бити мајка наследника. Ово нам указује значај мајки, Агаре и Саре, у наративу и открива древноизраилски поглед на брак и породицу. Образац који се појављује је да је преферирани супружник - жена која потиче из исте лозе је и пожељнија мајка наследника (Пост 20:12). Сарин статус примарне супруге и мајке кроз њене тарахијске патрилинеарне везе омогућава јој да контролише избор наследника и да обезбеди статус у породици. Сарин избор сопственог сина Исака указује на међукултуралне аналогије и везује Исака за њу као извор физичке и економске сигурности у њеној старости. Чини се да се очекивало да жена надживи мужа јер је релативна разлика између супружника била преко једне деценије што је у основном складу са подацима из древних блискоисточних брачним уговорима.

 

Исаак

Исак је непосредни Авраамов наследник и као такав доспева у средиште пажње. Потребна му је жена која ће померити патрилинију  напред. У Пост 22:23 сазнајемо за Ревеку која потиче од Таре, преко линије Авраамовог брата Нахора. Као таква она је одговарајућа супружница Исаака. У Пост 24, када Авраамов слуга крене да тражи одговарајућу жену за сина господара, свесни смо да Ревека има акредитиве у сродству да постане Исаакова невеста. Овај брак подржава схватање да је свет породице Таре у Постању карактерисала патрилинеарна ендогамија и представља пример тврдње да су такви бракови били патрилокални, односно да је по удаји невеста долазила да живи у породици свог мужа.  Спецификација да Авраамов наследник мора да живи у Ханану везује се за Пост 13 и уклањање Лота као потенцијалног наследника Авраама након што се Лот пресели ван Ханаана.

Поклони дати Ревеки говоре да ће Ревекин будући муж моћи добро да је обезбеди. Они служе за учвршћивање економске основе брака заснованог на економији која контролише патрилинеарну, патрилокалну ендогамију.

Ревекина неплодност је превазиђена кроз Исакове молитве Богу (25:21). Она рађа два сина, што је ситуација која читаоцу пружа информације о решењу порекла и наслеђа када моногамни брак даје више од једног потенцијалног наследника по линији. Јаков и Ревека су преварили Исаака (Пост 27). Ипак, Исак је јасан - његова је одговорност да одреди сина који ће добити благослов потребан да постане наследник. Исав крши sinequanon кроз брак са Хетиткињама (26:34). Он се даље удаљава од могућности да буде примарни наследник Исака.

На основу Пост 27:5–17, Ревекина љубав и наклоност према Јакову одређени су њеним сазнањем да ће јој он донети личну сигурност у будућности (25:23). Јаковљеви бракови са Рахиљом и Лијом који припадају лозе Таре (29:5) обезбеђују његов положај као наследника Исака. Брак мушкарца са две сестре, односно жене једнаког друштвеног статуса, пример је сороралне полигиније. Штавише, Јаковљеве жене имају слушкиње, Билу и Зилпу, које такође рађају синове Јакову. Аранжман који повезује Јакова са обе његове примарне жене и њихове слушкиње најбоље је окарактерисати као polycoity.

 

Јаков

Јаковљеве жене Рахила, Лија, Била и Зилпа рађају дванаест синова и једну ћерку. Пост 36–50 описује догађаје у њиховим животима и пружа даље податке за реконструкцију света библијске породице. Живот породице у генерацији Јаковљеве деце није директно повезан са питањима везаним за брак, наслеђе и наслеђе, али постоји исти нагласак на репродукцији карактеристичан за свет породице Постања наставља се у генерацији Јаковљеве деце.

Фокус се помера са линеарне/вертикалне генеалогије, фокусиране на избор само једног сина, на сегментирану/хоризонталну генеалогију, сви Јаковљеви синови постају  наследници. Ниједан син није издвојен као Јаковљев линеарни наследник.

Уместо тога, лоза се јасно помера са вертикалног на хоризонтално обрачунавање. Наследство је постало децентрализовано. Када се породица пресели у Египат (Пост 46), нагласак на спајању породице не потиче од одлука о имовини и наслеђивању, већ бриге о друштвеном националном опстанку у новој земљи.Прелазак са линеарне на сегментирану генеалогију даје генеалошку дубину у свету породице у Постању и омогућава нам да уђемо у траг више линија порекла за патрилозе Тарехита у време када они више не бораве у земљи која им је обећана преко Авраама.

 

Деца

Текстови у Постању не идентификују посебно одређено доба или обред у којем дечак постаје мушкарац или девојка жена. Покушај да схватимо перспективу Постања о значењу детињства почиње друштвеном бригом за очување патрилозе. Прворођени син је био нарочито цењен. Ипак, иако је рођење и Исмаила и Исака било извор радости за њиховог оца Авраама, Авраам на крају протерује Исмаила (21:8–21) и спреман је да жртвује Исаака (Пост 22). Родитељски интереси имају приоритет над опстанком детета. Јуда може да бира жене за своје синове (Пост 38). Дете је чувар места у патрилозе, чија вредност не зависи од индивидуалних особина личности, већ зато што је дефинисано способношћу да помери родну линију напред на следећу генерацију кроз репродукцију и кроз економски опстанак.

Лот има права на своје ћерке и нуди да их преда  мушкарцима ради сексуалног односа (19:1–11). Јаковљеви синови претварају околности обешчашћења Дине у повод за пљачку Сихема (34:27–29). Јуда може изабрати избегавати левиратске обавезе према Тамари (38:11). Пост 24 говори о браку Ревеке и Исаака и пружа податке о детињству кћери у Постању. те податке можемо допунити допунити детаљима о Реахиљи и Лији. Сагледани заједно, они показују да су кћери (као и синови) власништво родитеља, цењено због доприноса у продужетку породице. Значење детињства одређивали су групни интереси који су контролисали све чланове породичне јединице. Свет породице у периоду Праотаца не ставља нагласак на индивидуалну аутономију.

Породични интерес је био, како је раније речено, производња и репродукција. Дакле, важност кћери за склапање ендогамних бракова који су служили за наставак патрилине захтева даље истраживање. Три ћерке, Ревека, Рахиља и Лија, доведене су у наративе управо у оном тренутку породичног животног циклуса када њихове улоге у процесу одржавања породичне структуре постају важне. Касније надметање између две сестре/жене касније у рађању Јаковљеве деце служи као подсетник да је вредност жене у породици одређена њеном способношћу да допринесе патрилози. Статус жене је блиско везан са њеним репродуктивним способностима.

 

У Постању нема јединствене или једноставне дефиниције породице, али је препознатљиво да је породица основна јединица друштвене организације. Породица је хијерархијски структурирана и сви чланови породице су везани групним интересом за производњу и репродукцију из генерације у генерацију.. Мушкарци и жене се међусобно односе у оквиру породице на основу њихових улога које одржавају породични ред, опстанак и гарантују сигурност у оквиру ове породичне структуре. Генерацијски континуитет је вођен принципима патрилинеарне, патрилокалне ендогамије.

Наративи из Постања 11:10–35:29 успостављају строге границе ексклузивитета за породицу лозе Тарихита кроз образац ендогамног брака. Брак са нечијим сродником по патрилинеру има функцију да задржи имовину унутар ове групе. Жене су важне за породицу, али не саме по себи гарант генерацијског напретка. Деца — било да су синови или ћерке — цењена због способности да допринесу социоекономском развоју. Овај образац подржава породичне вредности производње и репродукције и одржава патрилинеарну, патрилокалну ендогамију. Ни синови ни кћери немају озбиљан глас у избору супружника. Када су се венчали, терет пада на ћерке — сада жене — да докажу своју вредност породици кроз своје репродуктивне успехе.

Коначно, у свету породице у праисторији откривамо сукоб између жене и мушкарца (Пост 2–3), између брата и брата (4: 2–16), и између оца и сина, (9:20–27). Исти сукоби у односима настављају се у причама о праоцима (Пост 27). Свет породице карактеришу сукоби и надметање. Ривалство између појединаца јавља се кроз генерације човечанства од почетка до краја Постања. Истовремено, ова књига пружа путоказе у вези са могућношћу превазилажења тих и таквих сукоба откривајући најзначајније породичне вредности тог доба.

 

Naomi A. Steinberg, The World of the Family in Genesis у The Book of Genesis, Composition, Reception, and Interpretation,Publisher: Brill, 2012.

David L. Petersen, Genesis and Family Values, JBL124/1(2005).

Jay Newman, Biblical Religion and Family Values: A Problem in the Philosophy of Culture (Westport,CT:Praeger,2001).

LawrenceStager, The Archaeology of the Family in Ancient Israel, BASOR 260 (1985).

Keith Grüneberg, Abraham, Blessing, and the Nations: A Philological and Exegetical Study of Genesis 12:3 in Its Narrative Context (BZAW 332; Berlin: de Gruyter, 2003).

Naomi Steinberg, “The Genealogical Framework of the Family Stories in Genesis,” Semeia 46 (1989).

Elizabeth Stone, Black Sheep and Kissing Cousins: How Our Family Stories Shape Us (NewYork:TimesBooks,1988).

Robert Neff, “Saga,” in Saga, Legend, Tale, Novella, Fable: Narrative Forms in Old Testament Literature (ed. George Coats; JSOTSup35; Sheffield: JSOTPress,1985).

Ling Ru, The Family Novel: Toward a Generic Definition (American University Studies;Series 19, General Literature 28; New York: Peter Lang, 1992).

R. Christopher Heard,Dynamics of Diselection: Ambiguity in Genesis 12–36 and Ethnic Boundaries in Post-Exilic Judah (Semeia St; Atlanta: Society of Biblical Literature, 2001).