У СРЦУ МОАВА, АМОНА, ЕДОМА И МАДИЈАНА – упозавање древних авраамитских суседа библијског Израила

 Ови народи, Моави, Амонци, Едомци често се сусрећу у библијским приповестима, а сада имамо прилику да упознамо један од градова из самог средишта Моавског краљевства, трансјорданског суседа библијског Израила које се налазило преко Мртвог мора, источно од библијског Израила и Јудеје. Иако се често спомиње у Библији наше знање о суседу древних Израилаца  остаје ограничено. Изван библијског извештаја, ослања се првенствено на чувену Меша Стелу откривену у Дхибану (библијски Дибон) у 19. в. Овај важан документарни доказ даје имена неколико краљева, неке детаље о њиховој религији усредсређеној на бога Кемоша и неколико других детаља. Ипак, он практично не пружа увид у свакодневни живот у моавском краљевству. За информације о моавским градским и руралним насељима, локалној економији, трговини, кућној религији и обичајима сахране, морамо се обратити археологији, која може да осветли унутрашње функционисање свакодневног живота и пружи увид у животну позадину Библије и њених прича.

Археолог Крег В. Тајсон (CraigW. Tyson) нас у свом новом чланку упознаје са истраживањима моавског насеља у Кхирбет Балуа. Највеће налазиште из гвозденог доба у Моаву, налази се отприлике 24км источно од јужног дела Мртвог мора и око 64км југозападно од Амана, главног града модерног Јордана. Лежи на северној ивици висоравни Керак близу места где се Вади ал-Балу'а улива у величанствени Вади Муџиб, познат у Библији као река Арнон. Тајсон идентификује ову контролну позицију на челу главног пролаза кроз Арнон као најкритичнију стратешку карактеристику локације. Све у свему, локалитет се простире на површини од скоро 40ха, иако се чини да су неки делови развијени само у одређеним периодима: ископавања су открила остатке из гвозденог доба, персијске, јелинистичке, навутејске и касне исламске остатке.

Што се тиче древног идентитета Кирбета Балуе, изнето је неколико предлога. Из Библије, научници су предложили три могућности: Ар или Ар-Моаб (Б 21:15; Пнз 2:9.36; ИНав 13:9.16) и „Бела’, што је Зоар“ (Пост 14:2, 8). Нажалост, међутим, географске информације наведене у библијском тексту нису довољно специфичне ни у једном од ових случајева да би биле јаки аргументи.

Ипак, импресивна археологија локалитета показује његову истакнутост у региону. Заиста, налаз који је подстакао почетна ископавања на том месту био је базалтни споменик откривен 1930. године познат као стела Балу'а, резбарена плоча висока 1,83м која вероватно датира из касног бронзаног или раног гвозденог доба (1300–1100. пре Хр) са натписом који је сувише оштећен да би могао да буде прочитан и илустрацијом која можда приказује сцену краљевске инвеституре по узору на египатске уметничке конвенције. Даља ископавања, укључујући она коју је обавио немачки тим неких 50 година касније, открила су керамику из гвозденог доба II (9-6.в. пре Хр.) и разне структуре из гвозденог доба, укључујући сегменте казаматског зида који се протеже дуж ивице Вади ал-Балу. Откривена су и два мала алфабетска натписа. Новија ископавања почела су 2017. год. у оквиру Регионалног археолошког пројекта Балу'а (Regional Archaeology Project, BRAP), са циљем да омогуће разумевање организације и искуства људског живота у Балуи и улогу коју је ово место играло у друштвено-економској и политичкој историји Моавско краљевство преко Мртвог мора од библијског Израила и Јуде. Археолози су се фокусирали на три специфичне области.

Прва, познат као Каср (арп. „тврђава“), је велика монументална грађевина величине отприлике 42,67м Х 35м, са зидовима дебелим 1,83м који и даље стоје на висини већој од 6,1м. Иако је прецизна намена или функција зграде и даље непозната, њена локација на највишој тачки насеља снажно сугерише да је била од великог значаја. Ископавања су открила најмање две фазе изградње: зграда са стубовима из раног гвозденог доба IIБ (9-8.в. пре Хр.) и структура из касног гвозденог доба (6.в.) са великим посудама за складиштење уграђеним у под.

Друга област фокуса, позната једноставно као „кућа“, фокусира се на домаћу структуру у стамбеном делу локације. Док њена најранија фаза датира из гвозденог доба I (11–10. в. пре Хр.), већина архитектуре је нешто касније, током гвозденог доба IIБ (9–8. век). Пуни обим зграде још није познат, али ископавања су открила троја унутрашња врата са нетакнутим надвратницима, као и јасне доказе о значајној штети од земљотреса где су се неки зидови урушили.

Коначно, ископавања на зиду открила су масивно утврђење из гвозденог доба. Почевши од једног зида који датира из 11. в., већ у 10.в. изграђени су паралелни зид и унутрашњи стубови да би се створио систем казамата. Одаје створене овим додацима биле су испуњене  робом као што су утези за разбој и камење за млевење, што сугерише да су вероватно коришћене као куће или оставе. Најновија фаза изградње зида, у 6-5-. в. пре Хр. укључивала је куле изграђене на систему казамата; до тог времена, међутим, насеље се проширило на исток иза зида, који је служио за раздвајање старијих и новијих делова локалитета.

Шта нам Балуа може рећи о свету библијског Израила? Главни период окупације у гвозденом добу IIБ (9-6.в. пре Хр.) се лепо уклапа са оним што знамо о настанку моавског краљевства из Библије и Мешине Стеле. Сукоби између древних Израилаца, посебно краљева Омрија и Ахава, и Моава документовани су у оба текстуална извора; њихова експанзија у Трансјорданију довела је до сталних сусрета са Моавским краљевством у настајању као што је детаљно описано у стели. Штавише, с обзиром на стратешку локацију Балуа на јужној притоци библијског Арнона, она је морала да има улогу у стратешком планирању моавског краља Меше; заиста, изгледа да се развој овог локалитета одвијао у тандему са све већим значајем Моавског краљевства у првој половини 1. Миленијумапре Хр.

Како се ископавања буду одвијала, она ће несумњиво пружити даљи увид у ово место и његову стратешку и културну улогу у региону, дајући одговоре на дуготрајна питања о настанку Моава и животним искуствима народа Моава током гвозденог доба.

За више информација о текућим ископавањима у Балуаи и тајнама које откривају, прочитајте чланак Крега В. Тајсона под насловом „У срцу Моава: Ископавања у Кхирбет Балуа“, објављен у Summer 2024 issue of Biblical Archaeology Review.

Када су царства Израила и Јудеја контролисала Ханан, краљевства Амона, Моава и Едома владала су источно од Јордана. Библија нуди информације о ова три краљевства из гвозденог доба, док недавна археолошка открића откривају потпунију слику о њима. У свом чланку „Амон, Моав и Едом: богови и краљевства источно од Јордана“, објављеном у издању November/December 2016 issue of Biblical Archaeology Review,  Џоел С. Бернет (Joel S. Burnett) истражује невероватна археолошка открића из Амона, Моава и Едома.

 

У Библији су описани као потомци Вен-Амија, који је био син Лота  и Лотове млађе ћерке (Пост 19:38). Главни град краљевства Амона из гвозденог доба био је Раба, који се налази у данашњем Аману, Јордан. Бернет описује границе Амона: Амонитско срце обухвата северно-централну трансјорданску висораван окружену горњим делом Јабока... у радијусу од 20км од главног града на изворишту Јабока. Примарно божанство Амонаца био је бог Милком (Milcom). Прикази Милкома откривени су археолошким ископавањима — као и прикази амонских краљева, као што је монументална статуа откривена у Раби 2010. год.

Краљевство библијских Амонаца помиње се неколико пута у Библији. Вероватно најупечатљивији пример је у 2Сам 11 када цар Давид шаље Јоава и његову војску да опседа Рабат-Амон, њихов главни град, док он остаје у Јерусалиму и среће Витсавеју.

Краљевство Амона имало је сопствену богату историју, настало почетком 10.в. пре Хр. у висоравнима источно од долине Јордана. Аманска цитадела, огромна археолошка хумка усред данашњег Амана у Јордану, била је место где се налазила краљевска палата Амонаца. На југу су се налазила  сестринска краљевства, Моав и Едом, а библијски Израил и Јуда били су преко реке Јордан на западу.

Ова краљевства су делила различите културне особине, али само је Амон произвео значајан број монументалних камених статуа. Састављена од краљевских статуа и статуа богова, ова колекција говори о карактеристичним идејама библијских Амонаца о представљању моћи, као ио њеној интеракцији са великим царствима древног Блиског истока. 

Краљевство које је било релативно мало географски произвело је око 40 комада статуа у Рабату-Амону, што је специфично и у супротности са скоро потпуним одсуством такве фигуралне репрезентације из суседних краљевстава Моаба, Едома, Израила, и Јудеје. Обим ископавања у региону довољан је да покаже да овај диспаритет не може бити само због случајности; него је камена статуа била посебан облик амонског уметничког израза.

Многе од статуа, које укључују пуне фигуре, као и одвојене торзое и главе, откривене су у близини амонске палате на источној страни аманске цитаделе. Идентификација конкретних приказаних појединаца је углавном немогућа; само један има натпис на својој основи, који идентификује лик као амонског краља Јерах'азара. Уместо таквих експлицитних ознака, морамо се ослонити на карактеристике приказане на статуама. Нпр. краљевске статуе које приказују мушкарце високог статуса појављују се са препознатљивом дијадемом око главе и обично држе стабљику лотоса у левој руци. Још једна карактеристична карактеристика је препознатљива „амонитска одећа“, дводелна одећа која се састоји од широког украшеног шала и дугачке сукње са каишем. Статуе богова носе свој карактеристичан знак: високу круну са бочним волутама налик на египатску атеф круну.

Одређени тематски елементи показују ангажман библијских Амонаца са великим царствима древног Блиског истока. Цвет лотоса, првобитно египатски мотив, дуго је коришћен као симбол краљевске породице у региону, чак и од стране асирских и арамејских владара. Слично томе, употреба атеф круне за означавање божанског статуса фигуре била је широко распрострањена пракса на Блиском истоку која датира најмање до средњег бронзаног доба (2000–1550. пре Хр.).

Најимпозантнији комад статуе из Амона је огромна базалтна статуа од 2т и 2м. Откривена је ван контекста у позоришту из римског доба јужно од цитаделе Амана. Иако је статуа ношена, карактеристични краљевски детаљи, као што је лева рука подигнута испред груди и препознатљива краљевска одећа, остају видљиви. Огромне, велике статуе ове врсте су још једна тачка везе између библијских Амонаца и великих империја Блиског истока.

Поред мушкараца и богова, на статуама библијских Амонаца су приказане и жене. Посебно су интересантне  женске главе са два лица, кроз које су вертикално избушене рупе да би се могле монтирати на клинове и причврстити за ограде прозора. Приказивани су и мушкарци који нису краљевски, обично са кратком, коврџавом косом и без браде, што их разликује од краљевских фигура.

Ове статуе су служиле библијским Амонцима као израз њиховог богатства и веза. Током периода асирске хегемоније у гвозденом добу II (1000–612 пре Хр.), Амон је био једино јужно левантско краљевство које се никада није побунило против Асирије. То је омогућило да град Рабат-Амон цвета док су његове вође одржавале блиске везе са моћним краљевима и елитама широм царства. Упоредо са овим односима дошло је до преношења уметничких традиција и норми, при чему су Амонци развили јединствен стил монументалне фигуралне уметности који се ослањао на стране културне елементе и инкорпорирао их у сопствене локално препознатљиве представе.

 

У Библији се каже да Моавци потичу од Моава, Лотовог сина и његове најстарије ћерке (Пост 19:37). Моавско краљевство се простирало „северно и јужно овд реке Арнон“ са престоницом у Дибону. Моавци су обожавали бога Кемоша, који је можда приказан на стели Балуа (датираној на крај касног бронзаног доба). Најпознатији моавски краљ — барем из археолошких записа — је Меша. Велики натпис који је оставио за собом је најдужи моавски текст. Датира из 9.в. пре Хр, Меша стела описује како је краљ Меша избавио Моавце од израелске власти.

Најзначајнији древнојеврејски цар, Давид, имао је моавске крви будући да је његове бака била знаменита Рута Моавка. У вези са њом, њеном оданошћу Нојемини и романси која се развила између ње и Воза написана је предивна библијска новела.

 

У Библији, Едомци су потомци Исава, Јаковљевог близанца и Исаковог најстаријег сина (Пост 36). Едомци су контролисали област источно од Арабе, од Зереда до залива Акаба. Њихов главни град је био Бозра, који је седео у северном делу њихове територије. Иако се у Библији не наводи име едомског божанства, археолози знају из натписа да је главно божанство Едомита било Каус или Кос (Qaus/Qos). Откривено је неколико едомских богомоља и култних фигурица. Један од најзначајнијих је приказ едомске богиње која носи тророго покривало за главу са места Китмит, Израил.

Краљевства Амона, Моава и Едома борила су се са Израелцима и Јудејима око територије. Библија представља ствари са становишта Израилаца и Јудеја, а археолошка открића нам помажу да покажемо другу страну. Гледајући шта су ови древни народи написали и оставили за собом, можемо боље разумети њихову перспективу. Сада имамо потпунију слику о њиховим краљевима, боговима и свакодневном животу.

Да бисте сазнали више о краљевствима Амона, Моаба и Едома, прочитајте свеобухватни чланак Џоела С. Бернета Амон, Моав и Едом: богови и краљевства источно од Јордана, у November/December 2016 issueofBiblicalArchaeologyReview. Оно што се овде може додати је то да је сукоб на релацији Израил-Едом започет у утроби њихове мајке (Пост 25:23), он се развијао кроз Јаков-Израилове поступке (легитимна, али баш не и поштена трговина којом је купио првенаштво, Пост 25:29-34) превара оца Исаака и крађа благослова (27:1-40) која је довела до братоубилачког порива код Исав-Едома () и дводеценијског егзила Јаков-Израила. Коначно тај сукоб је разрешен братским загрљајем и праштањем којим је Исав-Едом показао своју великодушност (Пост 27:41), а Јаков-Израил спремност да се суочи са последицама свог дела, одустане од преваре и препозна боголикост свог брата (Пост 33:4-10). Исав-Едом је на неки начин, иако не наследник савезног обећања праоца Авраама, полублагословен, што се види и у чињеници да је краљевство Едома успостављено вековима пре античког царства Јудео-Израила. Ипак, иако су се браћа помирила, њихови потомци нису. Забрана едомских владара Израилцима да пређу преко њихове територије на путу ка Хананану узроковала је доцнију сурову одмазду у времену цара Давида, а та одмазда опет је узроковала радост Едомаца због вавилонског разорења Јерусалима и болно сећање библијских писаца на ту радост.

 

Такозвана мадијанска хипотеза, која је први пут популаризована у 19. в., сматра да је Мојсије био представљен богу Јахвеу у земљи Мадијана и суседним планинама, где су неки лоцирали планину Синај. На почетку библијске приче о Изласку, Мојсије је случајно убио Египћанина, а затим бежи у „земљу мадијанску“ да би избегао казну (Изл 2:11–15). У овом дивљем, планинском крају Мојсије упознаје своју будућу жену, Сефору. Штавише, он се такође сусреће са Јахвеом, који ће постати национални бог ослобођених Израилаца. Занимљиво је да се Мојсејев таст, Јотор, представља као старешина једног од мадијанских племена и свештеник. Штавише, по изласку он саветује Мојсеја и началствује жртвопринишењем. Чини се да се део мадијанаца који је предводио Јотор спојио са Израилцима и асимиловао у древни Израил, а да су потомци Мојсеја и кћери мадијанског светштеника били носиоци цењене лозе тзв. мојсејевског свештенства унутар ширег левитско-коханитског свештенства које је успостављено у време израилског путовања ка Обећаној земљи.

Нажалост, Библија пружа само нејасну представу о људима који су живели у Мадијану, дајући нам супротне погледе који нам не дозвољавају да створимо кохерентну историјску слику о Мадијанима. Према постању, они су потомци трећег сина праоца Авраама, Мадијана. Неки су идентификовали древно северноарапско пустињско место Qurayyah као вероватну престоницу легендарног Мадијанског краљевства. Али да ли постоје археолошки докази за библијске Мадијанце који подржавају ову идентификацију?

Пишући за Winter 2023 issue of Biblical Archaeology Review, археолошкиња Марта Луциани (Marta Luciani) са Универзитета у Бечу (University of Vienna), Аустрија, истражује ова питања и још много тога у свом чланку Archaeology in the Land of Midian: Excavating the Qurayyah Oasis. Експерт за блискоисточну археологију и директор тренутних ископавања у Кураји, Луциани пружа свеобухватан преглед историје и археологије локалитета.

Од 2014. године, Луциани и њене колеге из Комисије за наслеђе Саудијске Арабије Министарства културе (Saudi Arabia’s Heritage Commission of the Ministry of Culture) ископали су неке од главних елемената древне оазе, која је настала усред исушених праисторијских језера и долина. Били су у стању да идентификују занимање на локацији која се протеже од касног 4. миленијума пре Хр. до првог миленијума хр. ере.

Локалитетом доминира масивни стеновити плато , где елитни гробови могу припадати најранијим становницима насеља. Током векова који су уследили, становници овог локалитета развили су утврђену стамбену област, индустријску четврт и гробље. Практично непрекидна окупација локације у овом негостољубивом региону била је могућа само захваљујући генијалном систему прикупљања и дистрибуције воде. Археолози су мапирали и документовали мрежу канала и брана који су прикупљали и управљали сезонским отицањем кише, доносећи воду у поља и воћњаке Qurayyah.

Почевши од 3. миленијума, овај технолошки напредак претворио је Qurayyah у велику урбану оазу, која није имала савремене паралеле у Месопотамији или Египту. Све већи значај и богатство овог локалитета, такође, последица су локалних металуршких активности и трговине на велике удаљености. Студентима библијске археологије, Мадијан је вероватно најпознатији кроз грнчарију произведену у региону и традиционално названу Мадијанска керамика, која је нашла свој пут до главних локалитета у јужном Леванту, укључујући Гезер у јудејским низинама, па све до Тајме и Дадана на југу. Пре ископавања у су, најранији примери мадијанске керамике потичу из Тимне у јужном Негеву, где су датирани у период14-12. в. пре Хр., У Qurayyah, међутим, ова грнчарија је први пут произведена у 17. в. пре Хре. Текуће археолошко истраживање оазе Qurayyah открило је много о њеним древним становницима, чак и ако веза локације са библијским Мадијанима остаје непотврђена.

 

У земљи праведног Лота и његових потомака.

Већина путника у Јордан је посетила чувени навутејски град Петру или ванземаљски пејзаж Вади-Рум прекривен динама, оба места светске баштине Унеска. Међутим, путујући сликовитим аутопутем Мртвог мора између Амана и Петре, мало ко примећује мали пољопривредни град познат као Гхор ал-Сафи. Ова плодна равница са пољима поврћа и насадима палми, која свој просперитет дугује Вади ал-Хаси (биб. река Зеред) која тече из кршевитих планина источног јорданског горја, подручје је библијске легенде, историјских места, спектакуларног пејзажа и љубазних људи.

Гор ал-Сафи је можда најпознатији по томе што је био место библијског Зоара, једног од злогласних „градова у равници“ који је, за разлику од Содоме и Гоморе, био поштеђен уништења ватром и сумпором (Пост 19:20–22). Према Библији, Лот и његове ћерке су побегле у пећину изнад Зоара након бекства из Содоме. Чак и данас, запањујући контраст између бујних пољопривредних поља у региону и поцрњелих падина околних планина живописно подсећа на окружење библијске приче.

Трагови првих насеља на овом подручјуЗемља, отворена 2012. за смештај артефаката откривених на овом подручју  посведочени су артефактима из пре-грнчарског неолита Б (око 11.000. пре Хр), а подручје је непрекидно настањено све до до 15. в. хр. ере. Информативни прикази наглашавају богату историју региона, посебно многе гробнице и гробља народа који су насељавали Сафи кроз генерације. Музеј такође служи као база за археолошка ископавања и локалне програме конзервације.

Непосредно иза музеја је мали пут до којег се може доћи аутомобилом који води посетиоце до подножја планине где се потом могу попети каменом поплочаним степеништем до светишта праведног Лота. Локацију Лотове пећине одредили су рани хришћани, који су касније изградили цркву и манастирски комплекс у знак сећања на библијско место. Ископавања су открила триапсидалну базиличну цркву украшену мозаицима, од којих неколико има натписе датираних у шести и седми век. Унутар северне апсиде цркве налазе се елегантно изграђена врата и мале степенице које воде до пећине где се веровало да су Лот и његове ћерке потражиле уточиште. Цркву је пратио велики резервоар са једне стране и трпезарија и ходочаснички конак с друге. Радови на конзервацији и рестаурацији учинили су локацију лако доступним за посетиоце, који могу да погледају мозаике под окриљем модерног склоништа, док уживају у задивљујућим погледима на јужну равницу Мртвог мора.

Име Зоар је добро потврђено као Зоара у римским и византијским документима, укључујући архиву Бабате, Јудејке из 1.в. која је поседовала имање у тој области. На чувеној мозаичкој карти из 6.в., Зоара је приказана поред Лотовог светишта. Истакнутост града је наглашена чињеницом да је био седиште ранохришћанске епископијее. До сада су у граду откривене две цркве, од којих је једна датована у 571/2 год.на основу натписа у коме се помиње извесни владика Петар, чије се име налази и на једном од мозаика у цркви праведног Лота. Штавише, епископи из Зоаре су присуствовали никејском сабориму.

Током крсташког и исламског периода, град — тада познат као Сегор или Зугхар — био је главни трговачки центар у јужном Леванту за производњу индига и шећера. Оближње место Масна ал-Суккар, или фабрика шећера на арапском, био је највећи индустријски комплекс на средњовековном Леванту који је прерађивао локално узгојену шећерну трску у кристализовани шећер. Посетиоци ће пронаћи своје искуство побољшано недавним радовима на рестаурацији, укључујући поновно постављање шест лукова, изградњу дрвених стаза и постављање информативних сигнализација.

Важно је да је локална заједница Гхор ал-Сафија преузела водећу улогу у представљању јединственог наслеђа региона јавности и туристима. Чланови заједнице су такође основали низ малих предузећа како би побољшали искуство посетилаца. Сафи Крафтс, локална женска задруга која своје производе продаје у музеју, као иу хотелским радњама широм Јордана, користи древне дизајне у својим шаловима, хаљинама и навлакама за јастуке и ревитализира древну традицију индиго обојених тканина. У близини је Сафи Китцхен, агротуристичко предузеће које омогућава посетиоцима да ручно бирају свеже производе са оближњих фарми, а затим науче како да припреме и кувају укусна јорданска јела уз помоћ локалних кувара