ВЕРА КАО ИЗБОР ЗА БУДУЋНОСТ - петнаести део серијала "Химна вере"

Посл. Јеврејима 11:24-26

Библијско и јудејско предање сугерише другачију слику. Писмо сведочи да се Мојсеј, као син кћери фараонове,   изучио сву египатску премудрост. Чини се да Писац Посланице добро познаје и употребљава обимно јудејско предање унутар кога се Мојсеј описује као успешан египатски војвода, уз наглашавање његове велике мудрости знања (уп. Дап 7:22). Он је у зрелом добу изашао браћи својој (Изл 2:11 уп. Јевр 11:24). Писац уствари сугерише да се Мојсеј у зрелој доби искусио једну од својих највећих животних криза. Чини се да је Мојсеј, током периода одрастања и школовања, био свестан свог националног порекла. Овакво схватање је у складу са становиштем које заступа св. Јефрем Сирин који пише да је Мојсеј због свог обрезања, и имена свога, а највише зато што су му тајно испричале мајка и сестра његова, знао своје порекло. То значи да је он био раздиран чињеницом да припада супротстављеним световима и да истовремено не припада у потпуности ниједном од њих. Мојсеј се суочио са неизбежним избором, а одлука коју је донео је допринела да га оци Цркве препознају као првог мудраца Израила (Климент Александријски, Стромате 1.153.4–154.1).

Исказ ,,изађе браћи својој” уопштено се схвата као Мојсејево дистанцирање од египатског двора и протест против дворске политке према његовом народу. Он је одлучио да раскине са сјајем и раскоши египатског двора и да саучествује у патњи свог народа. Василије Велики је истицао да је Мојсеј овакав избор учинио вођен природном љубављу према правди. Мојсеј је вероватно себе препознао као неког ко Израилце може да поведе у оружани устанак против египатске власти (уп. Дап 7:25).

Мојсеј је начинио промишљени избор који је представљен у ст 25-26. Кључне изразе ових стихова треба разумети у ширем контексту јудео-јелинистичког моралног учења. Фразе ,,радије је изабрао” и  ,,краткотрајног уживања греха” указују на Мојсејев избор у перспективи моралне одлуке између више и мање значајног,  а фраза ,,да страда са народом Божијим”, одређује тај избор у светлости Изл 1:11. Мојсеј бира патњу и идентификује се са народом Божијим уместо да ужива привремену корист у заједници са грешном нацијом и безаконим царем. Одбацио је привилегије племићког положаја. Предности које је баштинио као син кћери фараонове препознао је као последицу тлачења поробљеног народа Божијег и зато је одбацио краткотрајно уживање греха. Мојсејево напуштање египатског двора стоји у извесној паралели са Авраамовим напуштањем сигурности месопотамских градова.

Контраст развијен у ст 26а разјашњава опсег Мојсејевог избора: он је ценио срамоту Христову више него све ризнице Египта. Сугестивни исказ ризнице Египта евоцира импресију о безграничном богатсву које је Мојсеј одбацио када се придружио сународницима. Могуће је да се под ризницама Египта подразумевају царске житнице, али израз свакако сугерише богатство и луксузан живот. Мојсеј радије бира срамоту Христову  него такав живот који се темељи на патњи народа Божијег (Јевр 11:26). Тумачење употребљене фразе је тешко, али се може претпоставити да се писац своје схватање темељи на Пс 69 (LXX) и(ли) Пс 89:51–52 (LXX) где се о Израилу говори као о колективном помазанику (христу) Божијем са којим се Мојсеј идентификовао кроз учешће у срамоти коју су му (им) наносили Египћани. На тај начин, и сам Мојсеј је постао христос, свакако у ограниченом историјском, географском и националном, и надасве, типолошком смислу.

Друга могућност у тумачењу јесте да се излазак посматра као слика Христовог откупљења и припрема за њега. У том смислу, Мојсеј поднео муке ради Христа. Истовремено, он постаје праслика и самога Христа који својим страдањем се присаједињује читавом човечанству омогућијући му избављење од греха. Мојсеј се, стога, у богослужбеној химнографији назива живом прасликом. Аутор Посланице узпоставља и паралелу између Мојсеја и праоца Авраама. Он приказује Мојсеја који сада, као и Авраам некад, одбацује овоземну удобност и сигурност да би служио Богу. Авраам и Мојсеј су, такође, вођени сличним мотивима.

Авраам је гледао на будући Богом уставовљени град, а последњи исказ ст 26 открива мотив којим се Мојсеј руководи - гледање унапред, у припремљену награду. Оригинални термин сугерише усресређивање пажње, док употреба имперфекта сведочи о Мојсејевом есхатолошком усмерењу као о његовом уобичајеном ставу. Мојсеј је свесно усмерио своју пажњу од мучне садашњице ка будућој награди. Његова вера изражена је као наглашено одрицање од садашње видљиве користи и привилегија, кроз поуздано ишчекивање још увек невиђене, божанске награде. Он тиме у пракси живи вером која је описана у Јевр 11:1.6. Његово деловање одређено је будућом перспективом утемељеном у снажној вери. Његова вера је, стога, сведочење о стварности Бога као оног који награђује озбиљне тражитеље. Перспектива вере оспособљава Мојсеја да направи одговарајући морални избор и ослобађа га слабости страха.

Морална поука је јасна и у сагласности како са јудејским предањем тако и са грчким философским етичарима који су период тегобе представљали као предуслов истинској срећи и задовољству. Писац Посланице, ипак, у духу јудејског предања снажну моралистичку илустрацију повезану са Мојсејем и његовим избором повезује, пре свега и коначно, са божанским признањем и наградом.

Овакав приказ Мојсеја је од изузетног значаја за заједницу којој је намењен. То је била заједница која је негда истрајавала у срамоти и губицима јер се идентификовала са Христом и са новим народом Божијим, народом који је предмет увреда, прогањања и затварања. Она је била мотивисана есхатолошком сигурношћу велике награде (10:33-35). Таква заједница могла је да се идентификује са искуством Мојсејеве патње. Њену тренутну позицију, међутим, осликава болно исповедање стања обесхрабрености и апатије заједнице чији су поједини чланови почели да посустају (Јевр 10:25). Таквој заједници Мојсеј је представљен као пример вере са циљем подстицања верности Богу и припадања заједници новог народа Божијег.

Аутор Посланице свесно читаоце ставља пред тежак избор. Он их подсећа на човека који је и сам био пред тешким избором. Он зна да верност Христу и оданост хришћанској заједници за многе припаднике (те) заједнице подразумева одбацивање од најближих, презир, срамоту, а неретко и физичку опасност. Своје читаоце, ипак, позива да све то сагледају као срамоту Христову којом се присаједињују не само новом Израилу, већ и врховном ауторитету старозаветне вере. Он их позива да се попут Мојсеја усмере на есхатон, према коначном циљу хришћанског живота и на Царство небеско.

Наведени стихови химне вере били су актуелни хришћанима првих векова, онима који су ризиковали свој иметак, углед, породицу, па и физичку егзистенцију. Њихова актуелност се, ипак, може довести у питање у времену популаристичког односа према религији када јавно исповедање вере може да буде начин задобијања поштовања, па чак и престижа. Не смемо ипак да заборавимо да се и данас, као и у случају Мојсеја и у времену хришћана апостолске епохе, исповедање вере пре врши конкретним делањем него речима и пуким ритуалом. Мојсеј се, вођен вером, успротивио социјалној неправди одбивши не само да учествује у њој, већ и да пристане на њу користећи привилегије свог положаја које су се темељиле на обесправљености других. Управо ово је оно што, св. Василије Велики, истиче у вези са Мојсејем када каже да је он, кога је усвојила и одгајила царска кћи приуштивши му најбоље могуће образовање тога доба, „по својој природи имао љубав за правду, јер се пре него што му вођење народа би поверено, догоди да, због урођене мржње према злима, до смрти казни све који бијаху зли (Шестоднев, I, 3-4).” Мојсеј својим избором постаје парадигма која може и треба да буде морални компас сваког хришћанина, а пре свега онога ко има утицај у сфери друштвених збивања и, тиме, већу друштвену и етичку одговорност.

Писац Посланице, као и наведени тумач Писма, свесно употребљавају старозаветни предложак указујући да је Мојсеј све могуће привилегије египатског двора напустио да би остварио заједницу са народом Божијим, управо ону заједницу коју сада напуштају поједини хришћани желећи да сачувају свој друштвени углед и физичку сигурност. Писац Посланице открива да је једина социјална револуција, прихватљива за библијског писца, социјална револуција која почиње и завршава се личним преображајем којим руководи вера водећи појединца стазом подвига и одбацивања прилегија које омогућују грешну насладу створену на зноју и крви обесправљених.

Као такав Мојсеј представља не само снажан пример, него и својеврсни изазов сваком верујућем хришћанину у времену када социјална неправда изнова узима маха и када се на социјалну одговорност и хуманост гледа као на непотребни издатак и луксуз, Мојсејев пример нам говори да загледани у будућност, у есхатон и Царство, не смемо да заборавимо садашњост и позив да принципе Царства небеског, једнакости и јединствености у Христу и пред Христом, оваплоћавамо овде и сада.