ВЕРА КАО ПРИПАЈАЊЕ НАРОДУ БОЖИЈЕМ - 21. део у серијалу Химна вере

Посл. Јеврејима 11:31

 

Рава је једина жена, изузев Саре, именом споменута у Химни вере. Писац Химне дели опште  интересовање ранохришћанских аутора у погледу ове старозаветне личности (Јк 2:25; 1Клм 12:1–8). Карактеризација Раве као блуднице утемељена је на Писму (ИНав 2:1; 6:17.22.25), и интертестаментарном предњу (Targ. Josh. 2.1; Флавије, Старине, 5.7-8) које су следили и ранохришћански аутори који је, ипак, ванредно снажно узвисују ванредно снажно када је увршћавају у Христов родослов (Мт 1:5) и представља као пример практичне вере (Јк 2:25). Старозаветни предложак је могуће схватити и у смислу Равине спремности да буде осуђена од стране својих суграђана и да понесе погрдни назив блуднице, а све то да би заштитила израилске уходе (уп. ИНав 2:12–13.18; 6:23).  То потцртава аутор Химне подсећајући нас на делатност ухода које је у Јерихон послао Исус Навин (ИНав 2:1–15).

У библијској приповести значајно место има и Равино вероисповедање којим је потврђено да се глас о божанским делима у корист Израила проширио до становника Ханана (ИНав 2:9–11). Рава није учествовала у савезу Бога и Израила, али је њена вера била утемељена на разумевању догађаја који су рефлектовали божанска дела. Та вера је, са друге стране, била оријентисана ка будућим делима истог Бога. Рава је, стога, сјединила историјско искуство и есхатолошко надање, што ју је свстало међу ране сведоке вере (ИНав 2:11) и оне који су своју веру посведочили спремношћу на жртву, претпоставивши будућу награду тренутној форми живота (ИНав 2:12–16). Није, стога, чудно то што је у књижевности јудаизма истицана Равина лепота, а каткад се о њој говори и као пророчици. Понекад се узимала и као модел обраћеника у јудаизам.

Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав 6:17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израилце који су помрли у пустињи (Јевр 3:18). Библијски писац исказује став да је то заправо вера, а не биолошка, социјална или етничка припадност, оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (упр. Јевр 10:38). Рава својим примером, убедљиво сведочи о универзалности спасења која своје коначно реализовање има у свеобухватности еванђеља Христовог, чији је предак Рава и била.

Овај моменат добија на снази када се уочи непосредна контекстуална супростављеност Раве и Ахана – Израилца који се својом невером, односно преступањем изричите заповести Божије, изопштио из заједнице народа Божијега. Резултат је у оба случаја радикалан – Рава, жена, личност спорног морала, етнички удаљена од Израилаца баштини живот и заједницу са Израилом, омогућујући и свом дому да се припоји заједници народа Божијега (иако је освајање Ханана осмишљено као беспоштедни геноцид неизраилског становништва). Насупрот томе, Ахан, биолошки припадник Израила, члан угледног племена и баштиник лидерске породице, непослушношћу осуђује себе и своју породицу на смрт, на искуство неизраилца, показавши да се невером сјединио са онима који нису припадници народа Божијег. 

Веома значајан моменат наглашен је у последњем делу ст 31. Аутор Посланице наглашава да је Рава примила уходе са миром (Јевр 11:31б). Порука овог кратког исказа није сасвим јасна, али се чини да аутор жели да истакне да су уходе у Рави пронашле поузданог заштитника који се побринуо за њихово благостање. Односом према уходама Рава се сврстала у ред оних који мир граде (Мт 5:9), добивши и привилегију да учествује у блаженству као дете Божије, као део Израила, тог корпоративног сина Божијег позваног из Египта и доведеног у земљу у којој тече мед и млеко. Не само да је Рава постала део израилског народа, већ је постала и једна од ретких жена чије је име забележено у родослову Господа Исуса Христа (Мт 1:5).

Значајно је приметити да се освајање Ханана и Јерихона повезује са другом генерацијом Израилца који су изведени из Египта. Њихови преци су били бунтовни у односу према Богу и Мојсеју. Ова генерација, пак, представља пример оних који верују да Бог постоји (Јевр 11:6) и да је укључен у историју спасења. Управо том вером се и Рава присаједињује народу Божијем будући да је на своје поступке била наведена кроз познање силних дела Божијих која је Он учинио у корист свог народа. Зато се у њеном примеру, тј. у спасењу ње саме и њене породице открива да Бог награђује оне који га траже (Јевр 11:6). Стога, Јевр 11:30-31, се показује као хијастичка паралела Јевр 11:6.

У данашњем времену и на нашим просторима често смо у ситуацији да чврсто повезујемо нацију којој припадамо и веру коју исповедамо. Историјске околности у којима смо развијали свој национални и верски идентитет, свакако, добрим делом су томе допринеле. То, само по себи, није негативно, али постаје негативно када се нација као израз природног и биолошког, претпостави вери која је израз слободе и уздизања у сферу натприродног, а тиме и наднационалног. У овом контексту Рава која се својом вером уздигила изнад хананског порекла и припојила заједници народа Божијега представља величанствен пример коме треба да тежимо, чак и када (као што је то био случаја са Равом) такав искорак подразумева ризиковање физичког опстанка. Оно нам убедљиво сведочи да је вера увек екстаза, иступање из самозатворености и страха у однос према другом, у однос мира и љубави, а већ самим тим, у однос ризика и самопожртвовања.